Maja Miloš: Film nije ispao kao što sam očekivala u startu. Nalazim da ima mnogo više slojeva u sebi. Poenta nije bila da napravim eksplicitan, već intimni film. Ljudi zaista reaguju na njega bez obzira da li im se sviđa ili ne. Ono što mi je najinteresantnije je da se pominje socijalna situacija u Srbji. To ne mora da bude film o socijalnim problemima u Srbiji, već na kojem nivou socijalne piramide su ovi konkretni ljudi u filmu. Videla sam mnogo klipova na YouTube-u o nasilju i sexu kod mladih, i to me je zainterasovalo i pokrenulo. Htela sam da to bude ljubavna priča, jer zbog sve te njihove eksplicitnosti koja je tako sirova mene je zanimalo da li tu može da se nađe ljubav. Nisam htela da napravim osuđujući film već da prikažem intimnu priču.

Izgleda da ste prikazali tinejdžere onakve kakvi jesu a ne kako ih odrasli vide.  Da li ste radili sa njima na scenariju?

MM: Napisala sam scenario nakon što sam sama mnogo istraživala. A onda i na kastingu. Razgovarala sam sa mnogo mladih ljudi. Razgovarala sam o njihovim problemima i iskustvima u njihovoj okolini. Kasting je trajao dve godine i za to vreme sam stavila u scenario mnoge autentične priče i prepravila dijaloge. Zaista smo napravili priču zajedno.

Kako ste radili sa glumcima?

MM: Pokušala sam da radim sa 18- i 19-godišnjacima a to je sasvim druga generacija. Oni mi nisu dali sirovost koja mi je trebala. Kada sam samo videla 14- i 15-godišnjake odmah sam znala gde se moj film nalazi. Oni su stvarno sveži i imaju prava životna iskustva iz svoje okoline, znali su o čemu je film u stvari, koji su problemi i šta se dešava.  Imali smo mnogo proba, svakodnevno mesec dana. Zaista sam htela da ne osuđuju svoje likove jer oni nisu bili istog porekla, imali smo mnogo poverenja jedni u druge i otvoren odnos. Mnogo smo improvizovali na probama ali kad smo došli na set sve je bilo zacrtano. To je bio dug proces i oni su se iskreno stopili sa svojim ulogama.

Vaša glavna glumica Isidora Simijonović je bila neverovatna. Da li je glumila negde ranije?

MM: Ne ovo je bio njen prvi kasting. Čim sam je videla znala sam da je ona ta. Imala je 14 kad sam počela sa snimanjem. Bila sam vrlo otvorena sa njom i sa njenim roditeljima. Nisam ništa sakrivala od njih. Za mene je bilo pozitivno razgovarajući sa njima, oni su bili upoznati sa svime o čemu se radi u filmu.

Scene seksa su šokirale neke ljude. Napomenuli ste da mladi glumci nisu bili goli niti  su učestvovali u tim scenama?

MM: Da koristili smo dublere, proteze, efekte, zaista smo to dobro osmislili. Takođe to nisu samo seksi scene čitav razvoj njihovih odnosa ide putem seksa. Iako nisu bili goli u tim scenama mladi glumci su ipak bili izloženi ekplicitnim temama.

Roditelji nisu imali ništa protiv toga?                                                                            

Ja sam razgovarala sa  roditeljima veoma veoma otvoreno o svim scenama i dijalozima. Htela sam da pokažem moje viđenje stvarnosti  o tome šta se dešava u Srbiji. Za mene bi bila pornografija da ne pokažem to. Napravila sam film o tinejžerima koji su potpuno u seksu, to je glavna stvar o kojoj oni razmišljaju. Ne pokazati to bila bi laž. Kada su deca videla film po prvi put sa svojim roditeljima bili su oduševljeni. Majke su plakale, govorili su kako  je ovo dirljiva priča. Za mene je bilo veoma važno da pokažem kako ljudi ponekad u teškim uslovima izražavaju svoje emocije na grub način. Ali takođe sam htela da pokažem da su ipak puni ljubavi.

Šta možemo da očekujemo dalje?

MM: Sigurna sam da želim da napravim socijalni film i da se bavim sexualnošću u muško ženskim odnosima, za šta sam veoma zainteresovana.

"Ogromna je čast i sreća da se pojavim u pozorištu u Dizeldorfu, koje je jedno od najvećih i najbogatijih repertoarskih pozorišta u Nemačkoj i to da se pojavim kao srpski glumac, kao gost", rekao je on.
Beštić je izjavio da je njegova "motivacija veoma jasna", jer će tamo raditi sa veoma kvalitetnim rediteljima, a nada se i kvalitetne predstave.
Poznat u našem teatru kao glumac koji radi na sebi, Beštić je rekao da on stalno ima neku vrstu zadataka koje sam sebi zadaje.
"I ovo će da mi bude jedan novi, strašno težak, ali veoma izazovan zadatak, koji ja sa radošću prihvatam, a malo i sa strahom, jer je to ipak velika odgovornost. Ja ne predstavljam samo sebe, nego će kroz mene da gledaju i celo naše područje, pozorište, školu i disciplinu i odnose".
"To je  jedna vrsta male kulturne diplomatije s moje strane, jer ću tamo biti i neka vrsta ambasadora naše zemlje", rekao je Beštić.
Njega je u teatar u Dizeldorfu pozvao upravnik Stafan Valdermar Holm, prilikom nedavnog gostovanja našeg Narodnog pozorišta s predstavom "Bahantkinje" u kojoj Beštić igra Glasnika.
"Sve je počelo kada je Holm, reditelj iz Švedske i svojevremeno upravnik Dramatena, posle Ingmara Bergmana, došao u Narodno pozorište da radi 'Bahantkinje'. Dobio sam ulogu u tom komadu i radio sa njim dva-tri meseca. On mi je onako u šali napomenuo da naučim nemački i da dođem", ispričao je Beštić dodajući da to tada nije ozbiljno shvatao.
Međutim, rekao je on, prošle su dve godine, bili smo sada na ovom uspesnom gostovanju, komad je veoma dobro prošao kod nemačke publike i Holm mi je ponudio da dođem u angažman u Dizeldorf, da imam godinu dana da naučim jezik, uz stipendiju, i da se na proleće sledeće godine priklljucim ansamblu.
"Mene sada čeka ozbiljan rad, moram da naučim da govorim nemački jezik sa što manje akcenta. Oni igraju i klasična dela, Šekspira, Korneja, što je teško i na maternjem jeziku", rekao je Beštić.
On je pomenuo da su mu pričali kako je "za ovakve slučajeve, kada dolaze glumci iz inostranstva koji ne znaju jezik, potrebno otprilike šest sati rada dnevno da bi savladao jezik dovoljno dobro da može da igram na tom jeziku".

Novi film prikazuje profesora nemackog jezika Vujića (Aleksandar Berček) i razred maturanata Prve muške gimnazije u kojoj su zajedno u klupama bili Mihailo Petrović - Mika Alas, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović i drugi kasnije poznati naučnici, umetnici, diplomate.

"Ti ljudi su imali priliku da u Srbiji koja je tada nastajala zauzmu značajne pozicije i dokažu svoje vrednosti. Ta je generacija stvarno bila zlatna", istakao je Biković, koji igra Miku Alasa.

On je napomenuo da je danas slično u sportu, jer je Srbija u vrhu različitih disciplina.

"Ne bih tačno znao da kažem koji je ključ, ali ono što je sigurno jeste da smo mi jako talentovan narod koji ima bogato nasleđe i bogatu istoriju i da smo nekako genetski 'kondenzovani' zbog te ruže vetrova na kojoj smo stekli to nasleđe, zbog lokacije na kojoj smo živeli gde su nas mnogi gazili".

"Negde se kondenzovalo to iskustvo i nasleđe predaka i talenat da se desi da u jednoj generaciji, u jednoj učionici imate takve briljantne umove", dodao je on.

Za svoj lik je rekao da je "najlepše što takvi ljudi ne shvataju sebe mnogo ozbiljno, onda daju rezultate i u tome je veličina".

"To je kao kad gledate vrhunskog sportistu ili balerinu koja se prosto igra, jer je do te mere savladala elemente. Mika Alas je držao matematiku u malom prstu i on se prosto igrao, mogao je da priušti sebi da bude nestašan, da ide noću da lovi soma i da posle učestvuje u kreiranju zakona o ribolovu, onda je svirao violinu sa svojom bandom 'Suz' na svadbama iako ga je već uveliko stigla slava naučnika", ispričao je Biković.

"Mislim da je u tome veličina - biti veliki, a ostati na zemlji", poručio je on, dodajući da se i sam igrao na snimanju kad god je mogao.

"Trudim se da zadržim igru i da to bude razlog što se bavim glumom, a ne popularnost, koja je nusprodukt, isto kao i uspesi, beneficije", rekao je glumac koji se proslavio ulogom legendarnog fudbalera Tirketa u filmu "Montevideo Bog te video".

Prema njegovom mišljenju, i "Šešir profesora Vujića" može da bude hit.

"Malo je više orijentisan na stariju publiku, ali to ne znači da mlađa neće moći da ga gleda. Ima reminiscencije na televizijsku dramu u kojoj je profesora igrao Pavle Vujisić. Mislim da će starija publika biti oduševljena jer nudi tu vrstu nostalgije, a i ceo film je nostalgičan, vraća vreme na generaciju koja je živela pre 120 godina", objasio je on.

Posle dva filma iz epohe ne bi voleo da ga doživljavaju "kao starovremenog momka u braon kostimu, da igra samo određene tipove iz prošlog i pretprošlog veka", ali ne deli filmove na istorijske i savremene.

"Biram lik na osnovu toga kakva je poenta priče, pa onda kakva sam ja melodija u okviru nje", rekao je on.

Biković igra i u pozorištu, u drami "Zbogom SFRJ" u Ateljeu 212, a na pitanje koju ulogu priželjkuje odgovorio je - Ričarda Trećeg.

"To je čovek koji je uspeo da iskoristi najnepovoljnije uslove u svom životu i karijeri i da ih okrene u svoju korist. Taj fenomen mi je interesantan, bez obzira što je to negativan primer iskorišćavanja okolnosti. Interesantno mi je da se bavim time kako zlo može da deluje tako primamljivo", rekao je on.

"Ja dobro i lepo često poistovećujem, mislim da je lepo vesnik dobra, kao što je Dostojevski rekao: lepota će spasiti svet, ali onda me interesuje šta je to u zlu što mami čoveka, što ga tera da pomisli da ga zameni sa dobrim, jer zlo ne može da funkcioniše ako se predstavi kao zlo, nego se uvek predstavi kao dobro", izjavio je Biković.

On je zamerio što naša pozorišta nemaju precizno profilisane repertoare, na primer tako da se Narodno pozorište orijentiše na klasike, Šekspira, Čehova i da ih radi na klasičan način.

"Svako pozorište trebalo bi da ima svoj repertoar, onda bi i glumac, a i publika znali šta mogu da očekuje. Ovako, odete u jedno pozorište i gledate neku predstavu koja mu uopšte ne pripada, ne znate zašto se to pozorište tako zove", ukazao je on.

Š to se tiče mogućnosti za rad, ocenio je da ima dosta mladih glumaca u pozorištu. "Oni će za desetak godina nositi repertoar. Zato svaki pametan upravnik zove mlade glumce, a i jeftiniji su", primetio je Biković.

On trenutno radi na drugom delu fima "Montevideo, Bog te video", čiji će prvi deo, ali kao televizijska serija početi da se emituje narednih dana.

