Muzika
Zorica KOJIĆ
02. 12. 2011
Sergej Nakarjakov, nezaboravni čarobnjak trube
Truba je moj glas
Sergej Nakarjakov (1977) umetnik je na trubi i fliglhornu kojeg jednostavno ne možete zaboraviti. Posvećeni junak nepreglednih muzičkih izazova koje pred njega stavlja instrument koji je odabrao za sebe posle kratke romanse s klavirom u najranijem dečjem dobu, Nakarjakov pleni u ma kojem repertoaru da se trenutno nađe
Yellow Cab: Vaš početak u klasičnoj muzici predstavlja jedinstven spoj nemogućnosti i izrazitih mogućnosti. Ispričajte nam nešto o tome.
Sergej Nakarjakov: Ja sam već probao da sviram trubu i pre nego što mi se dogodila ta povreda kičme. Mislim da je to bila ideja mog oca, koji je i sam pokušavao da svira trubu nekada, ali nije bio mnogo uspešan. Možda je za njega to bio suviše glasan instrument, ha-ha? U to vreme bio sam učenik u muzičkoj školi i svirao sam klavir; posle raspusta, otac me je, jednostavno, odveo svom prijatelju koji je svirao trubu, da učim od njega.
Kad je reč o odnosu klavira i trube, mogu samo da kažem da poznavanje muzičke teorije uvek pomaže, poznavanje muzike uopšte pomaže. Meni je, naravno, bilo lakše da savladam trubu nego drugoj deci, jer sam već znao note i poznavao muziku.
YC: Kako su izgledale prve godine muzičkog školovanja i života uopšte u tadašnjem Sovjetskom Savezu vašeg detinjstva?
SN: U mom slučaju to i nije bio tako uobičajen put. Ja sam sve svoje prve muzičke lekcije dobio u kući, od svog oca. Kada sam počeo da učim da sviram trubu, vrlo brzo, praktično za godinu dana, došao sam do prvog velikog koncerta s lokalnim simfonijskim orkestrom. Ali, da odgovorim na vaše pitanje: sve što se događa oko nas ostavlja neki trag na nama dok odrastamo, pa su, u mom slučaju, svaki odlazak na koncert klasične muzike ili sestrino sviranje klavira u kući sasvim sigurno imali neki uticaj na mene. Sve je uticalo na mene, svaka muzika koju sam čuo.
YC: U čemu je bila glavna razlika između pedagoškog sistema u Sovjetskom Savezu i onoga što vas je dočekalo po preseljenju u Izrael?
SN: Ja sam živeo u Sovjetskom Savezu u vreme promena, dakle, meni od 1989. počinje karijera, a to više svakako nije bilo isto vreme kao nekada. Recimo, ja sam u to doba već imao prvog menadžera, i u tadašnjoj organizaciji Sovjetkoncert zakazivani su mi nastupi širom cele zemlje - ta žena, moj tadašnji agent, radila je sjajan posao.
Najveća promena posle odlaska iz Sovjetskog Saveza za mene je nastupila u tom smislu što sam odjednom mogao slobodno da putujem po celom svetu. To je bilo izuzetno važno, i zbog mog uzrasta, i zbog činjenice da sam počeo da nastupam na velikim međunarodnim festivalima, gde sam bio zapažen. Putovanja van Sovjetskog Saveza nisu bila laka svojevremeno, zbog birokratije i činjenice da je to, svejedno, bila dosta zatvorena zemlja.
YC: Vaš omiljeni kompozitor i omiljena epoha u muzici? Koliko ima originalne literature za trubu uopšte?
SN: Nema toliko mnogo dela za trubu, jer se radi o instrumentu koji je relativno mlad. Zato sviram dosta kompozicija koje su pisane za neki drugi instrument, ali su aranžirane posebno za trubu. Mali je izbor originalnih dela za trubu, mnogo manji nego, recimo, za gudačke instrumente. Moj omiljeni periodi u muzici su, inače, klasičan i romantičarski.
Nije lako napraviti suštinski dobru transkripciju, neki put je i nemoguće - muziku za neke instrumente veoma je teško pretvoriti u muziku za trubu. U poslednje vreme i sam pravim transkripcije, i time ću se baviti i više u budućnosti; pre godinu dana sam ih i snimio sa svojom belgijskom pijanistkinjom Marijom Mejerovič.
YC: Da li ste i dalje veoma popularni u Japanu? Koji su vaši omiljeni gradovi za nastupanje?
SN: Iskreno rečeno, moja popularnost u Japanu je na zalasku, jer sam postao suviše star za njihov ukus, svejedno kako to zvučalo kad se kaže, ha-ha. Naime, oni imaju neku vrstu željenog uzrasta do kojeg vas prate, pa onda nađu nekog mlađeg. Tako sam i ja bio zanimljiv sve dok sam bio neka vrsta čuda od deteta, a danas više nisam zanimljiv.
Kad je reč o ostalim mestima, to je, naravno, jedinstveni Pariz, u kojem sam baziran, kao i Izrael, čiji sam državljanin, i koji će za mene uvek biti jedno veoma posebno mesto, ali nikad neću zaboraviti ni gradove u Rusiji u kojima uvek imam svoju publiku.
YC: U Beogradu nastupate s Kamernim orkestrom Praške filharmonije. Šta je na repertoaru ovom prilikom?
SN: Kad je reč o mom solističkom udelu, predstavićemo Mendelssohnov Violinski koncert u transkripciji za fliglhorn i orkestar u d-mollu, dakle, ne onaj slavni u e-mollu, nego onaj prvi koji je napisao sa samo 13 godina - vrlo lepo delo u aranžmanu mog oca, koje savršeno predstavlja fliglhorn kao instrument i njegove izražajne mogućnosti.
