Muzika
03. 11. 2011
Ekskluzivno: Noel GALLAGHER: Kakav život!
„Maybe i will never be all the things that i want to be, but now is not the time to cry now's the time to find out why"
Jednog četvrtka uveče, šesnaestogodišnji Noel gledao je svoj omiljeni program Top of the Pops na kanalu BBC 1, ispratio debi nastup grupe The Smiths i shvatio da, kad poraste, želi da postane Johnny Marr. Ali, Noel je ipak (p)ostao Noel i s bratom Liamom stvorio Oasis, i hvala mu na tome, jer da nije, čitava generacija dvadesetogodišnjaka u Srbiji zaista nikako ne bi volela devedesete.
Noel je rođen 1967. u Mančesteru kao srednje dete. Čitavo njegovo detinjstvo obojeno je nasiljem u porodici i zlostavljanjem oca alkoholičara, što je ostavilo neizbrisiv trag na njega, ne samo fizički već je i utabalo stazu za pravi rock 'n' roll lifestyle - godine drogiranja, alkoholisanja, tuča sa obožavaocima, novinarima, bratom, kontroverznih izjava, napuštanja turneja... pa sve do konačne svađe s Liamom 28. avgusta 2009, kada je zauvek napustio bend koji se potom i raspao. Ali, Noel se dočekao na noge, ušao u studio i kao rezultat nastao je solo projekat High Flying Birds. Ekskluzivno za čitaoce Yellow Caba prenosimo intervju s Noelom o novom albumu, starim strastima i vazda očekivanim planovima.
Yellow Cab: Dugo vas nije bilo. Šta ste radili tokom svih ovih godina?
Noel Gallagher: Pa, prilično sam pauzirao od poslednje turneje sa Oasis, i otada sam napisao gomilu pesama, a i ostalo je mnogo njih koje nikada nismo snimili zajedno tokom poslednjih deset i više godina. Onda sam izvadio demo snimke i preslušavao ih, i shvatio da su stvarno dobri - ipak sam ih ja napisao. Šta sam drugo mogao da radim, znate. Mogao sam da se penzionišem i pišem pesme za jebenu Adele, ili nekog drugog, ili Faktor X? Ali, znate, ja u tome uživam, dobar sam u tome. Čini se da se drugim ljudima to dopada. Moja žena počela je da se nervira što sam non-stop kod kuće, tako da sam se vratio u studio i radio jednu po jednu pesmu i na kraju sam ih snimio 38; sve su mi zvučale dobro i odsvirao sam ih nekolicini ljudi i svi su rekli: ti si genije, a ja sam govorio: da znam!
YC: Da li je High Flying Birds zapravo bend?
NG: High Flying Birds smo ja i pesme. To je opuštena zbirka svakoga ko se u tom trenutku nađe tu. Momci koji su svirali u studiju nisu isti momci koji sviraju na turneji, jer su bili slobodni samo za studio, tako da sam suštinski to ja kao način da ponovo stvorim sebe bez ponovnog stvaranja sebe. Nije to grupa za sada, ali ako gledam širu sliku i napravim stalni line-up, možda ćemo se za pet i više godina i zvati High Flying Birds.
YC: Koliko i da li je solo karijera lakša od karijere jednog benda?
NG: Ne, nije to za mene olakšanje. Potpuno sam iskren kada kažem da bih želeo da je ovo album Oasis, jer bih onda svirao po stadionima i sve bi opet bilo jebeno dobro i sjajno, i svi bi govorili: super, zar nisu ponovo fenomenalni! Ali, nažalost, rasturili smo se, tako da je ovo ploča High Flying Birds Noela Gallaghera i niko još ne zna šta je ovo, a ja ponajmanje, ali najvažnije je da je ploča dobra. Sviđa mi se, mislim da su to najbolje pesme koje sam ikad napisao.
YC: Šta vam nedostaje iz vremena provedenog s grupom Oasis?
NG: Nedostaje mi pomisao da neću svirati na stadionima. To sam obožavao. Nedostaje mi sigurnost sviranja dvadeset godina u istom bendu. Zaradili smo mnogo jebenih para. Nedostajaće mi novac, o da. I prijateljstvo koje smo pravili jako dugo.
YC: Da li se stvari sada odvijaju brže?
NG: Pa da, jer znam da ne moram nikome da dajem pesme, tako da već znam kako će zvučati na kraju. Znam da će naposletku vokali zvučati onako kako sam ja želeo da zvuče. Znate, s Liamom je uvek bio slučaj gde bih mu ja rekao kako da otpeva, a on bi rekao: ne, otpevaću to ovako. I ja bih rekao: jebi ga, kako god. E pa, sad je brže, lakše, spokojnije. Možeš da ideš svojim tempom. Ne brineš ni o čemu. Kad si u bendu, to je kao kad u braku uređuješ kuću. Tu je dečja soba, dnevna soba i sve to sranje. Kad si solo umetnik, to je samo tvoja kuća. Možeš da radiš šta god poželiš. To je glavna razlika. Jednu pesmu razrađivali bismo nedelju dana: kad, gde, šta, kako će da zvuči uživo... a sad je sve brzo - napiši, sviraj, snimi. To je ono što je super.
YC: Kako bismo vas sada definisali, rock muzičar, pevač...?
NG: Ne bismo ni za Neila Younga baš rekli da je samo pevač, je l' tako? Tako da sam ja pevač/kompozitor. Deo o pevanju najmanje je bitan, ali jedina opcija mi je bila da onda stvarno osnujem bend i nađem pevača. Jebeš to. Ali da, biti glavni na sceni nije nešto zbog čega sam naročito uzbuđen, moram da priznam.
