19. 10. 2011

Intervju: Maja Miloš, režiserka

Sedma veličanstvena

Samo šest rediteljki u Srbiji odsanjalo je na javi san zvani celovečernji igrani film. sada je tu sedma - Maja Miloš. tim povodom o njenom „klipu", verizmu, naturščicima, nadahnućima, slobodi i tinejdžerskoj teskobi

Ove jeseni treba da se pripremimo za pravu poslasticu i istovremeno provokaciju - uskoro nam stiže prvi dugometražni film mlade Maje Miloš. U njemu je mnogo toga ovostranog o čemu se ovdašnje rediteljske vedete retko usuđuju da zucnu, posebno ne na način na koji je to u Klipu učinila Miloševa. Videćemo kako će publika reagovati na ovakav izazov, hoće li imati blagonaklonog razumevanja za neumivenu autentičnost priče o mladoj devojci koja baš voli život kakav joj se ovde nudi i sugeriše, ali i mimo toga već je sigurno da je srpski film bogatiji za autorku nesvakidašnje odvažnosti i osobene vizure.

Yellow Cab: Budući da je u pogledu šire medijske pokrivenosti tvoj Klip nastajao u svojevrsnoj ilegali, šta publika može da očekuje od ovog ostvarenja? Čemu da se nadamo?

Maja Miloš: Klip je film koji kroz prizmu naizgled jednostavne ljubavne priče govori o mladima u Srbiji danas. Želela sam da se bavim problemima mladih koji naizgled deluju vrlo apatično, a sa druge strane imaju ogromnu količinu energije koja traži ventil da se kanališe. Bes, destrukcija i autodestrukcija jesu ventili kroz koje ta energija izlazi na površinu, ali potpuno neočekivano, i za njih same, javljaju se nežnost i empatija. Film je spoj surovog okruženja, nasilja, droge, šunda u kom odrastaju mladi, i lepršavosti mladalačke ljubavi.

YC: Koje bi autore ili dela navela kao reference srodne i bliske tvom autorskom pristupu u Klipu?

MM: Još dok sam pisala scenario za Klip, ideja mi je bila da sve scene deluju autentično i dokumentarno, kao da su istrgnute iz života. U tom smislu reference su mi bile filmovi crnog talasa i engleski socijalni filmovi (Ken Loach). Želela sam, takođe, da film prenese osećaj konstantnog nemira, ogromne energije kod mladih koja traži način da se ispolji - spoj surovosti i nežnosti, erotike i grafički iscrtane socijalne pozadine - u čemu su mi uzori bili Larry Klark (Kids), Fatih Akin (Glavom kroz zid), Bertolucci (Poslednji tango u Parizu), kao i filmovi Catharine Breiilat.

YC: Tvoji raniji (kratkometražni) radovi davali su osnova da budu podvedeni pod ono što bismo mogli označiti konstruktom žensko filmsko pismo. Da li se prelaskom na plan dugometražnog nešto korenito promenilo i da li je i koliko rodna komponenta bitna i u slučaju Klipa?

MM: Filmovi koje sam radila, uključujući i Klip, imaju ženskog glavnog junaka. Teme kojima sam se bavila prikazane su kroz žensku vizuru. Oni su ženski jer se bave ženama. To nije pitanje roda autora. Antonionni i Almodóvar su primer. Mislim da rodna komponenta sigurno utiče na delo, ali nije nešto što konkretno moj rad svesno određuje.

YC: Ti si tek šesta ovdašnja autorka koja se domogla dugometražnog igranog filma u Srbiji. Kako vidiš sebe u tom onespokojavajućem kontekstu i da li neku od prethodnica doživljavaš bliskom?

MM: Doći do mogućnosti da snimiš film u Srbiji veoma je teško, i muškarcima i ženama. Osećam se privilegovano što sam u tome uspela, a sve rediteljke koje su kod nas snimile dugometražni igrani film imaju različit autorski pristup od mog, tako da ih ne doživljavam bliskim u tom smislu.

YC: U slučaju Klipa nisi izmaštavala i remiksovala svakodnevicu. Da li je naglašeni verizam, zapravo, i tvoja trajna autorska preferenca? Kako su se u toj naturalističkoj postavci našli naturščici, tumači glavnih uloga?

MM: Dokumentarni filmovi dosta su uticali na mene i moje doživljavanje filma. Želela sam da prenesem taj pristup i na Klip - od dramaturške postavke, preko izbora lokacija, kostima, fotografije i, naravno, glumaca, ideja mi je bila da se ima utisak da je sve stvarno. Film se bavi mladima i insistirala sam na tome da mladi glume mlade. Glavna junakinja imala je četrnaest godina kad smo snimali, dok su ostali bili malo stariji. Dugo smo spremali film i imali smo svakodnevne probe. Baš zbog intenzivnih proba oni su bili potpuno spremni na snimanju i nisu imali odnos prema kameri. Bilo je vrlo uzbudljivo raditi s tako mladim ljudima, jer su doneli filmu neverovatnu energiju. Oni su mi, takođe, mnogo pomogli, jer koliko god da su fini i kulturni, okruženi su nasiljem, šundom i socijalno neprihvatljivim formama ponašanja kojima se film bavi, tako da smo udruženim snagama gradili autentičnost.

YC: Ako Klip shvatimo kao svojevrsnu provokaciju i izazov ponovo uspostavljenom konzervativizmu, kakve reakcije očekuješ ili čak priželjkuješ?

MM: Za mene su stvarnost i autentičnost provokativne. Nikako nisam želela da pravim bizaran film koji će spolja da deluje provokativno i koji će da šokira. Mislim da je veća provokacija bez lažnog moralisanja prikazati potencijalne i stvarne probleme u društvu. To sam pokušala da uradim i nadam se da sam uspela. Moja želja je da emotivno pomerim gledaoce.

Zoran JANKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari (1)