Da počnemo ovako: Volkswagen Amarok jeste jedan glomazan pick-up. Sa dužinom od 5,25 m i širinom i visinom od po dva metra, teško da ga neko neće primetiti.
Pokreće ga dvolitarski četvorocilindraš u dve verzije, s jednom turbinom i 122 konjske snage ili Bi-turbo sa 163 konjske snage.
Na našu sreću, na testu je bila top-verzija, kako u pogledu motora, tako i paketu opreme.
Iza duple kabine (koju naš narod, iz odavno zaboravljenih razloga, i dalje zove „putar"), nalazi se otvoreni tovarni prostor dužine preko metar i po, koji može da ponese 1.150 kg.
Euro-paleta bez problema staje između kućišta zadnjih točkova. I to popreko!
Obećana prosečna potrošnja ovog lifestyle teretnjaka je svega 7,8 litara na 100 kilometara, dok je u realnoj gradskoj vožnji i malo maltretiranja po Kosmaju došla i do 10 litara. Ovaj podatak ne treba da vas uplaši, jer je vožnja na testu bila sve osim štedljiva.
Osećaj za upravljačem ovog „kamiončeta" je fenomenalan. Sedite visoko, iza prostranog poklopca motora, i u svakom trenutku osećate da ste u glomaznom vozilu.
Ipak, nema ni blagih nagoveštaja neudobnosti, tromosti i ostalih osobina teretnjaka. Amarok je okretan, stabilan, vrhunski upravljiv i vozaču uliva svaku vrstu sigurnosti. Ponekad se može čuti buka moćnog dizelaša, ali se od radno-transportne mašine i ne očekuje vrhunska tišina.
Dimenzije i oblik ovog velikog Volkswagena definitivno upadaju u oči ostalim učesnicima u saobraćaju. Upadljiva je predusretljivost vozača kada im naiđete u susret ili im se pojavite u retrovizoru. Svi vas puštaju da prođete, da se uključite, prave vam mesta... mora se priznati da taj osećaj prija. Ili su saobraćajna kultura i tolerancija na našim ulicama doživele dramatično poboljšanje pre nekoliko dana.
Unutrašnjost je iznenađujuće prijatna za vozilo za bespuća i teške zadatke.
Osim robusne i, čini nam se, na sve otporne crne i braon plastike na instrument-tabli i gumenih, lakom čišćenju prilagođenih podova, sve u kabini Amaroka odgovara aktuelnim standardima za putnička vozila i sasvim je prihvatljivo i za duža, udobna putovanja.
Poseduje odličan dvozonski klima-uređaj, kvalitetan audio-sistem, vrlo udobna i višestruko podesiva prednja, kao i sasvim pristojna zadnja sedišta sa Isofix sistemom, držače za čaše, svuda su pregrade za sitnice ali i za krupnije stvari. Selekcija pogona vrši se prostim pritiskom na dugmiće koji se nalaze pored menjača. Preporučljivo je kretati se pogonom na zadnje točkove, kada je i potrošnja manja, a kada vam zatreba pogon na sva četiri, to se bira pritiskom na pomenuto dugme. Takođe je moguće odabrati i 4x LOW režim rada, za izuzetno teške terene. Tada se prenosni odnosi u menjaču menjaju i postaju izuzetno kratki, a obrtni moment koncentrisan je na vaše vučne zahteve i izlazak iz npr. dubokog blata. Amarok ima i blokadu zadnjeg diferencijala i hill descent kontrolu, odnosno uređaj koji ograničava brzinu kretanja nizbrdo, kada samo koristite volan, ali ne i papučicu gasa.

Kao zaključak, postavljamo pitanja i dajemo odgovore: šta se očekuje od jednog terenskog pick-upa?

• Da se kreće po svim mogućim i nemogućim terenima?
• Da nosi tonu tereta?
• Da primi pet putnika?
• Da svoj petorici bude udobno i da budu bezbedni?
• Da ima dovoljno snage?
• Da je napravljen od materijala otpornih na sve i svašta?
• Da se lako održava?

• Da se kreće po svim mogućim i nemogućim terenima?
• Da nosi tonu tereta?
• Da primi pet putnika?
• Da svoj petorici bude udobno i da budu bezbedni?
• Da ima dovoljno snage?
• Da je napravljen od materijala otpornih na sve i svašta?
• Da se lako održava?

Tako u 3,56 minuta Stanko priča dok Indira pokazuje osim nemuzikalnosti i zavidno neznanje francuskog jer ono što izlazi iz njenog grla/grudi miljama je daleko od francuskog kakav smo navikli da slušamo...

Milozvučnosti i šarma nema ni u tragovima, a ovakvo pevanje možda je dobro za instant razbuđivanje.

Ne znamo kakve su reakcije u Francuskoj, ali verujemo da će biti šokirani kada budu čuli kako sve može da zvuči njihov jezik. Možda će je neko i  tužiti za duševnu bol...

Piše: Peđa POPOVIĆ

Beograd je bio svedok šokantnog i tužnog pokušaja povratka Amy Winehouse među aktivne pevače. Preko 20.000 ljudi u Donjem gradu a zahvaljujući internetu i milioni širom sveta postali su svedoci posrtanja jedne autentične mlade pevačice koja svojim glasom, nastupom i energijom stekla milione fanova.