"Gledaoci će moći da uživaju zato što ima puno scena koje nisu ušle u film. Serija je bila naš glavni produkt", istakao je Biković prisećajući se kako se reditelj Dragan Bjelogrlić "hvatao za glavu" u monatži kada je morao da izbacuje odlične scene koje zbog dužine nisu mogle da uđu u film.

Poslednja velika akcija Čistoće dogodila se 3. i 4. januara. Dok se većina građana još odmarala od novogodišnje proslave, ekipe u narandžastom umile su grad i spremile ga za početak 2012. O urađenom u prošloj i planovima za ovu godinu razgovaramo s Vladimirom Racom, zamenikom generalnog direktora.

Yellow Cab: Šta biste istakli u 2011. godini kada je reč o radu Gradske čistoće?

Vladimir Raca: Gradska čistoća uradila je mnogo toga radi podizanja nivoa čistoće u gradu, ali i širenja svesti sugrađana o važnosti očuvanja životne sredine. Posebno smo ponosni na podzemne kontejnere, koji su do sada najbolji sistem za odlaganje otpada sproveden u Beogradu. Zatim, da bismo ostvarili bolju komunikaciju sa sugrađanima, otvorili smo i Info centar. Na broj 33-14-000 sugrađani mogu da nam prijave koji je to deo grada kome je potrebno dodatno čišćenje. Formirane su i takozvane mobilne ekipe koje predstavljaju podršku našim radnicima u čišćenju međublokovskog prostora, kao i svega onoga što nije u našoj nadležnosti, a spada u delatnost skupštine stanara.
YC: Recite nam nešto o podzemnim kontejnerima.

VR: Podzemni kontejneri imaju izuzetne prednosti u odnosu na klasične, što je prvenstveno i bio razlog da ih projektujemo i ugrađujemo. U evropskim metropolama oni su već praksa za odlaganje smeća. Predstavljaju deo infrastrukture, poboljšavaju identitet grada, donose velike uštede, povećavaju prostor za parkiranje. Podzemni kontejneri su i hermetički zatvoreni tako da nema curenja tečnosti i širenja neprijatnih mirisa i, ono što je veoma bitno, vetar iz njih ne raznosi smeće po gradu. Do sada ih je nabavljeno 1.800, a plan je da tokom 2012. godine taj broj dostigne 2.000 kontejnera pod zemljom.

YC: Da li će biti učinjeno nešto više prilikom selekcije otpada i kolika je trenutna iskorišćenost, tj. koliko se reciklira?

VR: Pilot projekat Eko kesa za čistiji grad počeli smo da realizujemo još 2010. godine u opštini Savski venac, gde je oko 17.200 domaćinstava dobro prihvatilo taj sistem odlaganja otpada. Krajem oktobra prošle godine projekat smo počeli da širimo i na druge opštine, pa sada ove kese delimo domaćinstvima centralnih delova Palilule i Zvezdare, kao i svim domaćinstvima u opštini Stari grad.

YC: Šta dobijamo projektom Eko kesa?

VR: Svako domaćinstvo koje učestvuje u projektu dobija za jednu nedelju po jednu kesu od 120 litara u koju odlaže papir, plastičnu i metalnu ambalažu. Prema unapred utvrđenoj dinamici, o čemu sugrađani dobijaju detaljno obaveštenje, ekipe Čistoće jednom nedeljno odvoze popunjene kese koje sugrađani ostavljaju ispred svojih stambenih objekata. Tako se na neposredan način vrši primarna selekcija, odnosno, razdvajanje otpada na mestu njegovog nastanka. Ako znamo da je, na primer, plastičnoj ambalaži u prirodnim uslovima potrebno od 100 do 1.000 godina da se razloži, onda nam je jasno koliko ćemo produžiti život deponiji Vinča ukoliko tu plastiku ne budemo više odlagali, već je reciklirali i ponovo koristili. Beograđani sve više uviđaju značaj reciklaže i shvataju da je mnogo bolje da mi recikliramo otpad, nego da Planeta reciklira nas.

YC: Kakvi su planovi Čistoće za 2012. godinu?

VR: Zadovoljni smo onim što smo uradili u prethodnoj godini, ali planovi za 2012. pre svega zavise od finansija i lokalnog plana za upravljanje otpadom. Namera nam je da otvorimo dve transferne stanice u kojima bi se sakupljao sav otpad. Tamo bi se odvajale vrste otpada za reciklažu u procesu sekundarne separacije, a onda bi se ostatak vozio na deponiju. Tako ćemo ostvariti veliku uštedu koja se prvenstveno odnosi na troškove transporta. Planiramo i izgradnju još dva reciklažna dvorišta. U svakom slučaju, u planu nam je da i dalje izlazimo u susret našim sugrađanima i da zajedno, predanim radom, istrajemo u svakodnevnoj, 24-časovnoj borbi da ulepšamo Beograd, kako bismo i grad i mi s njim bili zdraviji, čistiji i ponosniji.

Satrapi je u okviru 5. "Kustendorfa" juče održala radionicu, a nakon premijernog prikazivanja filma "Piletina sa šljivama" koji je režirala zajedno sa strip autorom Vinsentom Parnoom.
Ona je istakla da 12 godina ne sme da se vrati u svoju zemlju i da joj je zbog toga "oduzeta prošlost".
"Ljude u zemljama, u kojima je bilo sukoba, zadesila je ista sudina, da su svi problemi važniji od individualnih, od svakog pojedinačnog života i vi to morate da prihvatite", istakla je Satrapi, dodavši da su sve  te razlike o kojima se toliko priča, bile one verske ili nacionalne - glupost, jer svi imaju ista stremljenja i želje.
Satrapi smatra da se "svet okreće oko ljubavi, iako se ona danas različito zove-religija, nacija..." i da je to jedini razlog vredan umiranja.
"Moj film ima srećan završetak, iako glavni junak umire, jer umire zbog ljubavi", kazala je ona.
Rediteljka, koja već godinama živi u Francuskoj, ispričala je da joj je posle animiranog filma "Persepolis" trebalo mnogo vremena da dođe do novca i snimi ostvarenje "Piletina sa šljivama".
"Kada dolazite iz Irana, svi misle da vi možete da govorite samo o nuklearnom oružju, ljudima s bradama ili ženama sa feredžama, kao da tamo ne postoji ljubav, da mi ne znamo da volimo. Tako da nam je trebalo mnogo vremena (tri godine) dok nismo sve završili", rekla je Satrapi.
Zasnovan na istoimenom strip albumu, film govori o violinisti Naseru Ali Kanu koji, usled nemogućnosti da pronađe novi instrument kojim bi zamenio slomljeni i koji nikad nije preboleo izgubljenu ljubav, odlučuje da umre.
"Priča je istinita, ali i nije. Pronašla sam fotografiju ujaka moje majke, koji je bio odličan muzičar, ali priča je uglavnom proizašla iz moje opsednutosti umiranjem, jer to ne mogu da prihvatim i jednostavno mislim da nije moguće umreti", objasnila je Satrapi.
Ona je rekla da se njen drugi dugometražni film može okarakterisati i kao bajka, ali zapravo ima tri nivoa priče.
"Prvi nivo je vreme i mesto gde se radnja dešava - Iran, pedesetih godina,  kada  je san o demokratiji i uopšte životu u mojoj zemlji nestao. Zatim tu je ljubavna priča i jedna realistična priča o depresivnom čoveku koji je odlučio da umre", objasnila je autorka.
"Nema ništa dosadnije od depresivnog čoveka, pa je ceo film usmeren na to kako priču o depresivnom čoveku učiniti atraktivnom", kazala je Satrapi.
Kroz ceo film provlače se elementi priča koje je slušala od članova svoje porodice, ali i humor koji je za autorku izuzetno značajan.
"Duhovitost je stvar inteligencije. Ljudi koji nisu duhoviti, glupi su. Možete publici da ponudite 20 minuta melodrame sa muzikom, ali sat i po je previše. Nikad u životu niste potpuno srećni ili potpuno tužni", istakla je Satrapi.
Objašnjavajući naslov filma, režiserka je rekla da je "hrana poslednje zadovoljstvo koga se odričemo". "Smrt je kraj svim zadovoljstvima , a poslednje zadovoljstvo koje gubite je hrana. Jedini odnos koji Naser ima sa stvarnim životom, sa svojom ženom je hrana, a i ne volim naslove koji ukazuju na priču", naglasila je rediteljka.
Satrapi smatra da nije potrebno da čovek pati da bi postao veliki umetnik, ali isto tako da kada ste srećni i zadovoljni sobom i životom, teško da možete biti kreativni. 
"Moram da osetim malo tuge u stomaku da bih stvarala", dodala je ona.    

"Ta školjka 'mercedesa' je kao neka vremenska mašina, koja označava vraćanje u prošlost. Moj lik ulazi u 'mercedes', u tu olupinu, zahvaljujući čemu se seća dogadjaja, što je vrlo plodotvorno za razvoj romana. Pisanje je teklo lako. Nisam hteo dugačka poglavlja kao u prethodnom romanu", rekao je Tišma u intervjuu za sutrašnji NIN.
"Ja zapravo stvaram prilično intuitivno, ponešen idejom, koja me zapali. Nisam neki erudita, niti sam se mnogo bavio jezikom, u smislu da sam brusio svoj literarni stil. On je proistekao iz nekog osećanja, pre svega osećaja ritma muzike. Mislim da su sve moje knjige muzikalne na neki način, pune su dinamike, i ništa nije zamršeno," dodao je ovaj pisac, muzičar i konceptualista iz Novog Sada.
Tišma je ocenio i da je "mikrokosmos naš stvarni svet".
3"Jedino od toga mogu nešto stvarno da napravim, da izvučem neki maksimum. Neko će kazati da je to banalno, profano, svakodnevno, ali nije. Treba više uroniti u to, jezički ga transponovati", rekao je on.
"Ja sam godinama živeo sa mojim prijateljima na jednom ćošku na Limanu, gde smo se svakodnevno nalazili, pričali i dangubili, ali imali smo jedan odredjen način govora. Bilo nam je veoma bitno kako se izražavamo, kako nešto saopštavamo jedni drugima. Ta artificijelnost izraza bila je čista umetnost. I odatle sam najviše mogao izvući. Ako se setim kako sam pričao sa mojim prijateljima tokom desetina godina, onda nema dragocenijeg iskustva nego uobličiti to u jezičku formu," smatra Tišma.
Govoreći o uticajima, Tišma je naveo da je filmska umetnost imala dosta uticaja na njega ali da više ne gleda filmove i da su filmovi Pedra Almodovara poslednji koje je gledao.
"Više ne gledam filmove, ali sigurno je da se uticaj filma oseća kod mene. Voleo sam taj novi francuski talas, filmove Godara i Trifoa, njihovo kadriranje i slikanje. Sigurno je da to koristim, baš kao i teme, jer oni su se takodje bavili marginalcima i njihovim otpadništvom. Ono što je francuski novi talas doneo, to je taj glas iz ofa, koji priča priču. Time sam se najviše oduševljavao. To je magično delovalo u tim filmovima... Ja imam iluziju dok pišem da se i kod mene čuje taj glas iz ofa, ali ne znam da li to čuju i oni koji čitaju. A ovi novi filmovi više apsolutno nemaju veze", smatra Tišma.
On je naveo i da je pasionirani slušalac klasične muzike i da mu je Gustav Maler "najveća ljubav".
"Poznajem sve njegove simfonije, sva njegova dela, svaki ton. I na početku romana spominjem Gustava Malera i njegovu desetu simfoniju. Tu postoji taj izuzetni motiv iz Adadja, taj veliki talas spuštanja i uzdizanja, kojeg prekine taj visoki, stravični ton. E to je suština, taj momenat oslobadjanja, sloboda trenutka. Muzika je za mene spas. Ona me prenosi u drugi svet i to svakodnevno. Čovek ipak mora da pazi da ne poludi," rekao je Tišma.
Tišma, koji ima ženu i dete, naveo je i da nema stalne prihode već da živi od majčine penzije.
"Snalazimo se, ne mogu da kažem da mi je nešto strašno loše, ali malo ko danas živi dobro, sem ako se ne bavi "nekim" stvarima. Delim to sa svim ljudima, na neki način saučestvujem. I kad bih bio bogat, bilo bi me stvarno sramota da to kažem. Ne zato što sam ohol, nego jednostavno nekako mi je to neukusno,"  smatra Tišma.

