"Ogromna je čast i sreća da se pojavim u pozorištu u Dizeldorfu, koje je jedno od najvećih i najbogatijih repertoarskih pozorišta u Nemačkoj i to da se pojavim kao srpski glumac, kao gost", rekao je on.
Beštić je izjavio da je njegova "motivacija veoma jasna", jer će tamo raditi sa veoma kvalitetnim rediteljima, a nada se i kvalitetne predstave.
Poznat u našem teatru kao glumac koji radi na sebi, Beštić je rekao da on stalno ima neku vrstu zadataka koje sam sebi zadaje.
"I ovo će da mi bude jedan novi, strašno težak, ali veoma izazovan zadatak, koji ja sa radošću prihvatam, a malo i sa strahom, jer je to ipak velika odgovornost. Ja ne predstavljam samo sebe, nego će kroz mene da gledaju i celo naše područje, pozorište, školu i disciplinu i odnose".
"To je  jedna vrsta male kulturne diplomatije s moje strane, jer ću tamo biti i neka vrsta ambasadora naše zemlje", rekao je Beštić.
Njega je u teatar u Dizeldorfu pozvao upravnik Stafan Valdermar Holm, prilikom nedavnog gostovanja našeg Narodnog pozorišta s predstavom "Bahantkinje" u kojoj Beštić igra Glasnika.
"Sve je počelo kada je Holm, reditelj iz Švedske i svojevremeno upravnik Dramatena, posle Ingmara Bergmana, došao u Narodno pozorište da radi 'Bahantkinje'. Dobio sam ulogu u tom komadu i radio sa njim dva-tri meseca. On mi je onako u šali napomenuo da naučim nemački i da dođem", ispričao je Beštić dodajući da to tada nije ozbiljno shvatao.
Međutim, rekao je on, prošle su dve godine, bili smo sada na ovom uspesnom gostovanju, komad je veoma dobro prošao kod nemačke publike i Holm mi je ponudio da dođem u angažman u Dizeldorf, da imam godinu dana da naučim jezik, uz stipendiju, i da se na proleće sledeće godine priklljucim ansamblu.
"Mene sada čeka ozbiljan rad, moram da naučim da govorim nemački jezik sa što manje akcenta. Oni igraju i klasična dela, Šekspira, Korneja, što je teško i na maternjem jeziku", rekao je Beštić.
On je pomenuo da su mu pričali kako je "za ovakve slučajeve, kada dolaze glumci iz inostranstva koji ne znaju jezik, potrebno otprilike šest sati rada dnevno da bi savladao jezik dovoljno dobro da može da igram na tom jeziku".

Ansambl Ateljea 212 gostovao je početkom avgusta na Brionima. Na brionskoj tvrđavi Minor odgirana je drama Trst Miloša Radovića, u režiji Alise Stojanović. Branka Petrić, Feđa Stojanović, Jelisaveta-Seka Sablić, Branislav Zeremski, Dara Džokić, Isidora Minić, Milica Mihajlović, Miloš Klanšček i Katarina Žutić igraju u komadu čija se radnja odigrava u tršćanskom hotelu Savoja. U luksuznim sobama završavaju se priče započete u Trstu pre mnogo decenija...

Miloš Radović, poznati scenarista, dramski pisac, filmski i televizijski reditelj, dobitnik je mnogobrojnih svetskih nagrada, pa i one u Kanu. Njegova drama Trst nastavlja se na njegov pozorišni opus kome pripadaju komadi Čorba od kanarinca i Tulumbus.

Yellow Cab: Gospodine Radoviću, zašto Trst baš 2010. i 2011. godine? Kažete u intervjuu Vremenu da vaš rad na drami počinje tako što vas zainteresuje „neka slika, neka formulacija, nečije lice". Čije je lice ovoga puta bilo u pitanju?

Miloš Radović: Prošle godine proslavio sam nekoliko jubileja: pola veka od prve posete Trstu, četrdeset godina od saznanja da postoje lepši i veći gradovi od Trsta, trideset godina od prve tršćanske ljubavi. Morao sam sve to da proslavim. Pošto nisam imao s kim, morao sam da slavim s papirom, s praznim ekranom, s tastaturom. Odgovor na drugi deo vašeg pitanja - koja slika, čije lice - ne mogu da vam dam. Kad bih vam rekao, odmah biste se setili!

YC: Zašto je Trst za vas velika tema?

MR: Nije Trst moja velika tema. Detinjstvo je moja velika tema, a Trst je obeležio moje detinjstvo. U „izmaglici zaborava" on snažno sija umesto svih drugih čija se svetlost potrošila, čija se lampa ugasila. Trst je na Čuburi, tamo gde sam rođen, Trst je u Loznici, u kući moje prababe. Trst je u njenom kokošinjcu, Trst je u dvorištu OŠ „Oslobodioci Beograda" gde sam upoznao svoje divne drugove. Trst je na još mnogo mesta gde mi je bilo lepo. Zato je Trst veliki. Inače je mali.

YC: Na jednom mestu kažete kako u Trst niste išli radi novih farmerki i cipela. Šta se, zapravo, tražilo?

MR: Tada je najuzbudljiviji bio prelaz preko granice. Trema, da li ćemo preneti 100.000 lira, da li će nas uhvatiti, da li će nas pustiti u svet... Tako mi, umetnici, metaforično opisujemo šoping i dajemo mu veliku važnost u intervjuima. Normalan svet to ne radi. Normalan svet posmatra život u hiperrealističnom maniru. Ništa se ne boji, ništa se ne nadograđuje, sve je onoliko koliko jeste. To je prednost normalnog sveta. Naša prednost je u tome što umemo da pišemo drame i što u njima otkrivamo šta se, zaista, kobajagi, dogodilo!

YC: Dok sam čitao vašu dramu, učinilo mi se da je to, pored ostalog, priča o prolaznosti i nostalgiji koja je prati. Da li bismo Trst mogli da posmatramo kao još jednu granicu - između trenutka sreće i uspomene koja za njom ostaje?

MR: Nostalgija, to je još jedna osobina slabih. Slabi zato pišu. Jaki to ne rade. Sve što se nalazi u vašem pitanju je tačno - u samom trenutku sreće nalazi se nostalgija. Zato se kaže „plačem od sreće". Zašto bi neko plakao od sreće? Šta je tužno u sreći? Tužno je to što će proći, istog trenutka. I to se vidi, oseća. Svako to oseća.

YC: Vaša drama nastala je prilikom „dve-tri posete mističnom hotelu". Pominjali ste čak Kubrickovo Isijavanje, mrtve stvari koje su pričale o ljudima koji su tu nekada boravili...

MR: Hotel Savoja u Trstu - koristim priliku da ga reklamiram - jedan je od retkih hotela za koji bi se mogla, s punim pravom, iskoristiti ona banalna formulacija all inclusive: osim divnog ambijenta, ljubaznih konobara, internacionalne kuhinje, fantastične lokacije u samom centru grada i legendarnog pogleda na Tršćanski zaliv - ovaj hotel pruža vam priliku da upoznate i mnogo pokojnih gostiju koji su tu boravili. Od prestolonaslednika Ferdinanda, njegove mlade supruge Sofije, njene nećake Klare, pa sve do regionalnih i jugoslovenskih zvezda čija imena nećemo pominjati. Njihovi likovi izlaziće iz tapeta, zavesa i ormana, čineći vam boravak u ovom hotelu izuzetno prijatnim! Eto, tako nastaju moje drame.

Razgovarao: Mića VUJIČIĆ

Yellow Cab: Zašto ste odlučili da sada režirate baš Višnjik. Poznata je teza Petera Brooka da je Višnjik komad o tranziciji. Da li vam je to bilo bitno u režiji ili nešto sasvim drugo?

Dejan Mijač: Ja sam želeo da režiram Čehova iz jednostavnog sebičnog razloga što je lepo družiti se s njim. On je pametan pisac, utešan, nije od onih koji pokušava da vam sugeriše bilo kakvo životno rešenje. Govori stvari istinito, duboko, i na neki način, kad čitate bilo koju njegovu pripovetku, vi se zapanjite koliko je to tačno, koliko je to svet koji srećete. Bez Čehova svet je prilično neproziran. Kada pričamo o Višnjiku, u njemu se nameće nekoliko markantnih tema, pa jedna od njih može da bude i tranzicija, gde nešto staro odlazi, a novo se pojavljuje. Interesantno je da posle ovoga što smo odigrali na crnogorskom primorju, rekao bih da je dominantan utisak upravo to, da su se ljudi zapanjili da jedan komad s kraja pretprošlog veka i početka prošlog opisuje identično ono što nas danas okupira.

YC: Vi ste i ranije postavljali Višnjik i Čehova. Koliko ste sada drugačije gledali na komad, kakve su razlike u vašoj idejnoj postavci? Da li ste ovog puta pronašli neku novu temu koja vas je posebno zanimala?

DM: Da, pre dosta godina radio sam Višnjik u Ateljeu 212. Igrali su veoma dobri glumci - Vera Čukić, Zoran Radmilović, Bata Stojković, i svi smo bili mladi. I ono što me je diralo jeste pitanje neostvarene ljubavi, tih problema, tako da je ta predstava bila posvećena lirskom trenutku odvajanja od mladosti i prelaska u nešto što je starije doba i nosi sa sobom neke nove stvari u životu.

Ova predstava ima više kontakt s publikom nego ona. Možda i zbog te teme tranzicije. Ovog puta zaintrigirala me je baš ta tema nemoći u propadanju. Apsolutno tonuće. To je, prosto, priča o jednoj epohi koja odlazi i ne može čak ni da ostane kao tradicija. Jednostavno nestaje. To me je zanimalo.

YC: Za Čehova važi da je zahtevan pisac za glumce, a i vi ste poznati po svom radu s glumcima. Da li je vama lično zahtevnije da s glumcima radite na Čehovljevom ili nekom savremenom komadu? Kolike su tu razlike u pristupu?

DM: Bez namere da negativno komentarišem savremenu produkciju, mislim da je mnogo lakše igrati savremeni komad nego klasiku. Prvo, za klasiku ne samo što je potrebna prethodna analiza nego je, jednostavno, potreban jedan arheološki uvid u to šta je taj komad u suštini - šta je to što je učinilo da to delo preživi i i dalje intrigira. I onda suštinu tog dela treba objasniti publici.

Svaki od tih velikih pisaca kao što su Shakespeare, Büchner, Molière, Čehov, ima svoje određene zahteve i traži određenu pripremu od glumca, a to znači pre svega napuštanje onoga što je uhodano, osvojeni način igre. Morate pre svega sebe poništiti, pokušati da se saživite sa onom početnom situacijom koja je inspirisala samo delo i učinite razumljivim neke od zahteva koji su ti pisci stavili pred same izvođače i publiku.

YC: Imate li još nešto da dodate za čitaoce Yellow Caba?

DM: Ništa. Voleo bih da čitaoci postanu gledaoci.

Olga DIMITRIJEVIĆ

Na festivalu novih pozorišnih tendencija od 13. do 24. septembra u glavnom programu biće izvedeno ukupno 15 predstava, od kojih šest iz Belgije, Francuske, Nemačke, Švajcarske i Rumunije, kao i devet iz Srbije, Hrvatske i Slovenije svrstanih u "Region u fokusu".

"Mislim da se tu dešavaju neke sjajne stvari", rekao je Ćirilov posebno pominjući mladog hrvatskog autora Olivera Frljića "koji je odličan i može da bude u jednoj svetskoj konkurenciji", kao i beogradsku predstavu "Elijahova stolica" takođe mladog reditelja Borisa Liješevića.

