Razgovarao: Peđa POPOVIĆ

06. 12. 2011

Intervju: Zoran Danilović - Deo afričkog neba

Deo afričkog neba jeste roman koji opisuje stvarne događaje u životu Jovana Vejnovića, diplomiranog geologa iz Beograda, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka otišao u Južnoafričku Republiku u potrazi za boljim životim. Roman je zasnovan na ličnom iskustvu, a viđeno se dosta razlikuje od pretpostavljenog. Tako umesto savana, peska, nosoroga, lavova i antilopa upoznajemo betonsku Afriku, ili, kako bi Bob Marley rekao - Concrete jungle, u kojoj život može, ali ne mora mnogo da vredi.

Ipak, na iskren, neretko komičan i samoironičan način Zoran Danilović vodi nas kroz život Južnoafričke Republike u prvim danima posle ukidanja aparthejda. Takođe, upoznajemo onu, na prvi pogled, suroviju divlju Afriku na severu Namibije, gde doživljava svojevrsnu katarzu/sazrevanje.

Yellow Cab: Zašto se čekalo deset godina na knjgu o (tvom) životu u Africi?

Zoran Danilović: U stvari, čekalo se i duže, jer su se događaji opisani u knjizi odigrali u prvoj polovini devedesetih, dakle, pre nekih 17-18 godina. Zašto se čekalo? Mislim da je trebalo da prođe neko vreme od tih dešavanja. U međuvremenu sam napisao tri romana, a ovaj koji se bavi Afrikom, u kome su delom opisani i događaji u kojima sam učestvovao, eto, čekao je do sada. Ne znam, možda je tako trebalo da bude.

YC: Šta je motivisalo Jovana Vejnovića da zameni tada udobnu Jugoslaviju, centar Beograda i pripadnost gradskoj ekipi za odlazak u nepoznato na drugi kraj planete?

ZD: Iskreno, jedva sam čekao da završim fakultet i odem iz zemlje. Imao sam 26 godina i mnogo često nekanalisane energije. Ovde su početkom devedesetih počele da se događaju čudne, loše stvari koje su, kasnije će se ispostaviti, ostavile dubok, mučan i, nažalost, neizbrisiv trag u istorijskim okvirima i proporcijama. Ja sam instinktivno osetio da treba da odem iz zemlje, da negde, tamo daleko, čekaju neki novi horizonti, neki novi izazovi, ako hoćeš - i neke druge žene. Jednostavno, zaključio sam da mi je postalo tesno u bivšoj Jugi, da sam manje-više završio s tim delom svog života i da treba da „palim". Tako sam i uradio, a naknadni događaji, što u mojoj domovini što u zemlji u koju sam otišao, pokazali su mi da nisam pogrešio.

YC: Koliko si očekivao način života koji si doživeo u Africi?

ZD: Pravo da kažem, sve što mi je po sletanju na johanesburški aerodrom išlo u susret prihvatao sam kao svoj novi život i nisam se bavio poređenjima između života u ondašnjoj Jugi i mog novog života u Južnoj Africi; ako ništa drugo, dinamika samih dešavanja nije dozvoljavala neke dublje kontemplacije u tom smislu, a i sama mladost takođe. Prihvatio sam koncept one day at the time i njega sam se uglavnom i držao.

YC: Koji je najizraženiji stereotip koji si razbio o Africi?

ZD: Ja lično nisam razbio nijedan, ali su život i iskustvo koje išlo s njim to uradili. Mislim da je prvi stereotip koji je pao bio taj o ugnjetenim i obespravljenim crncima i gadnim i zlim belcima. On je, praktično, opisan na samom početku romana, dok još nisam ni torbe ostavio u hotelu - radi se o sceni na semaforu pred hotelom, na primer. Drugim rečima, iako sam u JAR došao dok je još zvanično vladao aparthejd, shvatio sam da je novac ubedljivo najbitnija „boja kože", i nisam se mnogo iznenadio.

YC: U čemu su najveće sličnosti a u čemu razlike Beograda i Johanesburga? Ljudi, način života, sistem?

