08. 04. 2011

Iran, Esfahan - Put kojim se ređe ide (DRUGI DEO)

Smešten u centralnom delu zemlje (oko 400 km južno od Teherana) i sa svojih 1.600.000 stanovnika, Esfahan predstavlja treći grad po veličini u Iranu. Ali, po lepoti svojih spomenika, po mišljenju mnogih putnika, svakako je na prvom mestu

jhjh

Esfahan, Džameh džamija

Tekst i foto: Uglješa JOCIĆ

Najlepše od tih građevina potiču s početka 17. veka, kada je, u vreme vladavine šaha Abasa Velikog iz dinastije Safavida, Esfahan bio prestonica Irana, i uglavnom se nalaze na Kraljevskom trgu ili u njegovoj neposrednoj blizini. Ovaj trg sa svojih 160 x 508 metara predstavlja drugi po veličini trg na svetu, a upisan je i na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Za razliku od Kraljevske džamije, koja je namenjena običnim vernicima, džamija šeika Lotfolaha na istočnoj strani trga jeste manja, intimnija građevina bez dvorišta i minareta, namenjena ženama iz šahovog harema. Kada prođete kroz jedan od najlepših portala u Iranu, tek što vam se oči priviknu na polumrak dok prolazite kroz hodnik obložen plavim i tirkiznim pločicama koji blago zavija nadesno, već ste kročili u glavni deo džamije - prostoriju za molitvu u obliku gotovo savršene kocke, sa zidovima ukrašenim pločicama sa citatima iz Korana na plavoj podlozi i biljnim motivima u oker nijansama, razdvojenim prepletenim girlandama od tirkiznih pločica, dok se iznad svega diže kupola. Pažljivo prateći njene arabeske, moguće je uočiti poneku malu nepravilnost ili neuklapanje - kažu da su namerno napravljeni, kao znak poniznosti umetnika pred Alahom, za koga je jedino rezervisano savršenstvo.

jhjh

Esfahan, Kraljevski trg, Džamija šeika Lotfolaha

Na suprotnoj strani Kraljevskog trga nalazi se palata Ali Kapu, sa čije su terase vladari posmatrali vojne parade i polo utakmice na trgu, a na poslednjem, šestom spratu uživali u muzici u posebnoj prostoriji čija tavanica, radi bolje akustičnosti, ima izrezbarene šupljine u obliku vaza i muzičkih instrumenata. To je bio pravi ambijent za slušanje iranske klasične muzike, koja je, iako koristi instrumente koji su poznati i u Turskoj i u arapskim zemljama, kao i one iz Indije, prilično monotona (stvara osećaj kao da se ljuljuškate na talasima) i u svakom slučaju bliža indijskoj muzici.

Ova palata označava ulaz u nekadašnji rezidencijalni kompleks vladara iz dinastije Safavida, koji se sastojao od niza palata okruženih vrtovima. Iako do danas nisu sačuvane sve palate, a jedan deo vrtova završio je pod novijim građevinama i ulicama, svojom elegancijom ističe se palata Četrdeset stubova (Čehel sotun), čijih se dvadeset stubova ogleda u mirnoj površini vode u bazenu ispred nje (dvadeset stvarno postojećih stubova plus dvadeset odsjaja u vodi daje ukupan broj - četrdeset). Ali, pravo iznenađenje za posetioca predstavljaju ogromne freske na zidovima prestone dvorane, koje prikazuju bitke safavidskih vladara i njihove prijeme u čast stranih velikodostojnika, sa igračicama raspuštene kose i vinom koje teče u potocima (Iran je postojbina sorte grožđa širaz) - tu nema ni traga tradicionalnoj zabrani prikazivanja ljudskih likova u islamskoj umetnosti!

sasasas

Esfahan, Kraljevski trg, džamija šeika Lotfolaha

Iza ove palate ka jugu proteže se široka ulica Četiri vrta (Čahar bag), koja još od kraja 16. veka predstavlja glavnu gradsku arteriju: tu se nalaze brojne radnje s robom svetskih marki (nismo proveravali autentičnost!), niz malih tržnih centara u prizemljima i suterenima stambenih zgrada, suk u kome se prodaje samo nakit (Bazar-e Honar), jedna medresa i nekoliko hotela. Tu su i razne lokalne verzije restorana brze hrane, od kojih neki nude i hamburgere od mesa kamile, kao i klasični restorani.

