Pozorište
13. 12. 2010
Paulina Manov: Ono što ti „pripada"
"Posle premijere predstave Buđenje proleća" spavala sam šest dana i noći neprekidno. Nisam bila svesna toga koliko sam se umorila"
Brodvejska premijera održana je pre skoro četiri godine u pozorištu „Eugene O'Neill". Originalna muzika objavljena je 2006. godine, a dve godine kasnije osvojila je nagradu Grammy.
Mjuzikl Buđenje proleća bio je 2007. godine nominovan u 11 kategorija za nagradu Tony, a osvojio je osam, uključujući nagrade za najbolju muziku, režiju, tekst, mladog glumca. U Londonu je produkcija ovog komada osvojila četiri prestižne nagrade Olivier 2009. godine, i to za najbolji mjuzikl, najboljeg glumca, najbolju sporednu ulogu i dizajn zvuka.
Buđenje proleća režirao je Nebojša Bradić, a pored Pauline Manov igraju Nataša Marković, Milica Zarić, Ljubinka Klarić, Ivan Tomić, Daniel Sič i drugi. Veliki posao obavio je kompozitor Vlada Pejković, koji je za ovu priliku okupio bend koji uživo svira na sceni.
Drugi, pomalo ličan razlog zbog kog je ova predstava bitna, jeste povratak Pauline Manov posle porodiljskog odsustva.
Yellow Cab: Kakav osećaj pruža povratak u pozorište?
Paulina Manov: Kao kada se vratiš u svoj razred posle raspusta. Nedostajali su ti drugari, ali si ti malo stariji i zreliji. Događaji s raspusta malo su te promenili.
YC: Šta ti je najviše nedostajalo?
PM: Život na sceni. Svi ti moji likovi, životi koje sam živela... Publika, uzbuđenje...
YC: Kako si reagovala kada ti je reditelj Bradić ponudio ulogu?
PM: Bila je održana audicija posle koje me je gospodin Bradić pozvao i rekao da je veoma zadovoljan onim što sam pokazala. Sama partitura cele uloge, i dramske i muzičke, jeste nešto što „meni pripada", ali toliko puta desi se da ti nešto za šta misliš da ti „pripada", na kraju baš i ne pripadne. Ja sam u svakom slučaju bila veoma srećna i uzbuđena što ću raditi nešto što mi je bilo jasno i lako od samog početka. Tokom celog leta pevala sam svoju partituru i jedva čekala da dođe septembar i počnu probe.
YC: Kako su izgledale probe?
PM: Gotovo da nismo imali čitaće probe. Odmah smo ušli u prostor. Prvo smo savladali muzički deo, a zatim smo radili na pokretu. Probe su trajale od 10 sati pre podne do pet po podne svakog dana i stvarno ne mogu da se setim da sam na nečemu toliko radila kao na ovoj predstavi. Posle premijere spavala sam šest dana i noći neprekidno. Nisam bila svesna toga koliko sam se umorila.
YC: Koliko si morala da vežbaš pevanje (i kako ga uvežbavaš)?
PM: Na svu sreću, ja imam određeno, ne tako loše, muzičko predznanje, jer sam pohađala jednu od najboljih srednjih muzičkih škola u bivšoj SFRJ, „Josip Slavenski". Uprkos tome, vežbala sam svakodnevno tokom celog leta, tako da sam na probe u septembru došla potpuno spremna. Umnogome mi je pomoglo to što sam u prethodnoj godini, tokom porodiljskog odsustva, vežbala u teretani i stekla dobru kondiciju koja je neophodna za bavljenje ovim žanrom. Na kraju krajeva, bilo je potrebno vratiti se u svoje telo posle uvećanja od nekih trideset kilograma.
YC: Šta je od vas zahtevao Vlada Pejković (muzički direktor predstave, bas-gitarista u bendu na sceni i kompozitor)?
PM: Vlada, Milena, Boža (pijanista) i ja išli smo u istu, već pomenutu školu, tako da je sve na čemu je Pejković insistirao, meni bilo poznato. Dopalo mi se kako je „shvatio" neke od numera. Tako nas je za numeru Šapuću kompozitor Duncan Sheik pohvalio i rekao da mu se naša interpretacija dopala više od one na Brodveju. Rekao je da ga moje pevanje podseća na Björk, što sam doživela kao veliki kompliment. Rekao je i još ponešto, ali neću da se hvalim.
I gluma i oboa
Paulina Manov diplomirala
je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1999. u klasi profesora
Milenka Maričića.
Završila je i srednju muzičku školu, svirala obou. Igrala je u serijama, filmovima, mnogim predstavama: Čekajući Godoa, Pelikan, Trg heroja i Silvija u Ateljeu 212, Supermarket, Paviljoni, Leons i Lena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Osvrni se u gnevu u Narodnom pozorištu, Mo Mo u Pozorištu „Duško Radović", Zver na mesecu, Gospodin Foka, Razneseni, Nakaze i nedavno Buđenje proleća u Beogradskom dramskom pozorištu.
PM: Sve zajedno. Celokupno novonastalo delo veoma je privlačno. Kad je reč o ekipi, tu su moji klasići (Nataša, Ivan i Daniel), kao i ostale mlade kolege iz kuće, tako da je bilo uzbudljivo. Mislim da je pre svega bio izazov videti da li je ansambl BDP-a zreo za ovakav spektakl. U predstavi učestvuju i mladi glumci koje ja nisam poznavala, a koji su veoma talentovani i mislim da će ih publika voleti.
YC: Sigurno si gledala Buđenje proleća u „Radoviću"; u čemu je razlika između drame i mjuzikla? Šta misliš da snažnije deluje?
PM: Nisam gledala predstavu u „Radoviću", ali planiram da je pogledam. Najsnažnije deluju istinitost i autentičnost, bez obzira na to koji je žanr u pitanju.
YC: Da li si zadovoljna onim što ste postigli, reakcijom publike? Ipak je to, slobodno može da se kaže, prvi mjuzikl u Beogradskom dramskom.
PM: Vreme će pokazati šta publika misli o onome što smo napravili. Trudili smo se, radili, a na publici je da nas nagradi aplauzom ili ne.