ZD: Uh... Prvo, za razliku od Beograda, gde živi manje-više jedan narod, jedna boja kože i gde je većina od jedne religije, u Džo'burgu žive ljudi svih rasa, nacionalnosti i konfesija. Često sam, kada sam tek stigao u JAR, imao običaj da kažem: ovo je kao neki čudan svemirski brod, koji iz nekog razloga još nije uzleteo. Jednostavno, za razliku od (kad je o tome reč) dosadnjikavog Beograda, tamo je eksplozija različitosti u svim navedenim formama. Meni se lično taj deo najviše dopadao i onda i sada, jer smatram da je životna privilegija da se živi u zemlji gde su ti, pod jedan, preko cele godine potrebne naočari za sunce, a pod dva - da budeš integralno deo tog fascinantnog ljudskog konglomerata. Nikada se nisam osećao toliko građaninom sveta kao tamo i zaista sam srećan, jer sam u toj zemlji proveo desetak godina.

Životni stil je za razliku od Beograda pre svega gotovo neizbežno vezan za kola, odnosno vožnju jer se distance od tačke A do tačke B često sumanuto velike u odnosu na naša shvatanja razdaljina. Za razliku od Begrada gde čovek dobar ako ne i veći  deo posla može da završi hodajući od mesta do mesta, dole to nije moguće.  Razdaljina od kuće do posla često je po 20- 30 kilometara i dole je to praktično pravilo.  Sistem je dobrim delom urađen po anglosaksonskom modelu, neke službe besprekorno funkcionišu, neke ne, ali generalno gledano primetan je trag bivše Britanske Imperije u zakonodavstvu I propisima Ipak se ne može reći da zemlja besprekorno funkcioniše; pre svega mislim na (za evropske kriterijume) šokantno visoku stopu kriminala i ubistava, kao i drugih vidova nasilja. Sa aspekta bezbednosti, Beograd je za Džo'burg dosadnjikavo, bezbedno i sigurno mesto.

YC: kako objašnjavaš da su ljudi mnogo bliskiji i manje nasilni u surovijim delovima planete makar sudeći po opisanom tokom života u pustari Namibije?
ZD: Nisam siguran da bih ljude koji žive u surovijim delovima planete nazvao manje nasilnim, ali bih se definitivno složio da su međusobno bliskiji. Nasilje je proizvod okruženja, u klasično sociološkom pogledu, ljudi u zabačenim predelima nemaju razloga ni potrebe da se a priori nasilno ponašaju jedni prema drugima, ali sa druge strane u kritičnim momentima daleko lakše donose radikalne odluke da li da recimo napadnu ili pobegnu, čak i ubiju nego što bi to ljudi iz urbanih mesta uradili. Jednostavno, neprijatelj u džungli je potencijalno daleko opasniji nego neprijatelj u gradu, otud se dešava da su neke od reakcija I odluka koje donesu ljudi koji žive  u divljini za nas neprihvatljive, čudne, čak šokantne. Bliskost je lako razumeti, jer kad ne vidish živog čoveka na primer ceo dan, normalno je da ćeš da se obraduješ slučajnom susretu  sa nekim drugim ljudskim bićem, pogotovo ako možeš da dobiješ ili da pružiš neki vid pomoći.

YC:  Kako tumačiš činjenicu da je Jovan u naizgled surovijoj Africi/Namibiji doživeo katarzu?

ZD: Kako objašnjavam?  Mislim da je u pitanju bio jednostavno život ili sudbina ako hoćeš.  Jovan se našao u jednom od svega što je do tada činilo njegov život dramatično drugačijem okruženju, koje je imalo svoja pravila i zakone koji su morali da se poštuju i slede. Namibija je peredivna ali i potencijalno veoma opasna zemlja, gde se neke greške plaćaju glavom. Da li se radi o kravama koje noću leže na putu a ti ih ne vidish dok voziš, napadu malarije ili o eventualnoj krađi vozila koje se može završiti ubistvom, samo su varijacije na temu preživljavanja. Jovan je imao  sreću da preživi mnoga dramatična dešavanja, a što se tiče dela koji se bavi Namibijom, u njemu su praktično opisani isključivo istiniti događaji. Jednostavno, katarza je posle svega doživljenog, da ne kažem preživljenog, u Jovanovom slučaju bila neizbežna posledica koja je došla sama po sebi .