Ćirilov je naglasio da je "Region u fokusu" orginalan koncept u odnosu na internacionalne festivale u svetu, na kojima se pravi čisto nacionalni šou kejs - izlog domaćih predstava za stručne strane goste, što je nekoliko godina bila i praksa Bitefa.

Kao jak argument da je to dobro smišljen koncept naveo je da se odavno nije prijavilo toliko direktora festivala i selektora da dođu u Beograd baš na taj deo Bitefa.

Svi oni znaju Jana Fabra, čija predstava "Prometej" otvara Bitef, kao i druge slavne strane autore, "ali dolaze da vide upravo taj koncentrat, koji je naravno jači zato što je iz regiona, nego da je, recimo, samo srpski", objasnio je Ćirilov.

On je najavio da će se iduće godine, ako ovo uspe, obratiti pažnja pored našeg teatra i na Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru...

Ćirilov je rekao da je svih 15 predstava u ravnopravnoj konkurenciji za nagarde Bitefa. "To je moja ideja, da sve to bude u konkurenciji. Pa nek' ide na vruću konkurenciju u kontekstu najvećih imena i predstava sveta", izjavio je on.

Među njima su nova ostvarenja Franka Kastorfa, Hajnera Gebelsa, Andreja Šerbana, Jožefa Nađa, Alena Platela.

"Svi mi koji radimo Bitef - Upravni odbor, selektorka Anja Suša, direktorka Jelena Kajgo, sporazumeli smo se da, što se tiče inostranog programa, idemo na kvalitet, visok, najviši", rekao je Ćirlov.

On je dodao da cilj nije bio kvantitet, "mada su mogle doći još dve-tri predstave, više ne bismo ni mogli da konzumiramo".

"Nikada nisam lamentirao, svih ovih 45 godina, nad tim da nemamo dovoljno para. Uostalom, nema ni tog novca koji, čak da pretpostavimo da su sredstva neograničena, ne bi mogli da potrošimo. Prilagođavam se situaciji, da to bude što bolje", izjavio je Ćirilov.

"Dobili smo jako mnogo u ovim uslovima. Zadovoljni smo, političari i kulturnjaci u politici znaju šta je Bitef. Pomažu, daju koliko god mogu", rekao je on.

Na pitanje za koju predstavu mu je posebno drago što će je pokazati beogradskoj publici odgovorio je da jako voli predstavu kojom se otvara Bitef.

Na velikoj sceni Sava centra 13. septembra biće izvedena predstava iz Antverpena (Belgija) "Prometej Pejzaž II" po konceptu, u režiji i scenografiji Jana Fabra.

Ćirilov je rekao da je tu istovremeno "sačuvan Eshilov original i data vrlo moderna priča na jedan savremeni način o čoveku koji je ukrao bogovima vatru, kao što ljudski rod i jeste ukrao mnoge stvari od prirode".

Podnaslov 45. Bitefa je "... na usijanom limenom krovu", što nagoveštava vruće teme.

Na pitanje koje su to teme za pozorište u 21. veku, Ćirilov je odgovorio da su to "u svakom slučaju društvena pitanja, koja su šira od političkih, koja nažalost nadiru i ugrožavaju ili život ili pozorište ili društvo".

"I u ovom slučaju vruće teme su klasične vruće teme, samo što one imaju različiti oblik u različitim dekadama", dodao je on

Yellow Cab: U kojoj ste meri zadovoljni proteklom sezonom?

Božidar Đurović: Sezona se bliži kraju i naravno da polako sumiramo rezultate. O našim uspesima neka sud daju publika i stručna pozorišna javnost. Mi imamo ne malo razloga da budemo zadovoljni, ali nas to zadovoljstvo obavezuje da idemo korak dalje ka novim pozorišnim izazovima, koji će, siguran sam, doneti radost posetiocima nacionalnog teatra.

YC: Šta biste istakli?

BĐ: Visoki dometi operske produkcije, koje je kritika apostrofirala u više navrata, govoreći o nekim predstavama kao o događajima decenije, svedoče o nekim „novim vetrovima" u srpskoj operi. U kojoj meri ti vetrovi mogu da nas vrate na staze zlatnog veka beogradske opere, reći će budućnost, ali na tom planu postavili smo lestvicu istinski visoko i ka toj visini stremimo svesni da je taj put i bolan i dugotrajan, a da ćemo ga dosegnuti zahvaljujući našim proverenim solistima, ali i mladim pevačima kojima smo širom otvorili vrata. Sa druge strane, saradnja sa Gabrijelom Komlevom, proslavljenom primabalerinom Marijanskog teatra iz Sankt Peterburga, čije je koreografsko umeće neosporno, okuražila nas je da prvi put u istoriji našeg baleta integralno postavimo Bajaderu, jednu od najzahtevnijih koreografskih postavki, retko igranu i u mnogo kvalitetnijim baletskim kućama, što je značajan iskorak i sa stanovišta repertoara, ali i budućnosti naše baletske umetnosti. Takav repertoar, usmeren na razvoj potencijala, otvara prostor budućnosti. Zatvaranje u samozadovoljstvo nije moj stil. Kad je reč o dramskoj produkciji, ona je u protekloj sezoni održala uglavnom visok umetnički nivo, a svoj vrh dosegla je predstavom Heda Gabler u kojoj su kvaliteti ansambla, ali i rešenost da se pruži prilika mladim rediteljima, dali ohrabrujuće rezultate.

YC: Šta biste preporučili da se vidi u Muzeju Narodnog pozorišta?

BĐ: Muzej Narodnog pozorišta, najmlađi u porodici srpskih muzeja, specifičan je i interaktivan. Osim zanimljive stalne postavke i brojnih tematskih izložbi, od kojih se najatraktivnijom pokazala ona koju smo predstavili u Noći muzeja, Lideri nesvrstanih u Narodnom pozorištu, izložba koja je još dostupna posetiocima, vašoj pažnji preporučujem brojne događaje koji ovaj muzej čine veoma posećenim, jer nas je od otvaranja, za samo sedam meseci, posetilo više od 15.000 ljubitelja teatra.

YC: Iako je sezona gotova, da li ćete imati neka gostovanja tokom letnjih meseci?

BĐ: Naša sezona, sa stanovišta novih produkcija, zvanično se završava koprodukcijom sa Gradom teatrom u Budvi i premijernim izvođenjem Kanjoša Macedonovića 8. jula, a kad je reč o kraju sezone.

YC: U čemu je tajna uspešnog funkcionisanja Narodnog pozorišta u ovim teškim vremenima po kulturu?

BĐ: Ja nemam recepturu, ali siguran sam da posvećenost, domaćinsko poslovanje i timski rad, uz podršku države i onih koji svoj interes prepoznaju u saradnji s nacionalnim teatrom, donose rezultate.

YC: Kakvi su planovi za sledeću sezonu po scenama?

BĐ: Nova sezona jeste i novi izazov. Osim poznatih i potvrđenih umetnika iz zemlje i regiona, čije su predstave punile i pune salu, u sledećoj sezoni očekuje nas i saradnja s novim imenima iz srpskog i evropskog teatra. Sezonu počinjemo 12. septembra predstavom Ko to tamo peva i sedmodnevnim repertoarom koji smo pripremili za učesnike svetskog kongresa PEN-a koji se prvi put održava u Srbiji, i naravno, za našu cenjenu publiku.

Yellow Cab

"Kako ja starim i moja generacija stari, tako stare i moji likovi. Postoji odnos - jedna generacija koja umire, a druga koja ostaje i koja treba da nađe načina da to prevaziđe i prihvati", rekla je ona u intervjuu Tanjugu.

Autorka je primetila da još od "Porodičnih priča" uvek piše jedan isti komad, "tu su uvek odnosi roditelja i dece i njihovog okruženja".

"To su neki ljudi koji nisu nikakvi heroji. Nisu nikakvi zlikovci. Oni su ljudi po sredini, obični ljudi koji se rode, žive, umru, a da možda nikad ništa za sobom ne ostave", rekla je ona dodavši da je tema i "raspad sistema vrednosti koje je generacija naših roditelja nosila".

"Tu nema neke ocene sistema vrednosti. Ja ne govorim da je on bolji ili gori od ovoga koji postoji danas. Ali on je sigurno jedan sistem vrednosti koji iščezava. Ti svedoci, nosioci tog vremena polako umiru, a mi za njima ostajemo sa ovim krpicama koje su nam ostale od naših zemalja", kazala je Srbljanović.

Na pitanje u kojoj meri je nova drama politički provokativna, odgovorila je da su njeni komadi politički utoliko koliko je politika deo svakodnevnog života.

"Svi moji komadi, osim 'Pada' koji je bio direktno inspirisan Brehtovim teatrom i politički angažovan u smislu manifesta, jesu realistički komadi o realnim životima ljudi koji nas okružuju, preko kojih se lomi slika ovog vremena. Ono je uvek političko. Moj pogled na to vreme je verovatno provokativan i u tom smislu se to govori za moje komade".

Nova drama, kazala je autorka, govori o konkretnim događajima koji imaju političku konotaciju "samim tim da jedna generacija ljudi koji su živeli u vreme titoizma, komunizma, bili partizani, generacija 'Valtera u Sarajevu' odlazi, a mi se okrećemo nekim drugim vrednostima, koje za nekoga možda i nisu vrednosti".

"Moji komadi su društveno kritični, a samim tim politični, ali ja se ne bavim dnevnom poltikom. Nikad se nisam bavila osim u komadu 'Pad'", istakla je ona.

Na pitanje kako izgleda predstava koju režira poznati makedonski umetnik Slobodan Unkovski, odgovorila je da nikada ne ide na probe jer ima poverenje u pozorište koje izvodi komad, a i misli da bi na probi bila višak.

"Šta ću ja tu?", zapitala je, navodeći da glavnu ulogu igra upravo Anita Mančić koju je zamišljala dok je pisala, da je u drugoj glavnoj ulozi Voja Brajović koji je fantastičan glumac, kao i da je gledala toliko predstava Unkovskog da zna koliko je on dobar reditelj.

Na pitanje kako komentariše nedodeljivanje nagrade za domaću dramu na Sterijinom pozorju, primetila je da je "dramska književnost dosta promenjena".

"Ono što bi u svetu smatrali da je dramski tekst ili barem dramski predložak za predstavu, ovde još nije prihvaćeno kao drama. U tom smislu tekstovi za  predstave 'Rođeni u Yu' ili 'Kukavičluk', na primer, nisu mogli da uđu u konkurenciju, a ja sam sigurna da ta dva teksta zaslužuju nagradu".

Ona je istakla da među njenim studentima na Fakultetu dramskih umetnosti "iz svake generacije izađe barem jedan stvarno fantastičan novi autor" i dodala da se domaći mladi pisci igraju, mada nisu toliko prisutni na velikim scenama, ali da je pitanje koliko su dobili najbolje reditelje za svoje tekstove.

Što se tiče utisaka o protekloj sezoni, primetila je da "nije u redu da ističe predstave JDP-a, kojem na neki način pripada", a da pored njih postoji "Hipermnezija" rediteljke Selme Spahić u Bitef teatru, koju smatra remek delom.

"Ta predstava je apsolutno fantastična na umetničkom, intelektualnom nivou, a takođe je izuzetno značajna" jer govori kako izgleda odrastati u ratu, na različitim zaraćenim stranama i o mladima koji posle svega nalaze zajednički jezik, jer je trauma deteta ista bez obzira s koje strane ratišta se nalazi.

