Muzika
11. 03. 2010
Muzički četvrtak/intervju/Ana Popović: Autentična blueserka
Ana Popović svojevrsno je blues čudo. Rođena Beograđanka, svoje tinejdžerstvo doživela je u zlokobnim devedesetim, ali ju je njena unikatna hendrixovska veza sa žanrovima i miksovima rock, soul, funk, r&b i psihodeličnog zvuka, a zatim i nešto reggae i jazz elemenata, učinila slavnom u ovom trenutku, ne samo u Evropi već i u američkoj postojbini muzike i fuzija kojima se legitimiše njena veoma uzlazna karijera
Yellow Cab: Gde živite sad i koji su vam omiljeni gradovi?
Ana Popović: Trenutno živim u Amsterdamu. Pored Beograda, omiljeni grad mi je Los Anđeles, gde provodim odmor kad god nađem vremena. Moja diskografska kuća nalazi se u LA-ju, mnogo prijatelja i kolega žive tamo, i naravno, najlepša priroda i nacionalni parkovi Amerike jesu razlog zbog kojeg se uvek vraćam na Zapadnu obalu.
YC: Koliko su vaš otac i odrastanje u Beogradu u teškim vremenima devedesetih uticali na formiranje vašeg izraza?
AP: Moj otac zaslužan je za to što se uopšte bavim muzikom, on mi je puštao dobre ploče otkad se sećam. Moja porodica veoma me je podržavala u želji da se bavim muzikom od prvih dana. U to vreme oduševljavali su me Stevie Ray Vaughan, Albert King, Jimmy Reed, Elmore James, Albert Colins, Howlin Wolf, Ronny Earl, Sonny Landreth i mnogi drugi blues muzičari. S nekima od njih sam mnogo kasnije imala i zadovoljstvo da nastupam.
Tek na pretposlednjem albumu Still making history posvetila sam nekoliko pesama deceniji u kojoj je Milošević bio na vlasti, brojnim studentskim demonstracijama, redovima po ambasadama i sl. Pesma Shadow after dark govori o generacijama koje su imale tu nesreću da odrastaju za vreme Miloševića. Ta ploča naišla je na sjajan odjek u Americi i dostigla treće mesto na Billboardovoj listi najprodavanijih blues ploča u Americi.
AP: Ja sam oduvek volela roots muziku, crnačku muziku, gitarsku muziku, a i jam sessione same po sebi. Sve to obuhvaćeno je bluesom.
YC: Prvi susret sa inostranstvom - trauma ili je sve išlo glatko?
AP: Naravno, prva godina bila je najteža. Postane lakše kada shvatiš da uvek možeš da se vratiš. Da je sve što uradiš samo bonus. Ja sam imala bend Hush u Beogradu i bilo mi je veoma teško da ne sviram i da budem bez benda.
Na svu sreću, već posle prve godine oformila sam Ana Popovic band, i uz pomoć Tosa Todorovica iz Blues Company (Nemačka) i Bernarda Allisona (SAD) dobila prve koncerte i ugovor za snimanje s nemačkom izdavačkom kućom Ruf Records koja je već s prvim albumom odlučila da me predstavi američkom tržištu.
YC: A kakav je bio
stvarni susret sa Amerikom?
AP: Amerika je bila ljubav na prvi pogled. Memfis je prvi grad u kome sam boravila i nikada neću zaboraviti taj osećaj letenja preko Atlantika dok te tamo čekaju vrhunski studio, muzičari i producent zadužen za sound Stevieja Ray Vaughana. Nominacija za Handy Award, najveću blues nagradu u Americi, naravno, bila je ostvarenje jednog od mojih najvećih snova i dokazala da ne moraš da budeš rođen u Americi da bi te prihvatila američka publika; takođe, dokazala je da je sve moguće i da nema pravila, i na neki način odredila moj pravac, a to je da svojom muzikom upravo želim da inspirišem ljude oko sebe.
Moja muzika zasnovana je na bluesu, ali je istovremeno moderna i veoma drugačija od one koju izvode standardni blues bendovi. Ja sebe vidim kao nekog ko poštuje blues, ali i veoma slobodno improvizuje i nosi stil u potpuno različitim pravcima. Pošto sam odrasla na toj muzici, nikada se nisam plašila da istražujem granice i nalazim nove uticaje. Kopiranje američkih bendova nikad me nije interesovalo.
YC: Sada redovno objavljujete u SAD, uz sve više uspeha. U čemu su razlike u funkcionisanju tržišta, medija i, uopšte, kulture tamo i u Evropi?
AP: Evropa i dalje prati i kopira Ameriku kada je o bluesu reč. Suviše su zabrinuti šta će blues police reći o njihovoj blues muzici. Vrlo je redak identitet među evropskim bendovima. Zato se veoma dobro osećam dok sviram u Americi, jer tamo mogu da sviram svoju muziku i nađem se među sjajnim muzičarima koji rade isto što i ja. Evropa je sjajno tržište za koncerte, i zato se mi trudimo da ne zapostavimo nijednu stranu okeana. Američki muzičari vole da sviraju u Evropi, i postoji razlog za to. Trenutno smo ušli u fazon (poslednjih godina) da na početku godine već znam kako će ona izgledati. U Americi je najbolje da se svira u leto i ranu jesen zbog fantastičnih festivala. U februaru smo obično na Floridi i u Kaliforniji zbog dobrog vremena. Proleće i jesen rezervisani su za Nemačku, Francusku, leto za Ameriku, Italiju i Španiju. Smatram da je, ako si muzičar i sviraš svoju muziku, neophodno da izgradiš ime u više zemalja istovremeno. U određeno vreme jednostavno počneš da biraš koncerte.
YC: S kakvim osećanjima dolazite kao umetnik u svoj rodni grad? Šta može očekivati beogradska publika na koncertu 14. marta u Domu omladine?
AP: Ja već znam da će to za nas biti jedan od najboljih koncerata ove godine. Uvek je tako i bilo, i sa Voxtokom i sa Exitom, sjajni koncerti bili su u Novom Sadu u klubu Trema i u Kikindi; jednostavno, osećaj kada sviram u svojoj zemlji ne može se porediti ni sa čim drugim. I moj bend (iako niko nije sa prostora bivše Jugoslavije) kaže da nema boljeg provoda nego svirati na Balkanu.
Zorica KOJIĆ
