Kuba su nasmejani ljudi, umetnici, stare zgrade, divlje plaže, razigrani ritmovi, ples... Da li idete u hotele ili spavate među Kubancima - velika je razlika, od koje će vam najviše zavisiti utisak i slika o ovoj neverovatnoj zemlji. Moja avantura po Kubi bila je posebna, jer sam spavao u stanovima Kubanaca, pio kafu i ručao s njima. Stanovi su bezbedni, a domaćini vrlo ljubazni.

Kuba je komunistička zemlja u kojoj država i policija kontrolišu sve. Legalni smeštaj (casa particular) odobren od strane države, jeste privatan smeštaj, gde Kubanci koji imaju mogućnost primaju goste u svoj stan. Za goste su namenjene posebne sobe, jedna ili dve, i kupatilo, dok dnevni boravak delite s domaćinima. Sjajan je osećaj biti deo jedne kubanske porodice. Ukoliko ne znate španski, to je pravi izazov. Toliko smešnih situacija od ranog jutra koje vam u potpunosti ulepšaju dan.

Sve počinje u Havani. Havana je magičan grad, meni jedan od najlepših na svetu. Tako rustičana, posebana, prelepa i puna pozitivne energije. Vozio sam se isključivo starim automobilima, pored ruiniranih zgrada s velelepnim fasadama. Jedino u takvim automobilima vožnja kroz Havanu ima smisla, jer u njima kao da se vratite u neka prošla vremena. Dane sam provodio vozajući se i šetajući po Havani. Upijao sam svaki delić ovog fenomenalnog mesta, punog prelepih ljudi, sjajne arhitekture, nesvakidašnje istorije, muzike na ulici. Bez obzira da li ste turista ili možda više avanturista nemojte da propustite: Fabrica de Tobacos Partagas, Museo Ernest Hemingway, La Guardia, Che Memorial, hotel Nacional, Museo Nacional, de Bellas Artes...

Ne treba zaboraviti predivne vidikovce bilo da se radi o restoranima ili jednostavno krovovima kuća. Većina pogleda sa krovova su besplatni, dok se za neke plaća simbolična cena od npr. jednog dolara....prepuručujem Camara Oscura Plaza Vieja, Edificio Bacardi Aven. De las Misiones, Edifico Fosca Calle, Havana libre, Plaza de San Francisco...

Uveče sam izlazio na različita mesta. Noćni život pruža više opcija, sve zavisi od afiniteta. Za one koji su za klasične kubanske ritmove, poput salse, tu su kuće muzike (casa de la musica) gde se odžavaju prave male autentične kubanske ulične žurke. Kubanci različitih uzrasta ovde pokazuju svoje igračko umeće, koje je, razume se, na zavidnom nivou. Za one koji su više raspoloženi za mesta s najpopularnijom muzikom na Kubi - regeton, tu su pravi noćni klubovi gde se mladi Kubanci provode do jutra poput The Malecon, Tropicana...Moje iskustvo govori da, bez obzira na afinitete, treba iskusiti i jedan i drugi vid provoda u Havani.

Kada mislim o ovom gradu, pomalo me brine trenutak otvaranja Kube i priliv američkih dolara, kada će možda Havana postati novi Majami. Dugo su Kubance držali zatvorene, a i oni su se držali zatvoreno u borbi za drugačiju ideologiju. Kuba lagano otvara svoja vrata svetu - već sada je dozvoljen uvoz novih automobila, mobilnih telefona, upotreba Interneta. Ipak, i dalje traje sjaj starih dana jedne drugačije pionirske države. Vreme komunističke Kube polako prolazi, a ko želi da je vidi onakvu kakva je nekad bila, ima još malo vremena.

Ostatke kočija, starih taksija, kamiona, video sam i u Santjagu De Kuba. Crni grad i vrela krv juga još u sebi kriju tajne stare, kolonijalne Kube. Kubanci žive svoje dane i svoju revoluciju! Kolaps saobraćaja rešavaju inspektori koji stoje na autoputu, zaustavljaju prazne automobile i u njih smeštaju putnike koji stoje ispod mostova i nadvožnjaka čekajući prevoz. Stopiranje je jedan od glavnih načina prevoza. Dele sve što imaju. Česta dilema stvara se oko sistema: da li je ispravan ili nije? Jedino što sa sigurnošću mogu reći: pogrešno je porediti Kubu sa Japanom, Amerikom, Nemačkom ili bilo kojom zemljom. Iako je deo Latinske Amerike, Kuba je posebna i drugačija od svih tih zemalja. Možda zbog geografskog položaja, zbog koga je oduvek bila privlačna strancima, zbog klime, mešavine različitih kultura i mentaliteta; zbog svoje komplikovane, revolucionarne istorije, ona je danas jedna od najzanimljivijih zemalja.

Na Kubi su ljudi obrazovani, govore strane jezike, bezbedno je, ljudi imaju medicinsku negu i lekove, svi su isti. Takvo nešto ne možemo reći za Haiti, Jamajku i ostale zemlje u regionu. Ljudi su primitivni, neobrazovani, nepismeni, nije bezbedno i veliki broj njih je gladan, bez lekova i doktora, umiru ili bivaju ubijeni mladi. Kuba je u tom kontekstu zemlja koja živi svoju revoluciju i ta revolucija donosi dobro običnim ljudima. Možda ne voze dobra kola i ne nose najmoderniju odeću, ali žive život u kome se smeju, veruju komšijama, komuniciraju, igraju i danju i noću. Pored toga, Kuba šalje svoje doktore u Venecuelu da leče tamošnje stanovništvo, a studiranje za ljude iz Afrike je besplatno, što danas čini Kubu mestom na koje emigrira veliki broj Afrikanaca u potrazi za obrazovanjem

Dok se neki Kubanci žale kako im je teško u životu, ja ih gledam i vidim da su oni jaki, puni života i energije, kako veruju jedni drugima, žive na suncu, zdravi. Na kraju krajeva, oni žive svoj život nasmejani pored svih muka. Neko će pomisliti da je to površno gledanje na stvari, ali nije. Imao sam priliku da budem deo tog sveta, živeo sam s njima, intenzivno komunicirao i doživeo ovu zemlju onako kakva ona zaista jeste. Kuba je simbol bliskosti i deljenja, baš kao i salsa. Lepa priča... Posebna na planeti. Vrelina ritmova ove čarobne ostrvske zemlje, dovoljno hrabre da bude jedinstvena.

Filip Milosavljević, Jungle tribe

Samotraka je verovatno najpoznatija po čuvenoj skulpturi Nike (pobede) koju je davne 1863. godine na ovom ostrvu otkrio francuski konzul Charles Champoiseau, preneo je u Luvr i time učinio najpoznatijom antičkom skulpturom na svetu. Ta slava malo je učinila za samo ostrvo koje danas, nažalost, ne privlači horde turista poput susednih Tasosa i Lezbosa.

Samotraka je oduvek bila donekle izolovana od ostatka grčke civilizacije, a njenim opisima često su dodavali izraze poput „misteriozna", „tajanstvena", „divlja". Dok se po vrelom letnjem danu feribotom približavate tamnim obrisima ostrva, postaje vam jasno i zbog čega. Samotraka izgleda kao planina u moru, štaviše, to nije samo iluzija - ona ima jedan od najviših vrhova kada je reč o grčkim ostrvima (1.611 metara). Samotraka nema prirodne luke, teren je nepogodan za poljoprivredu, a na nekih 170 kilometara živi tek nešto više od 2.000 ljudi.

Kamariotisa, malena luka koju prvo upoznajete kada pristanete na obalu, ne pruža preterano uzbudljiv doživljaj - nekoliko taverni i prodavnica suvenira u kojima ćete naći popularnu skulpturu, zaštitni znak ostrva, u svim mogućim varijantama i dimenzijama. Čak ni u jeku turističke sezone ovde nema mnogo turista, a za pravo upoznavanje sa svim lepotama ovog neobičnog ostrva trebalo bi da iznajmite automobil ili bar bicikl (taksi je moguće, čak ne preterano skupo rešenje, autobusi takođe).

Otkrivanje Samotrake trebalo bi otpočeti iz seoceta Hora, zapravo, glavnog grada ostrva, koje se nalazi u samim planinama. Rustično je, s kućama u balkanskom stilu, lepo uređeno, s divnim položajem gde se iz svake ulice pruža spektakularan pogled. U senci ruševine vizantijskog utvrđenja možete popiti jedan kipuro ili prezalogajiti neki od specijaliteta sa ostrva. Kad je reč o hrani, ostrvo je čuveno po svežoj ribi, kvalitetnom jagnjećem mesu i ovčijim sirevima, pa to nikako ne bi trebalo propustiti.

Mada izolovano, ostrvo je u antičkom svetu bilo nadaleko čuveno po zagonetnom kultu i svetilištu Velikih bogova, gde su se odvijale i misterije poput onih u Eleusisu. Štaviše, ovo svetilište bilo je toliko značajno da se uz Delfe, Dodonu i Eleusis smatra najznačajnijim verskim centrom antičke Grčke. Ovaj misteriozni kult i dalje „muči" i istoričare i arheologe: reč je o jedinstvenom svetilištu u kome je, za razliku od drugih, inicijacija bila dostupna svima, čak i ženama i robovima. O samom kultu, o tome kako su izgledali obredi, ko su, zapravo, bili Veliki bogovi, ne zna se gotovo ništa.

Svetilište pominje osnivač istorijske nauke Herodot, kao i Platon i Aristofan, a otac Aleksandra Velikog, Filip II, bio je veliki pobornik kulta. I danas je ovo izuzetno inspirativno i tajanstveno mesto, gde u prelepom pejzažu bujne prirode nailazite na neobične ruševine starih hramova i građevina čiju namenu naučnici ni do danas nisu protumačili. Ovde je pronađena i čuvena skulptura Nike sa Samotrake. Nedaleko odatle nalaze se i ruševine ranohrišćanske crkve za koju legenda kaže da je u njoj propovedao apostol Pavle na svom putu za makedonske gradove. Na obroncima možete videti ostatke utvrđenja koje su sukcesivno proširivali i dograđivali Vizantinci, Venecijanci, Đenovljani, Turci. Samotraka je Grčkoj pripala tek tokom Balkanskih ratova, a za vreme Drugog svetskog rata bila je pod bugarskom okupacijom.

Iako nema poznatih plaža, Samotraka se diči drugim sadržajima. Ako volite šetnje kroz netaknutu prirodu, ovo je idealno mesto za vas. Dok na severnoj strani ostrva nailazite na surove, kamenite pejzaže obrasle stoletnim maslinjacima, na jugu se nalaze guste šume ispresecane rekama koje možete pratiti do izvora ili uživati u pogledu na vodopade nestvarno čiste i ledene vode. Samotraka je kao svet za sebe razvila i specifičnu etno kulturu, počevši od svakodnevne odeće njenih stanovnika pa do izuzetno ritmičnih pesama.

Ovo neobično i nedovoljno poznato ostrvo nudi mnogo različitih i neočekivanih sadržaja koje radoznalim duhovima mogu pružiti nezaboravan odmor.

Piše: Oliver ĆURČIĆ

ZLATARSKO JEZERO - CARSTVO ŠUMA I VODA

 Gde se nalazi

Kokin Brod, malo naselje na obali Zlatarskog jezera, nalazi se na svega desetak kilometara od Nove Varoši, a 276 kilometara od Beograda, na magistralnom putu ka Crnoj Gori. Zlatarsko jezero nastalo je šezdesetih godina pregrađivanjem reke Uvac, gradnjom najveće evropske zemljane brane na platou čija je nadmorska visina gotovo 900 metara. Sa dužinom od preko 20 kilometara, to je treće po veličini jezero u Srbiji, odmah posle Đerdapskog jezera i jezera Perućac na Drini. Razvoj turizma poslednjih godina vezuje se za posetu turiste iz Slovenije koji nadahnut lepotom predela podiže ekskluzivni etnokompleks koji komforom i bogatim sadržajima postaje najreprezentativniji objekat ovog dela Srbije.

Smeštaj

Bungalovi, ekskluzivni etnoapartmani dopunjeni su vrhunskim wellness sadržajima, pa u netaknutoj prirodi možete uživati u čarima ruske banje, finske saune ili možete plivati u bazenu. Ekskluzivnost eko-etno sela Vraneša ogleda se i u činjenici da smeštaj mogu da nađu samo 24 gosta. Smeštaj i nije baš jeftin, ali nivo usluge i reprezentativnost samog objekta zaista opravdavaju cenu. Trodnevni paket košta 8.000 dinara po osobi, dok za sedmodnevni treba izdvojiti 24.000 dinara. Paketi su rađeni na bazi polupansiona, a u datu cenu uračunato je i korišćenje svih sadržaja koje kompleks nudi: bazen, saune, ledena pećina, tepidarijum, svetlosne terapije. Ukoliko ste za neku jeftiniju varijantu, okolna sela pružaju izuzetno atraktivnu ponudu, komforan smeštaj upotpunjen odličnom domaćom kuhinjom. Za koju god se varijantu odlučili, Kokin Brod biće vam odlično polazište za istraživanje atraktivne okoline koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

Šta obići / avantura

Mi vam preporučujemo posetu specijalnom rezervatu prirode „Uvac" i kanjonu reke Mileševke i manastiru Mileševa.

Specijalni rezervat prirode „Uvac" jeste zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja, a nalazi se između masiva planina Zlatar na jugozapadu i Javor na severoistoku. Od prošle godine u ponudi je i vožnja katamaranom po čuvenim uvačkim meandrima, koji predstavljaju jednu od najvećih prirodnih atrakcija ovog dela Evrope. Najatraktivnija zona tzv. uklještenih meandara nalazi se uzvodno od ušća Veljušnice u zoni Lopiža. U ovom delu pojedini meandri imaju ugao od 270 stepeni, a visina rtova meandara iznosi i preko 100 metara. Ispod strmih krečnjačkih litica kanjona nalazi se ulaz u jednu od najinteresantnijih pećina Srbije. Ledena pećina, duga oko 2.500 metara, povezana je sa Ušačkom pećinom koja se prostire paralelno na rastojanju od oko 100 metara i tako zajedno čine jedinstven pećinski sistem, najduži u Srbiji (6.185 metara). Pećine nisu uređene za turističke posete, pa je obilazak s vodičima rezervata „Uvac", uz baterijske lampe, nešto stvarno neobično. S obzirom na to da se do uređenog pećinskog ulaza može doći isključivo čamcem, poseta predstavlja istinsku avanturu.

Kanjon reke Mileševke nazivaju i ekološkim biserom Srbije, a do danas je ostao skriven od očiju javnosti pružajući posetiocima nesvakidašnju lepotu i uzbuđenje. Ono što ga čini posebnim jesu divljina, surovost i gotovo vertikalne stranice koje se spuštaju prema rečnom dnu. Jedini istinski gospodari ovih prostora jesu beloglavi supovi koji kruže nad kanjonom kao ponosni vladari visina. Staza koja prolazi kroz kanjon usečena je u stene, a na pojedinim delovima penje se gotovo dve-tri stotine metara iznad reke. Ukoliko imate strah od visine, budite izuzetno oprezni. Na samom izlasku iz kanjona nalazi se jedan od najlepših srednjovekovnih spomenika u Srbiji, manastir Mileševa. Osnovan je u 13. veku kao zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sina Stefana Prvovenčanog.

ZAOVINE - JEZERO NA VRHU PLANINE

Zanimljivosti o nastanku jezera

Dаvnih dаnа, krаjem 19. vekа, srpski nаučnik Josif Pаnčić čuo je dа negde nа Tаri postoji neko čudno drvo. Kаžu ljudi: nije ni bor, ni jelа, ni smrčа. I tаko poče trаgаnje. Krilo se drvo od velikog nаučnikа čitаvih 20 godinа. I ondа, jednog dаnа ugledа gа u аtаru selа Zаovine. Od tаdа, Pаnčić postа poznаt po omorici, а onа po njemu dobi ime - Pаnčićevа omorikа.

I tako, prvi put svet je čuo za selo Zaovine. Onda je selo postepeno zamiralo i padalo u zaborav sve do sredine sedamdesetih godina, kada su ove predele iznenada privremeno naselili Japanci. Tada ponovo postade popularna priča o prorocima Tarabićima koji su i živeli podno Tare. Za Tarabiće ljudi govore da su sve znali. Posećivаli su ih svi, od lokalnih seljana do srpskih političаra i krаljeva. Jednom oni izrekoše: „One godine kаdа Đurđevdаn pаdne nа Veliki petаk, Drinа će poteći Tаrom". Koliko su u to tаdа ljudi verovаli, ne znаmo. Znаmo sаmo dа se i ovo proročаnstvo ispunilo jedаn vek kаsnije.

Stvarala se tih dana na Tari prva reverzibilna hidrocentrala u Evropi, a druga u svetu. Naime, višak vode iz jezera Perućac pomoću jakih pumpi i podzemnim cevima pumpa se uz Taru i kod sela Zaovine formirano je novo jezero. Visinska razlika koja se savlađuje iznosi oko 1.000 metara. U periodima kada nivo vode u jezeru Perućac opadne, voda se vraća iz Zaovinskog jezera. Tako je nastao ovaj planinski dragulj, jezero na vrhu planine. Trebalo je da prođe mnogo godina pa da se jezero ovde odomaći. Sada izgleda kao da je tu od davnina, stopljeno s prirodom, ne odajući nikakav utisak da je nastalo ljudskom rukom.

Ekološki raj

Priroda oko jezera zaista je čarobna. Nа beskrajnim livаdаmа i u gustim šumаmа žive mnoge biljne vrste koje nikаko ne mogu naći zаjedno. Skrivene u dubokim kаnjonimа, mnoge biljke očuvаle su svoje iskonske kаrаkteristike. Tu, u nepreglednim šumаmа jele, smrče i bukve smestilo se preko 1.000 biljnih vrstа, preko 50 vrstа sisаrа i 150 vrstа pticа. Pravi mali ekološki raj.

Privatni smeštaj

Poslednjih godina u ovim krajevima turizam je počeo intenzivno da se razvija. Hotela za sada nema, ali smeštaj možete naći u brojnim planinskim kućama i vikendicama koje se izdaju. Smeštaj je više nego odličan, a cene su veoma prihvatljive. Mi vam predlažemo smeštaj u novoizgrađenim apartmanima Jezero koji svojim vrhunskim komforom predstavljaju pravo rešenje za odmor. Objekat se nalazi na prelepoj lokaciji iznad jezera, poseduje luksuzno opremljene apartmane, bazen, dečji park, a mogu se iznajmljivati pedaline ili sandoline za vožnju po jezeru. Cene u letnjem periodu kreću se od 35 do 40 evra po apartmanu.

Ako odlučite da odmor ili vikend provedete u Zaovinama, predlažemo da krenete u istraživanje okoline koja vas sigurno neće razočarati.

Šta obići

Na desetak kilometara od Zaovina nalazi se turistički centar Mitrovac. Tu se nalazi i novoizgrađeni Informativni centar Nacionalnog parka Tara gde možete dobiti sve informacije neophodne za obilazak ove planine. Na desetak kilometara od Mitrovca nalazi se, po mišljenju mnogih, najatraktivniji vidikovac u Srbiji - Banjska ili Kozja stena. Put do njega dobro je obeležen, a sam vidikovac zaista je dobro uređen. S njega se pruža spektakularan pogled na jezero Perućac, kanjon reke Drine i područje Osata u Bosni i Hercegovini.

Zaovine sa okolinom zaista pružaju ponešto za svakoga. Možete otići i do obližnje Mokre Gore, provozati se čuvenom šarganskom osmicom, posetiti Drvengrad. Ljubitelji avanture mogu krenuti u istraživanje brojnih kanjona u okolini (Brusnice, kanjon Galinske reke), a ako želite istinski mir i odmor, jednostavno iznajmite čamac i uživajte u nesvakidašnjem ambijentu.

