Pozorište
25. 07. 2010
Ekskluzivno: Prvi urbani zec!
Intervju s Arpadom Schillingom, rediteljem muzičkog cirkusa „Urban Rabbits" koji startuje na Ušću 31. jula!
Poslednji dan jula mogao bi za Beograđane i sve radoznale goste Beograda biti pravi praznik muzike i telesne veštine u isti mah, jer nas upravo 31. na Ušću očekuje glasoviti muzički cirkus Urban Rabbits u režiji Arpada Schillinga, sa ansamblom od 16 artista i svirača koji su kadri da vam prirede nešto zaista neizrecivo. U saradnji Jugokoncerta, Francuskog kulturnog centra i BELEF-a, ovo leto pretvara se tako u fantaziju vaše ukupne percepcije na svom najvrelijem vrhuncu. Sve to u kreativnom susretu mladog Schillinga (1974), osnivača Kretakor Teatra, i Nacionalnog centra za cirkuske veštine iz Francuske. Bićete tamo sigurno, zar ne?
Yellow Cab: Koji su elementi vašeg rediteljskog poziva najviše pomogli da ukrstite tradicionalni ili savremeni teatar sa cirkusom?
Arpad Schilling: Jean-François Marguerin, direktor Nacionalnog centra za cirkuske veštine (CNAC), predložio mi je pre nekoliko godina da režiram diplomsku predstavu 21. generacije studenata. Objasnio mi je svoju odluku željom da prikaže studentima vezu između cirkusa i pozorišta u radu s pozorišnim rediteljima. Po njegovom mišljenju, novi francuski cirkus zahteva novi pristup, a čini mu se da bi izlasku iz te stagnacije pre doprineli pozorišni reditelji nego plesači ili koreografi. Ja sam pak smatrao da je u cirkusu moguće upotrebiti ne samo koreografije iz sveta igre nego i naći mesto za tradicionalnu naraciju. Pre mene je sa ovom školom radio Georges Lavaudant, bivši direktor pariskog pozorišta Odeon, tako da sam ovu ponudu shvatio kao veliku čast.
Posmatrao sam studente kao likove koji će učestvovati u budućoj predstavi. Osmislio sam komad na osnovu njihovih ličnih priča. U tom smislu nije bilo nikakve razlike između cirkusa i tradicionalnog pozorišta. Razlika je u tome što su ovi mladi umetnici bili uvek sa svojim spravama dok su glumili, tako da su one bile sastavni deo svake scene. Organizacija prostora i ritam predstave umnogome su zavisili od toga, i svoju maštu morao sam da podredim njihovim sredstvima za rad.
YC: Kako vidite sadašnji, a kako nekadašnji status i značenje fenomena cirkusa u odnosu na „ozbiljnu" umetnost?
AS: Zanimam se za duboko egzistencijalno iskustvo, što mi je nezamislivo bez mašte. Cilj mi je da stvorim najčistije metafore. Znakove koji će biti skoro identični sa stvarima koje su obeležene njima. Danas bi čovek već trebalo da može da prepozna stvarnost. On poseduje kvalitete zbog kojih bi njegovo društveno bivstvovanje trebalo da bude lakše. Ali, on svoje mogućnosti koristi veoma retko i zato doživljava neuspeh. Kako bi se odupro duhovnoj bedi, čovek treba da se smeje. Da samog sebe ismeva.
AS: Da li postoji neko ko ne oseća jezu gledajuću opasnu tačku? Jeza je životna potreba koju čovek ne može da zadovolji u običnom pozorištu.
YC: Kako ste birali umetnike ili, još bolje, da li bi baš bilo koji glumac uopšte mogao da se prihvati takvog zadatka?
AS: Akrobati znaju da pretrpe fizičke povrede, ali breme osećajnosti skoro je isto toliko ozbiljno. Zato sam imao više strpljenja sa akrobatima, iako normalno nisam surov ni prema glumcima. Oba pristupa imaju isti cilj, a to je zajednička kreacija. Uvek se trudim da umetnike smatram partnerima.
YC: Kakva je funkcija muzike u cirkusu koji ste stvorili?
AS: Volim da muzici dam dramaturšku ulogu. U predstavi koristimo dve poznate pop numere, dao sam da se prevedu reči pesama kako bi gledaoci mogli da ih prate. Kako su studenti naučili da sviraju razne instrumente u školi, bilo mi je normalno da sami muzički prate nekoliko scena. Nivo muziciranja koji je postavio kompozitor Lawrence Williams nije bio nikakav problem za studente. Ovi muzički trenuci često ilustruju scenu i približavaju je gledaocu. Ali, u nekim slučajevima, muzika stvara potpuno suprotan efekat. Oduvek sam u svojim predstavama koristio muziku zbog njenog kontraefekta, i to sam često postizao uz učešće samih glumaca.
YC: Da li cirkus kao forma zabave i veličanja discipline tela i duha danas odumire, i zašto se to dešava?
AS: Za mene su svi danas glumci. Akrobata se izlaže neposrednoj opasnosti, a glumac u pozorištu ne izlaže se ničemu sličnom. Akrobata ima manje šansi da bude lenj, i kada ga gledate kako radi, pomislite: alal vera, ja to ne bih umeo da uradim!
YC: Šta ste, dakle, pokušali da uradite sa cirkuskom predstavom Urban Rabbits i odakle, zapravo, njen naziv?
AS: Jedan od akrobata ispričao mi je priču o zecu kojeg je sreo vraćajući se jedne večeri biciklom iz grada do kuće na selu u kojoj je živeo s prijateljem. Te večeri dosta je popio. Primetio je zeca tek kada se pojavio pod svetlom bicikla. Kada je životinja videla svetlo, počela je da trči ispred bicikla. Tako su čovek i zec išli jedno kilometar zajedno, a onda je zec nestao u polju. Ovog zeca smatram prvim urbanim zecom, jer je životinja naučila da koristi čoveka.
Z. K.