Sharks, Snakes & Planes: Ako uz to dodate činjenicu da se godišta članova benda poprilično razlikuju (od 1974. do 1988), možete slobodno reći da je svet jedno veliko selo i da prosto ne možete da znate gde ćete i s kim „baciti" život. I eto, tako je u prostorijama stare Luke Beograd rođen Sharks, Snakes & Planes, bend čije ime označava tri najčešće ljudske fobije. Ime, pored toga što asocira na neki trećerazredni trash filmski naslov, ima dublje značenje, odnosno, zajedničko deljenje fobija, neprijatelja itd., koje, zapravo, spaja ljude i pokušava da probudi ono staro: prijatelj se u nevolji pozna.

YC: Da li je bend igrom slučaja nastao u industrijskoj zoni, ili to ima veze s muzikom koju svirate?

SSP: Nisam siguran kako zvuči muzika koja nastane u industrijskoj zoni. Dugo smo bili u BIGZ-u, gde se inače nalaze domaći bendovi. Mi smo se namerno izdvojili kako ne bismo bili pod uticajem beogradskog zvuka i scene. Hteli smo da uradimo nešto sasvim drugačije u muzici i preselili se na obalu Dunava i centar industrijske zone Beograda. Svi u bendu Sharks, Snakes & Planes doživeli su ovu promenu kao boost inspiracije.

YC: Kakvi su vaši muzički uticaji?

SSP: Kao Sharks, Snakes & Planes proveli smo prvih nekoliko meseci u upoznavanju, pravljenju pesama, razglabanju o tome na kom bi jeziku trebalo da se rade pesme i da li bi uopšte trebalo da radimo zajedno. Pošto se svako od nas razlikuje kad je reč o muzičkom ukusu, s pojedinim dodirnim tačkama, možemo reći da je na bend uticalo sve od starogradske, ciganske i fado muzike, preko jazza, bluesa, soula, elektronike, popa, rocka, do nekih heavy metal, hardcore i industrial zvukova, tj. sve što ima dušu. Shodno tome, definicija našeg zvuka: velika mešavina sastavljena kombinacijom zvukova različitih žanrova, ili, kako bend to voli da nazove, 21st centry rock. Muzika s mudima!

YC: Na YouTubeu može se čuti i videti nekoliko vaših pesama. Da li uskoro možemo očekivati i album?

SSP: Za početak, snimićemo singlove. Imamo već pesme za pola albuma, ali želimo da pustimo da se i album dogodi spontano. Do sada nas takav rezon nije izneverio, pa smo rešili da pustimo da pesme same sebe izaberu, snime, urade dizajn omota, promociju albuma, distribuciju... U svakom slučaju, pre ovog jubilarnog, sam bog zna kojeg po redu kraja sveta, odnosno, pre 21. 12. 2012, sigurno će izaći... Obećavamo.

YC: Gde ste nastupali do sada?

SSP: Nastupali smo na festivalu Rock Village, gostovali smo u velikom broju TV emisija, imali smo premijerni beogradski koncert u Gun Clubu u okviru Beogradskog autorskog rock festivala (BARF). Održali smo dosta manjih koncerata po Srbiji i regionu, kao i jedan veliki nastup u Živinicama, gradiću pored Tuzle.

YC: Koliko je vama kao mladom bendu značilo pojavljivanje na Jelen top 10 listi?

SSP: Sigurno nam mnogo znači, jer smo mlad bend u usponu. Svako pojavljivanje u medijima nam je kao veliki plus. Veoma nam je važno da muziku promovišemo putem nacionalne televizije.

YC: Gde ćemo moći da vas gledamo tokom 2012?

SSP: Upravo smo potvrdili prvu svirku na festivalu Supernatural 2012 koji se održava na lokaciji neviđenoj do sada u Beogradu, i velika nam je čast da budemo deo pokreta Supernatural. Na spisku se nalaze i svi relevantni festivali u 2012. koji na bilo koji način podržavaju rock zvuk i udaljavaju harmoniku. Spisak je prilično dugačak, ali će se uskoro sve naći na našem web sajtu.

MIRJANA NOVAKOVIĆ, SPISATELJICA

Posle romana Strah i njegov sluga, s punim pravom obasutog hvalospevima, i neshvaćenog i gotovo neprimećenog Johann's 501 i poduže pauze, Mirjana Novaković vratila se odličnim ostvarenjem Tito je umro -- spojem sočne detektivske misterije i grlene prozivke grešnih među vlastodržačkom vrhuškom. Usput je i rado odgovorila na nekoliko pitanja Yellow Caba.

Yellow Cab: One upućene u vaš prethodni rad svakako je iznenadila promena stila u romanu Tito je umro. Da li je ovaj svedeniji i komunikativniji izraz naprosto proistekao iz prirode priče koju ste odabrali da ovog puta ispripovedate?

Mirjana Novaković: S jedne strane -- da: svaka priča živi na odgovarajućem stilu, i zaslužuje svoj stil. S druge strane, moja postmoderna faza je završena -- zašto bih i dalje pisala na način za koji vidim da više ne otkriva svet, jer svet se, u međuvremenu, promenio.

YC: Reklo bi se da, za razliku od brojnih savremenika, ne zazirete od zakonitosti (detektivskih) misterija i da kanonima žanra ne pristupate s neizbežnim postmodernim paraironijskim otklonom.

MN: Htela sam da iskoristim kriminalistički žanr -- preuzmem tehnike pripovedanja, čak i da napišem omaž, na primer, klasičnom postupku Agathe Christie u kojem Poirot okupi sve osumnjičene na kraju romana da bi otkrio ubicu, ali da opet to iskoristim na način prilagođen našem vremenu i uslovima.

Umetnost uvek malo kaska za stvarnošću, i postmoderna više ne može da bude dominantan izraz u vremenu kriza koje očigledno najavljuju ekonomski kolaps zapadnog sveta. Dok je bilo lepo (ne mislim ovde toliko na Srbiju, već više na zapadnu Evropu i Ameriku), lako je bilo biti ironičan i prezirati ideologije, ali više neće biti lepo.

YC: Kako ste izbegli zamku političke odnosno ideološke pamfletičnosti, a to je kamen o koji se mnogi spotaknu iako je očito da živimo u postideološko doba?

MN: Kratko smo živeli u postideološkom dobu, u kojem su, na primer, levičarske stranke mogle da obožavaju tajkune, ali to doba se završava, jer, kao i uvek, ono što zanemarite ili potisnete, povrati se žešće nego što je ikad bilo.

Dobra priča i živi likovi garant su protiv pamfletičnosti, i htela sam da napišem roman tako da ne možete da ga ispustite iz ruku, i da, pošto ga pročitate, ne zaboravite likove i pripovest.

YC: Roman Tito je umro može se posmatrati i kao ogled na temu građanske odvažnosti. Vaša junakinja grleno saopštava ono većini poznato, ali establišment zasad ne reaguje na izazov. Kakve reakcije vi priželjkujete?

MN: Mislite da je većini poznato? Čini mi se da malo ljudi zna kakav je nivo korumpiranosti vlasti i način na koji stranke i država zaista funkcionišu. Većina pod korupcijom podrazumeva 200 ili 500 evra i lekare ili činovnike koji izdaju dozvole, i nema pojma o milionima evra i upropašćenim čitavim granama privrede.

Nikakvu reakciju ne očekujem od establišmenta: oni ne reaguju ni na TV emisije s konkretnim dokazima i optužbama, i zašto bi reagovali na roman sa fiktivnim događajima i likovima -- ma koliko ta priča suštinski opisivala njihov režim. Ovo je genijalna diktatura: možete da kažete šta hoćete, nema represije, ali nema ni bilo kakve odgovornosti vlasti.

YC: Neki su u vašem pristupu i izrazu u ovom romanu prepoznali i uticaje planetarno poznatog Stiega Larssona. Da li pristajete na delimična poređenja s njegovim izrazom?

MN: Larsson je jedan u nizu kriminalističkih pisaca koji su obratili pažnju na „ponižene i uvređene" i koji su videli da zločine proizvodi društvo i sistem; Montalbán, Donna Leon, David Peace, Menkel ili Pelekanos vrlo su angažovani pisci -- često tamo gde je postmoderna bila zauzeta, kako to Englezi zgodno kažu: posmatranjem svog pupka, preuzeli su ulogu koju su nekad imali Dickens, rani Dostojevski, Zola ili Glišić, i progovorili o društvenoj nepravdi.

YC: Strah i njegov sluga je neko vreme živeo i kao pozorišna predstava, a utisak je da bi se, uz nešto štrihovanja i dorada, Tito je umro lako mogao preinačiti u sočan film. Da li vi u glavi možda već imate glumačku podelu ili bar glumicu za lik nezgodne novinarke?

MN: Imam u glavi muškarca u dvadesetim godinama, to je jedino što bi u Srbiji moglo da se snimi -- jer kad je poslednji put u Srbiji snimljen film u kojem glavnu ulogu ima žena? U kojem glavnu ulogu ima žena srednjih godina? Žena srednjih godina kojoj nije cilj da nađe muža ili muškarca?

Šta mislite da je bilo presudno za vaš uspeh?

-Saradnja sa mojim producentima, Play & Win, ja bila presudna za uspeh projekta "Inna". Oni su stvorili pesmu "Hot", imali su puno vere u to i izgleda da nisu ni malo pogrešili. Takođe, naporan rad, snažna volja da se ne odustane bez obzira koliko naporno svo ovo nekada može da bude. Dalje, vera u sebe i ljude oko vas, kao i visoko postavljeni standardi. 

Edwards Maya postiže značajan uspeh u USA sa singlom "Stereo Love", koji se nalazi na 54. mestu Billboard liste Top 100 najuspešnijih singlova u USA u 2011. godini. Vi ste takođe ostvarili zavidne rezultate.. Da li je proboj na Američko tržište vaš novi cilj za sledeću godinu?

-Veoma mi je važno da napravim ime i na tom tržištu, naravno. Već sam zakazala neke koncerte za 2012. godinu u Americi i nadam se da će se moje pesme naći na njihovim listama.

Za koju pesmu smatrate da je bila prelomna za vaš uspeh I koju najviše volite?

-Definitivno sam se probila zahvaljujući pesmi "Hot", a veoma volim i numeru "Endless". 

Osvojili ste veliki broj nagrada, među kojima su dve MTV nagrade, kao i brojna rumunska i internacionalna priznanja. Kakvo je vaše mišljenje o pohvali vašeg talenta na ovaj način?

-Svakom izvođaču prija i imponuje kada kritika i fanovi nagrade i potvrde njegov rad. Na primer, moja prva nagrada je za mene bila veliko iznenađenje, nisam očekivala da ću je osvojiti i bila sam veoma srećna.

Ko stoji iza vaših pesama i odakle su producenti sa kojima sarađujete? Kako birate pesme, da li postoji neki poseban proces pri pravljenju i izboru numera?