Priznajem da smo čitali mnogo hvalospeva o iranskoj kuhinji, ali ono što smo probali nije bilo loše, mada nas nije ni oduševilo, iako smo nastojali da jedemo u restoranima koje su nam preporučili sami Iranci. Jagnjeća čorba (dizi) gusta je, sa dosta leblebija, krompira, paradajza i pirinča, i s malo hleba može sama za sebe da predstavlja dovoljan obrok. Najzastupljenije glavno jelo jesu kebabi - to nisu nama poznati ćevapčići, nego ražnjići od pilećeg ili jagnjećeg mesa uz koje se obično služe kuvani pirinač i nekoliko pečenih paradajza. Ponekad sve to bude preliveno sosom od nara i mlevenih oraha. Kao dodatak možete naručiti i kiselo mleko ili zelenu salatu. Tipični esfahanski slatkiš jeste gaz - nugat u koji su ubačeni celi pistaći, lešnici i orasi. Pošto je alkohol zabranjen (postoje razne vrste bezalkoholnog piva), bilo je najprirodnije završiti obrok iranskim nacionalnim pićem - čajem, ili eventualno kafom (odgovara našoj turskoj kafi).

sasas

Esfahan, Kraljevski trg Palata Ali Kapu, Tavanica sobe za koncerte

Ulica Četiri vrta izbija na reku Zajande, koja označava južnu ivicu starog gradskog jezgra. Na drugoj obali nalazi se četvrt Nova Džolfa gde žive potomci jermenskih trgovaca i zanatlija koje je šah Abas Veliki 1602. preselio iz Džolfe na severu Irana (u iranskom delu Azerbejdžana) da bi unapredio trgovinu u svojoj novoj prestonici. Šah je ovoj jermenskoj enklavi dao priličnu autonomiju, uključujući i verske slobode, tako da tu i danas postoji 13 crkava, od kojih je najveća katedrala Vank uz koju se nalazi i veliki, lepo uređeni Jermenski muzej. Spolja posmatrano, ove crkve sa svojim kupolama u obliku lukovice ne razlikuju se mnogo od džamija (s tim što nisu ukrašene pločicama), dok unutrašnjost prekrivaju freske koje kombinuju islamske biljne i geometrijske motive sa uobičajenom hrišćanskom ikonografijom. Najlepši primeri takvih fresaka sačuvani su u Vitlejemskoj crkvi.

Reku Zajande danas premošćuje čak 11 mostova, od kojih je pet starih. Među njima se ističu Most 33 luka (Si-o-Seh) i Kadžu most, koji pored lukova na dva nivoa na sredini ima i vladarski paviljon za čaj. Ova dva mosta istovremeno služe i kao male brane koje regulišu tok reke, ali i kao omiljena sastajališta stanovnika Esfahana. U kasno poslepodne čitave porodice dolaze na piknik u lepo održavane parkove koji se protežu duž obala reke: koliko god da imaju mnogo članova i koliko god da su plastičnih tanjira upotrebili, na kraju sve to skupe i odnesu sa sobom, tako da parkovi ostaju čisti. Uveče je moguće primetiti i parove u šetnji kako se diskretno drže za ruke - svako veće pokazivanje intimnosti na javnom mestu nikako se ne preporučuje u islamskoj republici.

sas

Esfahan, Kraljevski trg, Pogled na džamiju, šeika Lotfolaha izme u golova za polo

Osamnaesti vek doneo je Esfahanu osvajanje od strane Avganistanaca 1722, a kada je 1736. prestonica Irana premeštena u Mašhad, Esfahan je postao samo jedan uspavani provincijski grad o čijim sjajnim građevinama iz vremena Safavida više niko nije vodio računa. Pierre Loti, koji je grad posetio početkom 20. veka, ovako ga je opisao: „Kada se približite, zaprepasti vas žalosno stanje tih građevina koje su iz daleka obećavale takav sjaj". Na sreću, danas je situacija mnogo drugačija i na mnogim spomenicima zatekli smo ekipe restauratora. Pored toga, Esfahan je danas centar tekstilne industrije i crne i obojene metalurgije (u blizini je jedna od najvećih čeličana u regionu), a tu su i rafinerija i kontroverzna postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva. Privodi se kraju i izgradnja prve linije metroa.

sasas

Esfahan, Nova-Džolfa Vank Katedrala

Da biste videli spomenike Esfahana, potrebna su dva do tri dana, a da obiđete samo najvažnije destinacije u Iranu - bar dve do tri nedelje. Verujte, posle takvog putovanja nećete biti bogatiji samo za mnoštvo utisaka nego i za potpuno novi pogled na mnogo toga!

Prvi deo putopisa po Iranu možete da pročitate OVDE.

Oceni ovaj članak

Komentari