Muzika
08. 05. 2010
Diego El Cigala, pevač flamenka Flamenko dinastija
Diego el Cigala (1968) pravo je otelotvorenje mitskog flamenko heroja iz ideala. Njegov instrument pri tom je glas, a on sam, sa svojim zavidnim umetničkim flamenko rodoslovom i po majčinoj i po očevoj liniji, koji seže i doslovce generacijama duboko unatrag, upečatljivo strastvenom pojavom više je nego išta nalik na kakvog dugokosog Javiera Bardema, s kojim se, uostalom, i druži
Yellow Cab: Maestro El Cigala, posle Paca de Lucije i Vicentea Amiga, vrhunskih gitarskih flamenko virtuoza, dolazite nam u goste i vi kao frontmen svog ansambla, ali ne kao gitarista, već kao - pevač! Je li to uobičajeno u flamenku, da pevač vodi bend?
Diego el Cigala: Da, ja sam pevač. Ne znam kako ni šta je uobičajeno, ali je zaista divno kada ti publika, dok si na sceni, dovikuje nazive nekih omiljenih pesama, primajući u jednom dahu ono što im isporučuješ. A ja opet imam tu slobodu i divnu sigurnost da im se obraćam po našoj zajedničkoj volji, da biram šta poželimo svi zajedno i ne igram na sigurno. Eto, to je magija.
YC: Danas se u ostatku sveta, van granica vaše domovine - Španije i španskog govornog područja, flamenko prima kao total zvuka ekskluzivnog španskog predznaka. Koliko, međutim, različitih struja, podžanrova i istorijski smenjujućih vrsta postoji u flamenku i da li je sva španska muzika flamenko?
DeC: Ima toliko mnogo podvrsta. Više nego četrdeset, rekao bih, ali ne znam pouzdano. Imate tu soleas, seguiryas, alegrias, quejios, sve su to načini i varijante izvođenja flamenko muzike. Tu su još i copla, buleiras. Premda, bolje je ne nabrajati ih. Treba ih čuti.
YC: Kako jedan čovek u Španiji počinje da peva i živi flamenko stilom? Sećate li se tačno kako je to bilo sa vama još kao dečakom u Madridu?
DeC: Oduvek sam želeo da budem pevač. Oduvek. Još otkad sam bio mali. Najzad, to je bilo nekako i očekivano. Odrastao sam u pravoj pravcatoj dinastiji flamenko pevača. Moja majka je pevala, moj otac i moj ujak bili su jedni od najpoznatijih pevača u čitavoj Španiji. Kakvog sam drugog izbora uopšte i imao?
YC: Kada već pominjemo „flamenko život", da li postoje određena pravila ponašanja u toku uobičajenih dana i posebno pred nastup?
DeC: Pa, ja sam samo ja lično! Ciganin sam. Moja porodica i muzika upravljaju mojim životom. Recimo da volim da se dobro ispavam pred nastup. Eto, otprilike tako. Ništa više od toga.
YC: U vašem slučaju, umetnička karijera flamenko pevača isprepletena je s filmom, likovnom umetnošću, ali i druženjem i saradnjom s drugim muzičarima, ovog ali i različitih žanrova.
DeC: Da, baš je tako. Obožavam da kombinujem svoju muziku s vizuelnim umetnostima i da otkrivam nove stilove zajedno sa odistinski velikim muzičarima. Paco de Lucia, Bebo Valdes, Rubalcaba, Richard Galliano, Vicente Amigo - samo su neki među njima.
YC: Šta novo za sebe tako otkrivate u boleru i flamenku i afro-kubanskim zvucima i ritmovima?
DeC: Recimo da otkrivam kako svi oni imaju veoma duboke korene, jako poreklo, neki i zajedničku prošlost, a onda su se jednostavno razvili u pravcu različitih stilova.
YC: Napravili ste svojevrsnu revoluciju u diskografskoj distribuciji prodajući svoj Dos Lagrimas uz dnevni list El Pais. Kakvi su odjeci tog vašeg neverovatnog uspeha na tržištu i u kakvoj ste sada prednosti u odnosu na uobičajene načine prezentacije muzičkih izdanja?
DeC: Takvi su da ću nastaviti tim putem i dalje. I začuđen sam što se niko toga nije setio još pre mnogo godina. Da jeste, ne bismo imali pirateriju, a i umetnici bi bili poput mene - slobodni! Sjajno je što je takav dogovor sklopljen baš sa El Paisom. Sto hiljada primeraka samo u jednom danu! Luksuzno, ekskluzivno i još - potpuni ste gospodar svog rada.
Zorica KOJIĆ