Savet za put

I jedan mali savet: kada dolazite na Taru i u Zaovine, ne morate baš uvek ići Ibarskom magistralom. Napravite mali izlet, recimo, preko Valjeva i Debelog brda, pa obiđite i manastire Lelić, Jovanju, Pustinju. A s Tare možete lagano, uz Drinu, putem ka Malom Zvorniku i Banji Koviljači.

Koliko li je naših ljudi u vreme sankcija devedesetih godina prošlog veka samo projurilo kroz Mađarsku u želji da se nekako dokopa budimpeštanskog aerodroma Feriheđi i odatle što pre poleti u svet, ili da u beskrajno zamornim putovanjima autobusom stigne do Austrije, izbegavajući tako Hrvatsku i Sloveniju, ili da u mađarskim samoposlugama nabavi sve ono što je nedostajalo ili bilo preskupo u domaćim! Neki su na davnim osmomartovskim izletima ili školskim ekskurzijama upoznali Budimpeštu, ali je ipak većini naših građana, bez obzira na geografsku blizinu, Mađarska ostala prilično nepoznata zemlja.

Probajmo da to malo promenimo - recimo, izletom u Opustaser (Opusztaszer).

Nacionalni istorijski spomen-park Opustaser udaljen je oko 50 km od srpsko-mađarske granice, desetak kilometara istočno od starog puta Segedin-Budimpešta, i pruža niz sadržaja gotovo podjednako zanimljivih i deci i starijima, pa zato može da posluži kao mesto za pravi porodični izlet.

KRATKA ISTORIJA

Prvo malo istorije: po predanju, kada su 896. mađarska plemena došla u Panonski basen, njihovi predvodnici organizovali su skup na kome su se dogovorili kako da podele novoosvojenu teritoriju i urede međusobne odnose. Najstariji zapis o tom događaju nalazimo u hronici Gesta Hungarorum, koju je anonimni autor napisao oko 300 godina kasnije. Jasno je da istinitost te priče nije moguće proveriti, a pogotovo nije moguće identifikovati tačno mesto gde se sve to dogodilo.

Na mestu današnjeg nacionalnog parka, u 12. veku podignut je benediktinski manastir, koji je, zajedno sa okolnim naseljem, porušen u ratovima s Turcima u 16. veku. Arheološka iskopavanja oko ostataka manastira izvedena u drugoj polovini 19. veka, između ostalog, iznela su na svetlo dana i čitavo groblje prvih mađarskih naseljenika, što je neke navelo na pomisao da ovo mesto povežu s predanjem o već pomenutom sastanku plemenskih vođa. U sklopu obeležavanja hiljadu godina od dolaska Mađara u Panoniju, 1896. podignut je spomenik, a započete su i pripreme za izgradnju memorijalnog parka, ali nije mnogo urađeno, kako zbog nedostatka sredstava, tako i zbog svetskih ratova.

I komunisti su bili osetljivi na simbolični značaj Opustasera, tako da su ovo mesto izabrali za prvu svečanu podelu dokumenata o prenosu vlasništva nad zemljom seljacima u okviru agrarne reforme. Izgradnja parka počela je 1970, da bi najzad bio otvoren 1995, s tim što su i kasnije dodavani novi sadržaji.

NAJZANIMLJIVIJI SADRŽAJI

Ima ih prilično: asfaltirana staza od ulaza vodi ka već pomenutom spomeniku s kraja 19. veka, a levo od njega vidi se okrugla zgrada Rotunda u kojoj se nalazi Ciklorama Dolazak Mađara u Panoniju. Reč je o slici monumentalnih dimenzija (visina 15 m, dužina 120 m, prečnik 38 m), koju je Arpad Festi (Feszty) uz pomoć još nekoliko slikara naslikao 1894. Specifičnost ovakvih slika, veoma popularnih krajem 19. i početkom 20. veka, jeste u tome što su postavljene sa unutrašnje strane neke vrste velikog cilindra, tako da potpuno okružuju gledaoce, koji ih posmatraju s platforme u sredini tog cilindra; predeo koji se nalazi bliže posmatračima i predmeti u njemu jesu trodimenzionalni i postepeno se stapaju sa slikom, čineći iluziju prostora još uverljivijom. Poseta Ciklorami organizuje se u grupama na svakih 30 minuta.

U prizemlju Rotunde nalazi se još nekoliko manjih izložbi: Promenada 1896. (rekonstrukcija izgleda ulice u malom i velikom mađarskom gradu krajem 19. veka, s realistično napravljenim izlozima radnji i figurama prolaznika), izložba voštanih figura ličnosti iz mađarske istorije i kopija kruna, kao i jedna antropološka izložba o tome kako stručnjaci rekonstruišu crte lica na osnovu kostiju lobanje.

Iza Rotunde je lepo veštačko jezero sa izložbom o izgradnji čamaca i ribarstvu (kupanje nije dozvoljeno), a u blizini su i ruševine manastira o kome je već bilo reči; ostaci starih zidova zaštićeni su savremenim ciglama, tako da na prvi pogled čitava struktura deluje kao novogradnja.

Malo dalje nalazi se niz građevina koje je projektovao pionir organske arhitekture u Mađarskoj Đerđi Čete (Gyorgy Csete), inspirisan jurtama prvih nomadskih doseljenika. U njima se nalazi izložba Čovek i šuma čiji najzanimljiviji eksponat predstavlja presek stabla mamutske sekvoje stare oko 1.800 godina, s prečnikom od 6,3 m, debljine 0,8 m i težine 7,5 t.

Tu je i muzej sela s kućama i drugim zgradama uobičajenim za seoska gazdinstva južne Mađarske (neke su originali preneti s raznih lokaliteta, a neke su novoizgrađene kopije), a tu su i vetrenjača, škola, pošta, seoska prodavnica (gde možete kupiti razne starinske kolače, svilene bombone, šećerne luše i slično), pa čak i mala železnička stanica s vozom uskog koloseka (koji, nažalost, služi samo kao nepokretni eksponat). Unutrašnjost ovih zgrada potpuno je opremljena autentičnim nameštajem i drugim predmetima iz domaćinstva i može da se razgleda, tako da vam se čini kao da ste se vremeplovom vratili oko jedan vek unazad. Tu su i radionice seoskih zanatlija, gde se vikendom organizuju demonstracije starih zanata.

U obližnjem Parku nomada (bez obzira na ime, to je samo jedan od sadržaja u okviru parka Opustaser, a ne poseban park) dvaput dnevno (u 11.30 i 14.30) prikazuju se razne jahačke veštine i gađanje lukom i strelom.

Tokom letnjeg perioda organizuju se tematski vikendi s nastupima folklornih grupa, sajmovima zanatstva, srednjovekovnim viteškim turnirima i predstavama istorijskih bitaka (za detalje pogledajte program događaja na sajtu parka).

PRAKTIČNI SAVETI

KAKO STIĆI AUTOMOBILOM?

Iako postoji mogućnost korišćenja lokalnih autobusa i vozova, oni su interesantni samo za one posetioce koji u Opustaser dolaze iz Segedina i okoline, tako da je za sve druge jedina realna opcija dolazak automobilom.

Da biste uspeli da vidite sve navedeno (a za to će vam biti potrebno bar četiri sata), veoma je važno da krenete rano, najkasnije oko sedam ujutro, jer vas, ako krećete iz Beograda, čeka 250 km puta. Vodite računa o tome da se tokom nekih letnjih vikenda, zbog talasa onih koji se vraćaju sa odmora ili tek na njega idu, na prelazak granice na Horgošu čeka i po nekoliko sati. Zbog toga je dobro da znate da u blizini postoje i drugi granični prelazi ka Mađarskoj: Kelebija i Đala (ovaj drugi leti radi od 8.00 do 18.00 i mogu ga koristiti samo srpski i mađarski državljani).

Ali, većina će najverovatnije preći granicu na Horgošu. Nema nikakve potrebe da nastavljate dalje pravo autoputem M5 prema Budimpešti, tim pre što treba kupiti i vinjetu za najmanje četiri dana, već odmah posle policijske i carinske kontrole i kućica u kojima se prodaju vinjete (tu postoji i menjačnica), skrenite desno na stari put 5 za Budimpeštu (koji se ne plaća) - pravac je Reske (Roszke, prvo pogranično mesto u Mađarskoj) i Segedin (Szeged), a posle samo sledite pravac za Budimpeštu.

Mađarski putevi veoma su kvalitetni, a vertikalna signalizacija odlična, pa nema opasnosti da zalutate, tako da vam GPS nije neophodan. Ukrštanja s drugim putevima u istom nivou obično su rešena kao kružni tokovi. Zapamtite da su pojas, upotreba svetala tokom dana van naseljenih mesta i nalepnica SRB obavezni.

Na izlasku iz Segedina s desne strane nalazi se tržni centar (Cora, Praktiker, Metro) gde postoje menjačnice i bankomati.

PREDAH UZ KOLAČE

Put dalje vodi preko Balastje (Balastya) do Kišteleka (Kistelek), mesta u kome se na jednom malom kružnom toku, s fontanom u sredini, desno odvaja put za Opustaser. Ako vam je potreban predah, umesto desno, skrenite levo i ponovo u prvu ulicu levo i naći ćete se s leve strane pred poslastičarnicom Palma s dobrim i jeftinim kolačima.

A KADA STIGNETE...

Opustaser je udaljen od Kišteleka devet kilometara. Na samom ulazu u mesto skrenite desno, pa opet levo - samo pratite table s natpisom na braon osnovi - i stigli ste do parkinga (plaća se!) pred ulazom u park. Prilikom kupovine ulaznica obratite pažnju na sadržaje, jer postoje razne kombinacije. U svakom slučaju, jeftinije je kupiti kombinovane karte, nego da plaćate za svaki sadržaj posebno.

GDE RUČATI?

Pošto ćete posle obilaska parka sigurno biti gladni, mogli biste da svratite u Seri čardu (Szeri Csarda), nekih 200 metara pre ulaza u park. Ambijent je uređen u maniru drumske kafane iz 19. veka, izbor jela je veliki, tako da vam neće biti lako da odaberete; svakako probajte lokalno belo vino kevedinku (kovidinka). Za muziku će se pobrinuti umetnici na citri, koji subotom i nedeljom sviraju u vreme ručka. Ručak (supa, glavno jelo, salata, desert) košta oko 2.400 forinti po osobi (9,07 evra ili oko 907 dinara).

Bržu i jeftiniju alternativu ručku u čardi (ali bez imalo mađarske atmosfere) predstavljaju grčki, italijanski i kineski restorani brze hrane u već pomenutom hipermarketu Cora na ulazu u Segedin, a tamo ćete verovatno ionako stati na povratku zbog kupovine.

OBAVEZNI TROŠKOVI (ZA ČETIRI OSOBE)

Gorivo (benzin, potrošnja 7 l na 100 km)                              4.200 dinara

Putarina u Srbiji                                                                    1.140 dinara

Parking u Opustaseru (500 forinti, 1,9 evra)                         190 dinara

Ulaznice za Opustaser (4 x 3.500 forinti, 13,22 evra)          5.288 dinara

UKUPNO                                                                             10.818 dinara

Cene ulaznica za Opustaser variraju od 2.200 forinti (8,31 evra, oko 831 dinar) do 5.500 forinti (20,79 evra, oko 2.079 dinara) u zavisnosti od sadržaja, pri čemu ona od 3.500 forinti (13,22 evra, oko 1.322 dinara) obuhvata najzanimljivije.

KORISNE INFORMACIJE

Sajt Opustasera:         www.opusztaszer.hu

Radno vreme:             svakog dana               od 9.00 do 18.00        (od 1. aprila do 31. oktobra)

                                 utorak-nedelja          od 10.00 do 16.00      (od 1. novembra do 31. marta)

ZA POČETAK - PRESTONICA MALINE

Arilje, živopisni gradić u zapadnoj Srbiji, poznat je široj javnosti kao svetska prestonica maline. Od Beograda je udaljen 195, a od Požege 12 kilometara. Područje opštine Arilje slovi za jednu od najočuvanijih i najzdravijih prirodnih sredina Srbije. Gradić okružuju bujne šume, čisti planinski izvori, potoci i reke, pitome doline i rodni voćnjaci. Veliki broj gradova u okruženju snabdeva se pijaćom vodom sa ovog područja. Ovde se voda zahvata direktno s reke Rzav, koja važi za jednu od najčistijih na Balkanu. Arilje je kraj vrednih i preduzimljivih ljudi. Osim što su uspešni voćari, Ariljci su i uspešni preduzetnici. Danas u opštini sa 20.000 ljudi posluje oko 800 radnji i blizu 300 preduzeća. Arilje je u mnogim stvarima svetski rekorder. Ovde je najveća koncentracija zasada maline na svetu, najveća hladnjača za zamrzavanje voća u Evropi, a 2002. godine na ovom području postignut je najveći prinos malina na svetu (44.763 kilograma po hektaru, ako baš volite brojke). Malina je, inače, biljka iz porodice ruža.

Zanimljivo je da je jedan od najzaslužnijih ljudi za razvoj malinarstva u Arilju naš poznati književnik Dobrilo Nenadić (najpoznatiji po romanu Dorotej), po zanimanju agronom.

Najreprezentativniji kulturni spomenik ovog dela Srbije nalazi se u centru varošice - crkva svetog Ahilija. Crkva je zadužbina kralja Dragutina Nemanjića, smeštena na zaravni uzdignutoj iznad prostrane rečne doline Moravice i Velikog Rzava. Vreme podizanja postojeće crkve je oko 1284, a njena unutrašnjost živopisana je 1296. godine i iz tog razdoblja potiču svi sačuvani ostaci fresaka. Najpoznatija freska svakako je Dragutinov ktitorski portret s modelom hrama u rukama na južnom zidu unutrašnje priprate.

SPA & PLAŽE

Okolina Arilja je kao stvorena za ljubitelje prirode. Jedan od najskrivenijih bisera Srbije, topli izvor mineralne vode Visočka banja, nalazi se na tridesetak kilometara od grada. Ovakav tip kanjonskih izvora jedini je ove vrste u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Na 600 metara nadmorske visine, pored korita reke, a i u samom vodotoku, na više mesta iz dubina izbija voda u vidu mehurića (prirodni džakuzi). Temperatura vode je oko 27°C. Sama obala Rzava skriva brojne plaže i uvale pogodne za kupanje, a maštovitost stanovnika ovog kraja ogleda se i u originalnim imenima lokacija pored reke: Bosa noga, Sonjine čari, Uski vir, Urjak.

Za odmor i prenoćište preporučujemo vam motel Mlinarev san, koji je od centra Arilja udaljen dva kilometra i nalazi se na samoj obali Rzava.

SUVENIRI

Na nepunih 20 kilometara od Arilja u pravcu prema Zlatiboru, negde na sredini puta između Požege i Užica, nalazi se selo Zlakusa.

Malo selo nadaleko je poznato. Svetsku slavu Zlakusa je stekla zbog svojih brojnih grnčara koji veštim rukama izrađuju mnoge predmete koji su dospeli do najudaljenijih krajeva sveta. Ovde možete pronaći lepe pekače, posude, bokale ali i brojne zemljane šarene figurice. U selu još važi pravilo da čovek, ako želi da bude jak kao zemlja, mora jesti iz zemljanih posuda, i to pravilo važi već četiri veka. Ovde se posude peku na otvorenoj vatri, a to je jedinstvena metoda na širim balkanskim prostorima. Hrana spremljena u ovakvim posudama izuzetnog je ukusa i mirisa.

Postoji nekoliko priča i legendi o tome kako je selo dobilo ime. Najverovatnije, ime sela nastalo je u vreme turske vladavine. Naime, delom teritorije današnjeg sela prolazili su turski karavani, puni robe i dukata, što je uvek privlačilo pažnju hajduka. Njihovo omiljeno mesto za prepad bila je jedna kosa koja se nalazi u ataru sela Zlakusa. Pošto su napadi na turske karavane učestali upravo prilikom prelaska preko te kose, Turci, zazirući od tog mesta, nazvaše tu kosu po zlu, odnosno „zla kosa".

TURISTI SU DOBRODOŠLI

Sve je ovde poslednjih godina podređeno turizmu. Kuće su sveže okrečene, drva složena, okućnice pune cveća, a okolne livade uredno pokošene. Glavna atrakcija sela svakako je čuveni etnopark Terzića avlija. Park je smešten na prelepom brežuljku, nedaleko od centra sela, ispod stoletne bukove šume. U stvari, predstavlja staro seosko domaćinstvo koje se sastoji od dve stare kuće i niza ekonomskih objekata kao što su: mlekar, šupa, salaš, bunar, nekoliko novoizgrađenih letnjikovaca, mala letnja pozornica i jedna brvnara za prodaju suvenira. Za ovaj park kaže se da je najlepša srpska avlija. U Terzića avliji na svakom koraku ima drvenih stolova i stolica na koje se može sesti, oslušnuti žubor potoka, udahnuti mir lučevine i poručiti domaći sok, rakija ili jelo kuvano u zemljanim loncima. Idealno mesto za beg iz velikog grada.

RESTORANI

Na samo nekoliko minuta od Zlakuse nalazi se selo Potpeć i u njemu čuvena Potpećka pećina. Sam ulaz u pećinu zadiviće vas svojom monumentalnošću. Džinovski ulaz u obliku potkovice visok je pedeset, a širok dvanaest metara pri dnu i dvadeset dva metra pri vrhu. Poseta pećini preporučuje se ljudima u kondiciji, jer samo ulazno stepenište broji preko 700 stepenika. Pećina je uređena za posete, a posetioci obilaze ovu podzemnu lepoticu stazom dugom nešto preko 500 metara. Pećinu su formirale brojne rečice ponornice koje posle dugog podzemnog toka izbijaju ispred pećine na površinu gradeći reku Pećnicu. Dovitljivi seljani iskoristili su tok reke i na njenim obalama izgradili brojne ribnjake i restorane. Izuzetno bistra i čista voda reke Pećnice pokazala se kao idealna za uzgoj pastrmke. Ukoliko ste već umorni od istraživanja okoline, mi vam preporučujemo da posetite restoran Vodeničar. To je izuzetno atraktivno zdanje nastalo na temeljima stare vodenice potočare. Glavni specijalitet je pastrmka pripremljena na više načina, ali tu možete probati i mnoga stara jela užičkog kraja: pite, proju, pršutu, kajmak. Pogled koji se pruža iz restorana zaista je očaravajući, a dimljeni fileti pastrmke za svaku su pohvalu.

OBAVEZNO POSETITE:

Kanjon reke Panjice i Vodenu pećinu - prostire se dužinom od pet kilometara između sela Brekovo i Dobrače. U samom kanjonu reke Panjice nalazi se ulaz u atraktivnu Vodenu pećinu.

Manastir Klisura u Dobračama nalazi se na levoj obali reke Moravice, pored puta Arilje-Ivanjica.

Crkvu svetog Nikole iz 13. veka u selu Brekovu.

Bjelušku potajnicu - kraški izvor intermitentnog tipa (s prekidima u isticanju vode), koji se nalazi u selu Bjeluša, na mestu zvanom Luke.

Planinska naselja Bjeluša i Radoševo s tradicionalnom seoskom arhitekturom.

Holandski Antili na iliti ABC (zbog početnih slova) ostrva na Karibima zaista su najbliže onome što se zove raj na zemlji. Osim ponekad nemirnog ostrva Aruba ovde su stope kriminala neverovatno niske, a bezbednost shodno tome velika. Osim toga ova ostrva se nalaze i van uraganaske rute tako da se Vam presotaje samo da se opustite i uživate.  

Na drugom mestu je Novi Zeland, idealna destinacija za turiste koji traže bezbednost i mir. Ovo je najbezbednija zemlja i po istraživanju Global Peace Indeksa, instrumenta koji je 2007. ustanovio prestižni privredni časopis The Economist.

Ukoliko odlučite da ovog leta posetite Novi Zeland, sastavljači  liste preporučuju da obavezno vidite šumu Vaipoua koju čini kauri drveće visoko i do 50 metara sa deblima od 10 metara u prečniku.