-Moji producenti Play & Win su iz Rumunije. Sa njima sarađujem od od samog početka projekta zvanog "Inna" i veoma sam entuziastična kada je naš zajednički rad u pitanju. Proces je takav da uglavnom oni naprave pesme, daju mi da ih preslušam i ja kažem šta mislim o njima. Nakon toga ostaje samo da ih snimim.

Da li izlazite i kako se osećate kad čujete ljude kako uzbuđeno pevaju vaše pesme u klubu?

-Divan je osećaj kada vidim moje spotove na TV-u, čujem pesme na radiju ili kako ih pevaju u klubu. To nikada nisam zamišljala da će se dogoditi. Ali se ipak jeste dogodilo i veoma sam uzbuđena zbog toga. 

Šta slušate u kolima? Koji vam se izvođač trenutno najviše dopada? Da li ste imali priliku da upoznate neke od najvećih zvezda današnjice, kao što su Gaga, Rihanna, Britney ili Beyonce...?

-Volim da slušam pevače kao što su Pink i David Guetta, mada ima još mnogo izvođača koje stvarno volim. Do sada sam upoznala will.i.am-a, Shakiru, Flo-Ridu, Pitbulla, i sigurno ću upoznati još mnogo njih.

Kako vam se život promenio od kako ste postali jedna od najtraženijih zvezda na Evropskoj sceni?

-Život mi se značajno promenio! Puno putujem, nastupam u emisijama i na koncertima širom sveta. Ljudi su srećni kada me upoznaju i stalno komuniciram sa mojim fanovima i trudim se da budemo u kontaktu što je više moguće.

Veoma ste popularni na Balkanu i nastupali ste u skoro svim zemljama u regionu. Koji vam je nastup bio najbolji do sada i gde imate najbolje fanove?

-Uživam u svakom nastupu u svakoj zemlji na svetu, jer je to novo iskustvo za mene i fanovi su svuda drugačiji. Jednostavno, obožavam da nastupam i jedva čekam da dođem u Srbiju u januaru!

Vaša popularnost u Francuskoj je zadivljujuća! Kakva je veza između Inne i Francuza?

-Obožavam Francusku! Održala sam dosta koncerata tamo i volim da se sastajem sa mojim fanovima i da se zajedno zabavljamo. Uvek se rado vraćam u Francusku i veoma sam zahvalna na podršci koju mi pružaju.

Imate li poruku za fanove iz Srbije?

-„Ponovo sam u Srbiji! Nakon dva nastupa u Novom Sadu bila sam apsolutno oduševljena energijom publike u ovom gradu..ljudi u Srbiji zaista umeju da se zabavljaju! Dođite da zajedno podignemo atmosferu do usijanja na koncertu u Beogradu! Vidimo se 13. januara!"

Finčer je, u intervjuu agenciji AP, rekao da je oduševljen što je tako mračan materijal postao globalna senzacija.

"To je ohrabrujuće. Čini mi se da priče koje se meni dopadaju možda mogu da budu interesantne i drugima", rekao je on.

Finčer je do sada snimio osam filmova. Iako nije bio preterano uspešan na blagajnama, niti je dobio Oskara, bio je nominovan dva puta za nagradu Američke akademije za film i u svetu je priznat kao jedan od najtalentovanijih reditelja.

Filozofska crta koja se provlači kroz sve njegove filmove veliko finale doživela je u filmu "Sedam" kada lik, koga glumi Morgan Friman, kaže: "Ernest Hemingvej je jednom napisao da je svet lepo mesto za koje se vredi boriti. Slažem se sa drugim delom".

"Više me interesuje priča perverznjaka. Mislim da sam rano u životu napravio izbor. Dok svi žele eskapističku zabavu, ja sam voleo da se bavim stvarima koje se provlače na zadnja vrata", objasnio je Finčer.

"To, naravno, ne znači da ne bih voleo da napravim film poput 'Parka iz doba jure'. Samo što bi u mom svi poumirali...", kazao je on.

I pored podsmeha na račun Stivena Spilberga, Finčer ga veoma poštuje, a karijeru je počeo radeći efekte u kompaniji Spilbergovog prijatelja i kolege - Džordža Lukasa "Indastrijal lajt end medžik". Međutim, kada je reč o uticajima, on, pre svih, navodi Alfreda Hičkoka i Romana Polanskog.

"Hičkok je više bio dete koje se igralo sa idejama. Kada je reč o Polanskom, mislim da on nikada nije bio dete. Voleo bih da sam siguran u to da sam perverzan kao što je Roman bio", rekao je Finčer.

Iako njegovi vizuelni kvaliteti često zasenjuju njegovo umeće pripovedanja, Finčera je, kao i Hičckoka i Polanskog, najbolje svrstati u red psiholoških reditelja. On uživa u detaljnom prikazivanju igre gestova, pogleda i emocija.

"Muškarci koji mrze žene" se na prvi pogled ne razilkuje od švedskog originala, sve dok se ne uoče brojne suptilne razlike u izvedbi.

"Zaista mislim da je on nešto najbliže Hičkoku što imamo", rekao je Krejg o Finčeru. "Ljudi ga porede sa Kjubrikom, ali kod njega postoji nešto što radi sa vizuelnim efektima i glumcima i ljudi daju izvedbe koje im menjaju karijeru u njegovim filmovima", dodao je on.

Finčer (49) ima gotovo mitsku reputaciju opsesivnosti, naročito kada je reč o ponavljanju snimaka, što, kako se nada, doprinosi tome da glumci budu manje svesni da glume.

Mara je prvi put sa Finčerom radila na filmu "Društvena mreža" kada je 99 puta ponovila jednu od scena u filmu ali to nije doživela kao kontrolu.

"Dejvid vas neće lagati. Mislim da nije ni sposoban za tako nešto. On je najdirektnije biće koje sam upoznala. Sa njim uvek imate izbor", rekla je ona.

"Muškarci koji mrže žene" je treći detektivski film Dejvida Finčera posle filmova "Sedam" i "Zodijak".

"Zlo koje ljudi čine u podrumima kada ih niko ne gleda je nešto što sam i ranije istraživao i što me privlači", rekao je Finčer.

Za sada je neizvesno da li će i druga dva romana Stiga Lašona doživeti holivudsku ekranizaciju zbog slabog uspeha na blagajnama, ali Finčer ostaje otvoren za mogućnost.

On upravo radi na 3D verziji Žil Vernovih "20.000 milja pod morem" i Ejč-Bi-Oovoj  (NBO) seriji "Mind Hunter" koju producira sa Šarliz Teron.

Holivudskoj publici predstavio se 2004. filmom Devojka iz susedstva u kojem je glumio srednjoškolca koji otkriva da mu u komšiluku živi porno zvezda. Stekavši mnoge simpatije, postao je jedan od najzanimljivijih mladih glumaca u razvoju, osiguravši sebi popularnost među rediteljima, a zadobio je i naklonost glumačkih velikana poput Seana Penna s kojim je glumio u filmu Mleko i imao je glavnu ulogu u Pennovom rediteljskom prvencu Put u divljinu.

Yellow Cab: Koga glumite u filmu Najmračniji sat?

Emile Hirsch: Igram Lukea, a Max Minghella igra njegovog ortaka. Oni su programeri i dolaze u Moskvu da bi napravili sajt. Međutim, pregovori sa sumnjivim švedskim biznismenom loše se odvijaju, posle čega ih on prevari. Oni sede u baru razočarani ispijajući pivo, baš u trenutku iznenadne i neverovatne invazije vanzemaljaca.

YC: Zašto vas je privukao scenario?

EH: Izgledao mi je kao mešoviti filmski žanr. To je naučna fantastika, ali ima elemente horora i trilera. Postoje neki delovi kao u filmovima Ajkula i 28 dana kasnije. Stvarno sam privržen tome, obožavam 28 dana kasnije i mislim da bi Najmračniji sat mogao biti zaista cool film.

Takođe, posle Avatara, jednog od najfenomenalnijih filmova koje sam gledao, izlazeći iz bioskopa rekao sam da će sledeći film koji budem radio biti u 3D tehnici. Želeo sam da budem deo tog futurističkog talasa. Znao sam da bi bilo vrlo neobično da moram da pravim dramu u 3D tehnici. Publika ne prihvata filmove neodređenog žanra u 3D verziji. Ovo je bila savršena stvar. Avatar je bio upravo ono što sam zamišljao. To je kao da prvi put u životu vidite film u boji.

YC: Kakav izazov vam postavlja uloga?

EH: Delimičan izazov za mene jeste to što treba da budem običan momak koji se zadesio u potpuno neobičnim okolnostima. Međutim, njegov lik se razvija. Na početku Luke nije spreman da preuzme odgovornost niti da učini bilo šta. Kako se film nastavlja, napetost postaje sve veća i on postaje sve odgovorniji. On je u početku šonja, da bi posle postao pravi lider.

YC: Da li se menja način izražavanja ako je u 3D verziji?

EH: Ne za mene. Za kamermane se poprilično menja, ali mi smo imali prave profesionalce. Ista ekipa radila je i Avatar. Bilo je zabavno i ponekad opuštajuće čuti njihove poznate američke glasove dok smo bili daleko u Moskvi.

YC: Kako izgleda kada se taj napad gleda kroz 3D naočari?

EH: To je odlično! Uzbudljivo! Mislim da će biti stvarno dobro gledati ga na filmskom platnu s muzikom i svim efektima. I da ne igram u njemu, stvarno bih želeo da ga gledam. Uz takve filmove sam odrastao i stvarno ih volim. To je filmski žanr s mozgom.

YC: Da li ste uživali tokom snimanja u Moskvi?

EH: Ljudi u Los Anđelesu, odakle sam i ja, ne pričaju mnogo o Moskvi, i oni koje poznajem ne bi posetili Moskvu. Ali, kada sam pročitao scenario, pogledao sam iz drugog ugla. Meni je to potpuno nepoznata sredina i bilo mi je zanimljivo, jer je u pitanju priča o vanzemaljcima u gradu koji je meni vanzemaljski. To stvara vrlo egzotičnu podlogu. Mislim da će za ljude koji ne žive u Rusiji to i biti vanzemaljsko okruženje, ništa im neće izgledati poznato. Neće umeti ni da pročitaju ruski jezik, tako da je to za američku publiku već dovoljno neverovatno. A što se tiče Rusa, ovo je prilika da vide grad kao deo epske priče.

YC: Kako zamišljate vanzemaljce kada su oni samo teniske loptice tokom snimanja?

EH: Oni nas, u stvari, drže u tami. Uglavnom se vanzemaljci i ne vide. Oni su skoro kao duhovi, utvare. Tek pri kraju filma počinju da se pojavljuju. U prvih nekoliko nedelja snimanja Chris ništa nije hteo da nam pokaže. Držao nas je u neznanju. Rekao je da će nam ih otkriti neposredno pre snimanja tih scena. Bilo je strašno kada se oni, zapravo, nisu ni videli.