Pevačica koja svojim stavom i načinom života ima šanse da stane uz rame sa velikanima ali i pokojnicima rokenrola poput Jima Morrisona, Janis Joplin ili Jima Hendrixa, sa druge strane nalazi se duboko u muzičkoj industriji koju nazivaju i zabavom, a koja kao i ostale u doba liberalnog kapitalizma traže samo profit. I ništa više. A tu za emocije nema mesta. Na žalost.

Jer da je drugačije, Amy bi ostala u backstage-u ili bi još bolje bila predata lekarima na staranje, i ne bi u onako jadnom stanju, surovo bila izbačena pred 20.000 ljudi.

Ali to se nije dogodilo što je možda prava slika onoga u šta se pretvorio rokenrol. Nekada buntovna muzika koju su ljudi pravili iz ljubavi i u kojoj nije bilo obavezno da budete milioneri postala je uhodana mašinera za pravljenje novca sa pesmicama na prvu loptu, nekadašnja pobuna je postala najčešće šminka, a to kako se oseća neko takođe nije bitno...

A publika je tu da reaguje....

Jer, bez obzira na ljubav prema Amy ljudski je žviždati ako umesto koncerta dobijete palu zvezdu u koja se sat vremena van sebe. Jer ona je tu došla da peva za novce na brendiranom koncertu na kome bi pravila trebalo da budu jasna. Platiš kartu i dobiješ svirku/šou...

Ljudski je i reći „ljudi pa to je Amy". Ona je takva, jedinstvena. I jeste ali da li je lepo uživati i podržati nekog ko se nalazi pred životnim sunovratom. To nije momenat istorije ili kako su sve već nazvali „ono" u Donjem gradu. To se pre može nazvati nekrofilijom. Bez obzira na mladost, ludost, razuzdanost viđeno na Kalemegdanu je bilo tužno. Poput direktnog prenosa umiranja. Možda će neko naći poetsku lepotu, ali čini se da je to slaba uteha za Amy...

Amy poseduje onu magiju dovoljnu za besmrtnost jer njene reči dolaze iz duše  i to se da prepoznati. Ima i glas. Samo da li će preživeti mašineriju koja je melje?

Možda je rešenje da sve otera do vraga, i da nastupa po klubovima, gde joj je može reći i prirodni habitat.  A novca će uvek biti ...

Piše: Peđa POPOVIĆ

Obuzdavanje svemoći korporacija, ukazivanje na sve veće raslojavanja na bogate i siromašne, borba protiv zloupotrebe intelektualnih prava, sloboda deljenja, pravo na obrazovanje, solidarnost...gotovo da je zazvučalo kao revolucija.

Međutim, umesto, kako najaviše novog značenja festivala, novog pristupa, novih ideja dobili smo dobro organizovan korporativni događaj i korporativne ljude na njemu. A tamo deljenja nema.

Zato ima naplaćivanja (poput cene od 160 dinara za flašicu vode), neinventivnih predavanja u kojima se mogu čuti opšte stvari koje se mogu pročitati na sajtovima za 15-ak minuta...A o interaktvnosti poput pitanja, razgovora, razmene ideja da ne govorimo...

Tako je bilo po malo paradoksalno (ili tužno?) gledati predsednika Piratske partije Samira Alliouja kako kritikuje kopirajterski sistem okružen u dobroj meri upravo ljudima protiv čijih principa se bori,. Istovremeno veliki deo onih koje ta pitanja zanimaju, moraće kao i do sada da se zadovolje deljenjem sadržaja preko interneta nisu mogli da izdvoje nekoliko hiljada dinara za kartu...

A možda je to bila neka fora?

Možda je bila i fora da se sponzori (naravno korporacije) kriju do poslednjeg dana kako bi moglo da se priča o Share-u kao nekom drugačijem događaju...

No izbegavanje nazivanja stvari pravim imenom nije ništa orginalno u našem društvu pa tako izgleda ni Exit/Share nije izuzetak.

Jer umesto Share dobili smo Sale.

Umesto nečeg novog dobili smo fake.

Umesto interakcije jednosmerni protok.

Posle „uspešnih" devedesetih, lovostaja nije bilo ni u ovom slobodarskom milenijumu, kao posebno rodne pokazale su se sezone 2004/2005, a kao najplodnije vojvođansko tlo. Zahvaljujući Palićkom festivalu i odvažnom odabiru selektorke Dubravke Lakić, pružena mi je šansa da tamo pogledam dva filma koja će uskoro krenuti put skrajnutosti i ekspresnog zaborava, a koji će, što je možda važnije, uzdrmati moje dotadašnje poimanje disfunkcionalnog filma.

Ostvarenje Karolja Vičeka Žrtve zahvalne (sa alternativnim naslovima Magma ćilibara (!!!), Fellowship Offerings i Da nije ljubavi, ne bi svita bilo) i posle desetina i desetina hiljada filmova koje sam pogledao ostaje najšovinističkiji film ikada. Da bi Srbija dokazala svoju posebnost, filmsku šovinističku priču sagledanu iz vizure manjine potpisuje pripadnik nacionalne manjine. Tek da se zakotrlja lavina pitanja poput: mogu li / moraju li i pripadnici nacionalnih manjina da (o državnom trošku) daju oduška svojim potpuno iskrenim šovinističkim osećanjima?

