Ja Beograđanin
28. 03. 2010
Ja, Beograđanin: Đorđe Čović (marketing executive), 34 godine,Techno je moj rock 'n' roll
Mesto: Trg Republike
Đorđe Čović: Đorđe Čović - uvek, a onda i veliko dete. Radujem se snegu, volim da plivam, volim crvenu boju automobila. Obožavam prirodu. Ma volim, bre, život.
YC: I kako ti se čini život u Beogradu?
ĐČ: Srećan sam, ako sam već morao da se rodim u Srbiji, da to bude Beograd. Ipak te on nekako iznedri da poseduješ širinu i kapacitet, da budeš svestan sebe i prihvatiš ljude onakvim kakvi jesu. Međutim, život u Beogradu odavno nije super. Nadam se već 30 godina da će ponovo biti onakav kao što su nam pričali da je bio, ali prelaz preko air max patika iz devedesetih ka odelima i laptopovima u kombinaciji s toplomerkama, tera me da i dalje imam gard.
YC: Na šta tačno misliš?
ĐČ: Ljudi su, bre, zli, ne znaju da se druže, svi znaju sve, svi dele savete i svi lažu. Skoro svi.
YC: Ali, nešto valjda i valja?
ĐČ: Priroda. Beograd ima dve reke, Kalemegdan, predivne drvorede, Adu, ergele. Beograd je sjajan grad, ali već 30 godina sve ostaje na nivou potencijala.
YC: A ti bi voleo...
ĐČ: Da svakom Beograđaninu počne dan sa 'dobro jutro', 'izvolite', 'da li biste bili ljubazni da' i 'hvala lepo'.
YC: Koje onda mesto zadovoljava tvoje standarde?
ĐČ: Ne postoji samo jedno. Volim mesta gde se sluša dobra strana muzika, gde je odličan DJ koji ume i ima šta da nam saopšti putem muzike.
YC: Kakva bi to muzika bila?
ĐČ: Reći ću ti samo jedno - techno je moj rock 'n' roll! Inače sam izraziti fan kvalitetne muzike, mada, moram priznati, sad sam se prihvatio i klasike. Valjda sam mator.
YC: I, matori, kada dođe vreme za predah, gde voliš da odeš?
ĐČ: Uvek u prirodu. Od 15. marta do 1. januara svaki vikend provodim u prirodi, u Šumadiji, u Junkovcu, seocetu kraj Topole, jer nemam ništa bolje.
YC: O, pa ti si i Beograđanin i dečak iz Junkovca?
ĐČ: Da, uvek. Uvek ću to i biti. Veoma su mi simpatični ljudi koji se ne stide što su seljačka deca.
YC: I daj nam insajdersku informaciju: šta se radi u Junkovcu?
ĐČ: Pa, tamo je vreme stalo na početku 20. veka, ljudi su i dalje zatvoreni, ogovaranje je jedini uobičajen način komunikacije. Srećom, stigli su i fiksni telefoni, ali i dalje niko ne zna šta je to Internet. Svi se okupljaju ispred prodavnice i bez obzira na godišnje doba pije se hladno BG pivo, koje se više nigde i ne prodaje.
YC: Pa, onda i ti tako?
ĐČ: Ma, ne. Pokušavam da se dislociram od svega, kao i u Beogradu, i osmislim svoje vreme na pravi način dok šetam sa psom ili idem u lov.
YC: U lov kao pravi lov, s puškom?
ĐČ: Da. Potpuno sam svestan da je taj lov jedna divljačka rabota koja bi stvarno trebalo da je prevaziđena, ali opravdavajući celu tu suludu igru, jer u suštini obožavam životinje, mislim na pse i konje, napravio sam sledeći koncept: selektivnim odstrelom ja, u stvari, pospešujem faunu, pa u lovištu ostaju jedinke s najjačim genetskim potencijalom koji se prenosi dalje.
YC: Ali, čekaj, zar ti nije žao bambija?
ĐČ: Prvog bambija uvek je svakome žao, a onda se čovek navikne i onda valjda sve gubi smisao.
