Pozorište
13. 09. 2010
Anja Suša: BITEF mora da osluškuje i istražuje
Četrdeset četvrti Beogradski internacionalni teatarski festival biće održan od 15. do 25. septembra. Deset predstava (petnaest izvođenja) iz sedam zemalja - osam inostranih i dve domaće predstave - činiće glavni program. Sa Anjom Sušom, selektorkom BITEF-a, razgovarali smo o tome zašto BITEF prvi put neće imati slogan, ali i o pratećim programima i budućnosti velikog festivala
Anja Suša: Zbog toga što nam je bila namera da istražujemo nove komunikacijske obrasce BITEF-a s njegovom publikom. Dosadašnji slogani BITEF-a su, ionako, bili uglavnom arbitrarni, to jest, nikada im nije bila namera da tematizuju celu selekciju, već pre da ukažu na moguće pravce razmišljanja na koje upućuju pojedine predstave iz selekcije. Osim toga, BITEF-ova selekcija nikada nije polazila od određene teme u odnosu na koju su birane predstave, već obrnuto - izabrane predstave skretale su pažnju na određene teme.
Tako smo ovoga puta rešili da ne usmeravamo pogled gledaoca na predstave preko samo jedne teme, već da relaciju gledalac-predstava učinimo potpuno otvorenom, da gledaocima uputimo izazov da sami kreiraju referentni okvir za percepciju predstava, bez selektora kao posrednika, to jest, interpretatora. To nikako ne znači da nismo svesni obilja tema kojima se predstave u ovogodišnjoj selekciji bave, naprotiv - baš zbog toga što ih ima mnogo, nismo želeli da se ograničimo na samo jednu. Osim toga, ove godine će posle predstava biti organizovani malo drugačiji okrugli stolovi nego ranije, koji će imati određenu temu i na kojima će pored autora predstave biti moguće čuti i stručnjake iz drugih oblasti koji će govoriti o predstavama iz specifične perspektive svojih oblasti proučavanja.
YC: U novinskoj vesti s vaše pres-konferencije stoji da će ovogodišnji BITEF biti bez slogana, dakle, „No Logo". S Naomi Klein ili bez nje, da li mislite da je to što nema slogana, na neki način, slogan sam po sebi?
AS: Citat Naomi Klein nije slučajan: njime pokušavamo da skrenemo pažnju na antimerkantilni i antimarketinški pristup našem festivalu kao deo savremenih no logo umetničkih strategija. U svetu u kome je sve, na neki način, marketing, svesni smo i paradoksalnog i donekle komičnog marketinškog potencijala ovakve odluke. 
AS: Kao i uvek, sve teme od značaja za čovečanstvo. Duboko verujem da dobro i uzbudljivo pozorište mora da ima aktivnu vezu s vremenskim i prostornim koordinatama u kojima se odvija, kao i da mora da bude svesno duha vremena. Sve predstave iz ovogodišnje selekcije imaju taj kvalitet. A tema je stvarno mnogo, ali ne bih sada o njima. Videćete...
YC: Da li biste mogli da nam kažete nešto o pratećim programima koji će biti organizovani uz glavni program?
AS: Ove godine smo, uprkos problemima s novcem koji su usud kulturnih manifestacija i institucija u protekle dve godine, uspeli da se izborimo za sve tradicionalne prateće programe BITEF-a, od kojih bih posebno izdvojila Showcase, to jest, prezentaciju savremenog srpskog pozorišta koja je namenjena stranim programatorima i umetnicima koji žele da se informišu o našem pozorištu i koji mogu da omoguće da naše pozorište postane vidljivije izvan granica Srbije. Selektorka ovogodišnjeg Showcasea je Ana Isaković. Osim toga, tu je odlična BITEF Polifonija koja poslednjih godina privlači mnogo pažnje svojim zanimljivim programima za decu i mlade, a koju uređuje Ljubica Beljanski-Ristić. Treba pomenuti i BITEF na filmu i nekoliko izložbi od kojih je posebno značajna izložba Tomaža Pandura na Kalemegdanu.
YC: Kako vidite budućnost ovog velikog pozorišnog festivala? U kom bi pravcu trebalo da se razvija BITEF?
AS: BITEF nikada ne sme da prestane da osluškuje i istražuje. To je kvalitet koji ovaj festival ima od svog osnivanja do danas. Isto tako, ovo je jedini festival koji ima mogućnosti (da ne ureknemo!) da dovede najveće savremene pozorišne umetnike i najprestižnije produkcije današnjeg pozorišta. I to ne treba menjati. Ali, treba neprestano tragati za novim oblicima komunikacije i dati veću podršku domaćem pozorištu i umetnicima, što bi bilo moguće uraditi putem internacionalnih koprodukcija koje bi, duboko verujem, trebalo da postanu učestalija praksa ovog festivala u budućnosti.
Mića VUJIČIĆ
