01. 04. 2011

Iran, Esfahan: Put kojim se ređe ide (prvi deo) - galerija

„Yellow cab" nastavlja tradiciju putopisa po egzotičnim i ne tako uobičajenim destinacijama. u ovom i sledećem izdanju vodimo vas na uzbudljivo putovanje kroz jedan od najinteresantnijih gradova bliskog istoka!

otvarajuca

Esfahan: Kraljevski trg - Kraljevska džamija

Piše: Uglješa JOCIĆ

Postoje turističke destinacije kuda se većina ljudi, čim ima nešto vremena i novca, lako odluči da otputuje, a postoji i onaj „put kojim se ređe ide" - čitav niz zemalja koje iz raznih razloga predstavljaju crne ovce, gde obični turisti i ne pomišljaju da bi mogli da odu. Nikada se nisam pokajao kada bih se odlučio za ovu drugu varijantu, jer, po pravilu, iskustva sa ovih putovanja bila su veoma pozitivna i pokazala su da predstave koje svetski mediji nastoje da stvore o zemljama koje uzmu na zub nemaju baš mnogo veze sa stvarnošću.

I tako je, posle Sirije, Palestinskih teritorija, Libije i Turske republike Severni Kipar, sasvim logično, na red došao i Iran.

PRIPREME

Pošto smo supruga i ja sastavili itinerer i odabrali mogući smeštaj (pored informacija sa Interneta, koristili smo Lonely Planetov vodič iz 2008, jer drugi gotovo da i ne postoje), zatražili smo ponudu od nekoliko iranskih agencija za koje smo našli preporuke na Internetu (tako smo uštedeli dosta vremena umesto beskrajnog čekanja na odgovore od svakog pojedinačnog hotela - mnogi putnici žalili su se da hoteli baš i nisu preterano revnosni u odgovaranju na poruke) i odabrali najpovoljniju.

Važnu ulogu u pripremama za ovo putovanje odigralo je i veoma ljubazno osoblje Iranskog kulturnog centra u Beogradu, kako zbog praktičnih saveta, tako i zbog niza iranskih filmova koje smo odgledali da bismo što bolje ušli u atmosferu koja nas očekuje. Tako nam je i farsi, zvanični jezik Irana, „ušao u uši"; on inače pripada indoevropskoj grupi i izuzev činjenice da počev od 7. veku koristi arapsko pismo, nema nikakve druge veze sa arapskim jezikom koji pripada semitskim jezicima.

Za razliku od zapadnjaka, kojima je dobijanje vize veliki problem, mi smo je dobili bez ikakvih komplikacija i uz minimum papira u Iranskoj ambasadi u Beogradu.

Put nas je vodio avionom preko Istanbula do Teherana, pa zatim lokalnim letom do Širaza (najjužnije tačke našeg itinerera) i onda polako redovnim autobuskim linijama preko Jazda, Esfahana i Kašana nazad do Teherana, što je, uz usputne posete raznim arheološkim lokalitetima (Persepolis, Nakš-e Rostam, Pasargade), sasvim lepo ispunilo planiranih 14 dana.

U IRANU

Ono što stranci prvo zapaze po dolasku u Iran, jeste da žene (uključujući i strankinje) na javnim mestima moraju da se pojave pokrivene glave (suprotno uvreženom mišljenju, čador koji pokriva čitavu figuru nije obavezan, izuzev prilikom posete nekim verskim objektima). Na tu zakonsku obavezu povremeno podsećaju i plakati (i s tekstom na engleskom), ali je njena praktična primena podložna raznim tumačenjima, tako da često, pogotovo u Teheranu, mogu da se sretnu devojke kojima se marama jedva drži na punđi, ostavljajući gotovu čitavu kosu vidljivom.

Ubrzo zatim postaje očigledna i segregacija polova, počev od osnovne škole (odvojeni razredi za devojčice i dečake) pa sve do gradskog prevoza - u teheranskom metrou postoje posebni vagoni samo za žene.

Ali, trajan utisak, kada se radi o Irancima, ostavlja njihova ljubaznost; često nam se dešavalo da nas ljudi zaustave i, uz mnogo izvinjavanja, pitaju odakle smo, kakvi su nam utisci, da li mogu nekako da nam pomognu. Ti razgovori ama baš nikada nisu služili kao uvod u pokušaj da nam nešto prodaju (kako to inače često biva na Bliskom istoku), već se radilo o iskrenoj radoznalosti ljudi da saznaju kako oni i njihova zemlja izgledaju u očima stranaca. Mlađima je to bila prilika da malo vežbaju engleski, a često i da stave do znanja da se ne slažu s postupcima svojih vlasti.

sasa

Esfahan Most 33 luka

ESFAHAN

Iako svaki od gradova koji smo posetili ima mnogo toga da pokaže (kao što reče Audrey Hepburn u Prazniku u Rimu, „svaki je lep na svoj način"), ipak se među svima njima svojim spomenicima i opštom atmosferom izdvaja Esfahan, koji se nalazi u samom centru Irana, na oko 400 km južno od Teherana, i sa svojih 1.600.000 stanovnika predstavlja treći grad po veličini u zemlji.

Mada je zahvaljujući svom povoljnom položaju na trgovačkom putu koji je vodio od Kaspijskog jezera do Persijskog zaliva već oko 1000. godine p. n. e. predstavljao značajan centar, uspon Esfahana počeo je u 11. veku, za vreme vladavine Seldžuka, kada je prvi put postao glavni grad Irana.

