Muzika
15. 07. 2010
Intervju: Svi, ali Svi na pod!
Veoma je bitno da se ništa ne čeka u životu. uvek je pravi trenutak. život je kratak i ne treba ga protraćiti čekajući da se nešto samo od sebe desi
Spremam se za izlazak i strašno mi treba neka stvar koju sam prethodne večeri čula u gradu, ali kao za inat, niti mogu da se setim autora, ni naziva pesme, a ni melodiju ne mogu da prizovem. Samo znam da je super i da mi je neophodna. U jednom trenutku, tamo negde oko stavljanja maskare, kroz glavu mi proleti refren, brzo se bacim na telefon, zovem druga koji je upravo u programu na radiju, okrećem, lomim prste, a sve vreme pevam naglas ne bi li mi tune ostao u svesti. Zauzeto, na mobilni se ne javlja, ja sve glasnije i glasnije pevam... Evo ga, konačno diže slušalicu.
Sva zadihana:
- Hitno mi treba ova stvar, molim te pusti mi, ne znam ime ni singera/songwritera, ni naslov, ali refren ide ovako: 'lalalala, nanana... u! u! Ahaaa...' - pevam li pevam, a on na to kaže:
- Nikad čuo.
E, moja ti! Ne znaš tu stvar, pa šta znaš?
U čemu je poenta ove priče iz života? Kada se na nešto toliko navučeš da ti je mrsko da izađeš iz kuće, jer dok si napolju ne možeš to da slušaš, pevaš na četku i igraš - to je to! To je privatni hit!
Ponovo se ja navučem. Ovoga puta mislila sam da vladam situacijom, makar delimično, jer sam znala reči refrena. Imala sam sreće, često su ih puštali na radiju, i ako je nešto dobro ovih dana/meseci u Srbiji, to je ta „nova" muzička scena, interesantna, šarolika, energijom nabijena, za ples i zabave pogodna, mlada i vesela.
Dakle, zovem i tražim Dane zumbula. Agonija se nastavlja, ponovo sam neshvaćena...
A oni su Svi na pod! Slušali smo ih često ovih meseci: Boogie Woogie, Afrikanac u Beogradu, Ćao, Nevena, Zlato... Izmenjali su milion pevačica, a što bi rekli Virvel u novom singlu, Sve neki fini svet.
Svirali su na Akademiji (samo, ko će tamo ponovo da silazi?), pa u KC Grad, pa na rođendanu Studija B, zatim i na prvom velikom koncertu u Domu omladine, eto ih i na prvoj večeri festivala Mikser, na otvaranju Cinema Cityja. Divno, divno, divno, a sve bolje i bolje...
Bojana Vunturišević i Petar Rudić pričaju za Yellow Cab o Danima zumbula i ostalim danima u Beogradu. Petar inače radi kao muzički saradnik na www.b92.fm. Bojana je apsolvent na Muzičkoj akademiji.
YC: Kako je nastao bend? Ima vas dosta, ko šta radi?
Petar Rudić: Ideju da napravim bend imao sam još posle raspada svog prvog benda 2001. Začaran muzikom i neverbalnom komunikacijom koju muzičari imaju u interakciji na bini i u prostoriji za probe, nameravao sam da nastavim to da radim. U prvo vreme bio sam sâm ispred kompjutera, a potom sam zvao razne muzičare da gostuju.
Bojana Vunturišević: Da, da... U početku je to bio oneman band, a danas funkcionišemo kao savršeni sekstet. Goran Savić je bubnjar, Ivan Mihajlović - bas, Ivan Mirković (Bambi) - gitarista, Jamal Al Kiswani - saksofon i flauta, i nas dvoje. Petar nastupa ispred studijski konfigurisanog laptopa, a ja sam vokal. Drago mi je što smo se upoznali.
YC: Otkud to ime?