Island je zauzeo drugo mesto zahvaljujući jednoj posebnoj karakteristici: procenat kriminala je tako nizak da polovina snaga bezbednosti ovde nikada ne nosi oružje.

Bronzanu medalju zaslužila je Austrija. Nakon burne prošlosti, ova danas mala država je mirna, miroljubiva i posvećena diplomatiji. Idealna za ljubitelje umetnosti i istorije, ali i za one koji vole sport i dobar zalogaj. "Najopasnija" stvar koja može da vam se desi u Austriji jeste da sretnete grupu Tirolaca u tradicionalnoj nošnji.

Četvrta je Norveška, zemlja fjordova, mirna i uspavana kakva može da bude samo zemlja navikla na večni led. Jedini problem je taj što je njena prestonica Oslo jedan od najskupljih gradova na svetu. Bezbednost ima i svoju cenu.

Na petom mestu je Irska, domovina viskija i piva, u kojoj je procenat kriminala izuzetno nizak. Jedinu neprijatnost koju ovde možete da doživite je od domaćih vilenjaka koji važe za veoma "naprasite".

Zatim, na šestom mestu, još jedna nordijska zemlja, Danska. Njeni gradovi su idealni za ispijanje piva, jedenje ribe i šetnje biciklom.

Mali Luksemburg zauzima sedmo mesto na listi najbezbednijih destinacija. Možda nema izlaz na more, ali ni terorističkih napada, ni otmica, ni otrovnih insekata.

Na osmoj poziciji je Švedska. Kraljevstvo Karla XVI Gustava dočekuje turiste raširenih ruku sa svojom nezagadjenom prirodom, lepim devojkama i tolerantnim odnosom.

Sledi grad-država Singapur, bogato i mirno mesto u kojem turisti mogu puno toga da vide na malom prostoru. Dakle bez većih pomeranja koja su uvek praćena rizikom.

Na desetom mestu je Švajcarka u kojoj je, ukoliko se izuzmu nesreće u planini, mogućnost da vam se desi nešto ružno minimalna. Uostalom, Bern, Ženeva i Cirih spadaju medju najbezbednije gradove sveta.

Tekst i foto: Uglješa JOCIĆ

Najlepše od tih građevina potiču s početka 17. veka, kada je, u vreme vladavine šaha Abasa Velikog iz dinastije Safavida, Esfahan bio prestonica Irana, i uglavnom se nalaze na Kraljevskom trgu ili u njegovoj neposrednoj blizini. Ovaj trg sa svojih 160 x 508 metara predstavlja drugi po veličini trg na svetu, a upisan je i na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Za razliku od Kraljevske džamije, koja je namenjena običnim vernicima, džamija šeika Lotfolaha na istočnoj strani trga jeste manja, intimnija građevina bez dvorišta i minareta, namenjena ženama iz šahovog harema. Kada prođete kroz jedan od najlepših portala u Iranu, tek što vam se oči priviknu na polumrak dok prolazite kroz hodnik obložen plavim i tirkiznim pločicama koji blago zavija nadesno, već ste kročili u glavni deo džamije - prostoriju za molitvu u obliku gotovo savršene kocke, sa zidovima ukrašenim pločicama sa citatima iz Korana na plavoj podlozi i biljnim motivima u oker nijansama, razdvojenim prepletenim girlandama od tirkiznih pločica, dok se iznad svega diže kupola. Pažljivo prateći njene arabeske, moguće je uočiti poneku malu nepravilnost ili neuklapanje - kažu da su namerno napravljeni, kao znak poniznosti umetnika pred Alahom, za koga je jedino rezervisano savršenstvo.

Na suprotnoj strani Kraljevskog trga nalazi se palata Ali Kapu, sa čije su terase vladari posmatrali vojne parade i polo utakmice na trgu, a na poslednjem, šestom spratu uživali u muzici u posebnoj prostoriji čija tavanica, radi bolje akustičnosti, ima izrezbarene šupljine u obliku vaza i muzičkih instrumenata. To je bio pravi ambijent za slušanje iranske klasične muzike, koja je, iako koristi instrumente koji su poznati i u Turskoj i u arapskim zemljama, kao i one iz Indije, prilično monotona (stvara osećaj kao da se ljuljuškate na talasima) i u svakom slučaju bliža indijskoj muzici.

Ova palata označava ulaz u nekadašnji rezidencijalni kompleks vladara iz dinastije Safavida, koji se sastojao od niza palata okruženih vrtovima. Iako do danas nisu sačuvane sve palate, a jedan deo vrtova završio je pod novijim građevinama i ulicama, svojom elegancijom ističe se palata Četrdeset stubova (Čehel sotun), čijih se dvadeset stubova ogleda u mirnoj površini vode u bazenu ispred nje (dvadeset stvarno postojećih stubova plus dvadeset odsjaja u vodi daje ukupan broj - četrdeset). Ali, pravo iznenađenje za posetioca predstavljaju ogromne freske na zidovima prestone dvorane, koje prikazuju bitke safavidskih vladara i njihove prijeme u čast stranih velikodostojnika, sa igračicama raspuštene kose i vinom koje teče u potocima (Iran je postojbina sorte grožđa širaz) - tu nema ni traga tradicionalnoj zabrani prikazivanja ljudskih likova u islamskoj umetnosti!

Iza ove palate ka jugu proteže se široka ulica Četiri vrta (Čahar bag), koja još od kraja 16. veka predstavlja glavnu gradsku arteriju: tu se nalaze brojne radnje s robom svetskih marki (nismo proveravali autentičnost!), niz malih tržnih centara u prizemljima i suterenima stambenih zgrada, suk u kome se prodaje samo nakit (Bazar-e Honar), jedna medresa i nekoliko hotela. Tu su i razne lokalne verzije restorana brze hrane, od kojih neki nude i hamburgere od mesa kamile, kao i klasični restorani.

Priznajem da smo čitali mnogo hvalospeva o iranskoj kuhinji, ali ono što smo probali nije bilo loše, mada nas nije ni oduševilo, iako smo nastojali da jedemo u restoranima koje su nam preporučili sami Iranci. Jagnjeća čorba (dizi) gusta je, sa dosta leblebija, krompira, paradajza i pirinča, i s malo hleba može sama za sebe da predstavlja dovoljan obrok. Najzastupljenije glavno jelo jesu kebabi - to nisu nama poznati ćevapčići, nego ražnjići od pilećeg ili jagnjećeg mesa uz koje se obično služe kuvani pirinač i nekoliko pečenih paradajza. Ponekad sve to bude preliveno sosom od nara i mlevenih oraha. Kao dodatak možete naručiti i kiselo mleko ili zelenu salatu. Tipični esfahanski slatkiš jeste gaz - nugat u koji su ubačeni celi pistaći, lešnici i orasi. Pošto je alkohol zabranjen (postoje razne vrste bezalkoholnog piva), bilo je najprirodnije završiti obrok iranskim nacionalnim pićem - čajem, ili eventualno kafom (odgovara našoj turskoj kafi).

Ulica Četiri vrta izbija na reku Zajande, koja označava južnu ivicu starog gradskog jezgra. Na drugoj obali nalazi se četvrt Nova Džolfa gde žive potomci jermenskih trgovaca i zanatlija koje je šah Abas Veliki 1602. preselio iz Džolfe na severu Irana (u iranskom delu Azerbejdžana) da bi unapredio trgovinu u svojoj novoj prestonici. Šah je ovoj jermenskoj enklavi dao priličnu autonomiju, uključujući i verske slobode, tako da tu i danas postoji 13 crkava, od kojih je najveća katedrala Vank uz koju se nalazi i veliki, lepo uređeni Jermenski muzej. Spolja posmatrano, ove crkve sa svojim kupolama u obliku lukovice ne razlikuju se mnogo od džamija (s tim što nisu ukrašene pločicama), dok unutrašnjost prekrivaju freske koje kombinuju islamske biljne i geometrijske motive sa uobičajenom hrišćanskom ikonografijom. Najlepši primeri takvih fresaka sačuvani su u Vitlejemskoj crkvi.

Reku Zajande danas premošćuje čak 11 mostova, od kojih je pet starih. Među njima se ističu Most 33 luka (Si-o-Seh) i Kadžu most, koji pored lukova na dva nivoa na sredini ima i vladarski paviljon za čaj. Ova dva mosta istovremeno služe i kao male brane koje regulišu tok reke, ali i kao omiljena sastajališta stanovnika Esfahana. U kasno poslepodne čitave porodice dolaze na piknik u lepo održavane parkove koji se protežu duž obala reke: koliko god da imaju mnogo članova i koliko god da su plastičnih tanjira upotrebili, na kraju sve to skupe i odnesu sa sobom, tako da parkovi ostaju čisti. Uveče je moguće primetiti i parove u šetnji kako se diskretno drže za ruke - svako veće pokazivanje intimnosti na javnom mestu nikako se ne preporučuje u islamskoj republici.

Osamnaesti vek doneo je Esfahanu osvajanje od strane Avganistanaca 1722, a kada je 1736. prestonica Irana premeštena u Mašhad, Esfahan je postao samo jedan uspavani provincijski grad o čijim sjajnim građevinama iz vremena Safavida više niko nije vodio računa. Pierre Loti, koji je grad posetio početkom 20. veka, ovako ga je opisao: „Kada se približite, zaprepasti vas žalosno stanje tih građevina koje su iz daleka obećavale takav sjaj". Na sreću, danas je situacija mnogo drugačija i na mnogim spomenicima zatekli smo ekipe restauratora. Pored toga, Esfahan je danas centar tekstilne industrije i crne i obojene metalurgije (u blizini je jedna od najvećih čeličana u regionu), a tu su i rafinerija i kontroverzna postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva. Privodi se kraju i izgradnja prve linije metroa.

Da biste videli spomenike Esfahana, potrebna su dva do tri dana, a da obiđete samo najvažnije destinacije u Iranu - bar dve do tri nedelje. Verujte, posle takvog putovanja nećete biti bogatiji samo za mnoštvo utisaka nego i za potpuno novi pogled na mnogo toga!

Prvi deo putopisa po Iranu možete da pročitate OVDE.

Piše: Uglješa JOCIĆ

Postoje turističke destinacije kuda se većina ljudi, čim ima nešto vremena i novca, lako odluči da otputuje, a postoji i onaj „put kojim se ređe ide" - čitav niz zemalja koje iz raznih razloga predstavljaju crne ovce, gde obični turisti i ne pomišljaju da bi mogli da odu. Nikada se nisam pokajao kada bih se odlučio za ovu drugu varijantu, jer, po pravilu, iskustva sa ovih putovanja bila su veoma pozitivna i pokazala su da predstave koje svetski mediji nastoje da stvore o zemljama koje uzmu na zub nemaju baš mnogo veze sa stvarnošću.

I tako je, posle Sirije, Palestinskih teritorija, Libije i Turske republike Severni Kipar, sasvim logično, na red došao i Iran.

PRIPREME

Pošto smo supruga i ja sastavili itinerer i odabrali mogući smeštaj (pored informacija sa Interneta, koristili smo Lonely Planetov vodič iz 2008, jer drugi gotovo da i ne postoje), zatražili smo ponudu od nekoliko iranskih agencija za koje smo našli preporuke na Internetu (tako smo uštedeli dosta vremena umesto beskrajnog čekanja na odgovore od svakog pojedinačnog hotela - mnogi putnici žalili su se da hoteli baš i nisu preterano revnosni u odgovaranju na poruke) i odabrali najpovoljniju.

Važnu ulogu u pripremama za ovo putovanje odigralo je i veoma ljubazno osoblje Iranskog kulturnog centra u Beogradu, kako zbog praktičnih saveta, tako i zbog niza iranskih filmova koje smo odgledali da bismo što bolje ušli u atmosferu koja nas očekuje. Tako nam je i farsi, zvanični jezik Irana, „ušao u uši"; on inače pripada indoevropskoj grupi i izuzev činjenice da počev od 7. veku koristi arapsko pismo, nema nikakve druge veze sa arapskim jezikom koji pripada semitskim jezicima.

Za razliku od zapadnjaka, kojima je dobijanje vize veliki problem, mi smo je dobili bez ikakvih komplikacija i uz minimum papira u Iranskoj ambasadi u Beogradu.

Put nas je vodio avionom preko Istanbula do Teherana, pa zatim lokalnim letom do Širaza (najjužnije tačke našeg itinerera) i onda polako redovnim autobuskim linijama preko Jazda, Esfahana i Kašana nazad do Teherana, što je, uz usputne posete raznim arheološkim lokalitetima (Persepolis, Nakš-e Rostam, Pasargade), sasvim lepo ispunilo planiranih 14 dana.

U IRANU

Ono što stranci prvo zapaze po dolasku u Iran, jeste da žene (uključujući i strankinje) na javnim mestima moraju da se pojave pokrivene glave (suprotno uvreženom mišljenju, čador koji pokriva čitavu figuru nije obavezan, izuzev prilikom posete nekim verskim objektima). Na tu zakonsku obavezu povremeno podsećaju i plakati (i s tekstom na engleskom), ali je njena praktična primena podložna raznim tumačenjima, tako da često, pogotovo u Teheranu, mogu da se sretnu devojke kojima se marama jedva drži na punđi, ostavljajući gotovu čitavu kosu vidljivom.

Ubrzo zatim postaje očigledna i segregacija polova, počev od osnovne škole (odvojeni razredi za devojčice i dečake) pa sve do gradskog prevoza - u teheranskom metrou postoje posebni vagoni samo za žene.

Ali, trajan utisak, kada se radi o Irancima, ostavlja njihova ljubaznost; često nam se dešavalo da nas ljudi zaustave i, uz mnogo izvinjavanja, pitaju odakle smo, kakvi su nam utisci, da li mogu nekako da nam pomognu. Ti razgovori ama baš nikada nisu služili kao uvod u pokušaj da nam nešto prodaju (kako to inače često biva na Bliskom istoku), već se radilo o iskrenoj radoznalosti ljudi da saznaju kako oni i njihova zemlja izgledaju u očima stranaca. Mlađima je to bila prilika da malo vežbaju engleski, a često i da stave do znanja da se ne slažu s postupcima svojih vlasti.

ESFAHAN

Iako svaki od gradova koji smo posetili ima mnogo toga da pokaže (kao što reče Audrey Hepburn u Prazniku u Rimu, „svaki je lep na svoj način"), ipak se među svima njima svojim spomenicima i opštom atmosferom izdvaja Esfahan, koji se nalazi u samom centru Irana, na oko 400 km južno od Teherana, i sa svojih 1.600.000 stanovnika predstavlja treći grad po veličini u zemlji.

Mada je zahvaljujući svom povoljnom položaju na trgovačkom putu koji je vodio od Kaspijskog jezera do Persijskog zaliva već oko 1000. godine p. n. e. predstavljao značajan centar, uspon Esfahana počeo je u 11. veku, za vreme vladavine Seldžuka, kada je prvi put postao glavni grad Irana.

U tom periodu podignuta je Džameh (petak) džamija, koja s površinom od preko 20.000 kvadratnih metara i 476 kupola i danas predstavlja najveću džamiju u Iranu. Moguće je satima lutati salama za molitvu poduprtim stotinama stubova i uživati u jednostavnim geometrijskim ukrasima od cigala koje su pod različitim uglovima postavili seldžučki arhitekti, kao i u lepoti keramičkih pločica iz kasnijih vremena, ali pravi dragulj Džameh džamije predstavlja mihrab sultana Oldžaitu Hodabandeha iz 1310. Ovaj mihrab (niša u zidu džamije koja označava pravac u kome se nalazi Meka i prema kojoj su vernici okrenuti tokom molitve) predstavlja pravu skulpturu od gipsanog maltera, prepunu kaligrafski ispisanih citata iz Korana i vešto isprepletenih biljnih motiva.

Iako služi i kao aktivna džamija, ona je istovremeno i kulturno-istorijski spomenik, tako da se naplaćuje ulaznica. Cene ulaznica u Iranu veoma su niske po evropskim standardima (gotovo uvek ispod jednog evra), ali u prvim danima boravka nikako vam neće biti jasno koliko šta košta; naime, iako je zvanična valuta rial (1 evro = 13.800 riala), cene su često iskazane u tomanima, pri čemu jedan toman vredi 10 riala. Ako prodavac koliko-toliko govori engleski, brzo se razjasni u kojim jedinicama je cena koju vam je upravo saopštio, ali ako morate da se sporazumevate znakovima, znajte da jedan podignuti prst označava jednu zelenu novčanicu od 10.000 riala, tj. jedan dolar.

Drugi, još značajniji period za Esfahan nastao je za vreme vladavine dinastija Safavida; najvažniji vladar iz ove dinastije, šah Abas Veliki, želeći da što više udalji prestonicu svoje države od granice sa Otomanskim carstvom, premestio je 1598. glavni grad iz Kazvina u Esfahan.

Prisustvo vladara i dvora, umetnika, trgovaca iz Azije i Evrope i stranih diplomata učinilo je da Esfahan postane jedan od najsjajnijih gradova svog vremena. U prvoj polovini 17. veka imao je više od pola miliona stanovnika, 163 džamije, 48 medresa, 1.800 radnji i 263 hamama. Zato ne treba da čudi što su ga savremenici prozvali Nesf-e Džahan (pola sveta), želeći da kažu da ko je video Esfahan, video je pola sveta.

Šah Abas Veliki je početkom 17. veka pokrenuo veliki program obnove svoje nove prestonice: tako je nastao veličanstveni pravougaoni Kraljevski trg (ili Slika sveta - Nakš-e Džahan; zvanični naziv Imamov trg skoro niko ne koristi - setite se samo naše Slavije!), koji s dimenzijama 160 x 508 metara predstavlja drugi po veličini trg na svetu (posle Tjenanmena u Pekingu), a upisan je i na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Nekada je trg bio samo veliki slobodni prostor na kome su danju trgovci razapinjali svoje šatre, a predveče je služio za šetnju i predstave mađioničara, žonglera, akrobata i lutkarskih pozorišta, ponekad i za vojne parade, polo utakmice (i danas su vidljivi mermerni stubovi koji su označavali mesta za golove na kraćim stranama trga), pa čak i za javna pogubljenja. Danas se na istom mestu možete rashladiti uz fontane i vodoskoke ili iznajmiti fijaker za vožnju oko trga, a predveče čitave porodice znaju da organizuju piknik na zelenim površinama uz hranu koju su doneli od kuće. Ako se nađete u njihovoj blizini, sigurno će vam po nekom detetu poslati plastični tanjir sa iranskim specijalitetima.

Trg je okružen arkadama na dva nivoa koje kriju prodavnice uglavnom namenjene turistima (prvenstveno domaćim, jer stranih ima veoma malo), dok se u sredini svake strane nalazi po jedna građevina koja privlači pažnju.

Na severnoj, kraćoj strani je visoki luk koji označava ulaz u glavni bazar (nije nas impresionirao - ipak je onaj u Alepu u Siriji autentičniji), a na južnoj strani ističe se Kraljevska (ili Imamova) džamija. Interesantno je da je glavna osa džamije (ona na kojoj je i mihrab) postavljena pod uglom od 45 stepeni u odnosu na glavnu osu trga - po nekim mišljenjima, to je učinjeno da bi se izbeglo da, gledano s trga, ulazni portal zakloni kupolu.

Kada uđete u dvorište džamije, naći ćete se usred palete boja - i spoljni i unutrašnji zidovi, minareti i kupola prekriveni su plavim, belim, tirkiznim i oker pločicama. Tradicionalni iranski način izrade ovih dekoracija (moarak kaši) sličan je tehnici mozaika: jednobojne pločice seku se u odgovarajuće oblike i pažljivo uklapaju stvarajući tako šaru. Ova tehnika daje divne rezultate, ali i zahteva mnogo vremena. Kako je šahu Abasu Velikom bilo veoma stalo da ova džamija bude završena za njegovog života, prilikom izgradnje korišćene su i obične pravougaone pločice na kojima su šare naslikane u sedam boja (haft rangi), što je bilo manje dekorativno, ali je istovremeno bilo mnogo jeftinije i omogućavalo brži završetak radova.