Odmor od Džejmsa Bonda pokazao se korisnim za Danijela Krejga koji je u protekle tri godine imao svoj debi na Brodveju, glumio u filmu o jevrejskoj pobuni u Drugom svetskom ratu "Defiance", ponovo sarađivao sa Stivenom Spilbergom na "Tintinu", igrao u bloklasteru "Kauboji i vanzemaljci" i sada se pojavio i u filmu Dejvida Finčera "The Girl With the Dragon Tattoo" (Muškarci koji mrze žene).
U ovom trenutku, tri godine posle "Zrna utehe", zajedljivi komentari na račun "plavog Bonda" deluju smešno. Krejg je brzo postao jedna od najvećih britanskih filmskih zvezda i uspeo je da dokaže da se neće zadovoljiti samo jednom vrstom uloga.
"Ovo je dobro vreme za mene", rekao je Krejg u intervjuu AP-u. "Pokušavam da ga u potpunosti iskoristim", dodao je on.
 Obučen u džins, opušten i raspoložen 43-godišnji Krejg odnedavno je London zamenio Njujorkom.
"To je jedna od onih odluka u životu kada sam rekao 'Hoću da budem ovde'. Srećom, imao sam dobar razlog", rekao je on aludirajući na svoju suprugu, glumicu Rejčel Vajz i njenog četvorogodišnjeg sina. Krejg i Vajz, koji su glumili u hororu "Kuća snova" Džima Šeridana, venčali su se tiho u junu.
Iako je Krejgov život postao zanimljiv tabloidima, glumac je poznat kao prilično zatvorena osoba.
Finčer ga je nazvao "ogromnom planetom" filma "Muškarci koji mrze žene" oko koje kruže drugi likovi i uporedio ga je sa Robertom Mičamom i Kirkom Daglasom, glumcima mirne spoljašnjosti i prodornih očiju.
"Očigledno ima fizičko prisustvo i iz njega izbija pretnja", rekao je Finčer. "Ali ima tu sposobnost da bude dostupan drugom glumcu. To je esencija filmske zvezde."
U filmu "Muškarci koji mrze žene", holivudskoj adaptaciji trilogije Stiga Lašona koja će se u beogradskim bioskopima pojaviti početkom januara, Krejg glumi novinara Mikaela Blumkvista koji se udružuje sa Lizbet Salander u istrazi ubistva žene pre više decenija. Slučaj otkriva užasnu istoriju bogate švedske porodice.
Ukoliko prvi deo bude uspešan, uslediće još dva dela filma što će značiti da će Krejg simultano raditi dve velike filmske serije.
On trenutno snima svoj treći film o Bondu "Skyfall" u režiji Sema Mendesa.  Na osnovu ugovora sa kompanijom "Soni", Krejg bi mogao da snimi još jedan film o britanskom špijunu, ali se producent filmova nada da će uspeti da privoli glumca da potiše ugovor na još pet filmova i tako postane glumac sa najdužim stažom igranja 007.
Na pitanje kako će izvesti da iznese dve franšize, Krejg se našalio da će biti "veoma mator. Moraću da se okrenem botoksu".
"Videćemo kako će proći 'Muškarci koji mrze žene' ali da, naravno da bih voleo da ih sve snimim. Ovo je nešto u šta verujem i želim da uložim trud u to. Moram samo da nađem vremena da živim i to je jedina stvar koja mi je važna", rekao je on.
Krejg, sin profesorke umetnosti i vlasnika paba, znao je već sa šest godina da će bii glumac. Kada je imao 16 godina priduržio se Nacionalnom teatru mladih, a potom je završio i školu drame. Pažnju je prvi put privukao ulogom ljubavnika Frensisa Bejkona u filmu "Love is the Devil: Study of a Portrait of Francis Bacon" (LJubav je đavo: Studija za portret Frensisa Bejkona) iz 1998. godine.
Holivud ga je prvi put zapazio kada se pojavio uz Anđelinu Džoli u filmu "Lara Kroft". Ubrzo posle toga paralelno je radio na dramama u Britaniji i trilerima koji su njegov omiljeni žanr, pre svih "Put bez povratka" i "Lejer kejk".
Ulogu Bonda dobio je 2006. godine, a film "Kazino Rojal" bio je jedan od najboljih filmova u seriji koji je Bonda pretvorio u realniju, zavodljiviju i postmodernističku figuru.

Razgovarala: Nada MANDIĆ

Jazz umetnica Katarina Kačunković nedavno je u okviru 27. Beogradskog Jazz Festivala održala promociju trećeg solističkog albuma Tribute to Mirko Šouc. Muzičko putovanje u prošlost, u Beograd iz vremena „ljubavi i mode", jeste tema kojom se Katarina bavi na aktuelnom izdanju. Ovu pevačicu, koja je nebrojeno puta dokazala da je veliki muzički stvaralac posebnog glasa i tehnike pevanja, publika je odavno prepoznala, pa tako ima onih koji je prate već pune dve decenije. Ali, ni ona im ne ostaje dužna, već ovih dana uveliko planira kako da im novi album predstavi u što boljem svetlu. Držimo palčeve!

Yellow Cab: Kakve utiske nosite s promocije albuma koju ste održali na nedavno završenom Beogradskom Jazz Festivalu?

Katarina Kačunković: Trudim se da svaki nastup temeljno pripremim, tako da ne bih osećala nervozu u trenutku kada treba da pevam; stoga sam i te večeri mogla da se prepustim uživanju u trenutku. Naravno, repertoar koji sam izvodila, a koji se tiče pesama s novog albuma, iako drugačije deluje, nije nimalo lak, jer su pesme svojevremeno pisane za različite pevače širom Jugoslavije, a za potrebe festivala. No, nisam izvodila samo numere s novog albuma već je to bio, ujedno, svojevrstan presek muzike koja je obeležila sada već dvadeset godina moje karijere. Divan kontakt s publikom koji sam ostvarila te večeri velika je inspiracija za svakog izvođača. Posebno mi je značilo i to što sam bila deo programa 27. Beogradskog Jazz Festivala i to što su mi muzička pratnja bila tri izvrsna muzičara: Miša Blam, Rastko Rašić i Aleksandar Jovanović.

KK: Tribute to Mirko Šouc jeste album koji je okrenut sadašnjosti, iako je to svojevrstan osvrt na vreme „ljubavi i mode". On se pre svega obraća mlađoj publici, koja nije bila u prilici da doživi to vreme ljubaznosti, uštirkanih haljina i pažljivog ophođenja, igranki i buketa cveća na prvom sastanku, koji je bio ugovaran prilikom susreta, a telefon je bio retkost. Mladi danas zato imaju neku drugu vrstu lakoće i spontanosti i zato sam ove pesme odenula u vintage ruho, produkcijskim i muzičkim jezikom bliskim njima. Oni koji se pak ovog perioda sećaju iz prve ruke, takođe će moći da se s uživanjem vrate u vreme svoje mladosti. Ovaj album je, ukratko, posvećen svim generacijama i svojevrsna je oda večnoj mladosti, jer su pesme Mirka Šouca bezvremenske!

YC: Ko su bili gosti i ko vam je sve pomogao u realizaciji projekta?

KK: U realizaciju albuma bilo je uključeno čak tridesetak ljudi na različitim poslovima. Dovoljno je spomenuti da se u muzičkoj pratnji u formaciji velikog sastava javljaju The Mambo Stars na deset pesama, s mnogo energije; šest pesama odsvirano je u malim sastavima u različitim varijantama, u zavisnosti od pesme, što albumu daje svežinu i šarolikost; u dvema numerama gudačke instrumente sviraju predivne devojke iz Wonder String Quarteta na sebi svojstven čaroban način; sam maestro Mirko Šouc autor je aranžmana za gudače na jednoj od numera, a aranžeri su bili Tihomir Jakšić za big band i moja malenkost za male sastave.

YC: Pošto ste ovim albumom obeležili 20 godina bavljenja jazzom, da li planirate da tim povodom održite i slavljenički koncert početkom naredne godine?

Planiram da u narednom periodu predstavim album u što boljem svetlu, kao i moj dosadašnji rad, i to ne samo u Beogradu već i po gradovima Srbije. To me naročito raduje, jer nosim lepa iskustva s takvih koncerata. Ovi nastupi, svakako, ne zavise uvek od mene, već pre svega od domaćina. Takvim susretima se radujem i tada uživam u trenutku.

Ovaj projekat pruža mladim talentima šansu da steknu iskustvo radeći za jednu od najvećih telekomunikacionih kompanija u svetu. Kako bismo saznali nešto više o samom projektu i Ericssonovim planovima u ovoj oblasti, razgovarali smo sa gospodinom Yiannisom Kokkinisom HRO Business Partnerom kompanije Ericsson u Srbiji.

Yellow Cab: Recite nam nešto više o samom Dream.Change.Now projektu?

Yiannis Kokkinis: "DREAM.CHANGE.NOW." je program prakse koji se sprovodi u 25 zemalja mediteranskog regiona. Cilj nam je da ovim programom svake godine odaberemo i edukujemo novu generaciju zaposlenih u ovom regionu. Želimo da pošaljemo jasnu poruku da mi kao svetski telekomunikacioni lider tražimo novu generaciju predvodnika. Potrebne su nam kompetentne, efikasne i motivisane osobe.

Potrebi su nam ljudi koji poseduju:

Svakodnevnu inspiraciju - zato što naša kompanija svojim inovacijama oblikuje i poboljšava živote ljudi, način na koji poslujemo i samu zajednicu.

Stav da je svet prepun mogućnosti - osobe koje ne vide prepreke, koje umesto problema vide mogućnosti; osobe sa pozitivnim stavom i pogledom u budućnost.

Želju da pripadaju Globalnom timu - ljude koji sanjaju bolji svet, ne iz ličnih interesa već one koji žele da sa Ericssonom kreiraju  i menjaju svet.

YC: Koji su najvažniji faktori prilikom selekcije za ovaj program?

YK: Kao što sam već ranije istakao, Ericssonov glavni cilj je da pronađe najtalentovanije mlade ljude, koji svojim sposobnostima odgovaraju našoj dugoročnoj strategiji. Mi smo u potrazi za najistaknutijim talentima na tržištu. Nudimo im najveći stepen znanja, profesionalno iskustvo i sposobnosti da se izgradi kroz praksu. Najznačajnija korist za njih je da će svakodnevno raditi na pravim projektima, što je daleko najefikasniji način da steknu tehničko i menadžersko iskustvo.

Svi potencijalni polaznici dobiće svoju šansu, a mi ćemo ponuditi posao onima koji ostvare najbolje rezultate i onima koji veruju u naše vrednosti i naše principe. Oni bi trebalo da budu osobe sa „ja to mogu" stavom, sa novim idejama i novim perspektivama.

YC: Kakve mogućnosti za obuku i edukaciju Ericsson može da ponudi studentima i diplomcima?
YK: Ericsson je kompanija utemeljena na znanju, gde su stručnost i kompetentnost zaposlenih najvažniji resursi. Bez obzira koju karijeru da izaberete, uvek ćete naći prilike da se profesionalno razvijete. Postoji mnogo šansi za razvoj karijere, ali polazna tačka i preduslov za napredak je da se posao, koji je vezan za vašu trenutnu poziciju, uspešno obavlja svaki dan.

Mi zajedno radimo na definisanju individualnog plana razvoja koji će podržati ambicije zaposlenog i naše poslovne potrebe. Naš razvojni programa pomaže da se unaprede poslovne, tehničke i interpersonalne veštine.

Sektor informacionih i telekomunikacionih tehnologija je vodeći na polju globalnih transformacija. Milijarde veza između ljudi i uređaja širom sveta stvaraju „informaciona društva" u kojem znanje predstavlja ključ uspeha. Ericsson Akademija, obezbeđuje materijale, kurseve, treninge i drugi sadržaj koji zaposlenima pomaže da se izdvoje iz mase.

Više informacija o samoj Ericsson akademiji možete pronaći na www.ericsson.com/academy.

YC: Treću godinu za redom Ericsson organizuje Application Awards nagradni konkurs. Možete li nam reći nešto više o samom konkursu, propozicijama, temi i nagradama?

YK: Ericsson Application Awards je globalni konkurs za programere Android aplikacija. Mi ih pozivamo da učestvuje i osvoje nekoliko hiljade evra, globalno priznanje i mogućnosti partnerstva.