Glasine o novom upravniku JDP-a umesto Branka Cvejića, kojem krajem godine ističe mandat, odbacila je kao kontraproduktivne spekulacije.

"Taj čovek završava jednu sezonu i započinje drugu, radi dve velike predstave ovog trenutka i priprema treću. Ne vidim nikakvog razloga da se govori kao da on ne postoji. To je kontraproduktivno. Pozorište ne može na taj način da radi. To je kao kad raspišete izbore, tog trenutka znate da se u državi više ništa ne radi, zbog toga što se svi pripremaju za sledećeg ko dolazi".

Što se tiče profila upravnika, da li je bolji reditelj, glumac, menadžer, rekla je da to mora da bude umetnik, zbog toga što treba da radi sa umetnicima.

"Pozorište nije STR i kiosk. I nije mašina. I ne može da ga vodi ni inženjer ni menadžer. Pozorište mora da vodi umetnik koji ima menadžerske sposobnosti, a ne menadžer koji nema nikakve druge osim menadžerske sposobnosti. To je moje iskustvo sa svetskim pozorištima", naglasila je Srbljanović.

Ona je ukazala da smo se "već mnogo slupali u ovoj državi" deleći javna preduzeća po partijama.

"Zaista ne mogu da shvatim da samo po partijskim kvotama dođe neki mladi menadžer, dobro plasiran, koji dobro ulaže u sebe, kao - izašao sam iz JUL-a pa sam ušao u neku manjinsku stranku, pa ću sad time da prebijem neke glasove", izjavila je Srbljanović.

Ona je izrazila uverenje da gradonačelnik Dragan Đilas "vodi grad potpuno drugačije" i "pokušava da se otrgne toj vrsti feudalne podele stvari".

Na pitanje da li ona razmišlja da se politički anagžuje, odgovorila je negativno.

"Angažovala sam se konkretno u jednom trenutku za jednu konkretnu političku opciju. To je bio gest. Želela sam da pokažem da može i pojedinac, građanin da uzme učesće i da bi trebalo da uzme učesće u političkom životu".

"Mislim da sam se dovoljno angažovala u tom smislu. Ne zanima me politika. Nije nikakva profesija. Ja pišem, razmišljam, posmatram svet, komentarišem i mislim da je to moja elementarna vokacija. Mislim da je na neki način, mada možda zvuči preterano, to i važnije i ozbiljnije nego biti na nekoj političkoj listi", zaključila je Srbljanović.

Priredila: Tatijana RAPP

U razgovoru s njim saznajemo da je dve godine, od 1997. do 1999, proveo u Srbiji, radeći u radionici DAH Teatra. Kako on kaže, tu je „učio od mastera ono što je najvažnije u pozorištu - kako reći istinu". U junu ponovo dolazi u Beograd povodom dvadesetogodišnjice DAH Teatra i festivala Prenošenje plamena na kome nastupa 14. juna u predstavi Parkur - Urbano igralište.

Yellow Cab: Kako izgleda rad na parkuru-performansu?

Alister O'Loughlin: Parkur je baziran na principima prirodnog organskog pokreta. Mi radimo s plesačima različitih stilova, brejkdenserima, hip-hop igračima... Prvi parkur performans izveli smo ispred Francuza, tvoraca ove discipline, s kojima smo posle toga započeli saradnju 2005. godine i razvili veštinu gravity style. Sada radimo na novom performansu - parkuru s narativom. Koristimo tehniku koju zovemo glimpsed narrative (letimični narativ). Na primer, gledajući dvoje ljudi na ulici, muškarca i ženu, na osnovu te scene - kako su se ponašali i kako su se rastali - mi sami možemo da kreiramo priču, predviđamo budućnost za njih. Performans na ulici nije isto što i predstava u pozorištu, nije ista atmosfera. Kad smo u pozorištu, možemo da sednemo i da se pripremimo za predstavu. Kada zaustavljaš ljude na ulici, moraš da ih privoliš na „prvu loptu", jer oni su tu slučajno.

U svojim koreografijama, Miranda, kreativni direktor Prodigala, stvara te momente, gde će svako videti drugačiju priču. U Engleskoj se pričanje priča dosta simplifikuje, toliko da ti na kraju na gotovo daju informaciju koju moraš da prihvatiš, bez mogućnosti da je shvatiš na drugi način. U DAH Teatru zaljubio sam se u mogućnost da publika može da bira, da sama zaključuje i traži rešenja.

YC: Za performans u Beogradu sarađivaćete s lokalnim umetnicima; kako će izgledati ta saradnja?

AOL: Mi već sarađujemo s parkur zajednicom u Srbiji, koja postoji već tri godine i odlična je. U Beogradu radimo s Bogdanom Ćetkovićem Bokijem. On je prvi u Srbiji koji je razumeo parkur, izuzetno je darovit.

Predstavu izvodimo na festivalu DAH Teatra, ispred centra za kulturu „Vuk". Nastupamo Miranda, ja i još jedan član trupe, a tražimo pet do šest ljudi koji bi učestvovali, ali verujem da će biti više zainteresovanih. Pripreme će trajati tri dana, a na kraju trećeg nastupamo. Kada spremamo performans kod kuće, potrebno nam je12 do 18 meseci rada. Kad radiš napolju, sve može da se menja, ali u parkuru samo osluškuješ mesto i ono te vodi kroz performans. Ovaj performans u Beogradu izvodimo na osnovu glimpsed narativa, ali bez teksta. Prostor ispred „Vuka" je idealan.

YC: Kako je izgledala saradnja sa DAH Teatrom, kakva ste iskustva poneli?

AOL: U Engleskoj sam na festivalu gledao predstavu Legenda o kraju sveta, performans o situaciji u Jugoslaviji. Gledajući, odjedanput sam shvatio situaciju u Irskoj, kojom sam se dugo bavio, budući da sam poreklom iz Irske: proučavao sam političku scenu, istoriju, pokušavajući da razumem zašto je Irska u konfliktu sa ostalima. Na predstavi sam plakao, doživeo katarzu i bukvalno se zaljubio u DAH.

Kada sam video njihov rad, mislio sam da je sve do tada bilo gubljenje vremena. Pratio sam ih tokom celog festivala, pomagao im i odlučio da dođem u Beograd, gde sam proveo dve godine.

YC: Imate li neki savet za mlade u Srbiji?

AOL: Mislim da je najbitnije da sami sagledaju mogućnosti i da se menjaju i prilagode. Rešenje se nalazi u njima samima, ne u spoljašnjoj sredini. Treba da slede parkur stav: ako nisi zadovoljan svojim oblikom, promeni ga, jer uvek postoji mogućnost da menjaš sebe, a da se pri tome ne kompromituješ.

Simić je istakao da svoju dugovečnost ova komedija, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda, duguje prvenstveno publici, ali i ljubavi koju u nju ulažu članovi ansambla.

"Stvarno nismo ni sanjali da će trajati toliko", rekao je on, pominjući i svoje kolege koji su za svo to vreme ostali u predstavi Branku Petrić, Radu Đuričin, Vlastu Velisavljevića, Tonija Laurenčića.

Tokom decenija bilo je različitih promena i "uskakanja", glumci su polako napuštali predstavu, a "eto mi smo ostali kao poslednji mohikanci", rekao je Simić.

Podsetivši na početke predstave, po tekstu Žorza Fejdoa u diplomskoj režiji Ljubiše Ristića, ukazao je da je bilo i kriza, pa čak i razmišljanja da se skine s repertoara.

"Mislim da je to prvi vodvilj koji se igrao kod nas. Taj žanr nije gajen. Uvek govorim - spremati komediju, to je kao da za gluvoneme radite, ne znate gde će biti reakcija publike, kako. Znate tek sa premijerom", kazao je on.

Prema njegovim rečima, stvaranje predstave je nešto kao i porođaj.

"To je porođaj. Tek na premijeri smo u stvari videli kakav smo posao napravili. I posle, kako se predstava sve više i više igrala mi smo se, što se kaže, zahuktali i tako do dana današnjeg".

Na pitanje u čemu je tajna tolikog trajanja, odgovorio je  - "samo zahvaljući publici".

"Da nije publike ne bi bilo ni nas, ne bi bilo predstave, a šta je publika pronašla u ovom komadu, to je zagonetka. To je ili ili. U životu čovek uspe ili ne uspe. A, posle tražiti i čeprkati po tome kako, zašto, zbog čega, mislim da je to iluzorno".

Simić je ocenio da je publika jednako oduševljena nekada i sada i dodao da u gledalištu često ima i dece. "To je nama drago. Mladi dolaze. Ima ljudi koji su po dvadesetak, tridesetak puta gledali 'Bubu'. Nekad me zaustavljaju i kažu kako su oni kao deca gledali i sad svoju decu dovode na predstavu".    

On je naglasio da je za dugovečnost predstave zaslužna i ljubav.

"Tu predstavu igramo s ljubavlju. To kad je 'Buba' na repertoaru, to je kao porodica koja se okupi. Kao na slavi ili na nekoj svetkovini. Mi smo raštrkani i onda se toga dana skupimo i to je za nas veselje", istakao je on.

S druge strane, ukazao je da se u samom Jugoslovenskom dramskom pozorištu "Buba u uhu" tretira kao pastorče, jer se smatra to nije umetnost.

 "Mada, svi sponzori uglavnom traže karte za 'Bubu'", rekao je on i izrazio uverenje da će ansambl istrajati i nastojati da obeleži 50 godina igranja.

Aleksandar Josipović u svojoj radnoj biografiji ima krupnu stavku kojom se može podičiti - igrač je udarne postave prestižnog Moulin Rougea. O svojim iskustvima u toj kući, svojoj ličnoj odiseji i razvojnom putu od plesača do instruktora i terapeuta progovara u knjizi Let's Dance - Nove metode u plesnoj pedagogiji (Utopija, 2011). To štivo, spoj lične ispovesti i didaktičkog priručnika, jeste knjiga koja, kako sam autor kaže, „obuhvata istorijski pregled plesa i pokreta u svetu, pregled plesne terminologije, strukture plesne pedagogije i niz praktičnih primera koji su prezentovani kroz moje dvadesetogodišnje iskustvo, i kao takva namenjena je svakome ko se bavi telom, plesom i pokretom, neverbalnom komunikacijom, bilo to iz profesionalnih ili ličnih razloga".

Yellow Cab: Već sam naslov i podnaslov knjige (Let's Dance - Nove metode u plesnoj pedagogiji) donose zanimljivu koliziju opuštenog i didaktičnog. Kako ste došli do ideje o tom spoju?

Aleksandar Josipović: Ideja za naslov nastala je svesno ili nesvesno na mojim studijama u Americi. Kada bi trebalo nešto da radimo, ja bih svojim kolegama uvek govorio let's dance. Nisam hteo da naslov bude na srpskom, jer bi delovao kao neki letnji pop hit iz osamdesetih ili devedesetih. Za mene je naslov Let's dance samo jedan poziv na igru. Nove metode - one su, jednostavno, došle same od sebe. Pošto sam želeo da spojim sva svoja znanja i zvanja, shvatio sam da je moje iskustvo jedinstveno i da sam tom kombinacijom našao, po mom mišljenju, sjajnu metodu kako da prenesem znanje na druge. To je bila cela zamisao. Ali, glavni okidač bila je želja da poklonim deo svog znanja, zvanja i iskustva zemlji u kojoj sam rođen. Knjiga je specifična iz više razloga. S obzirom na to da sam svoje profesionalno zvanje i znanje stekao u Francuskoj, želim da kao umetnik i autor knjige promovišem svetsku, evropsku i francusku kulturu u sferi pokreta, plesa i neverbalne komunikacije u zemlji u kojoj sam rođen.