(Nastaviće se)

Malo je gradova u Evropi koji se nalaze na tako značajnom geografskom položaju kao što je Niš. Smešten u velikoj kotlini, s obe strane reke Nišave, on je velika raskrsnica evropskih puteva koji se baš tu račvaju, ka Bliskom istoku sa jedne i Grčkoj sa druge strane. Naziv grada verovatno potiče iz perioda kada su ovim prostorom vladali Kelti - Navisos, u prevodu Vilin grad. U prvom veku pre Hrista, Rimljani osvajaju ovo područje i od tada Niš postaje važno strateško mesto, važan vojni i trgovački grad carstva.

U antičkom gradu Naisu, 274. godine rođen je jedan od najvećih rimskih imperatora i vojskovođa, Flavije Valerije Konstantin, poznatiji kao Konstantin Veliki. Svetska istorija zauvek će ga pamtiti kao vladara koji je hrišćanstvo izveo iz katakombi na svetlost dana i utro put daljem razvoju ove religije. U svom rodnom gradu Konstantin zida kompleks carske vile, čuvenu Medijanu. I danas, na prostoru od preko 40 hektara, možete videti ono što je sačuvano od ovog kompleksa: žitnice, zanatski centar, vile, terme, kao i vilu s peristilom ukrašenu bogatim podnim mozaicima.

Od antičkih vremena do današnjih dana ostale su i impresivne ranohrišćanske grobnice. U ulici Kosovke devojke nalazi se neobična grobnica s naslikanim Hristovim monogramom u vencu od palminog lišća, jedan od zvaničnih obeležja grada Niša. Brojne legende kazuju da se ispod grada pružaju lagumi još iz perioda kada su se u njima krili hrišćani. Niš i danas skriva brojne tajne, a o tome govori i podatak o senzacionalnom otkriću od pre pet godina u niškom naselju Jagodin mala. Prilikom kopanja temelja za stambenu zgradu, radnici su naišli na grobnicu dimenzija 2,3 puta 2,3 metra, sa dva grobna mesta na čijem je svodu prelep Hristov monogram prečnika jednog metra.

Posle velikog razaranja u pohodima Huna, grad doživljava novi procvat i obnovu tek u šestom veku, kada ga iz temelja obnavlja vizantijski car Justinijan.

Ukoliko želite da osetite pravi srednjovekovni duh, dovoljno je da se odvezete samo sedam kilometara od centra grada do sela Gornji Matejevac.

CRKVE GORNJEG MATEJEVCA

Na brdu iznad sela uzdiže se hram Sv. trojice, najstarija i najzagonetnija crkva jugoistočne Srbije. Meštani je zovu i Golema i Sveta Bogorodica Rusalijska, ali najpoznatija je kao Latinska crkva. Ona samuje napuštena na prostranim zelenim livadama i u takvom pejzažu deluje nadrealno. Nije poznat njen ktitor, ali pretpostavlja se da je nastala krajem 11. i početkom 12. veka, u vreme povratka vizantijske vlasti u ove krajeve, posle propasti bugarskog carstva. Od centra sela do crkve morate peške, ali lepota crkve i pogled koji se pruža sa ovog mesta oduzeće vam dah. Na suprotnoj strani, visoko u brdima iznad sela, nalazi se manastir svetog Jovana Krstitelja. Put od sela vodi kroz malu klisuru, tako da je prava avantura stići do manastira. Legenda kazuje da manastir datira još iz doba Konstantina Velikog, ali pouzdano se zna da je postojao tokom vladavine dinastije Nemanjić. Postojeću manastirsku crkvu podigao je knez Miloš s niškim episkopom Kalinikom 1840. godine.

TVRĐAVA

Povratak u grad dovodi nas do najreprezentativnijeg objekta iz perioda turske vladavine - Niške tvrđave. Ona predstavlja jedan od najočuvanijih i najlepših primera turskih vojnih fortifikacija na Balkanu. Svoj konačni oblik tvrđava dobija 1723. godine, kada se angažovanjem brojnih kamenorezaca i zidara grade bedemi dugi preko 2.000 metara. Najlepša građevina u tvrđavi svakako je stari turski hamam koji predstavlja najstariji sačuvani objekat iz perioda turske vladavine na prostoru Niša. Kupatilo je izgrađeno uz Stambol kapiju 1498. godine kao zadužbina Mehmed-bega.

Centralni deo tvrđave krasi Bali-begova džamija. Prvi pomen džamije može se naći u popisnom osmanlijskom tefteru iz perioda 1521-1523. godine. Danas se džamija ne koristi u verske svrhe, već služi kao izložbeni prostor mladih umetnika.

Jedan od najstrašnijih spomenika iz doba turske vladavine, jedinstven u svetu, svakako je čuvena Ćele-kula. Ovaj jedinstveni spomenik sazidan je pored nekadašnjeg puta za Carigrad, kao opomena onima koji dižu bunu protiv Turskog carstva. Nastala posle bitke na Čegru, kula je četvorougaona građevina visine četiri i po metra, širine i dužine po četiri metra, a na sve četiri strane nalazi se 56 redova sa po 17 lobanja, ukupno 952. Vremenom je veći deo lobanja nestao ili je oštećen, tako da ih je danas u kuli ostalo svega 58.

Ukoliko vam vreme dozvoli, obavezno posetite Arheološku salu u okviru Narodnog muzeja Niša. Tu ćete najbolje upoznati svu burnu istoriju grada koja doseže čak do perioda praistorije. Ovde su izložena i jedinstvena umetnička dela skulptora, kao što su kopija portreta cara Konstantina, skulptura Jupitera na tronu i portret vizantijske carice Teodore. Muzej je vikendom otvoren od 10 do 14 časova, a cena ulaznice je 120 dinara.

GASTRONOMIJA

Poseta Nišu svakako bi bila nepotpuna ako se ne upustite u otkrivanje niških gurmanluka. Ukoliko želite da osetite mirise starog Niša, svakako posetite čuvenu Nišlijsku mehanu. Jagnjeće, teleće pečenje, škembe čorba, prženije i brojna neobična jela iz zemljanih posuda svakako su odličan razlog da posetite ovu mehanu.

U samoj tvrđavi, u nekadašnjem hamamu, nalazi se ekskluzivni restoran Hamam. Raznovrsna predjela serviraju se na daskama, a obavezno probajte strugane lepinje koje se peku na plotni, a zatim stružu na rende. Naravno, tu je i čuveni niški roštilj, ali i brojni internacionalni specijaliteti.

Restoran Amerikanac jedan je od najstarijih u ovom delu Srbije, koji je Niš proslavio pre svega po dobroj kuhinji, standardnom kvalitetu i atmosferi prepunoj meraka. Izgled restorana predstavlja uspešan spoj tradicionalnog i modernog, a posebno atraktivna jeste rustična letnja bašta.

Doživeti i obići Niš svakako nije moguće za jedan dan. U poslednjoj deceniji izgrađen je veliki broj hotela, hostela, ali i apartmanskih objekata koji će vam omogućiti udoban smeštaj tokom vaše posete gradu. Mi vam preporučujemo The Only One Apartment - komforan smeštaj po veoma prihvatljivim cenama.

OBAVEZNO POSETITE U NIŠU I OKOLINI

Kamenički vis nalazi se na 825 metara nadmorske visine, 14 kilometara od grada na obroncima Svrljiških planina, i predstavlja jedno od omiljenih izletišta.

Niška Banja nalazi se na samo 10 kilometara od grada i jedna je od najlepših i najstarijih banja u Srbiji. Poznata je još od vremena starih Rimljana, a blagodeti njene vode koristio je i car Konstantin.

Jelašnička klisura, jedna od najlepših klisura, pravi raritet prirode, nalazi se na samo tri kilometra od Niške Banje. Ovde možete videti kamene kreacije, endemske biljke, prelep vodopad i ostatke rimskih utvrđenja.

Selo Sićevo nalazi se na zaravni iznad klisure i jedno je od najživopisnijih sela u Srbiji. Od 1905. u njemu se održava likovna kolonija koju je uspostavila slikarka Nadežda Petrović.

Kazandžijsko sokače nalazi se u Kopitarevoj ulici i predstavlja jedini očuvani deo stare niške čaršije. Danas se u ovom starom i očuvanom ambijentu nalazi mnogo dobrih restorana i kafe-barova.

Daleko od civilizacije, jugozapadno od Prokuplja i Kuršumlije, a u neposrednoj blizini administrativne granice s Kosovom, nalazi se Radan planina. Do glavnog turističkog odredišta, Prolom Banje, možete doći trasom preko Kruševca, Blaca i Kuršumlije, ili preko Niša i Prokuplja. Bez obzira na to koju odaberete, moraćete prevaliti oko 300 kilometara, ali zahvaljujući relativno solidnom putu tu deonicu možete preći za nepuna četiri sata. Dnevno saobraća i veći broj autobuskih linija koje povezuju Novi Sad i Beograd s Prolom Banjom.

BELE CRKVE

Iskoristite put ka Prolom Banji i obavezno posetite Kuršumliju, mesto sa dva srednjovekovna manastira, najstarijim građevinama iz perioda Nemanjića. Manastir svetog Nikole nalazi se na prelepom platou iznad grada, nad ušćem reke Banjske u Toplicu, i predstavlja najstariju zadužbinu Stefana Nemanje. Pogled s platoa je nezaboravan, vidi se cela stara Kuršumlija i gotovo sve do Kosova. Crkva predstavlja savršen spoj vizantijskog i primorskog-romaničkog elementa koji na najbolji način najavljuje kasniji, nadaleko čuven raški stil. U prošlosti je bila potpuno živopisana, ali su do danas sačuvani samo fragmenti fresaka iz 14 veka. Crkva je najpoznatija po tome što je na tom mestu organizovana prva prepisivačka delatnost, ali i kao mesto gde je Sava Nemanjić blagoslovio prvog vernika po dobijanju samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. Manastirska crkva i obližnja srednjovekovna crkva Presvete Bogorodice u prošlosti su bile prekrivene olovnim krovom. Zbog te činjenice sunce je pravilo izuzetan jak odsjaj po krovovima, a cela varoš po tome je nazvana Bele crkve.

PROLOM BANJA

Nastavak puta ka Prolom Banji pomalo je nestvaran, saobraćaj je slab, pa pomislite da se put tu negde i završava. Do pre deset godina ovaj pravac bio je veoma prometan, povezivao je dva velika grada, Niš i Prištinu. Danas, ljudi su razdvojeni, trgovina je gotovo zamrla, a stanovništvo se masovno iseljava. Put od motela Rudare počinje da se penje i vijuga, a neobične predele Radan planine ulepšavaju stara sela razasuta po sunčanim padinama, pružajući se visoko u brda. Lekovitost prolom vode navodno je otkrio jedan seljak, koji je davnih dana pustio u planinu starog i bolesnog konja, a ovaj je, napojen lekovitom vodom, za nekoliko dana povratio snagu. U periodu pre Drugog svetskog rata pročula se priča o lekovitosti banjske vode, te brojni posetioci pohode ovo mesto. Danas okosnicu turizma u ovoj banji čini hotel Radan koji gostima nudi brojne sadržaje. Deo soba je renoviran, opremljen malim LCD televizorima i frižiderima, a posebna priča je prelepo uređena spa zona. Hotelski bazen izuzetno je dobro sređen, voda je lekovita, bez hlora, i stalne temperature 27 stepeni. Osim bazena, gostima su na raspolaganju veliki džakuzi, sauna, tepidarijum, ali i brojne masaže po popularnim cenama (od 400 do 1.600 dinara). Svi obroci služe se u vidu švedskog stola, a pun pansion, koji obuhvata korišćenje svih hotelskih sadržaja, košta 2.100 dinara po osobi.

Na nepuna tri kilometra od Prolom Banje nalazi se jedina crkva brvnara u topličkom kraju - Lazarica. Po lokalnim pričama, na ovom mestu pričestila se vojska kneza Lazara pred Kosovsku bitku. Veliko uređeno crkveno dvorište krasi šest jedinstvenih uvijenih stabala šljive. Legenda kaže da su se šljive uvile prateći srpske vojnike koji su pred boj kružili oko crkve u molitvi i ostaće tako dok se oni ne vrate iz rata.

GDE JESTI

Sam put do crkve iz pravca Prolom Banje delimično vodi kroz klisuru, a delom je trasiran kroz gustu šumu pa je idealan za šetnju. Duboko u klisuri, pored vode, nalazi se prelepi restoran Etno krčma - stare zgrade, vodenica, mostići. Ovaj veoma originalan kompleks zatvoren je tokom zime, te smo ostali uskraćeni za jedan bogat lokalni gastronomski doživljaj. No, uzvodno od krčme nalazi se još jedan veoma posećen restoran, Božji dar, sa sopstvenim ribnjakom i odličnom pastrmkom.

MISTIČNI RADAN

Za Radan planinu vezane su mnoge priče i legende. Kažu da je ovo đavolja planina, da je u stanju da obori avione, da kola na nizbrdici idu sama od sebe uzbrdo, da planina krije cvet koji je najbolji zmijski protivotrov. Ovde i Ivanjski potok teče uzbrdo, a meštani tu čudnovatu pojavu objašnjavaju delovanjem natprirodnih sila, trude se da ga zaobiđu ili jednostavno gledaju svoja posla. Nauka kaže da je to gravitaciona anomalija koja se manifestuje tako što se na određenim mestima oseća umanjeno ili čak sasvim obrnuto dejstvo zemljine teže. Radiestezisti pak kazuju da ispod Radana protiče termalna podzemna reka zasićena raznim metalima, pa zbog toga stvara jak naboj akumuliranog elektriciteta. Tako se organizuje magnetno polje koje se prostire celim njenim tokom. I baš taj nevidljivi naboj, po mišljenju mnogih, kriv je za pad nekih aviona na ovim prostorima. Planina već duže vreme golica maštu radoznalaca, pa se često otkrije neko novo čudo koje je, navodno, teško objasniti, a još teže shvatiti.

Na ovoj planini nalazi se i najpoznatiji spomenik prirode u Srbiji, čuvena Đavolja varoš. Danas je to gotovo savršeno uređen prostor koji iz godine u godinu posećuje sve veći broj turista. Krajnja tačka do koje automobili stižu jeste veliki parking pred samim ulaskom u zaštićeno područje, a s tog mesta do same varoši vodi veoma maštovitio izgrađena turistička staza. Tu su brojni mostići koji prelaze gotovo crvenu vodu, galerije, suvenirnice, klupe, rasveta... Poslednji metri zahtevaju blago povećan napor, jer se tlo stalno menja, odronjava, te posetioci i lično mogu da se uvere u moć i snagu erozije. Ovaj jedinstveni spomenik zaista je teško opisati. Izgrađene su brojne staze, mostovi, brojni vidikovci s kojih možete uživati u ovoj neverovatnoj igri prirode. Pogled s glavnog vidikovca koji se uzdiže iznad kupa ostavlja vas bez daha. Zaista deluje nestvarno da se figure koje u svojoj osnovi imaju gotovo tri metra završavaju debljinom od dvadesetak centimetara i da takve opstaju hiljadama godina pod teretom kamenih blokova koji su teži od 100 kilograma. Ova igra prirode ne može se dočarati rečima ni slikom, ona se, jednostavno, mora doživeti.

KAKO STIĆI

Ukoliko nemate sopstveno vozilo, do Đavolje varoši možete doći i taksijem iz Kuršumlije ili Prolom Banje, ali i pešačkom stazom od Banje, dužine devet kilometara. Cena povratne karte iznosi 1.500 dinara za vožnju dugu gotovo 60 kilometara.

Ukoliko ste ljubitelj prirode, dobrog odmora, volite etno mistiku i imate malo avanturističkog duha, posetite Radan planinu; možda ćete baš vi otkriti neku novu tajnu!

1. VALJEVO - A U VALJEVU, SVE VALJA...

Valjevo se nalazi na svega 100 kilometara od Beograda. Poslednjih godina intenzivno razvija sopstvene turističke potencijale i postaje sve značajnija turistička destinacija u Srbiji. Valjevo ima bogatu kulturnu i gastronomsku ponudu, uzbudljiv noćni život i vrlo povoljan smeštaj u nekoliko gradskih hotela i pansiona. Povezano je sa Beogradom sa više dnevnih polazaka autobusom, vozom ili Beovozom.

Preporučujemo da odsednete u potpuno renoviranom gradskom hotelu Narcis. Hotel poseduje mini bar, salu za doručak, svečanu salu Panorama do koje vodi panoramski lift. Sobe su opremljene LCD televizorom, telefonom, modernim i savremenim kupatilom. U toku su promotivne vikend akcije - dva puna pansiona za dve osobe za samo 6.990 dinara.

Obavezno posetite:

- Tešnjar, staru čaršiju, formiranu još u turska vremena. Upoznajte neke od starih zanata i osetite duh minulih vremena.

- Narodni muzej i Muselimov konak, sa dve stalne muzejske postavke. Narodni muzej proglašen je 2005. i 2008. godine za najbolji muzej u Srbiji.

- Kula Nenadovića, koju je podigao Jakov Nenadović, smatra se najreprezentativnijim simbolom Valjeva.

- Modernu galeriju Valjevo, sa izložbama najreprezentativnijih slikara 20. veka.

- Manastir Lelić.

- Pustinju i Ćelije u neposrednoj okolini grada.

- Kanjon reke Gradac - spektakularnu klisuru koja se završava gotovo u centru grada.

Preporučujemo restorane: Kuća, Tadića mlin, Vidra, Zlatibor

Troškovi puta po osobi:

- povratna karta (autobus ili voz): od 800 do 1.200 dinara

- noćenje u pansionu: oko 1.200 dinara

- prosečna cena ručka ili večere u restoranu: od 400 do 600 dinara

2. HEJ, SALAŠI, NA SEVERU BAČKE

SUBOTICA/PALIĆ

Subotica, iznikla usred prostrane panonske ravnice, nedavno je proslavila svojih šest vekova postojanja. Sa gotovo 100.000 stanovnika predstavlja drugi po veličini grad u Vojvodini. Svojim brojnim kulturnim spomenicima i originalnom arhitekturom spada u najlepše gradove Srbije. Na samo 10 kilometara od centra grada nalazi se jezero Palić, „plavo oko ravnice", mondensko letovalište još s kraja 19. veka.

Za smeštaj preporučujemo mali wellness pansion Mecosano, koji raspolaže sa 10 moderno opremljenih soba, terenima za squash, saunom, turskim kupatilom i džakuzijem. Cena noćenja za dve osobe iznosi 3.200 dinara. U cenu je uključeno korišćenje sadržaja wellnessa.

Obavezno posetite:

- Gradsku kuću, remek-delo secesijske arhitekture i zanatske umetnosti, jedno od sedam čudesnih zdanja u Srbiji.

- Sinagogu sagrađenu 1902. godine u mađarskoj varijanti secesije, smelih i modernih arhitektonskih rešenja. Predstavlja jednu od najlepših sinagoga u istočnoj Evropi.

- Palatu Rajhl (danas galeriju moderne umetnosti) sazidao je arhitekta Ferenc Rajhl 1904. godine. Skupoceni materijali, neobična kombinacija boja, razigrana forma fasade, enterijera i dvorišta, predstavljaju veoma originalan objekat secesijske arhitekture.

- Palićke vile - Palić se nalazi na samo 15 minuta vožnje gradskim prevozom (autobus br. 6) i predstavlja pravi turistički biser Vojvodine.