Ideja je potekla od strane Ericsson Laboratorije koja širom sveta radi sa zajednicama programera kako bi zajedno stvorili poslovne i M2M aplikacije koje bi bile od koristi društvu. Mi radimo u Velikoj Britaniji, SAD, Kini na pronalaženju rešenja prenaseljenosti kao i na projektima e-uprave, mobilne širokopojasne veze, kao i održivih ICT rešenja.

Ukratko, mi znamo da je danas svet „otvoreniji", tržište je globalno i ne postoje granice koje bi ga blokirale. Želim da pozovem sve mlade i talentovane programere koji žele da se takmiče i da predstave svoje ideja na globalnoj sceni i steknu priznanje. Ericsson želi da motiviše programere, studente i preduzetnike da inoviraju u pravcu „Umreženog društva" koje je Ericssonova vizija kombinacije mobilnosti, širokopojasnog interneta, cloud servisa i aplikacija.

Zahtevi za učešće su sledeći. Konkurs je na globalnom nivou i otvorena za studente, mala i srednja preduzeća (do 100 zaposlenih). Učesnici treba da razviju aplikacije zasnovane na Android platformi (Veb ili Native) na temu Umreženog društva koristeći najmanje jedan API (npr. Mobile Location, Text To Speech itd.)  iz Ericsson Laboratorije. Novčana nagrada za prvoplasirani tim je 15.000 evra, odnosno 10.000 evra za drugoplasirani uz poklon telefone kompanije Sony Ericsson. Trećeplasiranom timu pripašće nagrada od 5.000 evra. Četvrtoplasirani i petoplasirani dobiće prigodne diplome.

YC: Poznato je da Ericsson ulaže u svoje zaposlene. Koja je budućnost mladih profesionalaca u Ericssonu, da li su oni ta pokretačka snaga kompanije?

YK: U Ericssonu smo ponosni na 100.000 zaposlenih koji su naši brend ambasadori. Svake godine se trudimo da negujemo, edukujemo i razvijamo njihove talente. U globalnoj kompaniji u kojoj su veštine i sposobnosti toliko važne, gotovo na konkurentskom nivou , suvišno je reći da su ljudi osnova za uspeh.

U vašem pitanju postoji kontradikcija u odnosu na suštinu našeg programa " Dream.Change.Now ": vi pitate Ericsson o budućnost ovih ljudi, dok odgovor treba potražiti na drugoj strani. Visoko obučeni zaposleni u svetskim kompanija, a naročito u Ericssonu koji je dugogodišnji lider na tržištu i u pogledu poslovne etike - treba da osiguraju svoju budućnost tako što će pokazati svoje dodatne vrednosti svakodnevno tokom rada. Oni su ti koji će promeniti naš svet komunikacija, samo oni mogu da donesu drugačiju perspektivu i nove ideje i time obezbede razvoj karijere i iskoriste mogućnosti koje im Ericsson pruža.

Ne zaboravimo da mi radimo sa 300 globalnih operatora i više od 1000 klijenata, da smo odgovorni za 40% komunikacija u svetu. To je odgovornost naših ljudi koja je zasnovana na njihovim etičkim stavovima, na njihovoj veri i strasti. Jedna stvar je sigurna: mi ne želimo da rizikujemo da izgubimo talentovane ljude kada ih pronađemo.

Yellow Cab: Šta možete da kažete o svom novom filmu?

Alvin: Pogledajte moje pojavljivanje na pramcu broda - videćete šta je uloga za Oscara.

Simon: O, Alvine. Kada ćeš prestati da naklapaš o tome? Uopšte nisi kao Leonardo DiCaprio.

Alvin: Ljubomoran si, jer sam imao više krupnih kadrova u filmu nego ti.

Simon: Idi gledaj svoja veveričja posla.

YC: U redu, smirite se. Kada film počne, vi ste na palubi luksuznog broda. Kako je to izgledalo?

Theodore: Bio sam toliko uzbuđen da sam se umalo upiškio. Brod je bio ogroman!

Alvin: Bilo je s-jajno! Ne može mnogo ljudi da letuje sa stilom kao veverice.

Simon: Morao sam da upoznam kapetana i da naučim da se orijentišem prema zvezdama, bez karte. To je bilo cool.

Jeanette: To zvuči baš cool, Simone.

Simon: (crveneći) Zaista jeste bilo.

YC: Da li se vama devojkama dopao brod?

Brittany: Bilo je divno. Frizer i bazen i spa centar i sve na brodu je kao u hotelu s pet zvezdica.

Eleanor: Za svaki obrok smeli smo da pojedemo koliko god možemo!

Theodore: Jedne noći pojeo sam koliko mogu pice, i nisam mogao da spavam.

Alvin: Pojeo si previše sira, Theodore, pričali smo o tome.

YC: I posle sveg tog luksuza, završili ste na pustom ostrvu...

Alvin: Da, to je bilo teško. Bili smo srećni što smo preživeli. Svi smo mi pravi heroji.

Theodore: Ja sam progutao mnogo vode.

Brittany: Srećni smo što se nismo podavili. Ja ću morati da idem na neko savetovanje zbog toga.

YC: Jeste li se dobro slagali na ostrvu?

Simon: Morali smo. Ključ preživljavanja je timski rad.

Theodore: Jedan za sve i tri za jednog!

Jeanette: Hteo si da kažeš: jedan za sve i šest za jednog!

YC: Šta je najbolje u boravku na pustom ostrvu?

Brittany: Sunce i plaže. Sve je to bilo veoma lepo.

Eleanor: Predivne ptice i cveće.

Simon: Slažem se sa Eleanor, biodiverzitet je sjajan. Rajske ptice i vrste biljaka koje nikada nisam video.

Theodore: Meni se dopalo sočno tropsko voće. Njam!

Alvin: Za mene je najbolje bilo surfovati. Praktično sam profesionalac.

Jeanette: Meni je bilo super da se vratimo prirodi i svojim životinjskim instinktima.

Alvin: Životinjskim instinktima? Pričaj u svoje ime, gospođice (smeh).

Yellow Cab: Zašto se čekalo deset godina na knjgu o (tvom) životu u Africi?

Zoran Danilović: U stvari, čekalo se i duže, jer su se događaji opisani u knjizi odigrali u prvoj polovini devedesetih, dakle, pre nekih 17-18 godina. Zašto se čekalo? Mislim da je trebalo da prođe neko vreme od tih dešavanja. U međuvremenu sam napisao tri romana, a ovaj koji se bavi Afrikom, u kome su delom opisani i događaji u kojima sam učestvovao, eto, čekao je do sada. Ne znam, možda je tako trebalo da bude.

YC: Šta je motivisalo Jovana Vejnovića da zameni tada udobnu Jugoslaviju, centar Beograda i pripadnost gradskoj ekipi za odlazak u nepoznato na drugi kraj planete?

ZD: Iskreno, jedva sam čekao da završim fakultet i odem iz zemlje. Imao sam 26 godina i mnogo često nekanalisane energije. Ovde su početkom devedesetih počele da se događaju čudne, loše stvari koje su, kasnije će se ispostaviti, ostavile dubok, mučan i, nažalost, neizbrisiv trag u istorijskim okvirima i proporcijama. Ja sam instinktivno osetio da treba da odem iz zemlje, da negde, tamo daleko, čekaju neki novi horizonti, neki novi izazovi, ako hoćeš - i neke druge žene. Jednostavno, zaključio sam da mi je postalo tesno u bivšoj Jugi, da sam manje-više završio s tim delom svog života i da treba da „palim". Tako sam i uradio, a naknadni događaji, što u mojoj domovini što u zemlji u koju sam otišao, pokazali su mi da nisam pogrešio.

YC: Koliko si očekivao način života koji si doživeo u Africi?

ZD: Pravo da kažem, sve što mi je po sletanju na johanesburški aerodrom išlo u susret prihvatao sam kao svoj novi život i nisam se bavio poređenjima između života u ondašnjoj Jugi i mog novog života u Južnoj Africi; ako ništa drugo, dinamika samih dešavanja nije dozvoljavala neke dublje kontemplacije u tom smislu, a i sama mladost takođe. Prihvatio sam koncept one day at the time i njega sam se uglavnom i držao.

YC: Koji je najizraženiji stereotip koji si razbio o Africi?

ZD: Ja lično nisam razbio nijedan, ali su život i iskustvo koje išlo s njim to uradili. Mislim da je prvi stereotip koji je pao bio taj o ugnjetenim i obespravljenim crncima i gadnim i zlim belcima. On je, praktično, opisan na samom početku romana, dok još nisam ni torbe ostavio u hotelu - radi se o sceni na semaforu pred hotelom, na primer. Drugim rečima, iako sam u JAR došao dok je još zvanično vladao aparthejd, shvatio sam da je novac ubedljivo najbitnija „boja kože", i nisam se mnogo iznenadio.

YC: U čemu su najveće sličnosti a u čemu razlike Beograda i Johanesburga? Ljudi, način života, sistem?

ZD: Uh... Prvo, za razliku od Beograda, gde živi manje-više jedan narod, jedna boja kože i gde je većina od jedne religije, u Džo'burgu žive ljudi svih rasa, nacionalnosti i konfesija. Često sam, kada sam tek stigao u JAR, imao običaj da kažem: ovo je kao neki čudan svemirski brod, koji iz nekog razloga još nije uzleteo. Jednostavno, za razliku od (kad je o tome reč) dosadnjikavog Beograda, tamo je eksplozija različitosti u svim navedenim formama. Meni se lično taj deo najviše dopadao i onda i sada, jer smatram da je životna privilegija da se živi u zemlji gde su ti, pod jedan, preko cele godine potrebne naočari za sunce, a pod dva - da budeš integralno deo tog fascinantnog ljudskog konglomerata. Nikada se nisam osećao toliko građaninom sveta kao tamo i zaista sam srećan, jer sam u toj zemlji proveo desetak godina.

Životni stil je za razliku od Beograda pre svega gotovo neizbežno vezan za kola, odnosno vožnju jer se distance od tačke A do tačke B često sumanuto velike u odnosu na naša shvatanja razdaljina. Za razliku od Begrada gde čovek dobar ako ne i veći  deo posla može da završi hodajući od mesta do mesta, dole to nije moguće.  Razdaljina od kuće do posla često je po 20- 30 kilometara i dole je to praktično pravilo.  Sistem je dobrim delom urađen po anglosaksonskom modelu, neke službe besprekorno funkcionišu, neke ne, ali generalno gledano primetan je trag bivše Britanske Imperije u zakonodavstvu I propisima Ipak se ne može reći da zemlja besprekorno funkcioniše; pre svega mislim na (za evropske kriterijume) šokantno visoku stopu kriminala i ubistava, kao i drugih vidova nasilja. Sa aspekta bezbednosti, Beograd je za Džo'burg dosadnjikavo, bezbedno i sigurno mesto.

YC: kako objašnjavaš da su ljudi mnogo bliskiji i manje nasilni u surovijim delovima planete makar sudeći po opisanom tokom života u pustari Namibije?
ZD: Nisam siguran da bih ljude koji žive u surovijim delovima planete nazvao manje nasilnim, ali bih se definitivno složio da su međusobno bliskiji. Nasilje je proizvod okruženja, u klasično sociološkom pogledu, ljudi u zabačenim predelima nemaju razloga ni potrebe da se a priori nasilno ponašaju jedni prema drugima, ali sa druge strane u kritičnim momentima daleko lakše donose radikalne odluke da li da recimo napadnu ili pobegnu, čak i ubiju nego što bi to ljudi iz urbanih mesta uradili. Jednostavno, neprijatelj u džungli je potencijalno daleko opasniji nego neprijatelj u gradu, otud se dešava da su neke od reakcija I odluka koje donesu ljudi koji žive  u divljini za nas neprihvatljive, čudne, čak šokantne. Bliskost je lako razumeti, jer kad ne vidish živog čoveka na primer ceo dan, normalno je da ćeš da se obraduješ slučajnom susretu  sa nekim drugim ljudskim bićem, pogotovo ako možeš da dobiješ ili da pružiš neki vid pomoći.