YC: Da li ste imali strah od oprobavanja u svetu literature, budući da balet, i klasičan i savremeni, počiva na zamisli o pokretu kao valjanoj zameni za reč?

AJ: Strah - ne... Bio sam uzbuđen. Nisam sumnjao u sebe, jer verujem da je sve u životu moguće, pa i da ja napišem knjigu. Mi plesači smo, po mojoj definiciji, arhitekti prostora, tako da nas obično ne vide kao ljude koji tek tako mogu da zaplove u svet literature, postanu uspešni pisci. Ali, ukoliko imate jasnu viziju i misiju šta s tom idejom želite, zašto da ne? Uvek će biti priče i pričanja, kritika ali i pohvala... kao i u svemu u životu. Ovo delo nije napisano da bi me neko pratio i krenuo mojim stopama, već skoro da sadrži jednu metaporuku - ne pratite moje, već gradite i izgradite svoje korake, učite na mojim lošim rezultatima, jer neuspeh u životu ne postoji, već samo loši rezultati... Svako je jedinstven i ovom svetu nije potreban još jedan Aleksandar Josipović. Budite svoji, univerzalni i ne upotrebljavajte copy/paste sistem! A ovo delo definitivno nije copy/paste.

YC: Da li ste u nekom trenutku došli u iskušenje da ovo štivo ipak pretočite u delo naglašeno memoarske proze? Da li možda planirate knjigu koja će se doticati isključivo dana u Moulin Rougeu i te dimenzije vašeg razvojnog puta?

AJ: Bilo je ideja, izazova, i što je još važnije za mene, ima ih još. Dobio sam neke konstruktivne savete povodom baš takve ideje. Ljudi koji su pročitali ovo delo pre nego što je ugledalo svetlost dana, ljudi čija mišljenja cenim, imali su pozitivne kritike, ali su mi rekli da u ovom delu, u stvari, imam dva dela - kombinaciju profesionalnog i ličnog (kao što i sam naziv govori). Ali, to je upravo i bila moja namera, da se ne napravi dosadan udžbenik, već da se da lični pečat, lično iskustvo, kako bi sve to, bar meni, imalo smisla, težinu i dalo jednu pravu sliku. Za memoarsku prozu ima vremena, ipak ja imam tek 30 godina. Kad je reč o priči isključivo o Moulin Rougeu - ne znam. Možda jednog dana, kada budem van te vetrenjače i sagledam i drugu stranu medalje.

YC: Knjigu završavate tabelarnim prikazom istorijskih događaja, intelektualnog i umetničkog konteksta i društvene primene funkcije plesa. Kako bi izgledala plesna reakcija na ovo naše sada?

AJ: Mislim da odgovor na ovo pitanje možete i sami da date. Samo sedite negde, dobro se uzemljite, dišite duboko i otvorite srce i oči... Pogledajte ljude oko sebe i sve će vam biti jasno. Tada ćete osetiti i videti, samo ako su vam srce i duša otvoreni - iako niste stručnjak - kako danas ljudi žive i šta proživljavaju. Telo ne ume da laže! A odnos sa telom je ono što svakog od nas najviše oblikuje, upotpuni i da svrhu. Ono što stoji naspram nas jeste odnos koji će biti najrealniji prikaz onoga što smo mi u stvari. A osoba, osim svog fizičkog postojanja, jeste celina misli, želja i osećanja i s takvim odrazom staje ispred ogledala. Ono što mislimo i osećamo, dobijamo kroz refleksiju nas samih.

YC: Na pragu ste četvrte decenije života, figurirate kao plesač, predavač, profesor i terapeut. Šta je sledeće?

AJ: Sebe ne vidim kako mogu mirno da sedim i ne radim ništa. Voleo bih da uvek radim nešto konstruktivno i u vezi s putovanjima. Šta znam, neki festival ili pak organizovanje radionica za decu u saradnji s ljudima koji imaju istu ili sličnu životnu viziju i misiju kao ja. Stvarno ne znam, još je rano, ali sam u svakom slučaju radoznao da saznam.

Zoran JANKOVIĆ

Stojanovićeva je u intervjuu Tanjugu rekla da je za nju, kao i za mnoge pripadnike njene generacije, Trst bio šoping mesto.

"Nama je šoping bio osećanje Zapada, ta gomila boja stvarala je ushićenje, jer smo živeli u sivilu i ta ideja o slobodnom kretanju - pređemo granicu i tu je nova zemlja, nama je to bilo prvo i najbliže inostranstvo", prisetila se rediteljka.

"Danas i mi imamo šarene radnje, kao i Trst, ali bitna je razlika što se ljudi danas slobodno kreću, bez obzira na celokupnu socijalnu i ekonomsku situaciju. Naši likovi u predstavi ipak polaze sa pozicije građana koji se slobodno kreću, a to je značajna promena", primetila je ona.

Stojanovićeva je rekla da joj je u predstavi posebno bila uzbudljiva različitost generacija, s obzirom da u komadu ne postoje, ni generacijski ni stilski, dva ista glumca.

"Pustila sam glumce da unesu svoja sećanja, iskustvo i odnos prema temi, a moj zadatak je bio da navigam ta osećanja", kazala je ona.

Ona je kazala da nekome Trst predstavlja sklonište kao gospođi, koju igra Branka Petrić, koja se tokom rata sklonila od komunista u Trstu. Šezdesetih i sedamdestih godina ljudima je bila važna garderoba, švercovali su je da bi prehranili porodicu, pa je tu lik švercerke, u tumačenju Jelisavete Seke Sablić.

Dara Džokić igra majku koja nosi mit o divnim osamdesetim godinama kada je garderoba bila vezana za provod, zatim, tu je majka novog vremena (Milica Mihajlović), koja je mogla da putuje i u vreme viza, kupuje firmiranu odeću, dok Katarina Žutić igra majku, koja nema nikakav odnos prema Trstu i potrošačkom društvu, i posmatra taj grad iz perspektive osobe koja može bez pasoša da putuje, kao još jednu tačku na planeti.

Predstava, prema rečima Stojanovićeve, govori i o tome koliko roditelji svojim sećanjima opterećuju decu.

"Svi odrasli ljudi dobijaju vremenom neke uspomene, u koje počnemo da verujemo, i ponekad svojom prošlošću gnjavimo decu. Strašno je kada mi danas deci kažemo ‘nema više muzike - rokenrol je umro osamdesetih, mi smo se ovako provodili...', to je užasno, to znači da ne pristajemo na realnost", istakla je ona.

Zbog toga, dodala je rediteljka, osnovna tema ove predstave je istina i laž, jer i mašta je laž, falsifikovana istina, kao i želje, interpertacija situacije.

"Mislim da je ovde glavno pitanje laži i istine, bilo da se radi o Trstu, Budimpešti ili nečem trećem. Na našim prostorima se pokazalo da je svaka laž tragična i nekorisna i mi se time bavimo na jednom statističkom uzorku, kao što je porodica", objasnila je Stojanovićeva.

U komadu dominiraju ženski likovi, ali u svakoj priči se zapravo radi o očevima - onom koji radi, ili je umro, ili treba da dođe.

"Žene su aktivnije i mislim da imaju izraženiju biološku potrebu za praktičnošću, tako da one jesu imale dobru ideju, krenule su na mesto gde im je nekada bilo dobro, koje im je značilo, da bi poboljšale stvarnost svoje dece", rekla je Stojanović.

Stojanovićeva očekuje da će predstava podstaći ljude da razmišljaju o svojim sećanjima.

"Možda će se naljutiti na svoja sećanja ili će im se smejati. Ima puno humora u predstavi, jer čovek je smešan u svojim zabludama", kazala je rediteljka i dodala da postoji i segment sentimentalnosti, ali lišen patetike.

Stojanovićeva smatra da decu treba bodriti da otkrivaju život, a studente savetuje da sebe gledaju na "planetarnom nivou, kako bi se osećali sposobnim da rade i u Engleskoj, na Sejšelima i u Srbiji, umesto da vezuju svoj život za konkurs ministarstva i tuguju što nemaju novac".

"Prethodnih godina zvali smo prijatelje, saradnike, sve one koje poznajemo, ili su dolazili oni koji redovno posećuju kulturna dešavanja, predstavljaju beogradsku kulturnu javnost", kazala je Jung u intervjuu Tanjugu.

Ona je istakla da se ove godine jasno  vidi da su to potpuno nova lica, publika koju je festival odnegovao, koja postaje "veoma zahtevna i više ne postavlja onu vrstu pitanja: na koju predstavu da dođemo, već prema najavi znaju  da ocene šta bi im odgovaralo".

Festival sa do sada najvećim programom, koji traje od 3. do 18. aprila, ugostio je Kraljevski flamanski balet, sa ekskluzivnim pravom izvođenja koreografije Vilijama Forsajta "Artifakt", kao i Baraka Maršala koji je za koreografiju "Pevca" nedavno nagrađen u Los Anđelesu.

Gostovao je Holandski plesni teatar koji je na turneji povodom pola veka postojanja izveo komade vrhunskog koreografa Jiržija Kilijana i izuzetnog mladog igrača i koreografa Aleksandra Ekmana, Geteborg balet sa dva najnovija naslova, kompanija Magi Maren, roterdamski Skapino balet  a u završnicu ulazi "u punoj brzini", predstavom "Far" Mek Gregora, koja je premijerno izvedena u Random dens u Londonu i prva je koprodukcija BFI.

Iako kao direktor i selektor BFI Jung radi na pripremanju programa godinu, nekada i više godina unapred, kada počne festival, i za nju ima iznenađenja jer su neke predstave nove.

"Želimo da budemo aktuelni, da prikazujemo naslove u trenutku kada ih prikazuje svet, tako da i za mene, kao selektora, ima mnogo iznenađenja, radova koje gledam po prvi put kao što je to bila prva premijera urađena za Beogradski festival igre, koreografija Viktora Plotnikova "Predaja" koju je u Narodnom pozorištu izveo ansambl Baleta Providens iz SAD", kazala je Jung.

Prvorazredni kulturni događaj koji je uspostavio visoke standarde u oblasti umetničke igre, poznat po dobroj komunikaciji sa publikom, nema  takav odnos i  sa baletskim umetnicima u Srbiji koji već osam godina zameraju izostanak domaće produkcije na BFI.

Direktor festivala to ocenjuje kao nesporazum u pravovremenom planiranju jer kada se radi o svetskom festivalu, kakav je BFI koji se tako rangira u Evropi, nema adekvatnog odnosa.

"Pravovremeno razmišljanje bi bilo da sada razgovaramo o 2012. i 2013. godini, a takvih sagovornika, nažalost, nemamo a u pitanju je i koncept festivala, koji je smotra, izložba onoga najboljeg što se dešava u svetu", kazala je Jung.

Ona smatra da ono što se dešava kod nas,  možemo da pogledamo svakodnevno, a ono što se dešava u svetu gledamo u dve festivalske nedelje svakog aprila.

Jung ističe da je to dobar koncept po kome rade i mnogi svetski festivali. Dodala je da nije primetila da nekome u Monpeljeu, Lionu ili Veneciji zasmeta kada nema domaćih produkcija, a njih tradicionalno nema.