U tom periodu podignuta je Džameh (petak) džamija, koja s površinom od preko 20.000 kvadratnih metara i 476 kupola i danas predstavlja najveću džamiju u Iranu. Moguće je satima lutati salama za molitvu poduprtim stotinama stubova i uživati u jednostavnim geometrijskim ukrasima od cigala koje su pod različitim uglovima postavili seldžučki arhitekti, kao i u lepoti keramičkih pločica iz kasnijih vremena, ali pravi dragulj Džameh džamije predstavlja mihrab sultana Oldžaitu Hodabandeha iz 1310. Ovaj mihrab (niša u zidu džamije koja označava pravac u kome se nalazi Meka i prema kojoj su vernici okrenuti tokom molitve) predstavlja pravu skulpturu od gipsanog maltera, prepunu kaligrafski ispisanih citata iz Korana i vešto isprepletenih biljnih motiva.

Iako služi i kao aktivna džamija, ona je istovremeno i kulturno-istorijski spomenik, tako da se naplaćuje ulaznica. Cene ulaznica u Iranu veoma su niske po evropskim standardima (gotovo uvek ispod jednog evra), ali u prvim danima boravka nikako vam neće biti jasno koliko šta košta; naime, iako je zvanična valuta rial (1 evro = 13.800 riala), cene su često iskazane u tomanima, pri čemu jedan toman vredi 10 riala. Ako prodavac koliko-toliko govori engleski, brzo se razjasni u kojim jedinicama je cena koju vam je upravo saopštio, ali ako morate da se sporazumevate znakovima, znajte da jedan podignuti prst označava jednu zelenu novčanicu od 10.000 riala, tj. jedan dolar.

Drugi, još značajniji period za Esfahan nastao je za vreme vladavine dinastija Safavida; najvažniji vladar iz ove dinastije, šah Abas Veliki, želeći da što više udalji prestonicu svoje države od granice sa Otomanskim carstvom, premestio je 1598. glavni grad iz Kazvina u Esfahan.

Prisustvo vladara i dvora, umetnika, trgovaca iz Azije i Evrope i stranih diplomata učinilo je da Esfahan postane jedan od najsjajnijih gradova svog vremena. U prvoj polovini 17. veka imao je više od pola miliona stanovnika, 163 džamije, 48 medresa, 1.800 radnji i 263 hamama. Zato ne treba da čudi što su ga savremenici prozvali Nesf-e Džahan (pola sveta), želeći da kažu da ko je video Esfahan, video je pola sveta.

Šah Abas Veliki je početkom 17. veka pokrenuo veliki program obnove svoje nove prestonice: tako je nastao veličanstveni pravougaoni Kraljevski trg (ili Slika sveta - Nakš-e Džahan; zvanični naziv Imamov trg skoro niko ne koristi - setite se samo naše Slavije!), koji s dimenzijama 160 x 508 metara predstavlja drugi po veličini trg na svetu (posle Tjenanmena u Pekingu), a upisan je i na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

sasa

Džameh džamija

Nekada je trg bio samo veliki slobodni prostor na kome su danju trgovci razapinjali svoje šatre, a predveče je služio za šetnju i predstave mađioničara, žonglera, akrobata i lutkarskih pozorišta, ponekad i za vojne parade, polo utakmice (i danas su vidljivi mermerni stubovi koji su označavali mesta za golove na kraćim stranama trga), pa čak i za javna pogubljenja. Danas se na istom mestu možete rashladiti uz fontane i vodoskoke ili iznajmiti fijaker za vožnju oko trga, a predveče čitave porodice znaju da organizuju piknik na zelenim površinama uz hranu koju su doneli od kuće. Ako se nađete u njihovoj blizini, sigurno će vam po nekom detetu poslati plastični tanjir sa iranskim specijalitetima.

Trg je okružen arkadama na dva nivoa koje kriju prodavnice uglavnom namenjene turistima (prvenstveno domaćim, jer stranih ima veoma malo), dok se u sredini svake strane nalazi po jedna građevina koja privlači pažnju.

Na severnoj, kraćoj strani je visoki luk koji označava ulaz u glavni bazar (nije nas impresionirao - ipak je onaj u Alepu u Siriji autentičniji), a na južnoj strani ističe se Kraljevska (ili Imamova) džamija. Interesantno je da je glavna osa džamije (ona na kojoj je i mihrab) postavljena pod uglom od 45 stepeni u odnosu na glavnu osu trga - po nekim mišljenjima, to je učinjeno da bi se izbeglo da, gledano s trga, ulazni portal zakloni kupolu.

Kada uđete u dvorište džamije, naći ćete se usred palete boja - i spoljni i unutrašnji zidovi, minareti i kupola prekriveni su plavim, belim, tirkiznim i oker pločicama. Tradicionalni iranski način izrade ovih dekoracija (moarak kaši) sličan je tehnici mozaika: jednobojne pločice seku se u odgovarajuće oblike i pažljivo uklapaju stvarajući tako šaru. Ova tehnika daje divne rezultate, ali i zahteva mnogo vremena. Kako je šahu Abasu Velikom bilo veoma stalo da ova džamija bude završena za njegovog života, prilikom izgradnje korišćene su i obične pravougaone pločice na kojima su šare naslikane u sedam boja (haft rangi), što je bilo manje dekorativno, ali je istovremeno bilo mnogo jeftinije i omogućavalo brži završetak radova.

(Nastaviće se)

Oceni ovaj članak

Komentari (1)