19. 04. 2010

Aja Jung, balerina i koreografkinja: Angažovanost slobodnog tela

Aja Jung, direktorka Beogradskog Festivala Igre, balerina i koreograf, govori o konceptu ovogodišnjeg festivala, njegovoj angažovanosti, kao i o sopstvenom poimanju pokreta, ulozi savremenog gledaoca i vidljivosti plesne scene u Srbiji...

Yellow Cab: Zašto ste se u svojoj karijeri odlučili za pokret?

Aja Jung: Nije to bila odluka, nema mistifikacije: radilo se o običnoj želji jedne devojčice da obuje baletske patike i stane pred ogledalo. Nisam dozvolila da me igra prevari i napusti, već sam svoje iskustvo upotrebila sa druge strane zavese.

YC: Kakva je, po vašem mišljenju, uloga i pozicija današnjeg gledaoca i koliko on danas „neposlušno" napušta pasivnu poziciju posmatrača?

AJ: Današnji gledalac je zahtevan, sa sobom nosi mnoštvo informacija i kulturu Interneta, nema strpljenja, pa savremena igra mora da bude brza. Međutim, kod nas je situacija mnogo teža: u nasleđe su nam ostavljeni kič i nekultura, pa je teško naterati nove generacije u mrak teatra. Nedostatak strategije i poplava lako dostupnog neukusa.

YC: Beogradski festival igre dobio je nagradu zbog svog društvenog angažmana. Kako se njegov koncept smešta u društvo?

AJ: Ako izuzmemo predstave italijanskog Aterballetta i izraelske kompanije Kibbutz, koji nam nude pravo uživanje posle duge zime, ovo je, u programskom smislu, najhrabriji festival do sada. Negov slogan glasi Pokret beskonačan. Pokret u svojoj kružnoj i nesagledivoj putanji govori o ljubavi, strahu, otuđenosti, slobodi, nepravdi, želji, bolu, traganju, večnosti... Dolazi nam Akram Khan sa igračima Nacionalnog baleta Kine i dovodi bahok, priču o savremenim nomadima smeštenu u tranzitnu zonu jednog aerodroma. Predstava Pakao u koreografiji Emija Greka jeste svojevrsni osvrt na kič osamdesetih; smeli Vrt uživanja viđen okom francuske glumice, balerine, koreografa i reditelja Blance Lee... Belgijska trupa Peeping Tom vodi nas do Ulice Vandenbranden broj 32, a Balet Ženeve, kompanija blistave tradicije, donosi moderan triple bill program.

YC: Da li vam je ove godine bio otežan rad zbog svetske krize? Neke manifestacije u njoj pronalaze opravdanja.

AJ: Nismo ništa otkazivali, iako još postoji neizvesnost tehničko-finansijske realizacije manifestacije, ali podrška svih onih koji su pomogli ovogodišnji program imponuje i više obavezuje. Festival kontinuirano podržavaju Ministarstvo kulture i Skupština grada Beograda, ambasade i kulturni centri zemalja učesnica, a već duže, kao generalni pokrovitelj, i kompanija Vip mobile, čije principe poslovanja i ulaganja treba prepoznati kao jedini održiv model za budućnost kulturnih programa. Prijatelji festivala su i Bambi Banat, US Steel Srbija, Lancia, Delta Generali, Grand Casino Beograd, Doncafe, Nestea... Jedina satisfakcija donatora ove vrste jeste u svesti da možda kreiraju neku bolju budućnost, uz aplauz publike i dobre reči ponekog novinara.

YC: Kako vidite plesnu nezavisnu scenu u Srbiji i šta mislite o načinima povećanja njene vidljivosti?

AJ: Misija festivala bila je da predstavi novu igru i u nju uvede publiku, medije, sponzore... neke nove klince. Vidljiv je njegov uticaj: nešto se pomerilo, došli su inostrani koreografi, pojavili su se gledljivi naslovi. Pomenuću neka imena: Guy Wiezman, Jiříj Kylián, Paul Lightfoot ili, nešto ranije, Staša Zurovac. Ali, strana intervencija je neophodna, potrebni su nam dobri koreografi i kvalitetni pedagozi. Tek kada imate dobar proizvod, možete očekivati reklamu, preporuku i kupca, odnosno publiku.

Ana ISAKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari (1)