Teško je reći o čemu je reč u filmu Žrtve zahvalne. Sve se svodi na poduži niz filmski nepismeno predočenih ilustracija o teroru violentne srpske/dinarske većine nad mađarskom manjinom čiji su pripadnici svi do jednog tanane duše sklone tihim egzistencijama i, sasvim u skladu sa svim prethodno navedenim, vični izvođenju klasične muzike. Reditelj Karolj Viček ni u ranijim radovima nije pokazivao više umeća ili takta, ali Žrtve zahvalne dovele su sve to do paroksizma.

Tako u želji da nam prikaže svu patnju prefinjenih pred nadiranjem varvara (mahom iz izbegličkih kolona, a svaki pošten šovinista veruje da su izbeglice, zapravo, turisti najgore vrste - mahniti, neprilagodljivi i nespremni da se ikada vrate u svoje vrleti, zar ne?), Viček, u saradnji sa scenaristom Ferencom Deakom (kome su, setimo se Granice Zorana Maširevića, slične indiskrecije znale da se dese i ranije) poteže za teškom artiljerijom. Strpljivi su bili nagrađeni scenama u kojima srpski dečaci vazdušnim puškama ubijaju ptice kako bi omeli pošteni mađarski živalj u časovima napajanja duša klasičnim notama, ili u kojima razulareni Dinarac nagrne na svoju trenutnu manje-više voljnu partnerku, prethodno pozvavši svoje predsednike (Miloševića i Šešelja na posterima na zidu) da se dive njegovom ljubavničkom umeću i žestu. I još mnogo toga.

Prisutni u publici na Letnjoj pozornici pod otvorenim nebom, koje je ridalo nad ovim užasom, prisustvovali su i krajnje zanimljivom performansu. Članica žirija Radmila Živković pokušala je da prekine projekciju glasnim dobacivanjem, a pravi klinč usledio je na pres-konfrenciji posle neprospavane noći. To je bila jedna od retkih prilika kada sam krajnje nevoljno morao da se saglasim s dijagnozama žirija (u tom trenutku nadmoćnijeg): nemački reditelj Ano Saul nazvao je film „čistim smećem koje niko neće hteti da prikaže" (tačno i vidovito), njegov mađarski kolega Andraš Solomon dodao je da „ovaj film vraća civilizaciju 200 godina unazad" (i na treću decimalu, precizno), gospođa Živković poentirala je da je film „neestetički i neetički, rađen propagandističkim manirom od pre sto godina" (rečito i sasvim istinito).

Silno uvređeni autori su, navodno, otposlali film na montažni remiks, obećali drugačiji raspored scena kojim će Žrtve zahvalne (inače, naslov nadahnut stihom iz Biblije) postati dinamičniji i prijemčiviji, pomenuli neki novembar kao dan bioskopske premijere, a pominjana je i trodelna TV serija. Ništa od toga.

Dozu šoka donela je (još jedna vojvođanska) produkcija - Memo (tokom snimanja najavljivan kao Ništa nije kao na filmu) Miloša Jovanovića, stručnjaka za marketing iz Novog Sada. Film je delimično inspirisan pripovetkama Nenada Čanka, a sinopsis je gotovo nemoguće izraziti na smislen i ekonomičan način.

Dečak Benjo Kon namerava da snimi film o užasima holokausta i svim nevoljama koje su zatekle njegovu porodicu. Jovanović ne haje mnogo za uslovnosti filmskog jezika, te film nudi zbunjujuću mrežu vremensko-prostornih odnosa. Memo bi se mogao opisati kao Von Trierov Dogville da ga je režirao neko umeća gorepomenutog Karolja Vičeka. Miloš Jovanović nije odustao od režije, navodno je pre nekoliko godina počeo snimanje ambicioznog biopika o Milevi Marić-Einstein pod nazivom Senka ili Frau Einstein. Pod obećanim patronatom Exita, od ovog filma do javnosti je došlo tek nekoliko fotografija Anice Dobre na starovremenskom damskom biciklu.

No, godinu dana kasnije usledio je novi tihi cunami s presahlog Panonskog mora. Novosadska porodica Kotlajić, bez ijedne prethodne stavke u filmografiji, burno je najavila početak snimanja svoje krimi komedije Libero. Prve najave obećavale su britanske lokacije i Daniela Craiga, koga je (u tim preuranjenim pričama) odmenio Branislav Trifunović. Film je kasnije i snimljen za rekordnih 13 dana (tačnije noći), na nekoliko novosadskih lokacija (koje, vele Kotlajići, „izgledaju kao Oksford"), ali kako su se autori kleli, „digitalnom tehnologijom koju je koristio i George Lucas pri povratku u serijal Ratovi zvezda".

Zamena za Craiga (koji se, ipak, verovatno teška srca odlučio za Jamesa Bonda) i Trifunovića mlađeg pronađena je u anonimnom Bojanu Beliću koji za sve pare glumi novosadskog zgubidana koji po noći tegli tempiranu bombu koju su albanski teroristi ostavili u parku (prethodno uz pratnju članica disharmoničnog kulturno-umetničkog društva odigravši podužu šotu!). Kao da mu ta muka nije dovoljna, junoša će biti izvrgnut i epizodičnom maltretmanu babasere, verskog fanatika, džankija, lokalnog kriminalca i silikonske mu pratnje, poznanice koja rmba na telefonskom seksu, a školski drug gej sklonosti će ga u neku ruku i silovati!