YC:  Kako tumačiš činjenicu da je Jovan u naizgled surovijoj Africi/Namibiji doživeo katarzu?

ZD: Kako objašnjavam?  Mislim da je u pitanju bio jednostavno život ili sudbina ako hoćeš.  Jovan se našao u jednom od svega što je do tada činilo njegov život dramatično drugačijem okruženju, koje je imalo svoja pravila i zakone koji su morali da se poštuju i slede. Namibija je peredivna ali i potencijalno veoma opasna zemlja, gde se neke greške plaćaju glavom. Da li se radi o kravama koje noću leže na putu a ti ih ne vidish dok voziš, napadu malarije ili o eventualnoj krađi vozila koje se može završiti ubistvom, samo su varijacije na temu preživljavanja. Jovan je imao  sreću da preživi mnoga dramatična dešavanja, a što se tiče dela koji se bavi Namibijom, u njemu su praktično opisani isključivo istiniti događaji. Jednostavno, katarza je posle svega doživljenog, da ne kažem preživljenog, u Jovanovom slučaju bila neizbežna posledica koja je došla sama po sebi .

YC: Da li spremaš za neku novu knjigu, da li te nešto inspiriše ili tera na razmišljanje?

ZD: Pokušaću da  prvo odgovorim na drugi deo pitanja, da li me nešto tera na razmišljanje? Toliko toga me tera na razišljanje, ali smatram da se po tome ne razlikujem od ostalih ljudi koji se ne bave pisanjem. Jednostavno, živimo u holeričnom vremenu gde se višedecenijski postulati  preko noći ruše, a neki novi postavljaju, živimo i vremenu koje nas u Srbiji nije mazilo ni pazilo, gde je jedna čitava generacja danas ne više toliko mladih ljudi odrasla i dobila svoju decu a da nije nikada bila u inostranstvu. Živimo u zemlji koja je' prekažnjena' na jedan surov način, čiji su  žitelji bili u nekoj vrsti zatvora nekih dvadeset godina, a posledice tog robijanja ćemo osećati još dugo jer se, plašim se, promenila i sama nacija. Jednostavno, pleme koje iz nekog razloga prestane da ima fizičke kontakte sa drugim plemenina neminovno i neizbežno zaostaje za njima. Da li mi danas narode koji nas okružuju nazivamo nacijama ili plemenima pitanje je semantike, ali se na isto svodi. Mnogo toga me tera na razmišljanje i moram da kažem da sam pun gneva u vezi sa toliko toga šta se desilo i šta se upravo dešava na ovim prostorima.

Želeo bih da napišem taj jedan ‘veliki' roman koji bi možda bar malo objasnio ovu našu tragediju ali i licemerje pre svega Evrope kada smo mi u pitanju. Danas smo svedoci dramatičnih turbulencija koja se dešavaju na Starom kontinentu, praktično se svet menja pred našim očima.  Tragično je to što ćemo i mi, sa drugim, u prvom redu evropskim narodima i te kako osetiti negativne posledice ovih teških vremena, a kada su ti isti narodi živeli u blagostanju, (koliko god ono, danas jasno vidimo iz primera Grčke na primer, bilo postavljeno na nerealnim stbubovima) nas nigde niije bilo, bili smo odbačeni i prokazani kao možda ni jedan narod u novijoj istoriji Evrope.  To  me kao čoveka koji voli svoju zemlju, ali i svoju decu boli i vređa, i kažem, voleo bih da napišem roman koji bi se bavio problematikom nekih određenih ljudskih  odnosa i da opišem bar neke od stvari koje su se  po meni krajnje nepravedno dogodile našoj zemlji.

Imidž koji imamo u svetu a koji je veoma loš su dobrim delom kreirali upravo oni čije su ruke krvave do ramena i u čijim zemljama danas, ako smo dovoljno srećni da imamo mogućnosti da ih posetimo, plaćamo da bi u muzejima gledali i divili se opljačkanom blagu nekih drugih, manje srećnih ili možda manje krvožednih naroda. Sve to me tera na razmišljanje. Dakle da, očigledno spremam neku novu knjigu, hteo to ili ne.

ZD: Uf... nije lako pitanje. Ali, hajde da probam. Evo, definitivno bih svakome ko sebe smatra čitačem preporučio zaista fenomenalnu knjigu Abrahama Verghesea Kapija suza, koja je odskora u prevodu objavljena i kod nas. Reč je o romanu koji bez ikakve sumnje može poneti naziv „veliki", jer je Verghese na sjajan i dirljiv način opisao nama nepoznati svet izvesnih etiopskih blizanaca Shive i Mariona, koji su rođeni za vreme cara Haila Selassija, i njihov životni put. Na maestralan način pisac opisuje tananu suptilnost ljudskih odnosa, kao i tugu i sreću koje ih prate. Dakle, Kapija suza, definitivno. Jednostavno, veliki pisac napisao je veliku knjigu.

Yellow Cab: Vaš početak u klasičnoj muzici predstavlja jedinstven spoj nemogućnosti i izrazitih mogućnosti. Ispričajte nam nešto o tome.

Sergej Nakarjakov: Ja sam već probao da sviram trubu i pre nego što mi se dogodila ta povreda kičme. Mislim da je to bila ideja mog oca, koji je i sam pokušavao da svira trubu nekada, ali nije bio mnogo uspešan. Možda je za njega to bio suviše glasan instrument, ha-ha? U to vreme bio sam učenik u muzičkoj školi i svirao sam klavir; posle raspusta, otac me je, jednostavno, odveo svom prijatelju koji je svirao trubu, da učim od njega.

Kad je reč o odnosu klavira i trube, mogu samo da kažem da poznavanje muzičke teorije uvek pomaže, poznavanje muzike uopšte pomaže. Meni je, naravno, bilo lakše da savladam trubu nego drugoj deci, jer sam već znao note i poznavao muziku.

YC: Kako su izgledale prve godine muzičkog školovanja i života uopšte u tadašnjem Sovjetskom Savezu vašeg detinjstva?

SN: U mom slučaju to i nije bio tako uobičajen put. Ja sam sve svoje prve muzičke lekcije dobio u kući, od svog oca. Kada sam počeo da učim da sviram trubu, vrlo brzo, praktično za godinu dana, došao sam do prvog velikog koncerta s lokalnim simfonijskim orkestrom. Ali, da odgovorim na vaše pitanje: sve što se događa oko nas ostavlja neki trag na nama dok odrastamo, pa su, u mom slučaju, svaki odlazak na koncert klasične muzike ili sestrino sviranje klavira u kući sasvim sigurno imali neki uticaj na mene. Sve je uticalo na mene, svaka muzika koju sam čuo.

YC: U čemu je bila glavna razlika između pedagoškog sistema u Sovjetskom Savezu i onoga što vas je dočekalo po preseljenju u Izrael?

SN: Ja sam živeo u Sovjetskom Savezu u vreme promena, dakle, meni od 1989. počinje karijera, a to više svakako nije bilo isto vreme kao nekada. Recimo, ja sam u to doba već imao prvog menadžera, i u tadašnjoj organizaciji Sovjetkoncert zakazivani su mi nastupi širom cele zemlje - ta žena, moj tadašnji agent, radila je sjajan posao.

Najveća promena posle odlaska iz Sovjetskog Saveza za mene je nastupila u tom smislu što sam odjednom mogao slobodno da putujem po celom svetu. To je bilo izuzetno važno, i zbog mog uzrasta, i zbog činjenice da sam počeo da nastupam na velikim međunarodnim festivalima, gde sam bio zapažen. Putovanja van Sovjetskog Saveza nisu bila laka svojevremeno, zbog birokratije i činjenice da je to, svejedno, bila dosta zatvorena zemlja.

YC: Vaš omiljeni kompozitor i omiljena epoha u muzici? Koliko ima originalne literature za trubu uopšte?

SN: Nema toliko mnogo dela za trubu, jer se radi o instrumentu koji je relativno mlad. Zato sviram dosta kompozicija koje su pisane za neki drugi instrument, ali su aranžirane posebno za trubu. Mali je izbor originalnih dela za trubu, mnogo manji nego, recimo, za gudačke instrumente. Moj omiljeni periodi u muzici su, inače, klasičan i romantičarski.

Nije lako napraviti suštinski dobru transkripciju, neki put je i nemoguće - muziku za neke instrumente veoma je teško pretvoriti u muziku za trubu. U poslednje vreme i sam pravim transkripcije, i time ću se baviti i više u budućnosti; pre godinu dana sam ih i snimio sa svojom belgijskom pijanistkinjom Marijom Mejerovič.

YC: Da li ste i dalje veoma popularni u Japanu? Koji su vaši omiljeni gradovi za nastupanje?

SN: Iskreno rečeno, moja popularnost u Japanu je na zalasku, jer sam postao suviše star za njihov ukus, svejedno kako to zvučalo kad se kaže, ha-ha. Naime, oni imaju neku vrstu željenog uzrasta do kojeg vas prate, pa onda nađu nekog mlađeg. Tako sam i ja bio zanimljiv sve dok sam bio neka vrsta čuda od deteta, a danas više nisam zanimljiv.

Kad je reč o ostalim mestima, to je, naravno, jedinstveni Pariz, u kojem sam baziran, kao i Izrael, čiji sam državljanin, i koji će za mene uvek biti jedno veoma posebno mesto, ali nikad neću zaboraviti ni gradove u Rusiji u kojima uvek imam svoju publiku.

YC: U Beogradu nastupate s Kamernim orkestrom Praške filharmonije. Šta je na repertoaru ovom prilikom?

SN: Kad je reč o mom solističkom udelu, predstavićemo Mendelssohnov Violinski koncert u transkripciji za fliglhorn i orkestar u d-mollu, dakle, ne onaj slavni u e-mollu, nego onaj prvi koji je napisao sa samo 13 godina - vrlo lepo delo u aranžmanu mog oca, koje savršeno predstavlja fliglhorn kao instrument i njegove izražajne mogućnosti.

Yellow Cab: Koliku dužinu svirke možemo da očekujemo?

HP: Dva i po sata sigurno. To, naravno, ne znači da se držimo satnice kao radnici metraže u tvornici tekstila, već ćemo svirati koliko publika bude tražila. Ako pogledamo poslednji koncert u Hali sportova, mislim da ćemo možda svirati i pet sati, jer je bila tako dobra reakcija. Ono što možemo obećati je preko dva sata znoja, krvi iz ušiju i dobre zabave... i suza radosnica nakon koncerta.

YC: Da li možda očekujete reprizu prvog nastupa u Hali sportova?

HP: Huh! Ono je bilo posebno. Histerično i puno pozitivne energije. To i jeste čest problem kod drugog koncerta, kao i kod drugog albuma - velika očekivanja. Postoje naša očekivanja i očekivanja publike. Zato bih apelovao na publiku da dođe bez očekivanja, kako bi izašla zadovoljna i sretna.

YC: Koje su pesme s novog albuma najbolje prihvaćene na koncertima?

