Pozorište
11. 06. 2011
Uvek postoji mogućnost da menjaš sebe, a da se pri tome ne kompromituješ
Alister O'Loughlin: Život po parkuru
Kada se sretnete sa Alisterom O'Loughlinom, suosnivačem, glumcem i kreativnim producentom Prodigal Teatra i glavnim trenerom Prodigal Urban Playgrounda, imate osećaj da ga već dugo poznajete. Strast i istovremeno unutrašnja smirenost s kojima priča o pozorištu i veštini parkur (parkour, skraćeno PK) ostavljaju bez daha
U razgovoru s njim saznajemo da je dve godine, od 1997. do 1999, proveo u Srbiji, radeći u radionici DAH Teatra. Kako on kaže, tu je „učio od mastera ono što je najvažnije u pozorištu - kako reći istinu". U junu ponovo dolazi u Beograd povodom dvadesetogodišnjice DAH Teatra i festivala Prenošenje plamena na kome nastupa 14. juna u predstavi Parkur - Urbano igralište.
Yellow Cab: Kako izgleda rad na parkuru-performansu?
Alister O'Loughlin: Parkur je baziran na principima prirodnog organskog pokreta. Mi radimo s plesačima različitih stilova, brejkdenserima, hip-hop igračima... Prvi parkur performans izveli smo ispred Francuza, tvoraca ove discipline, s kojima smo posle toga započeli saradnju 2005. godine i razvili veštinu gravity style. Sada radimo na novom performansu - parkuru s narativom. Koristimo tehniku koju zovemo glimpsed narrative (letimični narativ). Na primer, gledajući dvoje ljudi na ulici, muškarca i ženu, na osnovu te scene - kako su se ponašali i kako su se rastali - mi sami možemo da kreiramo priču, predviđamo budućnost za njih. Performans na ulici nije isto što i predstava u pozorištu, nije ista atmosfera. Kad smo u pozorištu, možemo da sednemo i da se pripremimo za predstavu. Kada zaustavljaš ljude na ulici, moraš da ih privoliš na „prvu loptu", jer oni su tu slučajno.
U svojim koreografijama, Miranda, kreativni direktor Prodigala, stvara te momente, gde će svako videti drugačiju priču. U Engleskoj se pričanje priča dosta simplifikuje, toliko da ti na kraju na gotovo daju informaciju koju moraš da prihvatiš, bez mogućnosti da je shvatiš na drugi način. U DAH Teatru zaljubio sam se u mogućnost da publika može da bira, da sama zaključuje i traži rešenja.
AOL: Mi već sarađujemo s parkur zajednicom u Srbiji, koja postoji već tri godine i odlična je. U Beogradu radimo s Bogdanom Ćetkovićem Bokijem. On je prvi u Srbiji koji je razumeo parkur, izuzetno je darovit.
Predstavu izvodimo na festivalu DAH Teatra, ispred centra za kulturu „Vuk". Nastupamo Miranda, ja i još jedan član trupe, a tražimo pet do šest ljudi koji bi učestvovali, ali verujem da će biti više zainteresovanih. Pripreme će trajati tri dana, a na kraju trećeg nastupamo. Kada spremamo performans kod kuće, potrebno nam je12 do 18 meseci rada. Kad radiš napolju, sve može da se menja, ali u parkuru samo osluškuješ mesto i ono te vodi kroz performans. Ovaj performans u Beogradu izvodimo na osnovu glimpsed narativa, ali bez teksta. Prostor ispred „Vuka" je idealan.
AOL: U Engleskoj sam na festivalu gledao predstavu Legenda o kraju sveta, performans o situaciji u Jugoslaviji. Gledajući, odjedanput sam shvatio situaciju u Irskoj, kojom sam se dugo bavio, budući da sam poreklom iz Irske: proučavao sam političku scenu, istoriju, pokušavajući da razumem zašto je Irska u konfliktu sa ostalima. Na predstavi sam plakao, doživeo katarzu i bukvalno se zaljubio u DAH.
Kada sam video njihov rad, mislio sam da je sve do tada bilo gubljenje vremena. Pratio sam ih tokom celog festivala, pomagao im i odlučio da dođem u Beograd, gde sam proveo dve godine.
YC: Imate li neki savet za mlade u Srbiji?
AOL: Mislim da je najbitnije da sami sagledaju mogućnosti i da se menjaju i prilagode. Rešenje se nalazi u njima samima, ne u spoljašnjoj sredini. Treba da slede parkur stav: ako nisi zadovoljan svojim oblikom, promeni ga, jer uvek postoji mogućnost da menjaš sebe, a da se pri tome ne kompromituješ.