Libero, ta fešta najcrnjeg diletantizma i najprizemnijeg humora, u poređenju s kojim i pozna dela Zorana Čalića izgledaju kao filmovi sa oskarovskim potencijalom, prikazan je samo na internoj projekciji u kobnoj novosadskoj Areni za prijatelje, sponzore, rodbinu i predstavnike pokrajinske vlasti (koja je film novčano potpomogla), a ta projekcija završena je vatrenim pesničenjem između pojedinih prisutnih. Kotlajići su nestali, iz Španije su najavili remake Libera s promenama u zapletu, formatu i tehnologiji (pominjana je nekakva „živa digitalno-stripovska mešavina animacije") i novim naslovom - Un Dia Cualquiera. Zasad ništa od toga, a slast za trešoljupce može da bude možda i pogrešan podatak da je Libero tokom maja 2008. godine prikazan u Čileu, gde je privukao 404 duše iz nekih pobuda rade da plate bioskopsku ulaznicu.

Delovanje minulog ministra kulture Dragana Kojadinovića od ogromne je važnosti za moje saborce, zavisnike o opskurnom, bizarnom i sumanutom. Naime, ministar Kojadinović je svoje javno izraženo ubeđenje da se kvantitetom može doći i do kvaliteta potkrepio i na delu, dajući novčanu pomoć svim ostvarenjima čije bi snimanje bar otpočelo. Treba li pomenuti da se tu i tamo omaklo i nekoliko lažiranih snimanja?

Najbudalastije i najsmešnije su priče o fantomskim produkcijama Poslednji krug u Monci 2 i Dvoboj. Ovaj prvi je gromoglasno najavljivan kao raskošni akcioni spektakl, kao reditelj je najavljen tata italijanske Hobotnice Luigi Perelli, u navodnoj podeli uloga našli su se i Monica Bellucci (u alternaciji sa Angelinom Jolie), Jeremy Irons, Geraldina Chaplin, Ines Sastre i Monica, mlađa sestra Penelope Cruz. Pala je čak i prva klapa (uz Olivera Mandića, Dušana Prelevića i Emira Kusturicu u ulozi statista), mada su zlobnici primetili da je to bila samo fotografska seansa od desetak minuta.

Dvoboj - poljubac je susret najveći na svetu, biografski film o mladalačkom zanosu velikana Jovana Dučića, uspeo je da nadmaši i mitomaniju producenata nepostojeće Monce 2. Iza Dvoboja je stala srpska dijaspora, pominjano je troje režisera koji bi zajedno radili na filmu, scenaristi su menjani u hodu, film je trebalo da bude snimljen na mnogobrojnim belosvetskim lokacijama, a kažu, i Kate Winslet bila je na treptaj blizu do potpisivanja ugovora za film.

Producenti su ponosno isticali da se za američku distribuciju ni započetog Dvoboja već nadmeću Paramount i Fox, pomoćnik ministra za kulturu Vladimir Tomčić ustvrdio je da je „budućnost srpskog filma upravo u takvim koprodukcijama" (država je u toj fazi potpomogla ovu ideju sa četiri miliona američkih dolara, dok je vrhunac svakako predstavljao oglas o kom nas je izvestio beogradski dnevnik Press, a putem kog su producenti Dvoboja, zarad statiranja u filmu, tražili „stare, decu, kao i 20 devojaka starosti od 18 do 25 godina, po mogućstvu nevinih (virgo intacta)"!

Takođe, do dana današnjeg niko ne zna šta se zbilo s filmovima kao što su Ako zrno ne umre, Mamaroš, Topli zec, Bacio si čini na mene..., a gotovo svi oni, kao i gorepomenuti, u većoj ili manjoj meri (neki i veoma izdašno) budžetirani su od strane osiromašene države. Ako ostavimo lakrdijaški ton po strani, ostaje ozbiljna dilema - da li je srpska država toliko bogata novcem, a srpski film toliko siromašan idejama i nadarenima, pa da sebi mogu da priušte ovakve ekscese i ekstravagance? I ne samo to, nego da li su nas čuvari našeg spokoja, sakrivši ove filmove, poštedeli ozbiljnijeg duševnog bola za cenu bioskopske ulaznice, ili su naprosto pokušali da zametu tragove svog zločinjenja? Takođe, da li bi u poplavi problematičnih filmova i filmova upitnog ili ništavnog kvaliteta, a sa ovdašnje adrese, ovi prokazani naslovi štrčali i zbilja zasmetali nekome ili nečemu?

Ekonomija nas uči da je srž svega baratanje oskudnim sredstvima: neki drugi projekti nisu mogli da budu snimljeni zato što su pomenuti filmovi finansirani (a neki nepostojeći budžetski podržani). E sad, što srce trešoljupca ogreje i sama pomisao na to da su filmovi poput Libera mogući i u stvarnosnoj dimenziji, to je već neka druga priča. Dušu dala za neki film. Bar u najavi.