PR: Ime za bend pozajmio sam od jednog niskotiražnog fanzina s početka devedesetih godina prošlog veka. Naziv je jasan, sugestivan. Voleo bih da ga ljudi shvate kao poziv na akciju. Odmah! Sad! Svi na pod! Brže! Bolje! Jače!
YC: Kroz bend su prošle mnoge fine pevačice: Zoja Borovčanin, Zoe Kidah, Constructa... Bojana je čudo! Ni manje žene, ni jačeg glasa. Opasno peva, a i đuska specifično: malo se savije u struku, onda se njiše, trza, pravi face... čudo neviđeno! Ima dobar nastup! Dugo si tražio idealnu?
PR: Sve ove dame imaju neki svoj specifičan izraz. Prija mi svaki ponaosob i sa svakom bi mogao da nastane pojedinačno odličan bend. Bojanu sam upoznao pre dve godine i jako su mi bliski njena energija i način razmišljanja u muzici. Odlučio sam da se ne prilagođavam, već da pratim svoje instinkte i eto rezultata.
BV: Kroz naš bend prošle su tri zaista opasne pevačice koje su ostavile neizbrisiv trag i od kojih jedan vokal svašta korisno može da nauči. Trudim se da u mom slučaju ne pobedi ona „svakog čuda za tri dana dosta", te se iz koncerta u koncert čudo pretvara u mutanta, a mutogen je sve jači i jači.
YC: Ko piše pesme?
PR: U početku sam bio jedini autor. Sada smo Bojana i ja tu kao inicijatori ideje. Onda dođu ostali da povedu priču u nekom pravcu. Jamal ima poseban dar da „začini" pesmu i da je povede do neke egzotične destinacije, Ivan i Bambi daju joj formu i realno je postave na noge, a Goran je tu da napravi dobar temelj. Sve u svemu, ovo je jedan vrlo demokratski bend.
YC: O čemu pevate?
BV: Svi tekstovi, iako ih ne pišem sama (talenat Saleta Ivanovića je neprocenjivo blago), govore o mojoj svakodnevici. Boogie Woogie slavi život, ljubav i bezbrižnost. Bez plana je izgubljeni dan koji mi se, na svu sreću, sve manje dešava. Nevena je naš jako dobar prijatelj i jedan od najstrožih kritičara našeg dela. Afrikanac je, sticajem okolnosti, odjednom postao Afrikanka i jako je prijatno biti u crnoj koži makar na tri minuta dok ne pobelim od straha. Strah traje dok se ne teleportujem na sledeći kontinent i shvatim kako mi Južna Amerika baš prija dok sedim na jednoj brazilskoj plaži i pijem vince ispod slamnatog šešira sa svojim ortacima - Afrikanos, Komančeros, Tohijana i Lajon. Tako se svi zajedno pravimo ludi i pokušavamo da razumemo ono što ne razumemo, a mozak nam je zaista super.
YC: Mnogi su na svoj način doživeli tekst pesme Boogie Woogie?
PR: Bitno je da se tekst neke pesme doživi, a oživi onda kad se konačno i razume. U pitanju je iskorak iz turobnih godina koje su iza nas. Gledati na život sa jedne vedrije pozicije garantuje nam zdravlje i dugovečnost. Rasterećeno putovanje potrebno je svakom čoveku. Na trenutak ostaviš sve brige iza sebe i, zapravo, ova pesma peva o jednom takvom trenutku.
YC: Već dosta dugo najavljujete album, a nikako da se pojavi. Šta se dešava?
PR: Imali smo odličnu samopromociju od samog starta. Koristeći se Internetom i socijalnim mrežama, uspeli smo da steknemo veliki broj fanova. Dok bismo sačekali da snimimo album, izdavača, spotove i sve što ide uz to, verovatno bismo se smorili i rasformirali bend. Veoma je bitno da se ništa ne čeka u životu. Uvek je pravi trenutak. Život je kratak i ne treba ga protraćiti čekajući da se nešto samo od sebe desi. Nama se već sada dešava sve što bi nam se desilo i da imamo album (koncerti, medijska pažnja...). Ipak, objaviti album, da se zaokruži jedna priča, potrebno je da bi se nastavilo dalje. U studiju smo. Izdanje će se pojaviti na jesen.