Preporučujemo restorane: Mala gostiona i salaš Jelen (Palić); Gostiona Gurinović, Nepkor (Subotica)

Troškovi puta po osobi:

- povratna karta (autobus ili voz): do 1.800 dinara

- noćenje: 1.700 dinara u dvokrevetnoj sobi

- prosečna cena ručka ili večere u restoranu: od 600 do 1.000 dinara

3. U TEM SOMBORU

Sombor, najzeleniji grad u Srbiji, nalazi se na oko 180 kilometara od Beograda i predstavlja idealno odredište za vikend. Grad krase parkovi, stare palate i brojne crkve.

Za smeštaj vam preporučujemo Prenoćište Cvrčak. Objekat se nalazi u najužem centru grada, 50 metara udaljen od glavne ulice. Sve sobe i apartmani imaju kupatilo, kablovski TV program i priključak za Internet.

Cena noćenja za dve osobe iznosi 3.000 dinara.

Obavezno pesetite:

- Županiju s monumentalnom i realističkom slikom Bitka kod Sente Ferenca Ajzenhuta. Ova slika naručena je 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u ove krajeve. Sa dimenzijama 7 x 4 m predstavlja najveće ulje na platnu u Srbiji.

- Gradska kuća (Varoška kuća, Magistrat) centralni je arhitektonski simbol grada. Nastala je na temeljima nekadašnjeg kaštela grofa i kapetana Jovana Brankovića.

- Manastir svetog arhiđakona Stefana najseverniji je manastir u Srbiji. Bogati somborski zemljoposednik Stevan Konjović ostavio je 1909. godine veliko bogatstvo Spskoj pravoslavnoj crkvi, sa obavezom da izgradi manastir. Izgradnja manastirske crkve započeta je 1928. godine po projektu Svetozara Krotina i trajala je do 1933. godine.

- Crkvu Presvetog trojstva (stara katolička crkva) - somborski Bunjevci 1717. godine grade crkvu na razvalinama starih turskih građevina. Na mestu stare crkve od 1752. do 1763. godine gradi se nova u klasičnom baroknom stilu.

Preporučujemo restorane: Čarda Andrić, Gostionica Auraria, Dida Hornjakov salaš

Troškovi puta po osobi:

- povratna autobuska karta: oko 1.800 dinara

- noćenje: 1.500 dinara u dvokrevetnoj sobi

- prosečna cena ručka ili večere u restoranu: od 600 do 1.200 dinara

4. NIŠ - EGZOTIKA NA JUGU SRBIJE

Niš se nalazi na 230 kilometara od Beograda i izvrsno je povezan sa glavnim gradom brojnim polascima u toku dana. Smatra se jednim od najstarijih gradova Evrope, a često ga nazivaju i kapijom između istoka i zapada. Okružen veličanstvenim planinskim masivima, Niš je rodno mesto rimskog imperatora Konstantina Velikog.

Pozivamo vas da posetite ovaj grad, u kojem se 2013. godine planira centralna proslava, 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta i priznanja hrišćanstva.

Za smeštaj u gradu preporučujemo apartmane Majesty, locirane u centru grada i izuzetno komforno opremljene. Cena noćenja sa doručkom i boravišnom taksom za dve osobe iznosi 4.200 dinara.

Obavezno posetite:

- Ranohrišćansku grobnicu s freskama u ulici Kosovke devojke. Jedna je od retkih oslikanih grobnica iz ovog perioda. Na zidu grobnice naslikan je Hristov monogram u vencu od palminog lišća, jedan od zvaničnih obeležja grada Niša.

- Niška tvrđava na obali reke Nišave jedno je od najlepših i najočuvanjih zdanja turske vojne arhitekture na srednjem Balkanu.

- Ćele-kula predstavlja jedinstven spomenik u svetu nastao posle velike bitke na Čegru.

- Arheološko nalazište Medijana - na području od 40 hektara možete videti ostatke žitnice, zanatskog centra, vila, termi, kao i vilu s peristilom ukrašenu bogatim podnim mozaicima.

Preporučujemo restorane: Amerikanac, Hamam, Nacionalnu kuću Merak

Troškovi puta po osobi:

- povratna karta (autobusom ili vozom): od 1.500 do 2.000 dinara

- noćenje: 2.000 dinara u dvokrevetnoj sobi

- prosečna cena ručka ili večere u restoranu: od 500 do 1.000 dinara

5. VRŠAC - LEPA VAROŠ

Na samo 85 kilometara od Beograda nalazi se možda najlepša banatska varoš - Vršac. Najveća katedrala u Srbiji, Vladičanski dvor, stare raskošne palate i brojni rekreativni tereni samo su deo ponude koju vam ovaj grad pruža.

Tokom boravka u Vršcu preporučujemo vam smeštaj u renoviranom hotelu Srbija, gde vikend (petak-nedelja) za dve osobe na bazi polupansiona košta 6.200 dinara.

Obavezno posetite:

- Vršačku katedralu - velelepni rimokatolički hram posvećen sv. Gerhardu, sagrađen 1863. godine.

- Vladičanski dvor rađen u stilu baroka. U unutrašnjosti dvora smeštena je i pridvorna kapela posvećena Saboru sv. arhangela Mihaila.

- Vršačka kula, velelepna građevina, simbol je grada i okoline.

- Gradski park, jedan od najvećih i najlepših u Srbiji.

- Spa u hotelu Villa Breg - uživajte u prelepom ambijentu hotela. Posetiocima su na raspolaganju zatvoreni bazen, džakuzi, finska sauna i parno kupatilo. Dnevna karta košta 1.200 dinara.

Preporučujemo restorane: Salaš, Vega 8, Etno kuću Dinar

Troškovi puta po osobi:

- povratna autobuska karta: 900 dinara

- noćenje (sa doručkom i večerom): 1.550 dinara u dvokrevetnoj sobi

- prosečna cena ručka ili večere u restoranu: od 800 do 1.300 dinara

Nataša često putuje: Argentina, Meksiko, Maroko, Nepal, Kambodža, Tanzanija, Senegal, Kongo, Kinšasa... Na putovanjima vodi dnevnik. Dozvolila nam je da zavirimo u odeljak o Laosu.

VIJENTIJAN - KONZUMIRANJE KOMUNIZMA

Konačno sam ušla u avion. Bangkočki aerodrom je smrt za novčanik. Prvi put letim Thai Airwaysom. Reklama kaže da je „mek poput svile". U avionu su nas poslužili kolačem od tapioke - ne može biti mekši. Zapamtila sam taj ukus još pri prvom susretu s kulinarskim Tajlandom, u restoranu Blue Elephant u Bejrutu. Dva sata posle tapioke stižemo u Laos, tačnije, u prestonicu, Vijentijan. Komunizam me je sačekao već u redu za vizu. Svi su u nekim staromodnim zelenim uniformama. Čekaonica je malo fucnuta i sve ide strašno sporo. Popunjavala sam brdo papira. Odličan uvod za laosku svakodnevicu. Svuda, jedan pored drugog, čuče budizam i socijalizam.

Nedelja je. Vrelo poslepodne u „crvenom" Vijentijanu izgledalo je sablasno. Nikog živog na ulici, a govorimo o glavnom gradu - doduše, s najviše 300.000 stanovnika. Nigde nema ni solitera. Mislim, ipak dolazim iz Bangkoka, Spidermanove kuće u jugoistočnoj Aziji, i to već deluje neobično. Čak je i moćni Mekong skoro presušio, nije ni stoti deo one reke iz kišne sezone.

Dan drugi u Vijentijanu, i ja nastavljam da konzumiram komunizam, tek da se podsetim detinjstva. Imaju ludački Muzej revolucije. Onda malo shoppinga, da se očistim od socijalizma. Predvečerje je vreme za people-watching, moj omiljeni sport. Ovde mnoge žene liče na Oliveru, moju sestru bliznakinju. Laošani, oni malo imućniji, uveče vole da piju cooler. To je ružičasto gazirano piće od vina sa sokom od jagode. Prija u tropima. I zalazak sunca je, prema očekivanju, bio coolirajući. Odličan uvod u masažu - dvadesetak puta jeftiniju nego u Srbiji. Ono što su mi ponudili kao „tradicionalnu laosku masažu", u stvari je tajlandska. Ipak, Tajlanđani to rade mnogo bolje.

Sutradan sam se spakovala. Ali, nije Laos slučajno na Orijentu. Otkazan let i pomeren za sledeći dan. Vratila sam se u neki jeftiniji hotel, po preporuci taksiste. Fini čika. Laošanin. A hotel, krš... svi su slatki, iako su na kraju hteli da me izvaćare za neki telefonski račun od 3.000 kipa, a ja nisam ni pipnula telefon. Imala sam i živi dokaz. Na svakom spratu hotela bila je po jedna krupna teta, više da stražari nego da počisti. Komunizam.

Neplanirani višak vremena popunjavam sa još komunizma i krećem u kuću njihovog druga Tita, koga zovu drug Kyson. Nema taksija i jedina alternativa jeste rasklimatani tuk-tuk. To je motocikl s prikolicom za mušterije. Ima klupice sa obe strane. Kysonova kuća je ludilo. Nalazi se u bivšoj bazi CIA. Kad su isterali „američke kolonijaliste", uselio se drug Kyson. Navodno, u skromnoj drvenoj baraci sve je ostalo onako kako je bilo u trenutku njegove smrti, novembra 1992. godine. Živeo je u zapanjujuće skromnim uslovima. Na podu svake prostorije je linoleum, vrlo tanak. Imao je polupano lonče za čaj, izubijano sa svih strana. Mislim da čak ni moja baba takvo nije čuvala, ili je njime, možda, hranila kokoške. Za zalazak sam opet pila cooler u istom baru pored Mekonga. Volim male rituale na putu. Divno je imati „svoje mesto" daleko od kuće.

Repriza napuštanja Vijentijana bila je mnogo uspešnija. Let su pomerili za samo osam sati. U avionu su nam poslužili neke predivne krofne, kao bakine, sa džemom od pomorandže, i komunističku vodu koju sam otvarala dvadesetak minuta. Pogibija. Videla sam i druge putnike koji su bili istu bitku s pakovanjem koje je primerenije bojnim otrovima. Sletesmo u Ponsavan. Zgrada aerodroma sigurno je najmanja koju sam ikad videla. I malo je brrrrr. To sam znala. Vadi jakne.

PONSAVAN -  GRAD DUHOVA

Krofne se brzo vare i pronalazim jedini indijski restoran. Strašno je hladno, a nemaju koncept prozora - kao ni noćnog života. Ponsavan u devet uveče liči na grad duhova. Glavne znamenitosti su polja ogromnih kamenih „činija", koje su najverovatnije bile grobnice, ali iz daljine liče na posuđe, pa se zapatilo kuhinjsko ime. Šta god da im je bila svrha, prelepo izgledaju na brdima oko Ponsavana. Vodič, po imenu No, bio je presladak. On je iz plemena Hmong. Oni su manjina, govore drugi jezik, mrze komunizam i ne mešaju se s Laošanima. Mislim da se baš i ne vole. Na poljima „činija" sreli smo i grupu budističkih monaha. Laošani vole da se rukuju, ali kad sam jednom monahu pružila ruku, rekao je da ne sme da dodiruje ženu.

No mi nije dao da se udaljavam od uske staze, iako je predeo predivan. Brat mu je poginuo u polju od neeksplodirane „bombice". Ponsavan je čuven po kasetnim bombama koje nisu eksplodirale kada su Amerikanci bombardovali Laos tokom Vijetnamskog rata. Ova polja još se čiste - mnogo je tih bombi. Dok smo razgledali proplanke sa „činijama", u daljini je eksplodiralo par bombi. Čula se eksplozija i videli smo dim. Kada u Ponsavanu date donaciju organizaciji koja uništava te bombe, oni vam daju majicu. Dobila sam dve majice.

LAOSKA SELA - ZLI DUHOVI I DOBRA HRANA

Sledećeg jutra sam se spakovala i sišla u pokretnu „kućicu", sivkasti kombi. Tu je i čitava ekskurzija Laošana. Vodič Vong poveo je sa sobom ne samo ženu već i njenog brata. Idemo u planinski deo Laosa gde turisti retko zalaze. U prvom selu plemena Hmong, gde pocrkasmo od zime, nasred seoskog puteljka rvali su se Hmong i Hmongica, stari oko 25 godina. On je hteo da je odvuče u svoju kuću, što nije bila i njena ideja. Posle nekoliko minuta tu se skupilo pola sela. Dobili su predstavu za „dž". Muškarci plemena Hmong mogu imati nekoliko žena. Ako im se neka svidi, oni je jednostavno odvuku u svoj dom. Dozvoljeno je rvanje i cimanje, ali ne i udaranje.

Mi u zimskim jaknama. I Vongu je zima, a deca bosa, gola i preslatka. Osamdeset odsto stanovnika Laosa živi na selu. U jednom od sela naleteli smo na benzinsku pumpu. To je brvnarica sa dva ogromna šejkera, svaki sa crevom i menzurom kakvu sam videla jedino u hemijskom kabinetu. Neka deca sačekivala su nas sa suzama u očima. Nema televizije i nikada se nisu susreli s belom rasom. Ja im verovatno dođem kao albino. Još crvena kosa. Šok za klince. Ajoj!

Insistirala sam da idemo da vidimo Budinu pećinu koja je bila u selu Ban Tam, 11 kilometara od glavnog puta. Vong je tvrdio da tamo nema ničega i bio je krajnje sumnjičav prema Lonely Planet vodiču za Laos. Jedva smo je našli, ali Vong je ipak morao da prizna da nije bio u pravu. Sve je ličilo na mali Diznilend. Pored Bude, ispred pećine su bile šarene skulpture Hanumana, Ganeše i neke cice, koja je verovatno bila hinduistička boginja, jer niko u „ekskurziji" nije znao o kome se radi. To ih nije sprečilo da joj se mole.

Posetili smo i susedno selo i ušli u kompleks hramova koji je izgledao kao kućica iz priče o Ivici i Marici. Strašno su infantilni. Meštani su nam zamerili na poseti i tvrdili da smo doneli zle duhove, mada, postali su mnogo prijatniji kada su Vong i ekipa kupili pačja kuvana jaja s patkicama unutra. To je specijalitet koji ne mogu često da priušte u gradu. Na kraju mi je bilo žao što i ja to nisam probala, iako mi je u prvom trenutku ta ideja delovala morbidno. A kao nije morbidno da jedemo njihove mame i tate.

Svratili smo u Sam Nui. To je nešto kao njihov Drvar, sve s pećinom u kojoj je drug Kyson živeo dok su ga Amerikanci bombardovali. Probala sam preukusne loptice od pirinčanog brašna s prazilukom i šećerom. Teta Laošanka ispržila ih je u plehu s rupama na moje oči. Ignorisala sam patkice.

PRABANG - JEDAN OD NAJLEPŠIH GRADOVA AZIJE

Sledećeg jutra put je počeo prelepim pejzažima. Beskrajni, paralelni lanci planina s vrhovima koji su izvirivali iznad oblaka. Osećaj zaustavlja dah. Kao da ste na krovu sveta. Stali smo i da pojedemo supu s pirinčanim nudlama i povrćem. To nam je često bio glavni obrok na putu. Ne služe so i biber. Ali, zato svi u supu stavljaju šećer, sos od ribe, sirće i sos i pastu od čilija, sve sa semenkama. Poželjno je dodati čili do suza. Njami.

Usput je, na moju sreću, postajalo sve toplije. Bila je noć kada smo stigli u Luang Prabang, bivšu prestonicu Laosa i jedan od najlepših gradova Azije. Traženje hotela nije bilo jednostavno. Grad je pod zaštitom UNESCO-a i svi hoteli su vrlo mali, sa samo nekoliko soba, da ne bi kvarili ambijent. Prošlo je deset kada sam konačno našla sobicu. Večera na brzinu. Svi restorani i kafei moraju da budu zatvoreni i ispražnjeni pre jedanaest. Komunizam i borba protiv seks turizma. Laos su nekada zvali „javna kuća Indokine". Žene su im niske i krhke, ali vrlo skladne i, ako je verovati knjigama, izuzetno liberalne.

Luang Prabang ima somnabulnu atmosferu. Možeš tu ozbiljno da zabodeš. Liči malo na Katmandu. Prestonica Nepala je šarmantnija, ali Lunag Prabang je mnogo mirniji i opušteniji. Glavna ulica je jedno veliko pospano licidarsko srce. Lepše budističke hramove nikada nisam videla, a ima ih bezbroj. Nezgodno je što čovek mora da se izuva na ulazu u hramove, ali smrzavanje se isplatilo. Jarkocrveni zidovi hramova oslikani su malim zlatnim Budama. Njih je na hiljade, a u centru hrama je Buda grande. Spokojno te gleda s visine. Pozlaćen je, oči su mu od sedefa (sa crnim zenicama) i ima velike uši - to je jedan od znakova po kome se prepoznaju „probuđeni" u nebeskom miru.

Otvorena pijaca bila je kobna po mene. Usrećila sam mnogu seljanku. I to sve noću, pod sijalicom. Svašta je završilo u rancu. Kape za decu, odevni predmeti različitih etničkih grupa (Hmongovi su ipak najtalentovaniji)... Minđuše su „pale" poslednje večeri. I par ogrlica. Ma, neću se svega setiti. A malo me je i sramota, iako je sve bilo neverovatno jeftino. Trebalo je to spakovati, a kapaciteti (čitaj: dve torbe) već su bili puni. Uvek je tako na putu. Pakovanje je patnja, a deru za višak prtljaga.

Nisu nas poslužili kolačem od tapioke u avionu. Šmrc.

Piše: Oliver ĆURČIĆ

URBANE LEGENDE

O planini Tari uvek se s poštovanjem govorilo kao o mestu večne lepote i predelu o kome postoje brojne legende. Najpoznatija je ona o tome kako je Tara dobila ime. Nekada davno, dobri bog Tar hodao je svetom u potrazi za najlepšim mestom koje bi postalo njegov dom. Jednoga dana ugleda planinu ukrašenu retkim drvećem, opkoljenu kanjonom i prošaranu brojnim livadama. Opčinjen lepotom odabra planinu za svoje odredište, a planina, ponosna na svog novog stanara, prozva se njegovim imenom.

KAKO STIĆI

Planina Tara nalazi se na krajnjem zapadu Srbije, na oko 180 kilometara od Beograda. Do nje je najlakše doći automobilom preko Valjeva i Bajine Bašte. Ukoliko nemate sopstveno vozilo, iz Beograda do Tare možete putovati autobusom koji saobraća tri puta dnevno. Začeci turizma na Tari vezuju se za sam početak 20. veka. Prvi smeštajni objekat na njoj izgradio je iguman obližnjeg manastira Rača u periodu između dva svetska rata, u neposrednoj blizini današnjih Kaluđerskih Bara. Gosti su pristizali vozom, čuvenim ćirom do sela Kremna, a onda su preostalih 10 kilometara prevaljivali konjskom zapregom. U tom periodu, tačnije, 1935. godine, zida se i manje oporavilište koje je kasnije pretvoreno u hotel Tara.

Centar turizma na Tari nalazi se u naselju Kaluđerske Bare. Od Bajine Bašte udaljeno je 16 kilometara, koliko ima i do čuvene Mokre Gore. Naselje obuhvata jugoistočni deo Tare koji se nalazi na 1.059 metara nadmorske visine. Ovu oblast krase brojna stabla crnog i belog bora, hoteli i prelepe vile. Da biste makar delimično upoznali Taru, morate da odvojite bar dva dana za posetu ovoj planini. Preporučujemo vam da smeštaj potražite na lokaciji Kaluđerskih Bara koja je odlično povezana sa svim turističkim atrakcijama koje Tara pruža.   U neposrednoj blizini vile „Tara lux"  nalazi se  poznati restoran nacionalne kuhinje „Kurta". Bogat meni i sjajna hrana, kao i nadaleko poznata „Tarska ljuta rakija" .