ANTRFILE

IZGORELA KESA

Žrtve zahvalne su (uz Mali svet Miloša Radovića) jedini realizovan od devet filmova koje je država izvolela pomoći te godine (izdvojeno je sto miliona tadašnjih dinara sveukupno), na tom prvom konkursu po novim pravilima, čiji su rezultati u više navrata ocenjeni kao skandalozni, a koji je trebalo da čini osnovu budućeg fonda za snimanje filmova. Naivna, krajnje cinična ili vickasta tadašnja doministarka izrazila je uverenje da će „fond sigurno profunkcionisati, a jednog dana država će, kad bude bogata, ulagati u SVE filmove".

Godinu za godinu konkursi za sufinansiranje filmova skandalizuju javnost - u opticaju je svega nekoliko imena večitih konkursnih pobednika, kartelski umreženih, koji među sobom igraju pingpong, a svaka nova epizoda dokaže da može i gore i nečasnije.

Tako, npr. Sveti Georgije ubiva aždahu dobiva moćnu finansijsku injekciju u poslednjem satu jedne od skorijih predizbornih tišina, pa je i kasnije bio izdašno potpomognut, da bi se posle mlake reakcije publike i kritike ni desetak dana po premijeri reditelj Dragojević u intervjuu za nedeljnik Vreme diskretno distancirao od vlastitog filma. A po završetku distribucije, na apel neisplaćenih angažovanih umetnika i tehničkih lica, produkcija ovog državotvornog projekta cinično poziva oštećene da se strpe, praveći paralele s brojnim dugovanjima najmoćnijih igrača na svetskoj finansijskoj sceni.

Piše: Snežana Stamenković

Moj prvi susret sa ITS-om bio je u predvečerje jednog od lepih dana ovogodišnjeg pretežno kišnog proleća. Jedinstven umetnički prostor smešten je na uzvišenju koje dominira krajolikom u krugu od 360 stepeni i s koga se podjednako spektakularno pruža pogled na okolne voćnjake i Avalu sa jedne, i Dunav, Pančevo i nepregledne ravnice Vojvodine sa druge strane. U tim nepreglednim ravnicama, jedan komad zemlje bliže Dunavu pripada vlasniku ITS-a, umetniku Draganu Iliću. Tu su instalirana ogledala površine 16 kvadratnih metara, s kojih svakoga dana u određenom trenutku zalaska sunca odsjaj obasjava prostor ITS-a. Ovaj promišljen i neobičan svakodnevni dijalog između Sunca, zvezde koja „na Zemlji proizvodi pet puta više nego svi njeni stanovnici zajedno", vojvođanske ravnice i umetničkog eksperimentalnog centra, jeste rad Dragana Ilića. Nazvao ga je Moje rezervno Sunce. To je njegov autentičan sunčani kalendar.

- Ovo mesto je za mene potpuna instalacija. Ova zgrada nije objekat, već konceptualni estetski doživljaj - kaže Dragan Ilić.

Na ovom prostoru čuju se zvuci ptica ali i brodova sa Dunava. To su za Dragana Ilića zvuci Jonha Cagea. Projektovan tako da ne narušava prirodnu harmoničnost, prostor ITS-a zamišljen je kao otvoren umetnički centar koji bi trebalo da okuplja umetnike, naučnike i sve one koji se interesuju za estetiku i stvaraju ili zamišljaju eksperimentalna dela ili umetničke procese, za koje ne mogu da obezbede prostor za realizaciju.

- Ako je ta ideja progresivna, analitička i daje nešto novo, ja tu otvaram vrata - nastavlja Ilić.

ITS ima tri izlagačka prostora površine 450 kvadratnih metara, s krovnim osvetljenjem i posebnom akustičnošću. Predviđeno je da se u njemu odvijaju radionice, izložbe i rezidencijalni boravci umetnika i kustosa iz celog sveta. U totalnoj projekciji ITS-a oni će u bliskoj budućnosti biti smešteni u posebno konstruisanim kapsulama za koje će struju proizvoditi postrojenja na snagu vetra, čije je projektovanje u toku. Nezvanično, prostor je otvorio poznati australijski umetnik Stelarc 2007. godine, a ITS je zvanično otvoren u septembru prošle godine. Za sada su u njemu boravili samo umetnici, ali Dragan Ilić namerava da dovede i naučnike.

- Već su se javili fizičari iz San Dijega, koji povremeno rade u Ženevi. Trenutno radim na tome da dovedem Erica Richarda Kandela, nobelovca koji istražuje pamćenje, profesora na Kolumbija univerzitetu. On ima osamdeset godina i bez obzira na to, drži predavanja u jednom noćnom klubu u Vilimsburgu u Bruklinu, gde živi 5.000 umetnika!

U pravnom smislu, ITS će uskoro postati legat Dragana Ilića.

- U osnivačkom dokumentu legata stoji da hoću da se ITS sruši svakih pedeset godina da bi se napravio novi. Zašto? Za dvesta ili trista godina ovaj objekat neće važiti ni arhitektonski ni konceptualno. Za pedeset godina radiće se nešto totalno novo. I za to ja moram da budem otvoren. Za pedeset godina Evropa će biti veoma dobro utemeljena kao jedna država. Ja hoću da ovo mesto postane destinacija. Ali, da ne bude dosadno. Da se ne ponavlja. A to može samo ako daš pravo da se to sruši i da napraviš novo. To će biti dobro za kreativnost - smatra Ilić.