Kao najveće probleme u organizovanju festivala Jung je navela da zamara to što svake godine, bez obzira na uspeh one prethodne, i na rezultate, i na brojke, mora da krene od početka.

"Treću godinu za redom krećemo iz prošlogodišnjeg minusa koji je veoma teško pokriti sa festivalskom godinom koja dolazi. To je ono što zaista umara i bilo bi dobro da  podrška grada i države, onih čija se zemlja na ovaj način jako dobro brendira i kotira u svetu, bude veća i bude ozbiljnija", istakla je Jung.

Ona je dodala da je sigurna da odnos ambasadora, ambasada i kulturnih centara prema ovom festivalu koji podržavaju od početka, zapravo odraz njihovog odnosa prema igri u njihovim ozbiljnijim državama i sredinama.

"Kada dolaze velike kompanije koje zavređuju pažnju, bez pažnje ambasadora to ne može da prođe, to je odnos njihovih država koji nama nedostaje. Festival je utemeljio neke vrednosti, vrata nekih institucija su otvorena ali je potrebno dalje raditi na strategiji, a država i grad će stići", ocenila je osnivač BFI.

Razgovarala: Tijana DUŠEJ

Nastupaju Domagoj Pintarić (HR), Perica Jerković ( BiH, Slo) i Peđa Bajović (HR, SRB, CG, BiH) sa kojim smo razgovarali Stand Up-u i predstojećem gostovanju.

Šta je po Vama stand up?

To je razgovor s publikom. Kao i svaki razgovor, nekada bih samo ti pričao, a ponekad bih i da čuješ šta druga strana ima za reći. Smeh je potvrda bliskih stavova i zajedničkih pogleda na stvari.

Kada i kako je nastala stand up scena u Zagrebu?

Na nasukanom splavu pokraj Save imena ‘Papillon' u jesen 2004. godine započele su radionice stand up komedije. Upisanih je bilo preko 30 polaznika. Više puta sedmično, pod vođenjem nekoliko zagrebačkih glumaca, radoznalih kako će sve to da ispadne, buduće nade domaće stand up komedije usvajale su korisna znanja o pisanju, scenskom pokretu, ali i teoriju ovog humorističkog žanra. Vatreno krštenje bilo je 31. januara 2005. godine. Na scenu izlazi 12 polaznika. Ostali su u međuvremenu odustali. Publika: rodbina i prijatelji te pokoji zalutali gost! Rezultat: preživelo se. Zagreb je bio spreman, a uskoro ćemo biti i mi! Od dvanaest je bilo preostalo pet, koji su onda krenuli u pravcu profesionalne karijere.

Koliko je bilo teško stvoriti stand up scenu u Hrvatskoj?

Početak je bio lak, jer šta god da smo postigli bio je uspeh. Vremenom to postaje teže, jer i ciljevi postaju ambiciozniji. Nije lako. Neki bi rekli da smo postigli više nego što smo se mogli nadati, dok drugi tvrde da smo morali postići više u ovih šest godina. Ono što je činjenica je da smo u početku bili gradska pojava, sada smo već scena. Sledeći korak je - industrija!

Otkud ime "Komedija s nogu" ?

A morali smo dati neko ime. Ovo je verovatno najtrapaviji prevod engelekog termina 'stand up comedy'. Valjda je duhovito.
Gde sve nastupate?

Naš 'rezidentni' klub je trenutno The Movie Pub, gde imamo četiri sedmične večeri stand up komedije. Utorkom imamo Open Mic večeri, sredom obično imamo goste, dok su četvrtak i petak rezervisani za komičare 'Komedije s nogu'. Vikendom obično idemo na gostovanja.

Da li je teško baviti se ovim poslom?

Kako kome. Dosta toga zavisi od način života koji imaš. Puno je lakše onima koji su npr. samci i ne bave se ničim drugim osim ovoga, dok je meni jedno vreme bilo jako teško, jer sam vodio par paralelnih projekata preko svoje firme, a i otac sam dvoje klinaca. Lova takođe nije nešto bajna, ali može se živeti od toga.

Da li pratite šta se dešava na srpskoj stand up sceni?

Vrlo blisko. Bilo je i krajnje vreme da se kod vas ovo krene događati. I Srbija i Beograd imaju toliko potencijala, da se mi ovde pomalo i pribojavamo takve konkurencije (hehe...)! Uzeće to malo vremena da sve stane na noge, da se okupi dovoljno dobrih komičara, ali vidi se da to ide jako dobro. Savet koji bih vam hteo dati je - odmah počnite sa širenjem scene van Beograda. Na žalost, kod nas u Hrvatskoj scenu ima samo Zagreb, a drugi dovoljno veliki gradovi poput Splita, Osijeka ili Rijeke to još uvek nemaju.

Koje teme najviše obrađujete ?

Svaki do kolega ima svoj fazon. Neki se ne opterećuju 'teškim' temama, dok imamo par njih koji iz crnila tek povremeno zađu u tamno-sivo.
Ja se lično bavim  životom oko sebe, mada bih u perspektivi više hteo da se bavim političkim i društvenim humorom.

Da li sarađujete sa stand up komičarima iz regiona?

Sa svima kojih ima, u početku su to bili slovenački, a sada su to i srpski komičari. Dajemo sve od sebe da okuražimo ljude u ostalim bratsko-jedinstvenim republika, da se počnu ovime baviti, pa da napravimo jednu pravu regionalnu mrežu.

Vrgoč je u intervjuu Tanjugu kazala da nije očekivala toliko publike i da su posetioci prethodnih večeri stajali u sali, a mnogi nisu uspeli ni da uđu.

"Publika je prepoznala naša nastojanja da postavimo bitna pitanja ovog vremena, na ovim prostorima, i pružimo im priliku da uđu u dijalog sa nama, da zajedno pokušamo na ta pitanja da odgovorimo", ocenila je ona.

Ansambl ZKM predstavio se komadima "Generacija 91-95" Borisa Dežulovića, u režiji Boruta Šeparovića, "Buđenje proleća" Franka Vedekinda, u režiji Olivera Frljića, a večeras je publika imala priliku da pogleda komad "Garaža" po tekstu Zdenka Mesarića, koju je režirao Ivica Buljan.

Vrgoč je objasnila da sve tri predstave govore o važnim pitanjima našeg vremena, nesrećama u teškom periodu tranzicije, i ukazuju na ulogu tatra da, "ako već ne može da promeni situaciju, onda bar upozori društvo na ono što treba menjati".

"Samo se nametnulo da u poslednje vreme radimo predstave po tekstovima savremenih domaćih pisaca, koji upozoravaju na probleme, zajedničke celom društvu", objasnila je ona i dodala da su se tokom 2010, kada su nastale i ove tri predstave, bavili problemom nasilja, dok su ove godine posvećeni pitanjima drugog i drugačijeg.

Vrgoč je kazala da je hrvatska publika izuzetno zainteresovana za domaće drame i da među posetiocima ZKM najviše ima pripadnika mlađe generacije, posebno studenata, koji prepoznaju teme savremenih tekstova kao svoje i zato i dolaze u pozorište.

Ona je skrenula pažnju da je važno da pozorište prepozna svog pisca i stane na njegovu stranu, jer mladim piscima nije lako, naročito danas u vremenu komercijalizacije.

Zbog toga je ZKM usmereno prvenstveno na pružanje podrške mladim autorima, pa je tako protekle godine predstavio 10-ak mladih pisaca, a trenutno su u pripremi čak dve predstave po tekstovima talentovanog hrvatskog autora Ivora Martinića (27).

"Bez savremene domaće drame nema nacionalnog teatra, jer pozorište mora da vodi računa o ljudima koji žive na tim prostorima i koji zajedno misle o problemima vremena", smatra upravnica ZKM, dugo godina pozorišni kritičar.

Vrgoč se osvrnula i na dugogodišnju odličnu saradnju sa JDP-om.      "Prvi put smo došli 2006. sa predstavama 'Skakavci' Biljane Srbljanović i 'Sa druge strane' Nataše Rajković i Boba Jelčića, onda smo pre dve godine gostovali sa 'Krijesnicama' Tene Štivičića, i sad sa tri predstave", navela je ona.

Vrgoč je podsetila da je JDP bilo prvo srpsko pozorište koje je nakon rata gostovalo u Zagrebu.

"Predstave 'Šine', 'Skakavci' i 'Hadersfild' izazvale su ogromno interesovanje zagrebačke publike. Zanimljivo je da su karte rasprodate 14 dana pre nego što smo zvanično najavili gostovanje beogradskog teatra", kazala je ona.

Vrgoč smatra da su ovakva gostovanja izuzetno bitna i da je publika u obe zemlje željna da vidi šta se dešava na pozorišnoj sceni u Hrvatskoj, odnosno Srbiji.

Ona je najavila ponovno gostovanje JDP u Zagrebu, u martu ili aprilu.

U toku su i dogovori o koprodukciji dva teatra, a srpski reditelj Bojan Đorđev režiraće na jesen u ZKM predstavu na tekst Gorana Ferčeca.

Yellow Cab: Delo Carla Sternheima prvi put se igra u Srbiji. Kako si uopšte došla do ovog komada, šta te je privuklo njemu?

Iva Milošević: Za sve ljubitelje nemačke dramaturgije 20. veka Sternheim je referentna tačka. Mnogi teatrolozi ga, zapravo, smatraju pretečom ekspresionizma i jednim od retkih nemačkih komediografa, ako ne i jedinim (on je sam sebe nazivao Molièrom svoga vremena). Poznat je pre svega po svom ciklusu komada Iz junačkog života građanstva, napisanih pre, za vreme i posle Prvog svetskog rata. Naša postavka predstavlja trilogiju koju čine komadi Gaće, Snob i 1913. Sa Sternheimovim delom susretala sam se u engleskim prevodima dok sam pripremala Edena von Horvata, i kada mi je Jugoslovensko dramsko pozorište ponudilo na čitanje hrvatski prevod koji je osamdesetih režirao Paolo Mađeli u Zagrebu, mogu da kažem da sam imala neko predznanje o ovom piscu.

YC: U eksplikaciji kažeš da mnoge situacije u komadu podsećaju na domaću savremenost. Koliko će se te paralele videti u tvojoj režiji, to jest, u kolikoj meri je tvoja predstava, zapravo, o nama, danas?

IM: Ova tri komada prate društveni uspon jedne građanske porodice, od muža činovnika u prvoj generaciji, preko njegovog bogatog sina industrijalca u drugoj, koji konačno ženidbom stiče grofovsku titulu. Hipokrizija društva koja je dovela do Velikog rata ogleda se koliko u njemu samom toliko i u njegovim potomcima. Iako su komadi napisani početkom prošlog veka, sjajno korespondiraju s duhom i filozofijom našeg vremena i, shodno tome, nastojimo da predstava nasmeje publiku, ali je pre svega uznemiri zbog tog prepoznavanja. Pisac žigoše pohlepu i beskrupuloznost koje prate malograđanski duh, a ove pojave su danas kod nas i te kako aktuelne. Ovo je društvena komedija o mračnoj strani onoga što se u Engleskoj zove social climbing i o fatalnom spoju malograđanskog duha i kapitalističkog poretka. Gramzivi, površni, duhovno opustošeni, zadojeni pogrešnim sistemom vrednosti i do potpune zatupljenosti opsednuti osvajanjem moći i društvenog statusa, Sternheimovi (malo)građani jesu slika i prilika „tipova" koji drmaju našim političkim i javnim životom, ali i svih onih koji se na njih ugledaju težeći da se približe centrima moći.