YC: Da li spremaš za neku novu knjigu, da li te nešto inspiriše ili tera na razmišljanje?

ZD: Pokušaću da  prvo odgovorim na drugi deo pitanja, da li me nešto tera na razmišljanje? Toliko toga me tera na razišljanje, ali smatram da se po tome ne razlikujem od ostalih ljudi koji se ne bave pisanjem. Jednostavno, živimo u holeričnom vremenu gde se višedecenijski postulati  preko noći ruše, a neki novi postavljaju, živimo i vremenu koje nas u Srbiji nije mazilo ni pazilo, gde je jedna čitava generacja danas ne više toliko mladih ljudi odrasla i dobila svoju decu a da nije nikada bila u inostranstvu. Živimo u zemlji koja je' prekažnjena' na jedan surov način, čiji su  žitelji bili u nekoj vrsti zatvora nekih dvadeset godina, a posledice tog robijanja ćemo osećati još dugo jer se, plašim se, promenila i sama nacija. Jednostavno, pleme koje iz nekog razloga prestane da ima fizičke kontakte sa drugim plemenina neminovno i neizbežno zaostaje za njima. Da li mi danas narode koji nas okružuju nazivamo nacijama ili plemenima pitanje je semantike, ali se na isto svodi. Mnogo toga me tera na razmišljanje i moram da kažem da sam pun gneva u vezi sa toliko toga šta se desilo i šta se upravo dešava na ovim prostorima.

Želeo bih da napišem taj jedan ‘veliki' roman koji bi možda bar malo objasnio ovu našu tragediju ali i licemerje pre svega Evrope kada smo mi u pitanju. Danas smo svedoci dramatičnih turbulencija koja se dešavaju na Starom kontinentu, praktično se svet menja pred našim očima.  Tragično je to što ćemo i mi, sa drugim, u prvom redu evropskim narodima i te kako osetiti negativne posledice ovih teških vremena, a kada su ti isti narodi živeli u blagostanju, (koliko god ono, danas jasno vidimo iz primera Grčke na primer, bilo postavljeno na nerealnim stbubovima) nas nigde niije bilo, bili smo odbačeni i prokazani kao možda ni jedan narod u novijoj istoriji Evrope.  To  me kao čoveka koji voli svoju zemlju, ali i svoju decu boli i vređa, i kažem, voleo bih da napišem roman koji bi se bavio problematikom nekih određenih ljudskih  odnosa i da opišem bar neke od stvari koje su se  po meni krajnje nepravedno dogodile našoj zemlji.

Imidž koji imamo u svetu a koji je veoma loš su dobrim delom kreirali upravo oni čije su ruke krvave do ramena i u čijim zemljama danas, ako smo dovoljno srećni da imamo mogućnosti da ih posetimo, plaćamo da bi u muzejima gledali i divili se opljačkanom blagu nekih drugih, manje srećnih ili možda manje krvožednih naroda. Sve to me tera na razmišljanje. Dakle da, očigledno spremam neku novu knjigu, hteo to ili ne.

YC: Preporuči jednu knjigu?

ZD: Uf... nije lako pitanje. Ali, hajde da probam. Evo, definitivno bih svakome ko sebe smatra čitačem preporučio zaista fenomenalnu knjigu Abrahama Verghesea Kapija suza, koja je odskora u prevodu objavljena i kod nas. Reč je o romanu koji bez ikakve sumnje može poneti naziv „veliki", jer je Verghese na sjajan i dirljiv način opisao nama nepoznati svet izvesnih etiopskih blizanaca Shive i Mariona, koji su rođeni za vreme cara Haila Selassija, i njihov životni put. Na maestralan način pisac opisuje tananu suptilnost ljudskih odnosa, kao i tugu i sreću koje ih prate. Dakle, Kapija suza, definitivno. Jednostavno, veliki pisac napisao je veliku knjigu.

Oceni ovaj članak

Komentari (2)