To je samo još jedan pogled sa ovog mesta. Pogled u budućnost.

Piše: Zoran Janković

Naša istorija manje ili više očigledne cenzure umetničkih ekscesa veoma je duga. Ako priču suzimo na film, ideološke komisije iz doba Agitpropa zaustavljale su mahom nenamerne filmske nestašluke, mnogo toga sklonjeno je od očiju javnosti, a bilo je tu i progona, otvorenog i sudskog maltretmana (o tome govori izvanredni zbornik Crni talas Bogdana Tirnanića). Predosećanje skorog kraha zajedničke države popustilo je cenzorske stege i prvi put pojavio se fenomen filmova koji se nikada nisu izborili za svoje mesto, prvenstveno usled komplikovanih odnosa među uključenim producentskim kućama (npr. sasvim zaboravljeni Švedski aranžman Zorana Gospića, 1989).

Lično me je uvek privlačilo ono gurnuto u senku i dubinu kadra, te sam krenuo u opsesivnu potragu za zaboravljenim, opskurnim naslovima kojih se najčešće i sami autori nerado sećaju. Uz malo truda pogledao sam gotovo sve te ludosti na koje su vlastodršci arčili državni novac. Krenulo je kao nenamerni hobi, da bi se pretvorilo u ono što bi Jane Austen nazvala ruling passion.

Najviše me je privukla kasta filmova koji su potisnuti prvenstveno zbog sumnjive filmske kakvoće. Godinama sam jurio za filmovima nestalim iz vidokruga i najpažljivijih, a trud i dobra sreća vazda su mi davali priliku da takva ostvarenja pogledam na projekcijama koje su, kako se kasnije ispostavljalo, neretko bivale i jedine. Tako sam od nekritičkog kompletiste lagano evoluirao u usredsređenog lovca na uskoro skrajnuto. Nisam ni slutio da će me početna razbibriga dovesti u poziciju dobro upućenog svedoka beščašća ovdašnjeg filmskog sveta.

Kao prvi u nizu svojih ulova izdvojio bih The Dark Side of the Sun, čudnu srpsko-američku koprodukciju u režiji do tada cenjenog direktora fotografije Božidara Nikolića (koji je, inače, u četiri ruke režirao Balkanskog špijuna). The Dark Side of the Sun sniman je 1988. godine na lokacijama u Kotoru i njegovoj blizini, i kanda bi i ostao tek bleda fusnota da glavnu ulogu u njemu nije tumačio tada gotovo anonimni Brad Pitt, u tom trenutku na korak do holivudske slave i nužnih estetskih intervencija.

Ovaj film je bizarna priča o mladom Amerikancu koji, uz pomoć oca, po crnogorskim gudurama traži lek za svoju boljku - kompilovanu (mada u filmu potpuno neobjašnjenu) bolest preterane osetljivosti na sunca sjaj. Brad Pitt veći deo filma provodi na motoru, pod kožnom maskom preko čitave glave, što budi asocijaciju na tipičnog ubicu iz italijanskih giallo filmova sedamdesetih, a premda su svi uslovi bili tu, u filmu ipak nema prizora SM sexa. Maskirani Pitt meandrira o zaludnosti egzistencije pod takvim teretom, stigne i da se zaljubi i malo merači uz nekakav mlohavi antihit iz kuhinje Kornella Kovacha (tako je naveden u špici), a u izvođenju tada još neblondiranog Đorđa Davida (momački Nikolića).

Film je doživeo sudbinu čuvenog jajeta sa groba, a deceniju kasnije Brad Pitt pokušao je da osujeti DVD distribuciju na severnoameričkom kontinentu. Zaluđenici i zaludni ipak su dobili priliku da pogledaju traljavi i podosadni rani rad u Pittovoj filmografiji, život je grabio dalje, Božidar Nikolić nastavio je da prikuplja rediteljske ćorke, a Pitt da ubira odličnu frizuru po frizuru. I pokoju sjajnu ulogu u odličnim i relevantnim filmovima.

Nikoliću đavo nije dao mira - krajem devedesetih, posle kopernikanskog preokreta neprolaznog crnogorskog političkog vođstva, on je izvoleo da snimi i film koji će dokumentovati tu korenitu promenu. Uz pomoć scenariste Željka Mijanovića (s kojim je uradio Tri karte za Holivud) sročio je film U ime oca i sina, banalnu i amaterski izvedenu priču o ocu (poslednja krupna uloga Danila Bate Stojkovića) koji na tavanu zatoči sina, lokalnu TV zvezdu (nešto kasnije ministra kulture Crne Gore Branimira Popovića) kako bi ga sprečio da ode u ratnički pohod na hrvatsko ratište. Umesto željene upečatljive antiratne priče, sve se završilo na jadnjikavom spoju pukog folklorizma Živka Nikolića i trapavog pokušaja prilagođavanja motiva intelektualca u klinču s društvom iz opusa Miše Radivojevića. Film je začinjen raznim sumanutostima: otac u stanu drži repliku nadgrobnog spomenika svojih čojstvenih predaka, glumica Varja Đukić oponaša najgoru šmiru Sonje Savić, otac se kani da sinu odseče mali prst na ruci, a nađe se mesta i za crnogorsku vremešnu varijantu japanskog samuraja (drevna starina koja izvodeći šamanski ples s polovnom, pluskvamperfekatskom sabljom, pred gostima lokalnog bircuza pokazuje svoju borbenu gotovost)...

