Filmovi
Priredila: Ivana ĆIRKOVIĆ
09. 11. 2011
Roland Emmerich: Najbolji posao na svetu!
Režiser filma Anonimus govori o svom novom filmu Anonimus u kome je pokušao da osvetli večitu dilemu da li je Šekspir zaista pisao svoja dela...
Onda je u osvit 21. veka odlučio da uradi nešto potpuno drugačije, snimajući Patriotu, istorijsku dramu o Američkoj revoluciji, s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi. Iako strastveni ljubitelj istorije, Emmerich se vratio svom prvobitnom žanru već 2004. filmom Dan posle sutra koji je odlično prošao na blagajnama, ali i zaradio svom autoru epitet bezosećajnog, zato što prikazuje uništenje grada Njujorka samo tri godine posle napada od 11. septembra.
Ne obazirući se na kritičare koji njegove filmove često opisuju kao naučno i istorijski netačne i previše oslonjene na vizuelne efekte, Emmerich nas 2008. vraća u daleku prošlost filmom 10.000 godina pre nove ere o putešestvijima praistorijskih lovaca na mamute. Blagajne su opet bile pune, kritičari su proglasili film za najlošije ostvarenje godine, a reditelj je još jednom posegnuo za apokaliptičnim sa 2012, filmom inspirisanim teorijom drevnih Maja da će smak sveta nastupiti 21. decembra 2012. Od tog famoznog datuma deli nas više od godinu dana, tako da spokojno možete da se prepustite Emmerichovom najnovijem, ovog puta istorijskom spektaklu Anonimus, koja je premijeru imala na Cinemaniji.
Yellow Cab: Recite nam nešto o Anonimusu u nekoliko reči.
Roland Emmerich: Radnja filma dešava se u elizabetanskoj Engleskoj i bavi se pitanjem koje vekovima zaokuplja najveće umove sveta: ko je autor drama koje potpisuje William Shakespeare. Film daje jedan od mogućih odgovora, fokusirajući se na vreme prepuno političkih intriga, tajnih romansi na dvoru, plemića gladnih moći...
YC: Za potrebe ovog filma snimali ste u Nemačkoj, prvi put posle više od dve decenije. Kakav je bio osećaj vratiti se kući?
RE: Bio sam pomalo nervozan u početku, ali to nije potrajalo. Filmsku ekipu činili su isključivo Nemci, a svi glumci bili su Englezi, i moram da priznam da nikada ne bismo prošli tako jeftino da film nije rađen u Nemačkoj. Pre otprilike šest godina pokušao sam da snimim Anonimusa u Londonu i prošao katastrofalno. Kao prvo, potrebna je dozvola za sve: ako nekako, na jedvite jade, uspete da dobijete dozvolu da snimate tu i tu, ipak ne smete ništa da dirate ili menjate. Iako razumem da je sve to neophodno zato što se radi o neverovatnim lokacijama, svejedno je otežavajuća okolnost i zahteva da se snalazite na razne načine i mnogo putujete, a sve to dodatno košta.
YC: Ipak, uprkos neuspehu u Engleskoj, niste izgubili nadu?
RE: Naravno da ne. Odlučio sam da sačekam bolji trenutak, a onda mi je, pre dve godine, dok sam snimao 2012, odjednom palo na pamet da bih mogao da snimim Anonimusa na pozornici, i to u Nemačkoj, na isti način na koji sam snimio Mesec 44, u modularnom sistemu. Niko to nije radio, a ja sam to uradio dva puta. Vizuelni efekti pomažu, i onda je sve mnogo jeftinije. Dovoljno je da kažem da je Anonimus koštao deseti deo novca koji smo potrošili za snimanje 2012.
YC: Da li ste morali da sačekate tehnologiju koja je dovoljno napredna?
RE: Da. Oduvek sam imao koncept da prikažem London; želeo sam da sagradim model tog grada, ali opet, to nije jeftino. Danas sve to može da se uradi pomoću kompjutera. Imao sam ceo film u kompjuteru, i onda mi je samo preostalo da ga sve više poboljšavam.