YC: Da li imate tremu zbog toga?
NG: Naravno, malo se tresem pri pomisli da sam frontmen, jer ja to zaista nisam. Nikada nisam zaista želeo da budem frontmen, uvek sam sanjao da budem gitarista kao Pete Townshend. O tome sam sanjao, ili kao Johnny Marr ili John Squire, znate. Nikada nisam sanjao da budem jebeni Paul McCartney, ikada. I sad moram sa 44 godine da to postanem i pitam se kako ću naučiti takvo nešto. Zato se i nadam i ne nadam da ljudi neće doći da vide koncert. Nema šta da se vidi. Ne umem da igram, ne umem da žongliram, nema klovnova na sceni, samo mogu da se nadam da će pesme biti dovoljno dobre da ljudi sednu i slušaju.
YC: Šta mislite da je izvesnije: da vam se dopadne ili ne?
NG: Pa, desiće se jedna od dve moguće stvari, negde posle, otprilike, 12. nastupa. Ili ću pomisliti da sam bolji od Elvisa, da sam skoro kao The Beatles, ili ću sići sa scene i napustiti jebeno sranje i samo poželeti da odem kući. Ako budem negde između te dve situacije, mislim da će biti dobro.
YC: Da li ste ovako zamišljali 2011?
NG: Imao sam tu viziju pri kraju naše poslednje turneje, da se svi rastanemo na jedno pet godina i svako radi šta želi do 2015. kada bi bila dvadesetogodišnjica Morning Glory. Mogli smo dotad da uradimo novi album, krenemo na turneju i sviramo Morning Glory „u fulu". Bila bi to najveća stvar ikada i super bismo se proveli. Liam je rekao da se to nikad neće desiti. U stvari, rekao je ovako: pozli mu od te pomisli.
YC: Kom pravcu pripada album High Flying Birds?
NG: Ovo je čistokrvni rock-pop album, ono što zamišljate da bih ja radio u svoje slobodno vreme. Zamislite da su neki psihodelični čarobnjaci uzeli delić toga i rekli da će raditi na njemu, a sve ostalo potpuno zanemarili. I onda ga pretvorili u nešto drugo. Ipak, sve to na kraju bude dobro. Ne bih ga nazvao danceom. To je koncept. Pomalo je kao Dark Side of the Moon.
YC: Čini se da je album prilično setan?
NG: Seta nije tema. Možda se provlači, ali mislim da je glavna tema nada pomešana s melanholijom. Postoji melodija koja vas podiže, a reči su setne. Ne znam zašto, ja nisam tužna osoba, možda je to zato što sam Irac.
NG: Pesma Everybody's on the Run pomalo podseća na Moricconea, prilično je filmska. Napisao sam je na poslednjoj turneji Oasis. Zvuči moćno i sad sa horom i orkestrom, ali i samo sa akustičnom gitarom. Pesma je o dvoje ljudi koji odlučuju da im je dosta svega i odlaze u potrazi za nečim novim. Zapravo, sve su pesme o dvoje ljudi, ali ova mi je jedna od najomiljenijih. Mislim da će svi uživati u njoj.
Dream On ima dobru melodiju. Reči su besmislene, samo postoje da bi opslužile melodiju. To zvuči kao da su The Kinks u pitanju. Kao Dead End od Kinksa. Nemaju značenje, osim da su pevljive - uđu u uvo i možete da pevate usput, i zvučaće baš dobro uživo, pretpostavljam. If I Had a Gun takođe je napisana na poslednjoj turneji Oasis u Južnoj Americi. Pretpostavljam da je to straight ljubavna pesma; inspiracija je ista kao i za Wanderwall - u njoj čekam trenutak u kome ću reći nešto sa čim svi mogu da se identifikuju. Devojke će je obožavati, uveravam vas.
The Death of You and Me je neverovatna stvar. To je možda nešto najjedinstvenije što sam ikad napisao za duvačku sekciju. U Engleskoj imamo izreku koja kaže da ako moram da prestanem da pijem, to će biti moja smrt, znate. Dakle, to je pesma o ljudima koji će presuditi tebi i meni. Opet je reč o eskapizmu.
Record Machine je ponovo veoma filmska. Smem li da kažem da malčice zvuči kao Oasis? Tu se vidi moć muzike i pravi razlog zašto treba kupovati ploče. U njoj se govori o stvarima u kojima uživamo a koje su loše po nas, kao kobasice ili pušenje, ili dimljene kobasice. Dobre su one nemačke, je l' da? Dimljene kobasice. I prilično je disco pesma, jedna mi je od omiljenih na albumu, a uskoro će biti i vama.
Soldier Boys and Jesus Freaks napisana je u Americi kad je jebena Amerika ponovo vršila invaziju negde na nekog. Pričaju o vojnicima i ljudima koji ih pošalju u pakleni rat verujući u nekakvog boga ili takvo nešto.
Broken Arrow je ljubavna pesma. U njoj ćete na kongu čuti svirača Carlosa Santane, zove se Lennie Castro, prokleta legenda. On je sa Kube, ali nije jedan od Castrovih. Zvuči prilično kao nešto od The Smithsa.
Stranded on the Wrong Beach pomalo je hladna, pomalo mračna, pomalo monotona. Da li ste upoznati sa izrazom Krautrock? Pomalo je kao to, bar je tako zamišljeno da bude.
Stop the Clocks je veliko finale, ponovo, veoma filmsko. Da, traje šest minuta, veliki hor, jedan od najboljih gitarskih solaža svih vremena, koje nisam ja odsvirao (samo da dodam), i eto vam!