Od filma U ime oca i sina nekoliko godina kasnije distanciralo se i čitavo crnogorsko rukovodstvo posle projekcije na hercegnovskoj Kanli-kuli, jer su Nikolićev naturalizam i očigledna rediteljska neukost slučajno potpuno ogoleli neiskrenost tih državotvornih promena. Film je sklonjen u stranu, prikazan je u Sarajevu uz Nikolićevo razmetanje ličnom hrabrošću u potrazi za svenacionalnom katarzom, a potom se tu i tamo pojavljivao u ponudi bosanskih i pečalbarskih TV stanica. Nikolić je ipak nastavio da režira, ponudivši nam ništa bolju Balkansku braću nekoliko godina potom.

Rat u Hrvatskoj i nečija domišljata odluka da se Pulska arena zameni istoimenim (sada pokojnim) novosadskim bioskopom, pružila mi je priliku da prisustvujem jedinoj projekciji majke svih ovdašnjih filmskih dubioza i bizarnosti - filma Prvoslava Marića Jevreji dolaze (1992). Marić (dokumentarista u čijem se opusu „ističu" naslovi poput Sedamdesete sezonci i Prinudni otkup u Vojvodini) potpuno nepripremljenoj publici ponudio je somnabulnu priču o članovima društva slepih u jednom vojvođanskom selu koji pripremaju predstavu u čast Jevreja koji stižu iz Amerike da posete mesta stradanja svojih predaka. Iza predstave, zapravo, stoje podli mafijaši koji u saradnji sa albanskom mafijom švercuju bombe u Titovim bistama.

Daleko zanimljivije od same ove gotovo nemoguće pojmljive priče bila je projekcija u novosadskoj Areni. Nezadovoljan tihim negodovanjem i brojnim izlaženjima publike, reditelj je zauzeo busiju na sceni i krenuo u raspravu s prisutnim organizatorima, kritičarima i novinarima, da bi se sve završilo sočnim psovkama na račun svih i svačeg. Zgranuti prisutni civili dočekali su u šoku naredni film na programu (Policajac s Petlovog brda Ljubiše Samardžića), Prvoslav Marić demonstrativno je povukao film iz konkurencije, a čini se, napustio i filmski svet, film Jevreji dolaze više niko i ne pominje (pa ni akteri, među kojima su i Meto Jovanovski, Predrag Ejdus, Slobodan Ćustić...), a do dana današnjeg ostaje misterija šta je autora ponukalo da uloge slepih glumaca amatera dodeli upravo slepim glumcima amaterima.

U biltenu festivala jedna gledateljka požalila se da joj se činilo „da je ljudska nesreća poslužila kao scenografija", izvesni gospodin Ratković zavapio je da sve, pa i ovakve filmove treba prikazati, jer „inače se ne može objektivno sagledati kakav je naš film po kvalitetu". Lično nikada neću zaboraviti to veče zgranutosti i uzavrelih strasti na samoj ivici kung-fu okršaja, baš kao što neću zaboraviti ni film čija bizarnost prevazilazi i ovdašnje visoke kriterijume (a svi znamo kakva je konkurencija). A samo veče kasnije pomešali su me s Bojanom Žirovićem koji u filmu Mi nismo anđeli glumi lik skrajnutog štrebera Race. Od skrajnutosti do skrajnutosti.

Na moju veliku sreću, nisu srpske filmske nepodopštine samo pitanje pluskvamperfekta. Novi milenijum doneo je novu vlast, skori slom ideološke određenosti, sraslo je sve sa svačim, a filmadžije su se upele da odgovore na pokušaj države da bar deklarativno uvede red i toliko voljenu transparentnost u sufinansiranje domaćeg filma. Uz sveopšte ubeđenje da je srpski film u vreme Miloševića bio ako ne bolji, a ono smisleniji, svačega smo se nagledali u poslednjih deset godina. Što se mene tiče, duboko sam zahvalan udarnicima što su rampu užasa podigli još više. Nema lovca koga ne raduje nadahnjujuća lovina.

GRESI MLADOSTI MOJE

Božidar Nikolić nedavno je priložio i fotokopiju zabeleške sa audicije za Tamnu stranu sunca; pored Pittovog imena tada je zapisao: „Dobro izgleda... Dosad najbolji viuzelno... Kakav je glumac?" Vreme mu je dalo odgovor na ovo pitanje.

A sam Pitt se jednom prilikom izvinio kritičarima i publici zbog slabe glume u ranijem delu karijere. Naveo je ostvarenja Bežanje sa časova, Upoznajte Džoa Bleka i Sedam godina na Tibetu. Tamnu stranu sunca nije pomenuo. Još jedna pobeda srpskog filma? I to u gostima.

