Intervjui
Zoran JANKOVIĆ
17. 01. 2012
Mirjana Novaković: Tito je umro, ali i postmoderna
Zašto sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj i da li je sazrelo vreme za srpsku detektivsku misteriju sa središnjim ženskim likom?
Posle romana Strah i njegov sluga, s punim pravom obasutog hvalospevima, i neshvaćenog i gotovo neprimećenog Johann's 501 i poduže pauze, Mirjana Novaković vratila se odličnim ostvarenjem Tito je umro -- spojem sočne detektivske misterije i grlene prozivke grešnih među vlastodržačkom vrhuškom. Usput je i rado odgovorila na nekoliko pitanja Yellow Caba.
Yellow Cab: One upućene u vaš prethodni rad svakako je iznenadila promena stila u romanu Tito je umro. Da li je ovaj svedeniji i komunikativniji izraz naprosto proistekao iz prirode priče koju ste odabrali da ovog puta ispripovedate?
Mirjana Novaković: S jedne strane -- da: svaka priča živi na odgovarajućem stilu, i zaslužuje svoj stil. S druge strane, moja postmoderna faza je završena -- zašto bih i dalje pisala na način za koji vidim da više ne otkriva svet, jer svet se, u međuvremenu, promenio.
YC: Reklo bi se da, za razliku od brojnih savremenika, ne zazirete od zakonitosti (detektivskih) misterija i da kanonima žanra ne pristupate s neizbežnim postmodernim paraironijskim otklonom.
MN: Htela sam da iskoristim kriminalistički žanr -- preuzmem tehnike pripovedanja, čak i da napišem omaž, na primer, klasičnom postupku Agathe Christie u kojem Poirot okupi sve osumnjičene na kraju romana da bi otkrio ubicu, ali da opet to iskoristim na način prilagođen našem vremenu i uslovima.
Umetnost uvek malo kaska za stvarnošću, i postmoderna više ne može da bude dominantan izraz u vremenu kriza koje očigledno najavljuju ekonomski kolaps zapadnog sveta. Dok je bilo lepo (ne mislim ovde toliko na Srbiju, već više na zapadnu Evropu i Ameriku), lako je bilo biti ironičan i prezirati ideologije, ali više neće biti lepo.
MN: Kratko smo živeli u postideološkom dobu, u kojem su, na primer, levičarske stranke mogle da obožavaju tajkune, ali to doba se završava, jer, kao i uvek, ono što zanemarite ili potisnete, povrati se žešće nego što je ikad bilo.
Dobra priča i živi likovi garant su protiv pamfletičnosti, i htela sam da napišem roman tako da ne možete da ga ispustite iz ruku, i da, pošto ga pročitate, ne zaboravite likove i pripovest.
YC: Roman Tito je umro može se posmatrati i kao ogled na temu građanske odvažnosti. Vaša junakinja grleno saopštava ono većini poznato, ali establišment zasad ne reaguje na izazov. Kakve reakcije vi priželjkujete?
MN: Mislite da je većini poznato? Čini mi se da malo ljudi zna kakav je nivo korumpiranosti vlasti i način na koji stranke i država zaista funkcionišu. Većina pod korupcijom podrazumeva 200 ili 500 evra i lekare ili činovnike koji izdaju dozvole, i nema pojma o milionima evra i upropašćenim čitavim granama privrede.
Nikakvu reakciju ne očekujem od establišmenta: oni ne reaguju ni na TV emisije s konkretnim dokazima i optužbama, i zašto bi reagovali na roman sa fiktivnim događajima i likovima -- ma koliko ta priča suštinski opisivala njihov režim. Ovo je genijalna diktatura: možete da kažete šta hoćete, nema represije, ali nema ni bilo kakve odgovornosti vlasti.
YC: Neki su u vašem pristupu i izrazu u ovom romanu prepoznali i uticaje planetarno poznatog Stiega Larssona. Da li pristajete na delimična poređenja s njegovim izrazom?
MN: Larsson je jedan u nizu kriminalističkih pisaca koji su obratili pažnju na „ponižene i uvređene" i koji su videli da zločine proizvodi društvo i sistem; Montalbán, Donna Leon, David Peace, Menkel ili Pelekanos vrlo su angažovani pisci -- često tamo gde je postmoderna bila zauzeta, kako to Englezi zgodno kažu: posmatranjem svog pupka, preuzeli su ulogu koju su nekad imali Dickens, rani Dostojevski, Zola ili Glišić, i progovorili o društvenoj nepravdi.
YC: Strah i njegov sluga je neko vreme živeo i kao pozorišna predstava, a utisak je da bi se, uz nešto štrihovanja i dorada, Tito je umro lako mogao preinačiti u sočan film. Da li vi u glavi možda već imate glumačku podelu ili bar glumicu za lik nezgodne novinarke?
MN: Imam u glavi muškarca u dvadesetim godinama, to je jedino što bi u Srbiji moglo da se snimi -- jer kad je poslednji put u Srbiji snimljen film u kojem glavnu ulogu ima žena? U kojem glavnu ulogu ima žena srednjih godina? Žena srednjih godina kojoj nije cilj da nađe muža ili muškarca?