HP: Publika najbolje reaguje na Ezoteriju, Kirbaj i kotlovinu, Svijet glamura... Sviramo gotovo celi svoj album na koncertu. Znamo da je to dosta zahtevno za publiku, jer želi čuti ono što najbolje zna. Ali, trudimo se da ne zadovoljimo publiku skroz. Želimo da joj, kad izađe, bude malo krivo ako nije čula jednu ili dve pesme, ali, sa druge strane, i da čuje jednu ili dve pesme koje smo mi želeli da čuje. Smatramo da je neophodno naći neki kompromis, jer ako stalno ideš publici niz dlaku, opet će joj nešto faliti.

YC: Iako ste pokazali kako možete napuniti i najveće dvorane u regionu, poput Hale sportova u Zagrebu i Beogradu, najavili ste povratak u klubove. Zašto?

HP: Nemamo problem ići u klubove iz kojih smo potekli. Ne mislimo da je to korak unazad niti smatramo da veličina benda ima veze s veličinom prostora u kome svira. Mi smo nastali u klubovima. Kad sviramo u klubu, to je drugo lice Hladnog piva, bez VJ-inga ili DJ-inga. Nije mi teško skakati po bilijarskim stolovima ako nema bine. Volimo tu neposrednost, tu i tamo pokoju dobačenu čašu. Krv, znoj i suze...

YC: Nedavno ste izjavili da danas ljudi nemaju zbog čega da se bune, iako je Hladno pivo jedan od društveno angažovanih bendova u Hrvatskoj.

HP: Taj odgovor se više odnosio na pitanja zašto na novom albumu nema buntovničkih pesama. Naravno da se građani imaju protiv čega buniti, nego je album manje angažiran, jer su ljudi počeli da očekuju da Hladno pivo mora da ima jednu pesmu gde se ruši vlada, drugu gde se podržavaju studenti... Naporno je i neizazovno raditi po takvim očekivanjima. A mi smo svirali i studentima, i tokom građanskih protesta protiv gradnje u Varšavskoj ulici u Zagrebu, tako da smo tu... kad je suvislo - OK.

YC: Da li vas trenutno zaokuplja neki muzički pravac koji nije punk-rock?

HP: To je neki stalni proces. Sve počinje kad kupiš pojačalo, pa se onda igraš efektima koje ranije nisi koristio, pa slušaš neke druge autore... Ne znam kako to ide i zašto neka pesma zvuči tako, ali sve se dogodi kad se nas četvorica nađemo. Ipak, ne vidimo sebe da dva i po sata sviramo jednu vrstu muzike, poput UK Subsa.

YC: Ili Ramonesa kojima ste bili predgrupa na legendarnom koncertu 1994. godine?

HP: Oni su čudan primer. Kao bend svesno su uzimali producente da bi prodali što više, ali kad su skapirali da to tako ne ide, vratili su se svirkama. A što se tiče zvuka, Pat cemetery (ljubavne pesmice na-na-na) nema veze s npr. prva tri albuma.

Svaki bend koji dugo postoji bar se malo menjao, a mi se menjamo od početka. Bitno je imati svoj stil, a ne da te prepoznaju po stilu nekog starijeg benda. E, kad nađeš taj stil, onda pokušavaš pobeći od njega. I tako ukrug. Nama je Sale Veruda (KUD Idijоti) još davno rekao da nikad ne kažemo da nam se dopada neki bend, jer će nas večito upoređivati.

YC: Koliko pratite nove bendove?

HP: Od domaćih tu su Mjuzikl i Strings koji sviraju indie pop poput Artic Monkeysa i koji su svirali s nama na turneji. Iz Srbije nam se dopao bend Decokvaritelji iz Niša. Ma, tih punk bendova ima uvek. Stalno dolaze nova imena. Scena postoji i to je dobro, a o bendovima ne bih više da pričamo, jer kad smo bili mladi, najviše smo mrzeli kad bi nam neko davao savete.

YC: Da li je punk prošao?

HP: Ako si prepoznatljiv, onda će te prepoznati. Ima ljudi koji ne slušaju punk, pa vole Hladno pivo. Ja (Mile Kekin) nikad nisam slušao etno, ali volim Zvonka Bogdana. Bitna je dobra muzika. Na primer, Clash su, bez obzira na to šta su sve svirali, ostali punk legende, jer su imali stav. Bitno je to što želiš reći, pa bio to punk ili ne.

TIJANA T: 

Yellow Cab: Kakve su prednosti i mane kad si žena DJ?

Tijana T: Posao DJ-a je, zapravo, izuzetno fizički naporan i čini mi se da je to jedan od glavnih razloga zašto nema više žena DJ-eva na svetu. Takođe, dečaci su nekako prirodno skloni igranju mašinicama, te tako brže postaju tehnički precizni, mada je to najmanje bitno u DJ-ingu. Najbitnije je pustiti pravu stvar u pravom trenutku, a čini mi se da žene, ukoliko su dovoljno intuitivne, to mogu nekako, statistički gledano, bolje da shvate i primene. Uloga DJ-a je takva da se često razvijaju interesantni problemi ega, sa čime se isto treba nekako izboriti. Mislim, u sebi i među kolegama. Bez obzira na rod, pol, rasu i uzrast.

YC: Kada je teže?

TT: Pretpostavljam da je na kraju žurke lakše biti muškarac DJ koga saleću obožavateljke, pa on odabere koja mu se najviše sviđa i samo nastavi dalje u zezanje. Ako je zainteresovan, naravno. Kad si žena, na kraju žurke saleću te najčesće neke pijane budale, pa zato često mislim da treba da iznajmljujem obezbeđenje kad puštam muziku.

YC: A kada je lakše?

TT: Iskreno, čini mi se da skoro nikad nije lakše biti žena DJ. Pre svega, pod lupom smo više nego bilo koji muškarac, pošto smo na teritoriji koja nam nekom greškom civilizacije prirodno ne pripada. Da ne pričam o fizičkim i tehničkim komplikacijama. Pretpostavljam da je ponekad lakše dobiti angažmane kao devojka, jer promoteri i organizatori žele da imaju žensko za pultom. Ali, najčešće samo egzotike radi. Žene DJ-evi često se tretiraju kao neka cirkuska atrakcija. Mada, ako postanu zaista dobre i izdignu se iznad toga - to ih čini duplo većim herojima!

YC: Da li mislite da vas više slušaju ili gledaju?

TT: Ne razmišljam više o tome. Samu sebe više slušam nego što gledam, i stalno se preispitujem da li išta valja to što radim i da li su ljudi srećni. Na kraju krajeva, najbitnije je da se publika lepo provede uz muziku, a ne kako DJ izgleda.

YC: Šta žene kažu za vaš stil DJ-inga?

TT: Žene nas, čini mi se, vole, što je dobro, jer ako žene dolaze na naše žurke, za njima će dolaziti i muškarci. Jednostavna jednačina.

YC: Koje žene DJ-eve volite?

TT: Heidi, Cassy, Miss Kittin, tINI, Danu Ruh. I volim Maju, naravno.

YC: Opišite malo ono što vrtite i šta intimno volite da vrtite, kao i koje su najdraže žurke na kojima ste radili/đuskali.

TT: Ovo je najteže pitanje koje neko može da mi postavi, i samim tim najneomiljenije. Kad me neko pita šta puštam, uglavnom kažem - house i techno. Verovatno bi preciznije bilo deep house, jackin house, classic house i sofisticirani techno, mada umem da pustim i Justina Timberlakea i Depeche Mode i Princea ponekad. I ne stidim se. Bitno je valjda da se ne ostane u okvirima jednog uskog stila, to brzo dosadi.

Žurki ima previše u glavi. Lepo je kad se setim vremena svojih velikih nastupa po festivalima i megadiskotekama na Ibici, u nekom fensi klubu u Moskvi i avantura po Bejrutu, mada su mi omiljeniji setovi u manjim klubovima - Club der Visionaire u Berlinu, 20/44 u Beogradu i nekoliko žurki u Mladosti s Majom i Vladom Janjićem.

YC: S kojim kolegama najviše volite da radite?

TT: Vladom Janjićem, Schwabom, Markom Nastićem, Dejanom Milićevićem, Markom Milosavljevićem, Biskotekom i Majom.

YC: Kako biste opisali trentutni beogradski elektronski stil? Mnogi npr. tvrde da je Beograd otišao u deep fazon, bilo da se radi o houseu ili techno muzici.

TT: Pa da, muzika se usporila i sve je postalo deep i nekako lepo, melodično. Ali, to je globalni trend, koji je, hvala bogu, zahvatio i Beograd. Meni to prija i leži. Nikad nisam razumela te agresivne muzike. Onaj najbrži techno i new rave. To je zgodno za besne tinejdžere.

MAJA UZELAC

Maja Uzelac: Ima događaja za koji će te neko bukirati da ulepšaš prizor, ako je to prednost. Ali će te svi uvek shvatati manje ozbiljno, posebno ako dođeš u haljini, što ćeš ti svakako učiniti, jer ti ne pada na pamet da se odrekneš haljine zbog ozbiljnosti.

YC: Da li mislite da vas više slušaju ili gledaju?

MU: Uvek ima tih ljudi koji će prvi put doći da gledaju, ali nema ih previše koji će se pojaviti ponovo ako je prošli put bila bez veze žurka. Dakle, većina stalne ekipe je ipak na kraju tu zbog muzike i zbog žurke.

YC: Šta žene kažu za vaš stil DJ-inga?

MU: Ženama je obično bliža izvesna melodičnost koju volim; s druge strane, zakucavanje i energičnost više leže muškarcima. A svi oni koji vole da me slušaju, vole tu dramaturgiju uspona i padova, miks sentimentalnosti i aktivizma, loženja i kuliranja, koji ima neku svoju liniju, ali ta linija ponekad izgleda kao EKG.

YC: Koje žene DJ-eve volite?

MU: Volim Heidi, ona pušta najbolju muziku za skakanje. I Anju Scheider, to je već hladno. Magdu. Dinky. I Adu, to je do pre godinu-dve bila neka moja orijentacija. I normalno, Tijanu pre svega.

YC: Opišite malo ono što vrtite i šta intimno volite da vrtite, kao i koje su najdraže žurke na kojima ste radili/đuskali.

MU: Na mene je Berlin imao odlučujući uticaj. Pre Berlina bila sam još uvek electro - new rave - new disco orijentisana, s nekim techno uplivom... U tom periodu vrtela sam i u Indie-Goes-Tronic ekipi, ali od susreta s Berlinom, to je techno i house (deep house, tech house) only.

Berghain (kultni klub u Berlinu, op. a.) svakako je mesto na kom se slomiš, i tamo bih se uvek vratila. A ključna žurka na kojoj sam igrala satima i satima desila se jedne nedelje ujutro u legendarnom Baru 25 (takođe kultni klub u Berlinu, zatvoren 2010, op. a).

Kad je reč o DJ-ingu, ja dosta volim da radim u disko-baru Mladost. Lepo je i na splavu 20/44. Prošle zime mogli ste redovno da me slušate u DJ baru Bordel i bilo je mnogo one-time akcija koje bi mi teško bilo da nabrojim.

YC: S kojim kolegama najviše volite da radite?

MU: Ja sam često u tandemu s Tijanom T i to je nešto što ima smisla, jer je naša muzika dovoljno različita da ljudima bude uvek zanimljivo, a dovoljno slična da veče ne bude šizofreno. Na kraju večeri obično radimo i B2B. I još, uvek se dobro zabavljamo zajedno, pa to lako prenesemo i na gomilu.

YC: Kako biste opisali trentutni beogradski elektronski stil? Mnogi npr. tvrde da je Beograd otišao u deep fazon, bilo da se radi o houseu ili techno muzici.

MU: Mlađi deo ekipe ovde je u tom dubstep, UK funky, grime, hip-hop fazonu, neka starija ekipa je deep, a uslovno treća, između, bila bi ova house-techno linija.