Pozorište
17. 10. 2011
Intervju: Miloš Radović - Trst - 624 kilometra do sreće!
Poznati filmski reditelj i dramski pisac govori za „yellow cab" o svojoj novoj drami i jednom misterioznom tršćanskom hotelu, i objašnjava kako Trst pronalazi u Loznici, na Čuburi i u dvorištu Osnovne škole „Oslobodioci Beograda"
Miloš Radović, poznati scenarista, dramski pisac, filmski i televizijski reditelj, dobitnik je mnogobrojnih svetskih nagrada, pa i one u Kanu. Njegova drama Trst nastavlja se na njegov pozorišni opus kome pripadaju komadi Čorba od kanarinca i Tulumbus.
Yellow Cab: Gospodine Radoviću, zašto Trst baš 2010. i 2011. godine? Kažete u intervjuu Vremenu da vaš rad na drami počinje tako što vas zainteresuje „neka slika, neka formulacija, nečije lice". Čije je lice ovoga puta bilo u pitanju?
Miloš Radović: Prošle godine proslavio sam nekoliko jubileja: pola veka od prve posete Trstu, četrdeset godina od saznanja da postoje lepši i veći gradovi od Trsta, trideset godina od prve tršćanske ljubavi. Morao sam sve to da proslavim. Pošto nisam imao s kim, morao sam da slavim s papirom, s praznim ekranom, s tastaturom. Odgovor na drugi deo vašeg pitanja - koja slika, čije lice - ne mogu da vam dam. Kad bih vam rekao, odmah biste se setili!
YC: Zašto je Trst za vas velika tema?
MR: Nije Trst moja velika tema. Detinjstvo je moja velika tema, a Trst je obeležio moje detinjstvo. U „izmaglici zaborava" on snažno sija umesto svih drugih čija se svetlost potrošila, čija se lampa ugasila. Trst je na Čuburi, tamo gde sam rođen, Trst je u Loznici, u kući moje prababe. Trst je u njenom kokošinjcu, Trst je u dvorištu OŠ „Oslobodioci Beograda" gde sam upoznao svoje divne drugove. Trst je na još mnogo mesta gde mi je bilo lepo. Zato je Trst veliki. Inače je mali.
YC: Na jednom mestu kažete kako u Trst niste išli radi novih farmerki i cipela. Šta se, zapravo, tražilo?
MR: Tada je najuzbudljiviji bio prelaz preko granice. Trema, da li ćemo preneti 100.000 lira, da li će nas uhvatiti, da li će nas pustiti u svet... Tako mi, umetnici, metaforično opisujemo šoping i dajemo mu veliku važnost u intervjuima. Normalan svet to ne radi. Normalan svet posmatra život u hiperrealističnom maniru. Ništa se ne boji, ništa se ne nadograđuje, sve je onoliko koliko jeste. To je prednost normalnog sveta. Naša prednost je u tome što umemo da pišemo drame i što u njima otkrivamo šta se, zaista, kobajagi, dogodilo!
YC: Dok sam čitao vašu dramu, učinilo mi se da je to, pored ostalog, priča o prolaznosti i nostalgiji koja je prati. Da li bismo Trst mogli da posmatramo kao još jednu granicu - između trenutka sreće i uspomene koja za njom ostaje?
MR: Nostalgija, to je još jedna osobina slabih. Slabi zato pišu. Jaki to ne rade. Sve što se nalazi u vašem pitanju je tačno - u samom trenutku sreće nalazi se nostalgija. Zato se kaže „plačem od sreće". Zašto bi neko plakao od sreće? Šta je tužno u sreći? Tužno je to što će proći, istog trenutka. I to se vidi, oseća. Svako to oseća.
YC: Vaša drama nastala je prilikom „dve-tri posete mističnom hotelu". Pominjali ste čak Kubrickovo Isijavanje, mrtve stvari koje su pričale o ljudima koji su tu nekada boravili...
MR: Hotel Savoja u Trstu - koristim priliku da ga reklamiram - jedan je od retkih hotela za koji bi se mogla, s punim pravom, iskoristiti ona banalna formulacija all inclusive: osim divnog ambijenta, ljubaznih konobara, internacionalne kuhinje, fantastične lokacije u samom centru grada i legendarnog pogleda na Tršćanski zaliv - ovaj hotel pruža vam priliku da upoznate i mnogo pokojnih gostiju koji su tu boravili. Od prestolonaslednika Ferdinanda, njegove mlade supruge Sofije, njene nećake Klare, pa sve do regionalnih i jugoslovenskih zvezda čija imena nećemo pominjati. Njihovi likovi izlaziće iz tapeta, zavesa i ormana, čineći vam boravak u ovom hotelu izuzetno prijatnim! Eto, tako nastaju moje drame.
Razgovarao: Mića VUJIČIĆ