YC: Ne plašite se da će, kada se pojavi album, sve pesme biti već uveliko „proživljene i izđuskane"?
BV: Živeti bez straha je naš imperativ. To je jedini način da u potpunosti iskažete ono što nosite u sebi. I te kako znamo šta želimo i totalno rasterećeni koračamo ka cilju. Opremili smo studio novom opremom, pomoću koje smo spoznali nov univerzum. Pesme koje će se naći na debi albumu na jesen vrlo su slične onima koje znate, a opet različite, jer izbegavamo da se u našem opusu nađu pesme koje su varijacije na zadatu temu. Fanovi nam često pišu na Facebooku i traže pesmu Trema, iako stvarno nemam pojma o kojoj pesmi je reč, kao i Pljačka banke (originalni naziv Lopovska), a da mi tu pesmu još uvek nismo završili. Tako da, još uvek konje za trku imamo.
YC: Da li je posledica tog izdavačkog odlaganja i činjenica da imate svoj studio?
PR: Nije. Imati svoj studio jeste prednost, ali mi smo, jednostavno, dosta koncertno aktivni, pa nas to malo usporava.
YC: Studio se ne zove Destilerija bez razloga?
PR: Studio se nalazi iznad prave destilerije gde se peče magičan napitak rakija. Ta rakija je dva puta osvojila zlatnu medalju na međunarodnom takmičenju i mi smo joj na ovaj način odali počast.
YC: Ne volite baš žanrovski da se određujete, ali ipak biste nekako mogli da opišete šta svirate?
PR: Popularnu muziku. Vučemo korene iz novog talasa, punka, reggaea, funka... Uglavnom, to je jedna vešta fuzija raznih pravaca.
YC: Vaš vizuelni identitet radi Orša (Igor Oršolić, art-direktor B92), a Bojana je jedna od retkih pevačica iz ovog dela Srbije koja ima stilistkinju. Opa! Otkud to?
BV: Igor Oršolić je naš art-direktor. On je zadužen za vizuelni identitet benda. Spotovi, omot albuma, video radovi koji su pratili naš nastup u Areni. Njegova energija prilično nam je bliska, kao i energija Milice Kolarić koja je probudila ono skriveno u meni i uz pomoć njenih instalacija na mojoj glavi, nakita, šešira, haljina... uspevam da se transformišem bez trunke stida. Nekada me pretvori u pravu damu s početka šezdesetih, pa sam onda ortak iz kraja, a na momente i šminkerka iz osamdesetih godina.
YC: Muzika u Beogradu opasno je živnula? Šta vi na to kažete, šta vam je super?
BV: Meni je sve super. Volim da citiram Caneta iz Partibrejkersa, te često kažem onu njegovu - o kolegama sve najlepše - ali danas, zaista, tako i mislim. Iz mog plejera često zatrešte Izdrži ribice, Laura 2000, Lira Vega, Zemlja Gruva, ŽeneKese, E-Play, setovi Disco Not Disco DJ-eva i punkoidne soul liste Steve Glušca, ali se često vratim u prošli vek i dopustim novom talasu da me rastrese, sabere i oduzme.
YC: Šta ćete raditi preko leta?
PR: Pred nama je jedno radno leto koje ćemo provesti u studiju završavajući naš album, ali i albume bendova koji su žanrovski vrlo slični nama. Posle spota za pesmu Ušće, koji će se pojaviti tokom leta, sledi snimanje spota za prvi singl koji najavljuje album. Tokom jula ćemo, nastupiti u Skoplju kao predgrupa Massive attack, ali i u još nekim gradovima po Srbiji. Moru se ne nadamo, planini takođe. Rad, rad, rad i opet rad.
BV: Ali ćemo sve to na kraju pretvoriti u neverovatnu zabavu.