YC: Ovo je tvoja prva predstava na velikoj sceni JDP-a. Koliko je ta činjenica značajna za tebe, za tvoj konkretni rad na predstavi?

IM: Velika je čast, ali i odgovornost. Priznajem i da osećam izvesnu tremu. Međutim, veoma mi znači to što mi je omogućeno da radim komad koji me zanima, što se od mene ne očekuje da ponovim ono što sam do sada radila, što sam imala potpunu slobodu u odabiru ekipe, što mi je ukazano veliko poverenje i što nisam morala da pravim nikakve umetničke kompromise.

YC: Do sada su te uglavnom zanimali izrazito savremeni tekstovi. Koliko rad na ovoj predstavi označava zaokret u tvojoj karijeri?

IM: Mislim da sam u svom radu došla do tačke u kojoj osećam potrebu da se odmaknem od savremenog psihološkog realizma. Osećam potrebu da se oprobam u stilizovanijim formama i drugačijoj jezičkoj fakturi. Nadam se da ću u skorijoj budućnosti dobijati više prilika da radim klasiku, ali klasični tekstovi su i produkcijski zahtevni, jer su uglavnom mnogoljudni i traže veći budžet. A za to nema uvek uslova, a često ni dobre volje.

YC: Kakva su tvoja trenutna interesovanja, o kojim budućim predstavama razmišljaš?

IM: Imam poziv od Srpskog narodnog pozorišta da sledeće sezone režiram Priče iz bečke šume Edena von Horvata čemu se neobično radujem, jer je to moj omiljeni pisac. Biće uzbudljivo ponovo uroniti u njegovu poetiku sedam godina posle moje režije njegovog komada Kazimir i Karolina u Somboru.

Boban JEVTIĆ

Pop mjuzikl "Buđenje proleća", premijerno je izveden u Beogradskom dramskom sredinom oktobra. Ova predstava interesantna je iz više razloga. Prvo, reč je o komadu Franka Wedekinda (1891) koji je 2006. godine pretočen u rock mjuzikl, sa fenomenalnom muzikom Duncana Sheika (1969). Komad se bavi teškim i ozbiljnim temama i problemima koje mogu da imaju deca u pubertetu. Radnja se odvija u Nemačkoj krajem 19. veka, a bavi se tinejdžerima koji otkrivaju svoju seksualnost.

Brodvejska premijera održana je pre skoro četiri godine u pozorištu „Eugene O'Neill". Originalna muzika objavljena je 2006. godine, a dve godine kasnije osvojila je nagradu Grammy.

Mjuzikl Buđenje proleća bio je 2007. godine nominovan u 11 kategorija za nagradu Tony, a osvojio je osam, uključujući nagrade za najbolju muziku, režiju, tekst, mladog glumca. U Londonu je produkcija ovog komada osvojila četiri prestižne nagrade Olivier 2009. godine, i to za najbolji mjuzikl, najboljeg glumca, najbolju sporednu ulogu i dizajn zvuka.

Buđenje proleća režirao je Nebojša Bradić, a pored Pauline Manov igraju Nataša Marković, Milica Zarić, Ljubinka Klarić, Ivan Tomić, Daniel Sič i drugi. Veliki posao obavio je kompozitor Vlada Pejković, koji je za ovu priliku okupio bend koji uživo svira na sceni.

Drugi, pomalo ličan razlog zbog kog je ova predstava bitna, jeste povratak Pauline Manov posle porodiljskog odsustva.

Yellow Cab: Kakav osećaj pruža povratak u pozorište?

Paulina Manov: Kao kada se vratiš u svoj razred posle raspusta. Nedostajali su ti drugari, ali si ti malo stariji i zreliji. Događaji s raspusta malo su te promenili.

YC: Šta ti je najviše nedostajalo?

PM: Život na sceni. Svi ti moji likovi, životi koje sam živela... Publika, uzbuđenje...

YC: Kako si reagovala kada ti je reditelj Bradić ponudio ulogu?

PM: Bila je održana audicija posle koje me je gospodin Bradić pozvao i rekao da je veoma zadovoljan onim što sam pokazala. Sama partitura cele uloge, i dramske i muzičke, jeste nešto što „meni pripada", ali toliko puta desi se da ti nešto za šta misliš da ti „pripada", na kraju baš i ne pripadne. Ja sam u svakom slučaju bila veoma srećna i uzbuđena što ću raditi nešto što mi je bilo jasno i lako od samog početka. Tokom celog leta pevala sam svoju partituru i jedva čekala da dođe septembar i počnu probe.

YC: Kako su izgledale probe?

PM: Gotovo da nismo imali čitaće probe. Odmah smo ušli u prostor. Prvo smo savladali muzički deo, a zatim smo radili na pokretu. Probe su trajale od 10 sati pre podne do pet po podne svakog dana i stvarno ne mogu da se setim da sam na nečemu toliko radila kao na ovoj predstavi. Posle premijere spavala sam šest dana i noći neprekidno. Nisam bila svesna toga koliko sam se umorila.

YC: Koliko si morala da vežbaš pevanje (i kako ga uvežbavaš)?

PM: Na svu sreću, ja imam određeno, ne tako loše, muzičko predznanje, jer sam pohađala jednu od najboljih srednjih muzičkih škola u bivšoj SFRJ, „Josip Slavenski". Uprkos tome, vežbala sam svakodnevno tokom celog leta, tako da sam na probe u septembru došla potpuno spremna. Umnogome mi je pomoglo to što sam u prethodnoj godini, tokom porodiljskog odsustva, vežbala u teretani i stekla dobru kondiciju koja je neophodna za bavljenje ovim žanrom. Na kraju krajeva, bilo je potrebno vratiti se u svoje telo posle uvećanja od nekih trideset kilograma.

YC: Šta je od vas zahtevao Vlada Pejković (muzički direktor predstave, bas-gitarista u bendu na sceni i kompozitor)?

PM: Vlada, Milena, Boža (pijanista) i ja išli smo u istu, već pomenutu školu, tako da je sve na čemu je Pejković insistirao, meni bilo poznato. Dopalo mi se kako je „shvatio" neke od numera. Tako nas je za numeru Šapuću kompozitor Duncan Sheik pohvalio i rekao da mu se naša interpretacija dopala više od one na Brodveju. Rekao je da ga moje pevanje podseća na Björk, što sam doživela kao veliki kompliment. Rekao je i još ponešto, ali neću da se hvalim.

YC: Šta te je najviše privuklo ovoj predstavi: tema, muzika, ekipa?

PM: Sve zajedno. Celokupno novonastalo delo veoma je privlačno. Kad je reč o ekipi, tu su moji klasići (Nataša, Ivan i Daniel), kao i ostale mlade kolege iz kuće, tako da je bilo uzbudljivo. Mislim da je pre svega bio izazov videti da li je ansambl BDP-a zreo za ovakav spektakl. U predstavi učestvuju i mladi glumci koje ja nisam poznavala, a koji su veoma talentovani i mislim da će ih publika voleti.

YC: Sigurno si gledala Buđenje proleća u „Radoviću"; u čemu je razlika između drame i mjuzikla? Šta misliš da snažnije deluje?

PM: Nisam gledala predstavu u „Radoviću", ali planiram da je pogledam. Najsnažnije deluju istinitost i autentičnost, bez obzira na to koji je žanr u pitanju.

YC: Da li si zadovoljna onim što ste postigli, reakcijom publike? Ipak je to, slobodno može da se kaže, prvi mjuzikl u Beogradskom dramskom.

PM: Vreme će pokazati šta publika misli o onome što smo napravili. Trudili smo se, radili, a na publici je da nas nagradi aplauzom ili ne.

"Nisam čekala nagradu i zato mislim da je primam mirno i da je primam na vreme, na nekoj granici svojih godina kada mogu da je primim srećna i sa punom svešću o tome", rekla je Sablićeva.

"Srećna sam zato što sam još u poslu, zato što se radujem svojim ulogama koje igram i koje ću igrati, o kojima upravo pregovaram. Mislim da imam još uvek i veliku šansu da i pred sobom i pred drugima opravdam to zaista veliko, veliko glumačko priznanje", istakla je popularna glumica.

Ona je dodala da joj radost pomalo remeti svest o predstojećem poslu.

"Stalno razmišljam o svim obavezama koje me sada čekaju, o svečanom primanju nagrade, o intervjuima i prilikama kada treba da govoriš i da budeš iskren, a da ne budeš glup", kazala je Sablićeva.

Deo nagrade je i objavljivanje monografije o laureatu. Uz napomenu da je od one vrste glumaca koji ne skupljaju nikakvu dokumentaciju i da su to nekada uredno radili teatri kao matične kuće, Sablićeva je podsetila da je o njoj svojevremeno objavljena jedna mala monografija kada je dobila nagradu "Ljubinka Bobić".

"Tu ima divnih tekstova, mislim da će dobro poslužiti, ali ipak će biti dosta posla. Nema tu baš nekih štabova ljudi koji će za tebe to da urade", dodala je Sablićeva.

Na pitanje gde posle višedecenijske karijere nalazi energiju, odgovorila je - "u životu, kako je to rekao Branko Pleša".

"Uvek zahvalim sebi i Bogu što sam u snazi i što postoji ta energija u meni, što se i ljutim i radujem, što volim svoj poziv, što se mnogo, mnogo radujem svom poslu", naglasila je Sablićeva, dodajući da je svesna da će je i to jednog dana napustiti.

„Nisam ja ništa posebno, prosto sam jedna tipska glumica koja se toliko godina bavi poslom sa velikom ljubavlju i, hajde da kažem tu relativnu reč, uspehom. Ostavlja te strast za ovim i onim, za putovanjima i ljubavnicima, to je prirodno, to je biologija, ali mislim da je strast za glumu ona koja te poslednja ostavlja. Zahvalna sam životu što sam u toj i takvoj priči", istakla je Sablićeva.

Odluku o nagradi doneo je žiri čiji je predsednik bio Vojislav Brajović. Naknadno će biti objavljen datum svečanog uručenja zlatne kopije prstena Dobrice Milutinovića, barda srpskog glumišta iz prošlog veka.

Razgovarala: Ivana ĆIRICA

Cirque du Soleil su od grupe 20 uličnih izvođača na početku 1984. godine, postali ogromna organizacija za kvalitetnu umetničku zabavu. Danas ih čini 5.000 zaposlenih širom sveta i više od 1.200 izvođača. Zaposleni i umetnici jesu pripadnici 50 nacionalnosti i govore 25 jezika. Videlo ih je skoro sto miliona ljudi u preko 300 gradova na svim kontinentima. Samo ove godine nastupaju širom sveta sa 20 različitih predstava.

Svetska premijera predstave Saltimbanco održana je u Montrealu 1992. godine. Za 18 godina rada ispod cirkuskog šatora, predstava je obišla 75 zemalja na pet kontinenata. Pre tri godine prilagodili su je izvođenju u velikim arenama.

Saltimbanco je najduže izvođena predstava trupe Cirque du Soleil koja se, još od 1992. godine, prikazuje širom Evrope, Severne i Južne Amerike, Australije, Japana i Novog Zelanda. Naslov je nastao iz italijanskog izraza saltare in banco, što znači 'skakati na klupi'. Predstava istražuje iskustvo urbanog života u bezbroj oblika: ljude iz urbanih sredina, njihove različitosti i sličnosti, porodice i supkulture, užurbanosti ulica i visine zgrada.