GDE ODSESTI

Mogućnosti za smeštaj su brojne. Ukoliko volite luksuzan i autentičan smeštaj, preporučujemo apartmane Zeleni čardaci. Smešteni su na malom cvetnom proplanku i okruženi stoletnim četinarima i bistrim potocima. Kompleks čini više objekata izgrađenih u kombinaciji kamen-drvo, dok je njihova unutrašnjost savremeno i komforno opremljena. Kaluđerske Bare nude i smeštaj u brojnim hotelima, od kojih je najpoznatiji Omorika. Gostima su na raspolaganju srednje žalosno opremljene sobe, odličan zatvoren bazen, sauna, a cene smeštaja za narednu sezonu kreću se od 2.200 do 3.000 dinara po osobi (za dvokrevetnu sobu). Nedaleko od hotela Omorika nalazi se i veoma atraktivna vila Tara lux. U prizemlju objekta je i dobar etno restoran, idealno mesto za romantičnu večeru pored kamina. Vila raspolaže apartmanima i sobama, a cena za pun pansion u dvokrevetnoj sobi je 2.000 dinara po osobi.

JAHANJE

U prošlosti se bez konja na Tari teško živelo. Ukoliko se htelo ići na pazar u Bajinu Baštu, do Užica ili Višegrada u Bosni, morala se posedovati dobra konjska štala sa bar jednim konjem. Ali, vremena su se odavno promenila i konjanici su postali prava retkost. Zahvaljujući inicijativi JP Nacionalni park Tara, ovde se mogu ponovo videti i uzjahati konji, na veliko zadovoljstvo brojnih turista, a naročito dece. U neposrednoj blizini naselja, pored manastira Srpskih svetitelja, nalazi se ergela konja i Konjički klub Dora. Ergela trenutno ima 14 grla, a čas iznajmljivanja konja sa opremom košta 800 dinara.

ŽIVI FOSIL LEDENOG DOBA

Uputite li se u pravcu Mitrovca, na nepunih pet kilometara od Kaluđerskih Bara nalazi se naselje Šljivovica. Nastanjenu pretežno seoskim stanovništvom, Šljivovicu u poslednje vreme pohode i sve brojniji turisti vikendaši. U neposrednoj blizini naselja nalaze se Hajdučka česma i jezerce Jarevac, atraktivne izletničke destinacije, koje svake godine posećuje sve veći broj ljubitelja prirode. Dalji put dovodi nas do Mitrovca, popularnog odredišta beogradskih osnovaca koji ovde imaju svoje odmaralište, i mnogih planinara kojima je Mitrovac polazište za brojne avanture u okruženju. Okolina Mitrovca inače je svetski poznata kao stanište najlepšeg evropskog četinara, čuvene Pančićeve omorike. Omorika je nekada davno naseljavala sve kontinente, ali se posle ledenog doba zadržala samo na lokalitetu okuke Drine između Bajine Bašte i Višegrada. Zato predstavlja tercijarni relikt, „živi fosil ledenog doba". Davne 1855. godine Josif Pančić čuo je priču o čudnom drvetu koje nije ni jela ni smrča, a koje se svojom lepotom izdvaja od ostalih četinara. Krenuo je tragom te priče, ali sve do 1875. godine ova omorika krila se od slavnog istraživača. Njeno otkriće donelo mu je svetsku slavu, a Josif Pančić je 1888. sahranjen u sanduku načinjenom baš od te omorike, na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime - Pančićev vrh.

NESUĐENI OLIWOOD

Put nas od Mitrovca vodi dalje do jezera Zaovine. Do pre tridesetak godine Zaovine su bile zaboravljeno mesto negde na kraju Tare. Brojne proplanke, šume i udoline poznavali su samo pravi zaljubljenici u Taru, ali nedavno se sve promenilo. Stigli su brojni inženjeri iz Japana i počela je da se stvara prva reverzibilna hidroelektrana u Evropi i prelepo jezero u Zaovinama. Danas teško možete zamisliti da je jezero odnedavno tu - izgleda kao da se stopilo s prirodom. Zaovine su poznate i po jednom svom slavnom stanovniku, pevaču Oliveru Mandiću. Oliver je na ivici jezera počeo izgradnju svog čuvenog Oliwooda, ali gradnja, evo, traje već 20 godina. Njegova ideja bila je da se stvori takvo mesto gde bi se umetnici družili i dobijali inspiraciju za neka nova dela.

NAJSKROVITIJA SRPSKA PLANINA, ZVIJEZDA

Od Zaovina dalje nema pravog puta, postoje samo brojne staze i šumski putevi koji nas vode do najskrovitije srpske planine, Zvijezde. Zvijezda je prava kruna Nacionalnog parka Tara. U njenim brojnim specijalnim rezervatima nalaze se i poslednja staništa raznovrsnih tercijarnih biljnih vrsta, kao i mnogobrojnih retkih vrsta životinja.

Put od Zaovina vraća nas do Mitrovca, a ukoliko vam je kojim slučajem preostalo slobodnog vremena, obavezno posetite neki od vidikovaca u okolini. Najpoznatiji je Banjska stena koja se nalazi na 10 kilometara od Mitrovca. Put do nje je dobro obeležen, a izgubljeno vreme i napor opravdava nezaboravan pogled na jezero Perućac, kanjon Drine i Bosnu. Ispod vidikovca pa do same Drine spušta se Banjsko točilo, sipar koji je korišćen za transport drva s planine do reke. Balvani su otiskivani niz točilo sve do splavišta, gde bi bili povezivani u splavove koje bi kasnije vešti splavari spuštali niz Drinu čak do Beograda.

Posetu Tari najbolje je završiti spuštanjem do same obale Drine i prelepog turističkog naselja Perućac. Od Mitrovca koji se nalazi na 1.100 metara nadmorske visine, posle 13 kilometara stižemo do Perućca koji je gotovo 900 metara niže.

Sve dodatne informacije o planini Tari i Nacionalnom parku Tara možete potražiti u novootvorenom Informativnom centru na Mitrovcu, a tu možete kupiti i brojne knjige, mape ili suvenire.

OBAVEZNO POSETITE NA TARI I U OKOLINI

Etno restoran Kačar - poznati etno restoran na Mitrovcu. Posetioci mogu probati brojne lokalne specijalitete i uživati u pravom ambijentu drvene kolibe.

Manastir Rača nalazi se na desetak kilometara od Kaluđerskih Bara, u pravcu Bajine Bašte. Prema predanju, izgradio ga je srpski kralj Dragutin. Vodi se kao najznačajnije kulturnoistorijsko dobro na području Nacionalnog parka Tara.

Sokolina i vidikovac Sokolarica nalaze se na 10 kilometara od Kaluđerskih Bara i odatle se pruža spektakularan pogled na kanjon reke Rače.

Kremna, legendarno selo, dom najvećih srpskih proroka - Tarabića.

Bajina Bašta, pogranični gradić na reci Drini.

Razgovarao: Peđa POPOVIĆ

Marko Milićević: To je bila poslednja žurka koju sam radio pred odlazak iz Brazila. Festival se zove Spirit of London, a ove godine zvao se Spirit of Blue. Poenta je u tome da se zbog nekog, meni još nepoznatog razloga, svi oblače u plavu boju, pa sve izgleda još fantastičnije. To je jedan od njihovih najvećih festivala i održava se na popularnom Sambodromu u Riju. Prostor izgleda spektakularno, jer nešto toliko veliko kod nas ne postoji. Dve ogromne tribine, visine 20-30 metara, prostiru se s leve i desne strane i stvaraju prostor gde inače za vreme karnevala defiluju škole sambe, zbog čega se i zove Sambodrom. Ja sam prvo radio na jednom manjem stageu gde je bilo „samo" 5.000 ljudi, ali me je posle toga organizator, inače najpoznatija brazilska dance radio-stanica, zamolio da se pojavim i na glavnoj bini, jer sam greškom poslat na tu manju. I Brazilci su ponekad malo pogubljeni.

YC: Koji bi nastup ocenio kao najbolji i zašto?

MM: Iskreno, sve žurke koje sam radio bile su fenomenalne, a nisam očekivao da je moja pesma toliko popularna u Brazilu. Florianopolis mi je bio najdraži, jer je klub bio manji pa je atmosfera bila intimnija, ali će mi u sećanju svakako ostati Spirit of London/Blue i 60.000 ljudi koji pevaju Why Don't You. Definitivno nezaboravan trenutak u mom životu.

YC: Kakva je brazilska publika: pozitivna, kritična, edukovana?

MM: Publika je neverovatna! Znam da se za publiku odvajaju uvek najlepše reči, ali moram priznati da sam ovog puta ostao bez teksta. Brazilci su uvek raspoloženi za zabavu. Na velikim mestima i festivalima publika nije toliko edukovana, jer se ipak radi o ogromnom broju ljudi. Ali, zato u klubovima u Florianopolisu i Kampinjasu ljudi znaju zašto su došli da čuju baš mene, tako da su znali sve moje pesme koje nisu toliko popularne. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi.

YC: Da li si se osetio kao prava zvezda (da ne kažemo r'n'r zvezda)?

MM: Ne mogu ostati ravnodušan na reakciju 60.000 ljudi koji uzvikuju moje ime. To me pomeri iz mesta. Posebno kad osetim da su svi u nekom transu dok puštam muziku.

Je l' to osećaj kad si zvezda? Iskreno, ne znam šta znači „prava zvezda", ja se nikad ne osećam tako, jednostavno, nisam takva osoba. Pre bih rekao da se glupo osećam kada se nađem u situaciji „zvezde". Osetio sam se tako na festivalu kada sam imao pratnju od sedmoro ljudi iz obezbeđenja koji su bukvalno napravili obruč oko mene dok sam išao sa jedne bine na drugu. Ali, ja to ne volim, nisam mogao da se pozdravim i rukujem sa ljudima koji su to želeli, osetio sam se nekako uskraćeno. Tako da, zvezda... definitivno ne.

YC: Da li si prvi put bio u Brazilu i da li se doživljeno razlikovalo od slike koju si imao pre odlaska?

MM: Da, ovo mi je bio prvi, ali sigurno ne i poslednji put. Trebalo bi opet da idem na neke žurke kada bude bio karneval. Generalno, ostao sam bez teksta. Moram priznati da sve ono što sam mislio i čuo o Brazilu nije ni pola od onoga što sam doživeo.

Nezgodno je što je sve užasno daleko. Imao sam utisak da nikad neću stići. Proveo sam beskonačno mnogo vremena u presedanjima, što je inače moja sudbina već poslednjih godinu dana. U koji god grad da kreneš iz Sao Paula, to je bar dva sata avionom. Ogromna zemlja. To me je možda malo izmorilo, jer sam imao prilično žustar tempo, tako da sam imao ozbiljan problem po povratku za Beograd. To se moglo primetiti na konferenciji za štampu prilikom preuzimanja MTV nagrade, na koju sam stigao direktno posle 17 sati leta. Mozak mi je bio potpuno u prekidu. Bio sam nesposoban i da pričam, i da razmišljam, i da vozim. Tek uveče na slavlju malo sam došao k sebi, a sve ostalo je stvarno izgledalo kao san (bez namere da zvuči kao fraza).

YC: Šta je na tebe ostavilo najjači utisak, šta te je fasciniralo? Amazon, Glava sećera, Marakana, lepe žene?

MM: Iznenadilo me je to što žene nisu toliko lepe kao što se priča. I mislim da sam odgonetnuo zašto su poznate po svojim čuvenim oblinama! Ha! Za 12 dana nisam video nijednu devojku ili ženu koja nije bila na štiklama. I to na visokim. Imam utisak da ih čim se rode, stave na štikle. Realno, u štiklama bi i moja pozadina izgledala fenomenalno (ha-ha-ha).

Tako, Srpkinje su i dalje najlepše žene sveta! To sad već odgovorno mogu da tvrdim, a i mnogi Brazilci slažu se sa mnom, jer kako mi kažu, kad god primete lepu devojku na Facebooku, ispostavi se da je iz Srbije! Takođe sam oduševljen Sao Paulom, koji je sav iscrtan grafitima raznih „bandi", ali ne u pravom smislu te reči. To su više umetničke bande koje imaju svoje simbole i „ukrašavaju" grad onako kako misle da treba. Na svakom koraku možete naleteti na predivne grafite koji su, po mom mišljenju, prava umetnička dela. Verovatno sam najviše „odlepio" na njihove prodavnice ploča koje se nalaze u velikim tržnim centrima i koje su ogromne. Mislim da, kada bih imao još jedan život, verovatno bih ga proveo preslušavajući ta nepregledna prostranstva vinila s brazilskom muzikom. Tu sam shvatio koliko Brazilci obožavaju i poštuju muziku. Neverovatno!

YC: Koliko si video od prirode u Brazilu (svratio do Amazonije možda)?

MM: Nažalost, ne mnogo, samo ono što sam stigao da zakačim u prolazu. Moje destinacije uglavnom su aerodrom - hotelska soba, i ako vidim nešto od centra grada, mogu da budem prezadovoljan. Jedina sreća u Brazilu jeste to što ne morate da odete iz grada da biste videli prirodu. Ona vas proždire i u samom gradu. Florianopolis je predivan grad na moru, tamo bih možda i otišao da živim. Fortaleza je, opet, na severu Brazila i okean ima onu prelepu providnu plavu boju i predivne kilometarske plaže. Tamo je bilo tropski vruće iako je proleće tek počelo. Sve je nenormalno zeleno i živo, sa izuzetkom Sao Paula koji je džungla, ali betonska džungla. Bio sam smešten u delu grada koji se zove Jardins, vrtovi/bašte, ali nisam video nijednu. Kad je reč o džungli, nije uopšte blizu kao što se možda čini na karti - do nje treba da se leti dobrih pet-šest sati raznim avionima. Možda drugi put.

YC: Kakvi su ljudi koje si sretao u Brazilu?

MM: Brazilci su divni ljudi, vrlo prisni i otvoreni za druženje. Komunikacija je nešto teža, jer malo njih govori engleski, ali kada naletiš na nekoga s kime možeš imalo da komuniciraš, odmah kreće priča i osećaš se kao da ga odavno poznaješ. Na kraju završiš s ljudima koje si upoznao dva sata ranije u klubu, kod opet nekog njihovog trećeg prijatelja koji sprema roštilj, a koji ti posle ponudi da sledećeg dana idete zajedno, naravno, na utakmicu. Moj jedini problem je to što nimalo ne pratim fudbal, a to nikome od njih nije bilo jasno. Oni definitivno dišu i žive za fudbal svih 24 sata dnevno.

YC: Da li video Mister Noa?

MM: Mister No je bio na odmoru, ali smo Čiko i ja završili posle jedne žurke kod Zagora na roštilju.

Lana Vasiljević po zanimanju je vajar, diplomirala je i magistrirala vajarstvo kod Mrđana Bajića, ali je poznata javnosti i kao dizajner. Dobila je nekoliko Grifon priznanja, nagradu Oktobarskog salona i mnoge druge nagrade i stipendije. Radila je razne kreativne stvari: od omota za album popularnog benda, preko vizuelnog identiteta za restoran Zaplet i UNHCR, do podučavanja u srednjoj školi za industrijski dizajn. Imala je mnogo samostalnih i još više grupnih izložbi, majka je dvoje dece. Početkom godine boravila je u Šangaju. Razlog je bila izložba World Expo 2010, Better City, Better Life.

Beogradski produkcijski tim NGiO bio je zadužen za kreativni koncept našeg paviljona, a naša sagovornica za grafički dizajn u enterijeru. Ceo projekat bio je vrlo kompleksan, ali zahvaljujući dobrim idejama imao je izuzetan uspeh kod posetilaca. Iako je u Šangaju provela samo 12 dana, uglavnom u radnoj atmosferi, i najviše na fascinantnoj izložbi, Lana je stigla da zapazi mnogo toga.

HAOTIČNI ŠARM GRADA

Lana Vasiljević: Šangaj je neobičan grad. Na prvi pogled shvatate da izgledom podražava svoj geografski položaj, nešto između Japana i Rusije. Veliki grad, sa širokim ulicama i glomaznim zgradama, često deluje nedovoljno naseljeno. Arhitektura je prvi šok s kojim se suočavate. Većina zgrada potpuno je stilski nepovezana. Kasnije sam saznala da je razlog to što je svaku zgradu radio drugi arhitekta. Na početku vam stilsko nejedinstvo izgleda kao velika greška, ali vremenom shvatate da je to glavni šarm ovog grada i da je sve to namerno. Grad se gradi stalno, danonoćno. Povod je, naravno, i svetska izložba, koja ove godine privlači najveći broj turista. Bilo je interesantno gledati kako nastaju razne zelene instalacije po parkovima, kako svi nešto marljivo sređuju, farbaju i popravljaju ispred svojih kuća i ulaza; marljivi kolektivizam za zajedničko dobro.

Zgrada Opere u Public Parku, TV Tower, Muzej savremene umetnosti ušuškan u lavirintu velikog parka u samom centru, delovi grada nazvani French Consession, sve su to neverovatna zdanja krajnje nepovezana sa okruženjem. Moram da izdvojim i neverovatne petlje gde se ukrštaju različiti putevi na različitim nivoima. Te petlje, nacrtane na mapi, izgledaju kao zamršene linije, kao šala, ali kada stanete ispod ili iznad tog ukrštanja, osetite se kao u filmu.

PUDONG, PUKSI, I HRANA ZA JAK STOMAK

U Šangaju je lepo i jeftino voziti se taksijem. Pošto vam mnogo vremena treba da stignete iz tačke A u tačku B, taksi je pravi izbor za brzo upoznavanje. Grad se deli na novi, Pudong, i stari, Puksi deo. Između je reka. Pogled na Pudong noću sa obale pravi je kolorni spektakl, prizor za razglednicu: nove zgrade različitog oblika sa drečavim, šarenim osvetljenjem.

Deo French Concession fantastičan je za besciljno lutanje i tu svašta može da se vidi i doživi: da zavirite u unutrašnja dvorišta starih francuskih kuća koje su građene početkom prošlog veka, dvorišta puna detalja, skulptura, biljaka, klupa u kombinaciji s vešom koji visi na sve strane i siromaštvom novih stanovnika. Naime, posle rata, kada su Francuzi proterani, to su postale najnaseljenije zgrade; u jednoj luksuznoj kući živi mnoštvo familija. Tu je bučno i živo, zanimljivo obojeno svakodnevnim prizorima, ali u kombinaciji s detaljima iz druge epohe. Tu se nalaze i najbolje umetničke galerije.

Raditi s Kinezima u Šangaju prilično je haotično i frustrirajuće. Kod njih ne postoje neke stvari koje se u Evropi podrazumevaju, kao što su poštovanje dogovorenog, sastanak, poimanje radnog vremena... Jedino što je sigurno u prosečnom radnom danu jednog Kineza jeste pauza za ručak. Tačno u podne. Svi su tačni, okupljeni oko velikog plastičnog bureta gde je neka velika supasta masa s delovima mesa i koječega. Bure je postavljeno nasred kancelarije, pored još jednog bureta gde se prosipaju ostaci. Vrlo brzo prizor postaje takav da više ne razaznajete šta je hrana, a šta odbačeni ostaci. Svi zajedno jedu, srču, podriguju, pljuju.

Uopšte, primetila sam da kineska hrana koja se konzumira u Evropi ili Americi ima vrlo malo, skoro nikakve sličnosti sa onom koja se jede u običnim restoranima u Kini. Neki ukusi toliko su jezivi da poželite da izvadite hranu iz usta. Kinezi stvarno jedu sve i svašta. Na ulazu u restoran nalaze se veliki akvarijumi sa živim jeguljama, žabama, ribama, na koje pokažete prstom, a oni vam to spreme s veoma neobičnim začinima, ništa nalik na kinesku kuhinju koju svi poznajemo i volimo. Srećom, tu je obilje drugih kvalitetnih japanskih, tajlandskih, indijskih restorana. Pekare su svetla tačka. Ponuda je ogromna i odlična. Sve se nalazi iza vitrina, a poslužujete se sami. Ipak, ne preporučuje se konzumiranje hrane na ulici, jer vam razni prizori i zvuci mogu ogaditi doručak.