YC: Rekli ste jednom prilikom da je rad na ovom filmu bio najbolje iskustvo u vašem životu. Zbog čega?
RE: Zbog svega, zapravo. Reč je o jednom od onih retkih filmova u kojima sve jednostavno štima. Bio sam opsednut kastingom, a uspeo sam da dobijem sve glumce koje sam želeo, u potpunosti. Obično reditelj može da se nada da dobije 85 odsto onih koje želi u svom filmu. Onda sam imao tu sreću da su momci koji rade specijalne efekte, i pri tom uzimaju stvarno velike pare za svoje usluge, odlučili da minimalno zarade na ovom filmu, ali s maksimalnom posvećenošću. Nekako su svi koji su radili na ovom filmu stvarno zavoleli priču i trudili se mnogo više da ona bude uspešna, baš zbog te ljubavi, ne zbog para ili slave. To je prava retkost kada se radi o velikim filmovima.
YC: Dugo ste maštali o tome da u jednom filmu spojite dve kraljice, Joely Richardson i Vanessu Redgrave.
RE: To sam odlučio kad sam prvi put pročitao scenario. Znao sam od početka da želim Vanessu za kraljicu, ali prvi scenario nije imao u sebi flashbackove. Od trenutka kada smo ih uveli, znao sam da je Joely idealna za ulogu mlađe kraljice. Nisam imao drugog izbora: bilo je - ili tako, ili nikako. Plašio sam se da ih pitam, moram da priznam; da su mi odgovorile negativno, ne bih znao šta dalje da radim i koga drugog da angažujem. Završilo se idealno: dobio sam majku i kćerku, obe sjajne glumice, savršenih godina i sličnog izgleda, istih glasova. Fantastično, zar ne?
YC: Zaplet je veoma zamršen, ali to je jedna od velikih prednosti filma.
RE: Sve to smislio je scenarista John Orloff, a onda sam se pojavio ja i zahtevao da sve bude još komplikovanije i složenije. U jednom trenutku scenario je imao preko 200 strana, što je jednostavno nemoguće. Bio je to dug proces, dve-tri godine stalnog pisanja. Mislim da smo napisali oko 20 nacrta scenarija. Poređenja radi, scenario za film Dan nezavisnosti napisali smo Dean Devlin i ja za manje od tri nedelje, u jednom cugu, bez ikakvih ispravki.
YC: Pošto ste stvorili predivan svet u ovom filmu, da li će vam biti teško da se vratite uništavanju sveta?
RE: Definitivno želim da nastavim da pravim velike filmove, ali i male, zanimljive priče koje su drugačije i koje će se više obraćati odrasloj publici. Već dvadeset godina čekam da snimim film o Tutankamonu, ali je to dosad bilo jednostavno preskupo. Sada, s obzirom na Anonimusa, dokazao sam da možete da napravite raskošno filmsko delo na veoma jeftin način, a to je u neku ruku revolucionarno.
YC: Biti ili ne biti... da li ste oduvek želeli da budete filmski reditelj?
RE: Pametno pitanje. Tačno sam znao šta želim da budem. Mislim da je posao reditelja filmova najbolji posao na svetu. Svaku godinu i po - dve, krećem put novog sveta, upuštam se u novu avanturu, mnogo putujem. Po rečima Davida Leana, „biti filmski reditelj znači putovati", a ja volim da putujem.
YC: Na kraju, da li planirate da se vratite velikim, skupim naučnofantastičnim projektima u budućnosti?
RE: Naravno. Sledeći film je naučnofantastičan, pokušava da prikaže svet za 40 godina. U fazi sam kada smišljam ideje kako da prikažem tu budućnost a da ona ne deluje nerealistično kao što je slučaj s većinom sličnih filmova. Kada posmatrate Pariz 40 godina u budućnosti, on neće izgledati mnogo drugačije, ali će ipak biti drugačiji. Automobili će biti drugačiji, reklame će se razlikovati, ljudi će imati nove gadgete... mislim da će biti zanimljivo snimiti takav film.