Saltimbanco je tipična predstava Cirque du Soleil inspirisana urbanim tkivom metropole i njenim šarolikim stanovnicima. Odlučno barokna u svom vizuelnom vokabularu, predstava vas kroz eklektičan niz likova vodi u svet sanjarenja, nestvarni i izmišljeni grad u kojem je različitost uzrok nade.

Bruce Mather, umetnički direktor trupe Cirque du Soleil, pridružio se projektu pre dve godine. Kao umetnički direktor vodi računa o tome da je integritet umetnika uvek poštovan. U obavezi je da stalno nadgleda šou (umetnike, izvođenje, svetlo, kostime, koreografiju), kako bi bio siguran da su zadovoljeni visoki standardi. Pre nego što se pridružio trupi, proveo je devet godina ploveći morima kao direktor zabavnog programa na brodovima za krstarenje. Svet je obišao i kao izvođač (pevač, igrač, glumac) u raznim produkcijama. Nastupao je i u čuvenom Lidu u Parizu.

Ekskluzivno za Yellow Cab govori o Saltimbancu, Cirque du Soleil, umetnicima, muzici...

Bruce Mather: Kad je predstava Saltimbanco nastala 1992, procenjeno je da će migracija po gradovima nastaviti da raste. Ova ideja bila je premisa na kojoj je Saltimbanco zasnovan. Gradovi su mreže međuljudskih odnosa ali i paradoksa, a upravo su na tome zasnovani likovi, tačke, kostimi. Ova predstava dočarava životnost, različitost i neobuzdanu energiju velikih gradova i njihovih stanovnika.

Predstava je, takođe, o evoluciji - napretku unutar samih ličnosti, ali i napretku odnosa među ljudima. Sve likove Saltimbanca otkrivamo u drugom delu predstave.

YC: Na koji način predstava istražuje urbani život?

BM: Ne treba mnogo obraćati pažnju na priču, zaplet... Ljudi treba da dođu i uživaju u predstavi. Videćete neke od najboljih akrobata na svetu, koji izvode ono što se većina nikada ne bi usudila da proba. Ovi ljudi svakodnevno rizikuju život za publiku.

YC: Kakvu poruku šalje Saltimbanco?

BM: Saltimbanco šalje poruku da je u životu sve moguće. To je, zapravo, sasvim jednostavna predstava, ne u lošem smislu te reči. Istražuje za šta je sve sposobno ljudsko telo, bez upotrebe neke složene tehnologije. Zadivljujuće je videti šta je svaki od tih 50 umetnika sposoban da izvede svake večeri. Mnogima je inspiracija. Imamo neke mlade umetnike koji su videli šou pre 12 godina, a danas nastupaju u predstavi.

YC: Šta se menjalo tokom 18 godina, koliko postoji predstava?

BM: Ne mnogo. Neke scene su modifikovane da bi mogle da se igraju u arenama. Originalni koncept ostao je isti, kao i likovi. Naravno, morali smo sve malo da prilagodimo mlađim umetnicima, ali uvek poštujemo originalni koncept.

YC: Šta sve može da se očekuje od akrobata u čak devet tačaka?

BM: Očekujte zadivljujuće akrobatske veštine u raznovrsnim umetničkim tačkama. Neke su tradicionalnije, neke su grupne, kao na primer Russian Swing, u kojoj neki artisti lete na visini od 14 metara.

YC: Kakva je muzička podloga predstave?

BM: Muzika se uvek izvodi uživo. Izvodi je petočlani bend sa dva pevača. Muzika je raznovrsna - melodična ili ona koja, zapravo, pruža uvid u neverovatne glasovne mogućnosti naših pevača. Imamo čak i jednu opersku ariju na kraju predstave.

YC: Kakve sve sposobnosti treba da ima umetnik da bi postao član vaše trupe?

BM: Umetnika moraju da krase vera, strpljenje, jaka volja i svakako posvećenost onome što radi. Nije sve u fizičkoj spremnosti i sposobnosti da nastupaš svake večeri, mada je i to veoma važno. Život na turneji, na putu, nije uvek lak, a umetnici na to moraju odmah da se priviknu. A posvećenost - pa, moraš da voliš ovakav posao, moraš da uživaš u njemu svakog dana, čak i kada ti se ne vežba.

Prošlog meseca u okviru BEMUS-a izvedena je nova produkcija Narodnog pozorišta, Mozartova opera Figarova ženidba. O radu na njoj pričamo s dirigentom Premilom Petrovićem.

Yellow Cab: Kako „vaš" Mozart danas zvuči?

Premil Petrović: Nadam se aktuelno! Nama se svima čini da mi znamo šta je Mozart, a shvatanje Mozarta menjalo se kroz istoriju. Mene zanima da se napravi živ Mozart, a ne onakav kakav se i dalje tradicionalno izvodi u istočnoj Evropi - uglađeno, fino, ali dosadno. Kritikama iz Mozartovog vremena dolazi se do toga da je njegova muzika smatrana agresivnom, grubom, preteranom, sve ono što mi ne vezujemo za Mozarta danas. Ono što smo mi, na primer, uradili s Mozartom, jeste da kod pevača nije akcenat na lepom pevanju, već na govoru, intenziviranju teksta. Orkestar nije puka pratnja, već lik koji često govori tekst, čak nasuprot onome što govore pevači. Kontrasti su zaoštreni, a afekti se menjaju od takta do takta. Mi smo potencirali te kontraste do kraja. Mislim da je to najsličnije Mozartu iz 18. veka, a paradoksalno, to stvara njegovu aktuelnost.

YC: Šta vam je kod Mozarta najizazovnije?

PP: Izazovna mi je višedimenzionalnost. Na prvi pogled stvari izgledaju jednostavno, a zapravo su neshvatljivo komplikovane. Na primer, Barbarina, jedan od likova, na početku četvrtog čina peva kako je izgubila nekakvu iglu. Ona je očajna, na ivici smrti, ta arija je bukvalno tragična. Na prvu loptu ne shvata se zašto je baš toliko tužna. A zapravo, igla je simbol za penis, ona je izgubila nevinost, i to tako što je bila silovana. Naizgled igrarija, zapravo je priča o strašnoj kompleksnosti ljudskih odnosa. Ne treba zaboraviti da je Mozart živeo u vreme markiza de Sada, da je Da Ponte, libretista, bio prijatelj s Casanovom, tako da ta ekipa ljudi nije bila nimalo naivna. Mozartovo vreme je vreme Opasnih veza.

YC: Ko vam je najomiljeniji lik u Figaru?

PP: Cherubino. A bio je i Mozartu. Cherubino ni kod Beaumarchaisa ni kod Da Pontea nije bio najbitniji lik. Međutim, Mozart je na njemu insistirao. Cherubino je dečak pubertetlija, opsednut otkrivanjem ljubavi, seksualnosti i zavođenjem svih žena. Ta seksualnost kod Mozarta zapravo je metafora za život, seksualnost je prokretačka sila života.

YC: Radili ste s poznatim baroknim orkestrom Divino Sospiro u Portugalu. Kako je to bilo?

PP: Bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim s njima. To je vodeći lisabonski orkestar za staru muziku i jedan od vodećih u Evropi. Meni je kod orkestara za staru muziku zanimljivo to što u njima sviraju posvećenici, orkestar svira s neverovatnom strašću. Ta strast je nešto zbog čega, paradoksalno, orkestri koji sviraju staru muziku zvuče savremenije nego oni iz 19. veka. Postoji neka bizarna sličnost senzibiliteta 18. i našeg 21. veka.

YC: Mnogo je zanimljivih projekata u sledećoj godini. Čemu se najviše radujete?

PP: Naročito se radujem Schoenbergovom Pjerou Mesečaru čiju premijeru imamo u martu 2011, u režiji Brucea LaBrucea, reditelja političkih, teorijskih, queer porno filmova. Meni se veoma sviđa njegov koncept i mislim da će rad biti uzbudljiv. Drugi projekat je Orkestar bez granica koji sam pokrenuo, u kome će biti najbolji muzičari iz bivše Jugoslavije. Orkestar ima dva cilja - umetnički i politički. Mislimo da možemo da napravimo orkestar konkurentan vodećim zapadnoevropskim orkestrima, koji sami ovde ne možemo da stvorimo, a u komunikaciji sa drugim zemljama u regionu možemo. West-Eastern Divan Orchestra, koji nam je inspiracija, sačinjen je od muzičara Palestinaca i Izraelaca. Kada su povodom koncerta bili „premešteni", na primer u Nemačkoj, shvatili su da su oni međusobno mnogo sličniji, nego s Nemcima, po mentalitetu, jeziku, kulturi, iako su permanentno u ratu. Mislim da bi se to dogodilo i nama. Mi u regionu smo, od Makedonije do Slovenije, dovoljno slični, a opet i dovoljno različiti da možemo da učimo jedni od drugih.

D.L.

"Da krenem od najteže teme, a to je budžet. Uspeli smo, iako su predviđanja bila vrlo mračna i pesimistična, da dobijemo prošlogodišnji budžet, koji je u odnosu na Bitef kakav smo navikli da gledamo smanjen za 30 posto", rekla je ona.

Kajgo je napomenula da to znači manji broj predstava nego ranije, ali da to ne vidi kao veliki problem. "Bitan je kvalitet, a da li ćemo imati 10 ili 15 predstava - to u ovoj situaciji nije toliko važno. Dakle, uspeli smo, sa budžetom kojim smo raspolagali, da dovedemo solidan broj vrlo kvalitetnih predstava. To je imperativ i tu se apsolutno slažemo selektori i ja da nam je to najvažniji cilj", izjavila je direktorka.

Kajgo je kazala da je, takođe, vrlo značajno što je 44. BITEF uspeo da obezbedi bogat prateći program. "O tome ćemo tek na kraju prodiskutovati, na koji način može marketinški da se unapredi, kako animirati ljude da tim pratećim programima pristupaju sa istom revnošću kao i glavnoj selekciji".

"Sve u svemu, ja sam prilično zadovoljna. Imamo dobre goste, solidan broj, a to je važno jer imamo ponovo progam 'Showcase', tako da gosti mogu da pogledaju našu produkciju i eventualno pozovu neku predstvu na gostovanje ili drugi festival", rekla je ona.

Na pitanje o odzivu publike, odgovorila je da je poseta kao i uvek izuzetna i da se traži "karta više". Predstave su igrane u punim salama, jer cene ulaznica nisu podizane od prošle godine, a organizatori se trude da prave zaljubljenike u moderni teatar puste i bez karte.

Kajgo je najavila aktivniju saradnju sa Fakultetom dramskih umetnosti, da se studentima "na kojima je budućnost našeg pozorišta omogući pristup na sve predstave".

Ona nije precizirala broj prodatih karata, ali je rekla da će zarada svakako biti manja nego prošlih godina, jer ovoga puta nije bilo predstave u našoj najvećoj sali, u Sava centru. Inače, oko polovine predviđenih mesta se pušta u prodaju, a ostalo se izdvaja za protokol.

"Ulaznice su se odlično prodavale, a reakcije o predstavama su, kao i uvek kada je reč o BITEF-u, različite. To je draž ovog festivala. Uvek se rado setim rečenice Mire Trailović (rediteljke i osnivača BITEF -a), koja je rekla da kad BITEF više ne bude imao negativne komentare, neće više biti ono što jeste. To apsolutno nije njegov cilj, niti uopšte postoje predstave koje se mogu uvek i svima dopasti", naglasila je Kajgo.