FAKE SHOPPING

Masaže se nude na svakom koraku i to je zaista fantastično. Kada uđete u neki salon za masažu, makar bio i manje skup i ne baš ugledan, dobićete maksimalnu uslugu. Masaža glave i ramena podrazumeva celo telo, a sve se to odvija u ambijentu kućne sobe s televizorom i nameštajem. Vrhunsko masiranje glave podrazumeva se i u običnim frizerskim salonima.

Interesantni i česti prizori sa ulica jesu mnogobrojni raspadnuti motori i bicikli, koje voze čak i vrlo stari ljudi. Na njima se voze i čitave nasmejane porodice s veoma malom decom. Svako nešto radi i prevozi. Najčešće su to ogromne papirne i plastične skalamerije koje nadmašuju veličinu vozila i vozača. Jedna vrsta taksija jeste mali motor koji pozadi ima sklepanu konstrukciju pokrivenu najlonom, u koju možete da se udobno uvalite i posmatrate Šangaj, vozeći se brzinom od 20 km na sat.

U Šangaju se nalazi fake shopping mall. Tamo možete da kupite sve stvari svih poznatih marki po ceni od pet do 100 dolara. U tom vašarištu i stalnom cimanju prodavaca brzo osetite vrtoglavicu. Roba koja bi u nekoj drugoj zemlji bila zabranjena ili prodavana na nekim outside mestima, ovde se nalazi na jednoj od najprometnijih, glavnih ulica u centru.

PROVOD SA STILOM

U Šangaju postoje i let's get lost mesta. To su predivni parkovi, ušuškane oaze unutar urbanog haosa. Kada zakoračite u park, osećate se kao da ste otišli kilometrima van grada. Tišina i mir. Imate slobodu, osećaj privatnosti. Tu su često i mala jezera, potoci, patke, ribe, neobično drveće, lepe fontane.

Ponuda noćnog provoda velika je i skupa. Bila sam u jednom klubu modernog enterijera, s velikim LED zidovima, kineskim DJ-evima, mnoštvom stranaca koji obigravaju oko doteranih mladih Šangajki. Svi se vesele i đuskaju. Posle nekog vremena vidim kako ulaze kolone barmena sa ispruženim rukama, visoko iznad naših glava nose posude sa šampanjcem u deo koji je samo nekim foteljama ograđen u nešto kao VIP prostor. Barmeni s novim turama šampanjca tako defiluju kao da su u paradi. To traje skoro cele večeri. Neko nešto slavi, ali kome je potrebna tolika količina? Okrenem se i vidim samo par glasnih, dobro obučenih kineskih tinejdžera sa svitom devojaka. Pune, neotvorene flaše drže ispod stola. Ceo cirkus je, u stvari, samo skretanje pažnje prisutnima u klubu, showing-off; to je, zapravo, glavni provod.

I ZA KRAJ, KING KONG!

„Zgrada kesa", kako je zovem zbog njenog izgleda, najviša je zgrada u Šangaju. Unutra je sve urađeno od najfinijih materijala, u najboljem svedenom dizajnu. U liftu vam se zapuše uši kad stignete do poslednjih spratova. Na poslednjem spratu nalazi se divan restoran, kafić, bar. Otišla sam noću. Spustila se blaga magla. Pogled je bio spektakularan, a ipak zastrašujući. Samo je nedostajao King Kong da mi maše sa susedne zgrade, na kojoj je gorelo crveno svetlo zbog helikoptera. Teško je bilo videti ulice i vozila, a ljude tek nemoguće, ali se videlo koliko je grad veliki. A onda su se mnoga svetla sa ulica i zgrada pogasila, kao i uvek, negde oko 23 sata.

Zlatibor se smestio na jugozapadu Srbije, na 220 kilometara od Beograda, i prostire se na površini od preko 1.000 kvadratnih kilometara. O samom imenu planine ispričane su brojne legende. Neke govore da je ime dobio po pašnjacima koji u jesenjim danima dobiju pravu zlatnožutu boju pa tokom sunčanih dana izgleda da se cela planina „kupa" u zlatu. Druga nam kazuje da su doseljenici iz Hercegovine, oduševljeni bogatstvom borovih šuma, govorili: Zlatan je ovaj bor. Ipak, najverovatnije je da je planina dobila ime po posebnoj vrsti belog bora sa četinom boje starog zlata koji je nekada prekrivao ove pitome padine, a do današnjih dana ostao je sačuvan samo jedan primerak u selu Negbini. Ako učinite mali napor i popnete se na neki od zlatiborskih visova, videćete beskrajne livade prošarane malim borovim šumama, brojnim jarugama, jamama i pećinama.

Začeci turizma na Zlatiboru datiraju još od davne 1893. godine, kada je ovu planinu posetio kralj Aleksandar Obrenović. Već početkom 20. veka grade se hotel Kraljeva voda i vila Čigota. Danas je Zlatibor najveći turistički centar Srbije, a Kraljeve vode više liče na planinski grad nego na turistički centar. Mnogi taj ubrzani razvoj ne odobravaju, nalazeći da je Zlatibor previše urbanizovan i da ima više betona nego mnogi gradovi u Srbiji. Brojni turisti i ne znaju da Zlatibor, osim ovog, ima i svoje drugo lice, udaljeno samo nekoliko kilometara od modernih kafića i velelepnih vila i apartmana. Uputite li se nekim od lokalnih puteva, naći ćete onaj stari Zlatibor, sela sa crkvama brvnarama, stada na nepreglednim zlatnim pašnjacima i lokalno stanovništvo, čuvene Ere koji i danas gaje nadaleko poznat erski humor.

MAČKAT - KAMENI DVORAC

Ako se s Kraljevih voda uputite ka Užicu, negde na pola puta videćete putokaz za selo Mačkat, centar proizvodnje nadaleko poznate užičke goveđe pršute. Seljani će vam kazivati da se najbolja pršuta dobija od volova koji su bar pet godina bili ujarmljeni. Danas se Mačkat može pohvaliti time da ima više restorana i kafana nego mnoga naselja u Srbiji. Nadaleko je poznata pečenjara kod Baje u samom centru sela, ali preduzimljivi vlasnik izgradio je i novi velelepni objekat koji je koštao više od pola miliona evra. Mačkat krasi i neobičan kameni dvorac slepog potpukovnika Šopalovića kome je lično kralj Aleksandar Karađorđević bio kum na venčanju. Ovim kumstvom ponosilo se selo, ali i čitav Zlatibor.

ROŽANSTVO - MISTERIOZNE PEĆINE I ZAMAK

Na petnaestak kilometara od Mačkata smestilo se selo Rožanstvo, a u njegovom ataru nadaleko poznata Stopića pećina. Od prošle godine pećina je uređena za turističke posete i za kratko vreme postala jedna od vodećih zlatiborskih atrakcija. Ima impresivan ulaz širine 35 i visine 18 metara, a do sada je istražen jedan i po kilometar pećinskog kanala. Danas se o pećini brine Turistička organizacija Zlatibor, a vodiči će vam rado ispričati priču o Trnavskom potoku kojem deo vode nestaje bez traga, stvarajući tako pretpostavku da se ispod ove krije još jedna pećina. U ataru sela nalazi se i malo poznata banja Vapa, a u njoj nedovršeni velelepni objekat koji je trebalo da bude perjanica razvoja turizma u ovom kraju. Posmatran iz velike daljine objekat liči na pravi zamak smešten u gustoj šumi, ali ako se polako primičete, shvatićete da je zgrada obična ruina, avetinjski pusta. Smrću glavnog investitora gradnja je obustavljena, a objekat proživljava tužnu i sumornu sudbinu.

SIROGOJNO - PRELEPO SELO

Put od Rožanstva dalje nas vodi do čuvenog sela Sirogojno, koje je svetsku slavu steklo zahvaljujući svojim pletiljama, koje su pletenjem različitih motiva na džemperima prenele svetu lepotu Zlatibora. Sirogojno je selo gde su meštani odavno postali svesni koristi od turizma, pa su zato u njegov razvoj uložili i mnogo truda. Pootvarali su i svoje stare škrinje iznoseći pred turiste davno zaboravljene ćilime, komode ili starinske alate. Ovde se nalazi i najstariji muzej na otvorenom, čuveno etno selo koje svake godine poseti veliki broj turista. Selo je nastalo sakupljanjem autentičnih zlatiborskih brvnara dinarskog tipa i njihovom instalacijom u Sirogojnu. U okviru zone Staro selo Sirogojno nalazi se i luksuzan apartmanski smeštaj rustičnog stila s prelepim drvenim nameštajem. S preko 2.000 izloženih eksponata, dobro snabdevenom prodavnicom suvenira s krčmom, Sirogojno godišnje poseti više od 100.000 turista.

GOSTILJE I LJUBIŠ

Put nas dalje vodi do tipičnog zlatiborskog sela Gostilje. Raštrkane brvnare i kuće po pašnjacima, prostrane bašte pod voćem uokvirene drvenim tarabama... Gostilje je široj javnosti poznato kao mesto rođenja čelnika socijalističkog i radničkog pokreta Dimitrija Tucovića, ali i po prelepom vodopadu na rečici Katušnici. Nekada je okolinu vodopada krasilo 11 vodenica, a do danas je ostala očuvana samo jedna. U neposrednoj blizini vodopada nalazi se restoran domaće kuhinje Vodopad gde putnici mogu uživati u brojnim zlatiborskim specijalitetima ali i uvek svežoj pastrmki.

U nastavku puta na našoj kružnoj trasi stižemo i do sela Ljubiš. Ljubiš se smestio ispod vrhova Čigote i Murtenice i prava je oaza netaknute prirode. Na dva kilometra od sela nalazi se Markova pećina, svima znana po Ršumovićevoj pesmi Ima jedna pećina stroga. Ako ste ljubitelj dugih šetnji kroz netaknutu prirodu, onda je Ljubiš pravo mesto za vas. Za smeštaj preporučujemo Nacionalnu kuću s prenoćištem Simex koja svojim sadržajem zadovoljava i zahtevnije goste. Na raspolaganju su vam teretana, sauna, đakuzi, letnji otvoreni bazen i velika, dobro opremljena dečja igraonica. Cene su više nego prihvatljive, pa će vas pun pansion u apartmanu koštati 1.990 dinara po osobi.

VODICE I NEPRISTUPAČNI MANASTIR

U neposrednoj blizini Ljubiša nalazi se i čuveno zlatiborsko izletište Vodice. Mnogi poznavaoci Zlatibora reći će vam da je priroda oko Vodica najlepša - valovite livade, krivudavi tok Crnog Rzava i razbacani usamljeni borovi. Magistralni put ka Crnoj Gori jednim delom prati tok reke, tako da svi putnici bivaju nagrađeni ovim nazaboravnim prizorom. Vodice su najlepše u smiraj dana, kada sunce padne nisko i obasja ceo prostor zlatastom bojom.

Za ljubitelje avantura preporučujemo posetu srednjovekovnom manastiru Uvac, koji važi za jedan od najnepristupačnijih u zemlji. Nalazi se u selu Stublo, u zaseoku Uvac. Arheološkim istraživanjem 1994. godine otkrivene su i otkopane zidine crkve. Pronađeni su raskošna rozeta, fragmenti mermernog crkvenog mobilijara, krstionica, brojni čiraci... Ceo manastirski kompleks svedoči o postojanju velikog duhovnog centra u ovim krajevima. Ne zna se ko je manastir podigao, ko ga je obnavljao, niti kada je i koliko puta u svojoj viševekovnoj istoriji rušen. Narodni muzej iz Užica izvršio je detaljne arheološke i konzervatorske radove, a 1998. godine osveštani su novosagrađena crkva i konak. Tako je posle više od 300 godina manastir Uvac postao metoh manastira Studenice. Posetu manastiru preporučujemo samo iskusnim vozačima, jer je put izuzetno težak, prvenstveno zbog toga što se tokom vožnje savladava velika visinska razlika. Najniža tačka na putu je na 520 metara, a najviša na 1.304 metra nadmorske visine.

JOŠ VAM PREPORUČUJEMO

Borova glava najviši je prevoj na magistralnom putu, dvadesetak kilometara od Kraljevih voda ka Crnoj Gori. Obavezno napravite pauzu u lokalnoj kafani i posetite atelje akademskog slikara Božidara Kovačevića. Ukoliko želite pravi mir uz odgovarajući komfor, posetite Etno domaćinstvo Savić.

Jezero u Ribnici na reci Crni Rzav nalazi se na oko pet kilometara od Kraljevih voda i obuhvata površinu od preko 10 kvadratnih kilometara. Bogato je raznim vrstama ribe: klen, krkuša, pastrmka, šaran, linjak i som.

Crkve brvnare nekada su ulepšavale gotovo sva zlatiborska sela, ali do danas su ostale samo dve - u selima Dobroselici i Jablanici.

Komplet lepinja - čak i ako ste na dijeti, poseta Zlatiboru ne bi bila potpuna ako ne biste probali ovaj jednostavan specijalitet. Za pripremu su, osim domaće lepinje, potrebni još: jaje, stari kajmak i pretop (saft od jagnjećeg ili prasećeg pečenja).

Wellness centar u hotelu Mona - čak i ako niste gost hotela, možete uživati u sadržajima ovog novog i modernog centra.

Piše: Oliver ĆURČIĆ

Vršac, jedna od najlepših srpskih varoši, nalazi se na samom rubu Panonske nizije, u podnožju i na obroncima Vršačkih planina. Od Beograda je udaljen 84, a od susedne Rumunije nepunih 14 kilometara. Vršac je nadaleko čuven po košavi, koja najčešće duva u rano proleće i poznu jesen, ali mu to ne smeta da u poslednje vreme zauzima sve značajnije mesto na turističkoj mapi Srbije.

Prednosti života na ovom području uočili su ljudi još u doba neolita. Pitoma ravnica, blizina vode i šumovito brdsko zaleđe puno divljači bili su idealan teren za razvoj naselja. Moderan grad Vršac ponosi se svojom raznovrsnom nacionalnom strukturom koja je nastala kao posledica čestih migracija na ovom području. Danas su Srbi najbrojniji, ali su zastupljene i velike zajednice Rumuna, Mađara, Roma, Hrvata i Makedonaca. Vršac je odnegovao i čitavu plejadu poznatih ličnosti kao što su Jovan Sterija Popović, Jaša Tomić, Paja Jovanović, Vasko Popa...

NAJSTARIJI PARK U SRBIJI

Vrščani vole da opišu svoje mesto pomoću samo tri reči: Vršac, lepa varoš. Kažu da je to grad sa 180 ulica, 11 trgova i tri bulevara. Krase ga i lepi parkovi, a nikako ne smete propustiti obilazak Gradskog parka koji slovi za jedan od najstarijih u Srbiji. Prostire se na površini od preko šest hektara, gde se prepliću uticaj francuskog načina projektovanja rondela i vrtova sa engleskim slobodnim rasporedom drveća, travnjaka i žbunja.

Vršac se ponosi i svojim velelepnim rimokatoličkim hramom posvećenim sv. Gerhardu, sagrađenim 1863. godine. U neposrednoj blizini je i pravoslavni hram izgrađen 1785. godine, u vreme vladike Nikole Dimitrijevića. Jedan od najcenjenijih srpskih slikara, Paja Jovanović, poklonio je hramu dve izuzetno vredne slike: Sveti Nikola spasava osuđenike i Sveta Angelina.

VLADIČANSKI DVOR

Jedna od najreprezentativnijih građevina i pravi ponos grada svakako je Dvor eparhije banatske, poznatiji kao Vladičanski dvor. Izgrađen je između 1750. i 1757. godine, za vreme vladike Jovana Georgijevića, i jedini je ove namene iz perioda baroka. Građen je kao reprezentativni objekat za potrebe banatskih episkopa posle preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac. U prizemlju dvora nalazi se kapela posvećena sv. arhangelima Mihailu i Gavrilu, sa ikonostasom koji spada u retke sačuvane iz 18. veka. U dvoru se nalaze vredne zbirke ikona, portreti najznačajnijih vladika Vršačke eparhije i velika biblioteka.

Ipak, Vršac je najpoznatiji po čuvenoj Vršačkoj kuli koja se nalazi iznad grada, na samom vrhu brega, na mestu odakle pogled puca na gotovo pola Banata. Današnja kula predstavlja ostatak nekadašnjeg velikog utvrđenja koje je nastalo tokom 15. veka. Pretpostavlja se da je čitavo utvrđenje podigao Đurađ Branković posle pada Smedereva i cele despotovine, s ciljem zaštite poseda na teritoriji Banata. Danas se izvode velike rekonstrukcije i arheološka istraživanja na Vršačkom bregu, a vikendom plato ispred kule postaje polazna pista za brojne ljubitelje paraglajdinga koji sa ovog mesta poleću u avanturu i u susret velikoj banatskoj ravnici.

VRHUNSKI KOMFOR

Umorni od obilaska grada i istraživanja brojnih podruma vina, predlažemo da predah napravite u jednom od najboljih hotela u Srbiji, vili Breg. Smeštena na blagim padinama Vršačkog brega, baš na mestu odakle se pruža spektakularan pogled na grad, ona nudi vrhunski komfor, restoran sa internacionalnom kuhinjom i jedan od najboljih spa centara u zemlji. Obavezno posetite atraktivni kamin-bar s vidikovcem, odakle se pruža prelep pogled na brojne zvonike, krovove grada i nepreglednu ravnicu.

OBAVEZNO POSETITE U VRŠCU I OKOLINI:

Manastir Mesić, udaljen 10 kilometara od Vršca. Jedan je od najstarijih manastira na tlu Vojvodine, podignut u 13. veku. Po predanju, osnovao ga je 1225. godine monah Arsenije Bogdanović, koga je sveti Sava postavio za njegovog prvog igumana.

Muzej u Vršcu osnovan je još 1882. godine. Poseduje bogatu arheološku, etnografsku i umetničku zbirku. Posebne celine posvećene su književniku Jovanu Steriji Popoviću i slikaru Paji Jovanoviću.

Apoteka na stepenicama potiče iz druge polovine 18. veka i u njoj je 1784. godine otvorena prva vršačka apoteka Kod spasitelja.

Kapela svetog krsta najstariji je katolički hram u Banatu i nalazi se iznad Vršca, na brdu Misa. Sa vidikovca koji je uređen 2007. godine pruža se prekrasan pogled na grad i okolinu.

Piše: Oliver ĆURČIĆ

Istorija Vrnjačke Banje i korišćenja banjske vode seže do duboko u prošlost, još u doba kada su ovo područje naseljavali Kelti. Kaptažom banjskih izvora tople vode 1924. godine pronađeni su brojni dokazi koji govore da su za blagodeti mineralne vode znali i stari Rimljani. Banja doživljava preporod pod dinastijom Obrenović, a 1868. godine osniva se Osnovatelno fundatorsko društvo kiselo-vruće vode u Vrnjcima. Iste godine počinje izgradnja brojnih banjskih objekata i vila, a kruna graditeljstva bila je izgradnja velelepne vile generala Jovana Belimarkovića koja i danas krasi ovo mesto. Najveći uspon u razvoju turizma Vrnjačka Banja doživljava osamdesetih godina prošlog veka, kada ju je posećivalo više od 200.000 turista, a godišnje je ostvarivano više od dva miliona noćenja.

NAJBOLJE ŠETNJE

Brojni su načini da upoznate Vrnjačku Banju. Verovatno najlepši i najromantičniji jeste da krenete u jednu od brojnih vožnji fijakerima kroz banjski park. Duž Vrnjačke rečice pružaju se brižno negovane cvetne aleje i pravo carstvo šuma gde su šetali brojni velikani: Maksim Gorki, Desanka Maksimović, Ivo Andrić... Danas neki drugi ljudi prolaze tim istim banjskim stazama sve do Mosta ljubavi, mesta gde se na katancima ispisuju sopstvena imena i imena voljenih osoba, katanci se, takav je običaj, zaključavaju za ogradu mosta, a ključevi bacaju u rečicu. To je mesto gde se ljudi zaklinju na večnu ljubav i gde opijeni nekim čudnim banjskim mirom slušaju priču o nesrećnoj ljubavi učiteljice Nade kojoj je sreću pomeo Prvi svetski rat.

LUKSUZNI HOTELI I KOMFORNE VILE

Ako odavno niste posetili Vrnjačku Banju, bićete prijatno iznenađeni. Ona je do te mere narasla da već pretenduje da postane pravi grad. Izgrađeni su brojni mali privatni hoteli opremljeni sopstvenim wellness centrima i svom opremom koja će vam boravak učiniti više nego prijatnim. Na raspolaganju su vam brojni komforni apartmani i veoma luksuzni hoteli kao npr. Aleksandar ili otmeni Sunny Hill Spa Resort koji svojim komforom i elegancijom krasi ukupnu banjsku ponudu.

Odgovorni banjski turistički radnici odavno su razumeli sve promene koje se dešavaju na turističkom tržištu, te se Banja sve više okreće mlađoj populaciji, nudeći bogat sadržaj i sve pogodnosti savremenog komfora.

WELLNESS

Ljubitelji wellnessa obavezno moraju posetiti novi Wellness centar Fons Romanus, gde na prostoru od 600 kvadratnih metara možete koristiti brojne sadržaje. Po ceni od 800 dinara možete puna dva sata uživati u sauna parku, bazenu s termomineralnom vodom s podvodnom masažom, zatim u turskom kupatilu i tepidarijumu. Na raspolaganju su vam i brojne egzotične masaže, npr. vulkanskim kamenjem, medom ili čokoladom. U neposrednoj blizini nalazi se i moderan Aqua centar koji sa svojim termomineralnim bazenom, površine od preko 230 kvadratnih metara, „virpulom" i brojnim vodenim masažerima nudi posetiocu pravi tropski doživljaj tokom cele godine.

Moderna banjska ponuda sadrži za svakoga ponešto. Možete izabrati jedan od brojnih paketa: wellness vikend, gastro-program, menadžerski program ili program brze dijagnostike, kada na najkomforniji način možete za dva-tri dana proveriti svoje zdravstveno stanje.

Oktobar je verovatno najlepši mesec za posetu Vrnjačkoj Banji. Tada staze pomalo opuste, a Goč i banjski parkovi poprime raskošne jesenje boje.

OBAVEZNO POSETITE U VRNJAČKOJ BANJI I OKOLINI:

Manastir Ljubostinja u blizini Trstenika, udaljen 15 kilometara od Vrnjačke Banje. Manastir je zadužbina kneginje Milice, podignut pred Kosovsku bitku 1389. godine. Po arhitektonskoj zamisli i realizaciji, crkva posvećena Uspenju Bogorodice tipičan je spomenik moravske graditeljske škole.

Planina Goč nalazi se iznad same Vrnjačke Banje i sa svojim gustim šumama, ribnjacima, hotelima i restoranima idealno je mesto za poludnevni izlet.

Popijte kafu u Švajcariji, čuvenom banjskom kafeu u samom centru, s prelepom letnjom baštom.

Ručak u restoranu vile San - u izuzetnom ambijentu vile iz 1902. godine možete uživati u vrhunskim internacionalnim specijalitetima.

Piše: Ivana ĆIRICA
Maja Cvetković: Prvi susret s Njujorkom bio je hostel na obodu Central parka, ugao 230 West i 101 Street, na čijem ste sajtu (www.broadwayhotelnyc.com) mogli da pročitate razne komentare, između ostalog, „nije onako kako izgleda". Tako je i bilo. Noćenje u sobi sa četiri kreveta na sprat i zajedničkim kupatilom koštalo je oko 30 dolara. Na svu sreću, hostel se nalazio na kraju Central parka i imao je veoma dobru vezu s metroom (to mu je bila najbolja strana).

Najviše nas je zanimao njujorški noćni život, pre svega svirke. Njujork ima neverovatnu draž, nudi veliki broj klubova u kojima se svira različita muzika. Uputile smo se na East Village. Oko Prve i Druge avenije našle smo dosta veoma zanimljivih mesta. To su obično bili manji klubovi u koje može da stane do 150 ljudi. Ulaz je najčešće besplatan (samo smo na jednom mestu platile ulaz 12 dolara), sviraju po tri-četiri benda za veče, a kada shvatite koliko razovrsne muzike možete čuti za jedno veče, postane vam jasno gde se nalazite. U Beogradu postoji svega 20 bendova, od toga na svim manifestacijama svira istih pet, dok se tamo za veče u jednom klubu promene četiri benda, a ima oko 20 klubova u nizu, samo u jednoj ulici. Čini mi se da tamo zaista moraš da budeš mnogo dobar bend, konceptualno unikatan, sa dobrim pesmama, da bi te neko uopšte izdvojio od ostalih i zapamtio. A verujte, svi su veoma dobro svirali. O opremi po klubovima da i ne govorim! Eh, kad bi tako bilo u donjoj sali SKC-a.

Biljana Todorovski: Čim smo kročile na tlo Menhetna, zapljusnuo nas je talas utisaka sa svih strana. Letnje temperature krajem aprila ošamutile su nas sparinom, pojurile smo u Central park da se ohladimo i uletele u pravi zeleni raj usred kanjona solitera. Veverice su mirno grickale žirove, drveće je bilo u cvatu, ljudi su džogirali, igrali bejzbol i šetali pored jezera. Taj prvi dan u Njuci (od milja), delovalo je, traje večno, a ja sam se osećala kao na ostrvu usred oluje. Odmah zatim ugledale smo poznate prizore: Park i Petu aveniju sa muzejom Gugenheim, s portirima, žutim taksijima i kamionima sa sladoledom, i istog trenutka bile smo teleportovane u prizore iz filmova i serija. Potpuno iscrpljene od svih utisaka vratile smo se na zapadnu stranu i dan okončale suši brodom u Planet Sushiju na Amsterdam Aveniji.

Narednih dana pratila me je mešavina osećaja oduševljenja što se nalazim u zemlji iz snova i frustriranosti zbog toga što ne mogu da postignem da vidim sve što sam planirala i želela. Nažalost, već sledećeg dana leto se pretvorilo u dosadnu prolećnu kišu i hladnoću koja nas je iskušavala sve do povratka i omogućila da više vremena provedemo po muzejima i radnjama. Među njima, Museum of Modern Art (MoMA) bio je pravi napad na oči i osećanja, jer su se dela koja sam pre toga gledala u knjigama iz istorije umetnosti nalazila pravo ispred mene. Prirodnjački muzej sa dinosaurusima i fenomenalnim izložbama naterao bi i najgore đake da budu naučnici i dolaze danima.

Narednih dana smo tematski obilazile delove Menhetna, kombinujući turističko razgledanje, posmatranje života grada i shopping: od umetničkog Sohoa, alternativnog Nohoa, preko veselog Greenwich Villagea, haotičnog China Towna, Male Italije do Times Squarea gde se osećaš kao da se nalaziš usred Tokija, Wall Streeta s japijima i teretanama, velikog gradilišta gde su nekad stajale kule bliznakinje WTC-a, dokova reka Hadson i Ist River, Bruklinskog mosta... i teško ih je sve nabrojati.

Grad je zgusnut, kompaktan, iznenađujući, u isto vreme vrlo poznat, utisnut u civilizacijsku matricu svakog pojedinca na ovoj planeti. I sve to sa istegnutim vratovima da vidimo solitere koji se bukvalno takmiče za titulu najlepšeg, prateći veliku izložbu svih mogućih arhitektonskih stilova na otvorenom. Meni je najdraži, i pre dolaska u Njujork, Chrysler Building u art deko stilu, izgrađen pre 80 godina, a samo je godinu dana imao titulu najvišeg solitera na planeti. Sledeće godine taj primat preuzeo je Empire State Building.

Nemoguće je ne diviti se ljudima koji su projektovali i izgradili takvo nešto i zemlji u kojoj je sve to moguće. Ti soliteri su definitivno znak raspoznavanja Njujorka!

Shopping nije toliko jeftin koliko su nam pričali pre polaska, možda zato što nismo došle u periodu rasprodaja, a bilo je i dosta nekvalitetnih stvari, bez obzira na zvučne brendove. Još jedna predrasuda u startu je pala u vodu - da su svi Amerikanci debeli. Situacija je bila i obrnuta: nigde nisam videla toliko zgodnih i mršavih, i toliko prodavnica organske hrane. Od poznatih lanaca brze hrane brzo smo odustale, jer su bili veoma prljavi, a cene i ukus užasni.

Zato su se tajlandski i indijski restorani pokazali kao pun pogodak. U blizini hostela nalazio se dobar tajlandski restoran Sura koji nudi fenomenalnu hranu po pristojnim cenama, a koje ne prelaze čuvenih 12 dolara (imala sam neki osećaj da maltene sve čega se dohvatimo u Njujorku košta 12 dolara).

Lanac kafeterija Starbucks odlično je mesto da se na brzinu popije kafa, ne naročito sjajnog ukusa, poseti toalet i kupi voda, jer ih ima bukvalno na svakom ćošku. Kad je reč o samim stanovnicima Njujorka s kojima smo imali kontakt, oni su ljubazni i predusretljivi, veoma svesni činjenice da se nalaze na najboljem mogućem mestu na svetu. Veliku pomoć pružili su nam prijatelji prijatelja, poreklom iz Srbije, koji su nas uputili na prava mesta koja bi nam inače promakla.

Najbolju odeću za nastup pronašle smo u radnji Trash and Vaudeville u East Villageu. Prodavac je bio zabavan, ličio je na originalnog člana New York Dollsa, a odeća... pa, za sve ukuse. Da smo imale više para, ponele bismo čitav kofer samo odatle. Za sledeću posetu ostavile smo istraživanje Bruklina, koji smo, nažalost, videle samo na jedan dan. Njujork je uzbudljiv grad, pun života i mogućnosti, mesto gde vlada velika konkurencija i metropola u pravom smislu te reči. Najveća vrednost ovog grada jeste raznovrsnost, mešavina najrazličitijih ljudi, rasa, svega i svačega.

Njujork je centar planete kome želim da se vratim, što pre!

Piše: Mihailo KOTARAC

HRANA PRE SVEGA

Probudio sam se u dvanaest sati, što i nije tako strašno kad pomislim da sam u pet do devet legao u krevet. Oba puta pogledao sam na sat. To potpuno odgovara predrasudi da su Nemci „tačni". Moglo bi se zaključiti da sam dobro integrisan. Berlin, zapravo, i ne podleže tom stereotipu, iako gradski prevoz funkcioniše besprekorno i „u minut".

Pre 12 vrlo retko jedem nešto konkretno, uglavnom voće i ponekad povrće, ali sam jutros na stanici Zoo (čita se Co - dugosilazni akcenat na 'o'), tamo gde su pre nekoliko decenija Christiane F. i ekipa jurili da završe jedan Schuß, sa apetitom pojeo kolač s makom. Srećom, Kamps (lanac pekara) radi, tako da po standardnim cenama može nešto da se pojede. Inače, na stanici Zoo „deru", i to toliko bezobrazno da sam jednom prilikom za dve flaše vode platio šest evra.

Do ove centralne stanice u zapadnom Berlinu došao sam iz istočnog dela grada linijom S75. Relacija Ostbahnhof (iliti Istočna stanica) - Zoo pređe se nedeljom ujutro za oko 15 minuta, mada se, iskreno rečeno, ne bih oslonio na sopstvenu moć procene nedeljom ujutro.

Ta stanica je lepša, modernija, izgleda futurističkije, veća je i funkcionalnija, na kraju krajeva i novija. Isto, nažalost, ne važi i za okolinu, koja je klasična, obnovljena i „poboljšana" socrealistička, bez mnogo mašte. Nasuprot tome je okolina stanice Zoo, pravi komšiluk železničke stanice u višemilionskom glavnom gradu. Ima nas raznih. I to je dobro.

U blizini Ostbahnhofa takođe se može kupiti Döner, što je pored kobasice s karijem još jedan tursko-grčko-berlinski „nacionalni" specijalitet, i nije loše pojesti jedan ujutro posle klubovanja. Prijateljski savet je da ne kupujete onaj jeftiniji od dva i po evra i, ako je ikako moguće, kupite ga uvek u zapadnom delu grada. Iskreno, isto važi i za Currywurst (iliti kobasica u kari sosu) - ja je ne volim, tako da je i ne jedem (prečesto), ali priča se po komšiluku da je zapadnjačka bolja.

STIGLI STE PRED KLUB

Do Istočne stanice od Berghaina treba tričavih pet minuta hoda bez zadržavanja. Ispred kluba je i taksi stanica, ali prevoz funkcioniše zaista besprekorno, a taksi baš i nije džabe. Red ispred kluba u osam ujutro je oko 100 metara kraći nego u četiri sata, dakle, nešto preko pedesetak metara, i čeka se verovatno „samo" pola sata. Na jutarnjem suncu mogu se prepoznati dve grupe posetilaca: oni neispavani koji posle duge noći traže sklonište iza debelih zidina kluba, i oni sveži, tek ustali iz kreveta, vrlo motivisani za jutarnji clubbing. Obe grupe imaju zajednički cilj: proći eye check vratara koji je u međuvremenu postao institucija.

Čovek je, inače, fotograf po profesiji, ali eto, radi i na ulazu u klub. Ima nekoliko pirsinga na licu i polovinu lica tetoviranu. Obučen je u belo-sivu kombinaciju i kao da redovno čita Dazed and Confused. Nosi odlične lakovane cipele. Ostavlja utisak opasnog ali perfektno negovanog muškarca koji s pomalo ciničnim osmehom pijucka svoj koktel i gotovo da uopšte ne govori. Za jedne Kerber, za druge sveti Petar. Ko može da uđe, a ko ne, objašnjava isključivo pogledom koji ostali vratari savršeno razumeju i sprovode u delo. Koliko god frustrirajuće zvučalo, gosti se uglavnom ne bune, već se jednostavno okrenu i odu. Drugačije ne može ni biti.

JEDNOM KADA UĐETE...

I pored ogromnih prozora u velikom antreu postoji samo veštačko svetlo. Kroz vrata koja vode nazad u realnost vidi se dan. Iz perspektive gostiju i fanova kluba, to je ta čuvena svetlost na kraju tunela koju treba izbegavati. Debeli betonski stubovi i metalne konstrukcije u prizemlju drže petnaestak metara visok plafon (koji je ujedno i pod prvog nivoa). Na betonskim sofama čistih geometrijskih oblika sedi tek poneko. Mali je broj onih koji žele da čuju svoje misli i sve izgleda tako kao da se ništa ne dešava. Odozgo dopire zvuk bas-linije. Nije potpuno jasno da li je tih nekoliko posetilaca koji sede već bilo tamo, ili će tek krenuti u pravcu zvuka. Metalne masivne stepenice tamnosive boje vode na prvi nivo upravo ka tom zvukom ograđenom prostoru. Ka Berghainu.

Ime kluba je, zapravo, kombinacija delova imena dva dela Berlina: Berg (od Krojcberg) i hajn (od Fridrihshajn) - kao kada bi, recimo, u Beogradu postojao klub Zvečar (od Zvezdara i Vračar). I tu se završava svaka moguća paralela, jer je Berghain (a i Berlin), zapravo, state of mind. Ranije je tu bila toplana koja je snabdevala dobar deo istočnog Berlina. Teška industrija, cevi, instalacije, kablovi, stare lampe - sve je ostalo i doprinosi distopičnom izgledu idealnom za mizanscen jednog nivoa CounterStrikea.

Betonski zidovi i „izlomljene" metalne stepenice formiraju, moglo bi se čak reći, neku vrstu lavirinta. Sofe okačene lancima vise sa 18 metara visokog plafona i međuplafona. Stakleni pregradni zidovi i metalne ograde i kapije i jedan mali most odvajaju bar od prilično mračnog podijuma za igru. U ritmu minimal tehna tek pokoji snop pokretne prigušene svetlosti, koja pada s metalnih konstrukcija, preseče gustu maglu, čiju pozamašnu zapreminu vrlo revnosno ispuštaju i dim-mašine. Sami ili u malim grupama ljudi se pokreću u istom ritmu.

Prostora za velike igračke egzibicije nema, jer su tela pribijena jedno uz drugo. Što namerno, što slučajno. Devojke u bikinijima ili malim topovima, dečaci u majicama na bretele ili bez njih. Trenje u ovoj grupi tela proizvodi vrstu energije koju do sada nisam osetio ni u jednom klubu. Pretpostavljam da je to jedna od stvari koje ljude privlače u Berghain. Neke verovatno i odbija. Na obodima podijuma, s leve i desne strane, kao i sa frontalne strane na kojoj je DJ, postavljeni su ogromni zvučnici pred kojima vam poigravaju unutrašnji organi. Sve se odigrava na oko 200 kvadratnih metara.

Dugački betonsko-gumeni šank sa desne strane odvojen je od podijuma staklenim zidom. Gužva u ovom delu nije velika i ogromne bele sveće na masivnim metalnim svećnjacima daju tek toliko svetlosti da vam barmen sa usana može pročitati šta ste poručili. To je sasvim dovoljno.

Mali, srednji i veliki prolazi i hodnici obezbeđuju dovoljno prostora za sve „zakulisne" radnje, iako u ovoj realnosti ta kategorija gotovo ne postoji. Jednostavno ostavite predrasude na ulazu u klub, jer će vas tamo sigurno čekati kada se odlučite na korak unazad.

NA SPRATU

Iste metalne stepenice kojima se odavde vidi početak ali ne i kraj, i obrnuto, vode na sledeći nivo - Panorama Bar. Ritam je nešto sporiji i ne tako sirov, ima više svetla i ponekad iz zvučnika dopre pokoja kratka vokalna deonica. To malo opušta atmosferu. Za prisustvo boja staraju se dva velika oslikana platna iznad i iza šanka kojem se može prići sa svih strana. U pitanju je, dakle, optička varka. Klasičan podijum za igru kao da ne postoji, jer publika igra i tu i tamo i ovde i onde. Energija je potpuno drugačija od one u samom Berghainu.

Definitivno manje seksualna. Ne bih se usudio da kažem da je razvodnjena, nego jednostavno drugačija. Na ovom nivou nalaze se dve prostorije za pušenje, ili je to jedna s više ulaza. Nije mi do kraja jasno. Ovde se može razgovarati i neće proći mnogo dok vas neko ne startuje ukoliko ste mu simpatični. Vrlo otvoreno i vrlo bezobrazno najverovatnije će pribiti svoje telo uz vaše i nešto vam šapnuti na uvo. Verovatno je ovakvo ponašanje logičan nastavak, odnosno ventil za maločas pomenutu energiju sakupljenu na plesnom podijumu u Berghainu. Ventil za one malo stidljivije. Potpuno je nevažno da li ste strejt ili gej, transseksualni ili lezbijka: ako se nekome sviđate, startovaće vas. Na vama je da objasnite svoju poziciju ili da se jednostavno prepustite. Ionako vas neće pustiti ako ste mlađi od 18 godina, što po defaultu znači: tvoj život - tvoja stvar, ili bolje rečeno, tvoj život - tvoja odgovornost.

Iz Panorama Bara vidi se šta drugo do panorama Berlina. Pogled se pruža u pravcu Fridrihshajn-Krojcberg. Berlin se budi, a zapravo i ne spava.

JUTRO JE, GDE SAD?

Logičan nastavak večeri, pardon, jutra, jeste odlazak u vrt. Mesto za chillout koje vredi posetiti isključivo s veoma tamnim naočarima. Ne činite sebi to da bez njih izađete na sunce. Navići ćete se, naravno, posle izvesnog vremena, ali poštedite i sebe i druge te vrste traume i stresa, jer ovde nimalo ne važi ona stara „ko se sunca krije bolje da ga nije".

Iste te naočari dobro će vam doći i kada budete kupovali onaj Döner s početka teksta ili nešto drugo na putu do kuće.