Ona je primetila da je zanimljivo pratiti reakcije, na primer za predstavu "Ujka Vanja", koja je oduševila gotovo sve gledaoce, ali opet ima i nekoga kome se nije dopala, dok sa druge strane, hermetičnije predstave koje su duge, sporog ritma i nekim ljudima dosadne, ipak imaju svoju publiku, zaljubljenike u tu vrstu teatra i njegovu izuzetnu poetiku i estetiku.

"BITEF mora da bude otvoren prema svim komentarima. Glavna sučeljavanja su između ljudi koji vole tradicionalni teatar i smatraju da je Bitef radikalan i negledljiv i onih koji su možda previše u avangardnim stremljenjima pa im se čini da je BITEF
otišao u mejnstrim, da dovodi rediteljske zvezde i da je nekako izdao načela avangarde za koja se od svog osnivanja zalagao", izjavila je Kajgo.

Ona je istakla da "od svog osnivanja BITEF nudi obe opcije publici" i ukazala da mi "ni danas nismo u situaciji da imamo dva velika festivala - jedan da samo traga za onim što je novo, a drugi da dovodi zvezde".

"Imamo samo jedan festival, koji mora da okuplja te dve krajnosti, da poziva i predviđa promene u teatru, ali i da poziva jednog Goša, Vilsona ili Martalera, što je već skoro klasika".

Na pitanje o utiscima stranih gostiju, Kajgo je odgovorila da su njihove reakcije na program festivala odlične. Što se tiče ličnih utisaka, ova baletska umetnica i dramska autorka izjavila je da "uvek pokušava da sa distance posmatra i organizaciju, a najpre umetnički domet festivala".

"Tu se ogradim od svoje pozicije kao menadžera i pokušam da ostanem u ulozi nekoga ko je odrastao uz BITEF, ko je u umetničkom smislu sazrevao uz taj festival i kome je on mnogo značio, bez obzira da li sam sa neke predstave izašla egzaltirana ili iznervirana. Krajnje sam otvorena kada sa selektorima razgovaram o svim problemima i o svim mogućnostima da se festival unapredi", rekla je Kajgo.

Ona je istakla da nam "BITEF donosi jedinstvenu mogućnost uvida u prvu po kvalitetu evropsku selekciju, upoznavanje sa radom najboljih ansambala i najboljih autora".

Kajgo je rekla da je iz programa 44. BITEF -a lično pod najvećim uticajem predstave "Ujka Vanja" Dojčes teatra. "Gledati takvu vrhunsku kompaniju, pri tom u Gošovoj režiji, to je nešto što nam je svima neophodno".

Ona je dodala da je program ponudio i nešto drugačije - italijansku predstavu "Tužni tropi" kao zanimljiv vizuelno plesni teatar i mađarsku "Frankenštajn projekt" koja je u drugom pravcu radikalna.

"Dakle, to je ono gde Bitef balansira - između krajnje radikalnosti, avangarde i nekog mejnstrima  koji je legitiman, jer nam jedini daje uvid u to šta se u Evropi događa u vrhunskom pozorišnom stvaralaštvu", zaključila je Kajgo.

Povodom budućeg koncepta, naglasila je da BITEF kao živ i dinamičan organizam mora da bude otvoren sugestijama koje su dobronamerne i argumentovane. "Takvo je, recimo, bilo pitanje da se u teorijskom smislu razjasni šta je to što je novo, da li da se i dalje koristi taj termin ili neki drugi", rekla je ona, podsetivši da je Bitef nastao u određenom društvenom kontekstu koji se sa protokom godina menja, pa se menja polako i festival.

Kajgo je kazala da je tribina "No logo", koja je održana u okviru BITEF-a, bila pokušaj da se suština festivala ne određuje kroz društveni kontekst, nego da on sam sebe preispita. "U tom smislu bavili smo se temom da li festival treba da ima slogan ili ne. Tribina je bila korisna za direktore festivala, razmenili smo iskustva, a otvorili smo i pitanja u kojoj meri marketing, koji je u današnje vreme neophodan da biste doprli do publike, sme da ima upliv u festival, da li će ga u kvalitativnom i umetničkom smislu narušiti".

"Koristiti 'trikove' da bi se široj publici predstavilo nešto što je kvalitetno ili ostati na svom pravcu pa imati elitu sa pet ljudi u sali, to je velika dilema", rekla je Kajgo.

Nacionalni teatar će sutra u novu sezonu zakoračiti sa drugom premijernom podelom veoma uspele operske predstave "Lučija od Lamermura", u režiji Džona Ramsteramada iz Engleske, pod  upravom nemačkog dirigenta Johanesa Harnajta.

Nakon "Lučije", očekuje nas redovan repertoar , sa kojim počinjemo ranije nego što je to uobičajeno u  beogradskim pozorištima, dodao je Đurovih izrazivši zadovloljstvo što će Narodno pozorište i ove godine biti na Bitefu sa predstavom "Bahantkinje" u režiji švedskog reditelja Stafana Valdemara Holma.

Najznačajnijim događajem u narednom mesecu Đurović je, u intervjuu Tanjugu,  ocenio premijeru komada "Zlatno tele" Iljfa i Petrova, u dramatizaciji i režiji Gorana Markovića koja je zakazana za 6. oktobar.

"To je predsetava sa kojom smo uveli jedan rekao bih, nov način pozorišnog organizovanja i premišljanja. Predstavu smo završili u prošloj pozorišnoj sezoni i već je odigrali u Leskovcu, Pančevu i Šapcu, tako da je publika u Srbiji mogla da je vidi pre beogradske premijere", rekao je upravnik Narodnog pozorišta.

On je dodao da će u pozorišnim analima ta predstava sigurno ostati zapisana po tome što će  to biti jedna od prvih ako ne možda i prva predsetava Narodnog pozorišta, čiju će premijeru direktno prenositi RTS.

"Ideja nam je da televizijski auditorijum, i pozorišni u zemlji, ali  i u inostranstvu, posredstvom satelita, vidi kako izgleda premijera u nacionalnom teatru i da to značajno delo i značajnu premijeru izvedemo za zaista najširi mogucni pozorišni i televizijski auditorijum. Radujemo se tom događaju, to će biti za nas i za televiziju Srbije, veoma značajno umetničko i organizaciono iskustvo", ocenio je Đurović.

Do kraja godine nacionalni teatar čekaju još dve premijere. Na Sceni "Raša  Plaović"  27. oktobra biće izvedeni "Državni službenici" Ronalda Harvuda u režiji Đurđe Tešić. Prethodno će, 21. oktobra, na Velikoj sceni u okviru Bemusa, posle desetogodišnje pauze, Nardono pozorište učestvovati sa Mocartovom operom "Figarova ženidba", u režiji Jagoša Markovića, pod dirigentskom palicom mladog ali već zapaženog Premila Petrovića.

Đurović je podsetio na  značajno prisustvo Narodnog pozorišta na međunarodnoj pozorisnoj sceni, pa je tako za 13. oktobar zakazano gostovanje u Solunu sa "Bahantkinjama",  a u okviru Dana srpske kulture u Egiptu u Kairu, 13. i 14. novembra nastupiće sa baletom "Ko to tamo peva".

"Verujemo da će  naših gostovanja biti znatno više, a i  gostovanja na našim scenama pozorišta iz regiona i Evrope. Koncept aktuelne uprave Narodnog pozorišta, je apsolutno umrežavanje regionalnih nacionalnih teatara i onih teatara sa kojima imamo unutrašnju srodnost i umetničke afinitete", rekao je upravnik.

Đurović je posebno ukazao da je Narodno pozorište tokom protekle sezone, zahvaljujući akciji Ministarstva kulture "Srbija u Srbiji",  bilo veoma prisutno na scenama širom zemlje, dodajući da će, prema informacijama kojima raspolaže, to biti nastavljeno i u novoj sezoni.

Govoreći o poslovima koji stoje pred nacionalnim teatrom , njegov upravnik je ocenio da renoviranje zgrade koje je letos počelo i koje će trajati naredne dve godine ide predviđenim tempom.

"Do sada je zamenjeno  36 krovnih prozora, završili smo hidroizolaciju krova, u toku je proces zamene rashladnih kula. To je ozbiljna investicija, koja je koštala 12 miliona dinara koje  je dalo Ministarstvo kulture", precizirao je Đurovih, ističući da je deo sredstava obezbedilo i samo pozorište iz sopstvenih prihoda iz kojih se trenutno umiva stakleni deo fasade.

On je dodao da će otvaranje Muzeja Narodnog pozorišta, 22. novembra na 142.rođendan, biti glavna investicija, koja će biti realizovana iz donatorskih i sopostvenih prihoda.

"Na prostoru od  370 kvadratnih metara biće prikazani značajni eksponati koji su vlasništvo Narodnog pozorišta ili smo ih dobili na poklon, zahvaljujući kojima će publika moći više da sazna  o velikim umetnicima, ali i o istorijatu nacionalnog teatra. Planirano je da bude digitalizovan kompeltan arhiv Naodnog pozorišta i dostupan javnosti upravo u Muzeju nacionalnog teatra", rekao je Đurović.

Novina u novoj sezoni je i to što će, u želji da pozorišni čin bude približen  što širem krugu ljudi, parter u Narodnom pozorištu biti posebno ozvučen. To će osobama sa oštećenim sluhom omogućiti da lakše prate predstave, objasnio je upravnik.

Na pitanje sa kakvim finansijskim rezultatom iz prethodne sezone dočekuju novu, Đurović je napomenuo da je Narodno pozorište prvi put posle deset godina bez ikakvih dugova. Ističući da novca nikada nije dovoljno, upravnik Narodnog pozorišta je ipak konstatovao da je, s obzirom na opšte stanje u društvu, ekonomsku krizu, nacionalni teatar "veoma ozbiljno finansirana institucija kulture".

On smatra da je veliki uspeh to što će prvi put Narodno pozorište do 1. oktobra izaći sa repertoarom premijernih i reprezentativnih predstava opere i baleta  za celu sezonu, do 29. juna. Ta evropska praksa da pozorište ima kompletan repertoar je nešto što je prvi put realnost u Narodnom pozoristu, dodao je on, ocenivši da će valjano planiranje u velikoj meri doprinei i kvalitetu samih predstava.

Đurović je podsetio da je predstave na scenama nacionalnog teatra u prošloj sezoni videlo oko 170 000 gledalaca, što  znači da su one bile gotovo stoprocentno popunjene. Ima nekih predstava, kao i u svakom pozorišetu, gde publike ima manje, ali dobrim delom ima onih gde publika mora da stoji, objasnio je on.

Najavio je da će cena karte i u novoj sezoni ostati nepromenjena kako bi ona bila dostupna srednjoj klasi koja najčešće ide u pozorište.

Studenti će i nadalje, ako dođu pola sata pre predstave, moći da kupe kartu za sto dinara i da je gledaju sa treće galerije. Đurović je podsetio da Narodno pozorište ima redovne matine predstave za gledaoce koji sticajem okolnosti ne mogu da budu na večernjim predstavama, da ima predstave za penzionere, kao i posebne predstave za decu ometenu u razvoju.

"Cilj nam je da stvaramo novu pozorišnu publiku i da na takav način, kao kuća koju finasira država, doprinesemo njenom boljem i kvalitetnijem radu, ali i da odgovorimo na neke bitne društvene obaveze koje kao nacionalna institucija imamo", rekao je upravnik Narodnog pozorišta.