HOLIVUDŽIJE U NAŠEM SOKAKU

A legenda kaže, malo je nedostajalo da ugostimo i još neke uvažene kreativce. Producenti nikada snimljenog Poslednjeg kruga u Monci 2 obećavali su nam Jeremyja Ironsa, Monicu Bellucci (u alternaciji sa, opet on, Pittovom Angelinom Jolie), a tim koji je stajao iza jednako fantomskog Dvoboja o Jovanu Dučiću ozbiljno su nam „pretili" sa Kate Winslet u glavnoj ženskoj ulozi.

Ipak, najdalje je zlosrećne 1993. godine otišao Petar Zec koji je najavljivao spektakularni epik Omer-paša Latas sa Robertom De Nirom u naslovnoj ulozi, a potvrda za to obećanje pronađena je u činjenici da se superstarova kćerka zove - Drina. A svakoj Drini treba ćuprija, zar ne?

VREMENSKA STRUKTURA

Zajedno s karakterima, postavkom i kinematografskim konvencijama, stalker film sastoji se i od zasebnih uzastopnih plot funkcija. Uvek su predstavljene kao struktura, koja je podeljena u dva vremena.

Prvi deo: pređašnji događaji (mogu se prikazati na početku ili u flashbackovima). Ubica je doveden do tačke ludila ili je već prikazan kao takav, zbog ekstremne traume. Trauma je izazvana gledanjem, saznanjem ili učestvovanjem u strašnom događaju. Ubica iskusi gubitak, bes ga savladava i on ga iskali odmah kao čin osvete ili se uzdržava do drugog dela filma. On kažnjava zbog prethodnih zločina (Friday the 13th), zato što vidi ubistvo voljene osobe (Prom Night) ili zbog iskustva zbog koga je izgubio samopouzdanje (Terror Train). Na početku filma uvek je prikazana smrt žene ili njeno unakaženo telo.

Drugi deo: sadašnji događaji. Ubica se vraća zbog osvete nad krivcima ili njihovim simboličnim zamenama. Ponekad stariji upozore na opasnost, ali mladi ništa ne preduzimaju. Ubica započinje svoj krvavi pir, prvo posmatra akcije i tela svojih mladih žrtava, a zatim ubija. Heroina se izdvaja iz grupe mladih, vidi ubicu i bori se s njim. Uspeva da savlada ubicu, u nekim slučajevima i da ga ubije, ali je to ne oslobađa. Ona nije slobodna, zato što je doživela novi nivo svesti. Morala je da se suoči s realnošću smrti i nasilja. Nestale su iluzije svakodnevnog života, jer mora da živi sa uspomenama na svoje mrtve prijatelje. U mnogim stalker filmovima to je direktno i prikazano. Heroina u filmu Prom Night nije slobodna jer je ubila brata, koji je ujedno i brutalni ubica. U filmovima Halloween, Friday the 13th 1 i 2 heroina nije slobodna jer je ubica još živ i postoji pretnja od njegovog povratka. U filmu Happy Birthday to Me glavna junakinja bukvalno nije slobodna jer policija misli da je ona ubica, a svi svedoci su mrtvi. Ako je ubica mrtav ili savladan, heroina gubi motivaciju da vidi nasilje, a ujedno i sposobnost da gura narativni tok. Sa smrću ubice, film se završava. U poslednjim kadrovima uvek vidimo preživelu zarobljenu u okviru vizuelnog polja dok se kamera udaljava. Ako se ta kamera pomera kao nečiji pogled, znači da je ubica preživeo i ponovo dominira. Ona je sada predmet njegovog pogleda i nije slobodna jer se pretnja nastavlja.

Van ove grupe filmova koje se pominju u celom tekstu, malo je onih koji ispunjavaju kombinacije svih elemenata u okviru stalker filma. When a Stranger Calls (1979) poseduje dosta elemenata koji čine ovaj podžanr, ali ne dovoljno. Počinje kao i svi ostali, događaj u prošlosti, mlada žena koja je predmet ubičinog pogleda. Čim uđe u drugu polovinu, odlazi u suprotnom pravcu, ubica je otkriven i njegova psihologija i motivacija se ispituju. Eyes of Laura Mars (1978), za koji je originalni scenario napisao John Carpenter, skoro u potpunosti je stalker film. Održava istu dvovremensku strukturu, ostaje veran u upotrebi narativnih funkcija. Dominantan muški pogled i feminine pozicija kao objekta u ovom filmu prikazani su kao reprezentacija žene kao glavne teme u medijima. Ono što se ne uklapa u formulu jeste znatno veći budžet, a stalker filmu je upravo potreban taj izgled lošijeg kvaliteta, nedostatak sofisticiranosti da bi se smanjila realnost prikazanih događaja. Laura Mars nema ni mladu protagonistkinju, a i radnja je smeštena u veliki grad. Jedino su ova dva filma svetli primeri i oni koji su se najviše približili glavnoj grupi koja čini ovaj podžanr.

RIMEJKOVI

Prošlo je tri decenije otkako su ovi filmovi bili popularni. Današnji trend pravljenja rimejkova nije ih mogao zaobići. Prvi u seriji je Halloween (2007) Roba Zombieja, slede Prom Night (2008), My Bloody Valentine (2009) i Friday the 13th (2009). Nijedan od njih nije postigao uspeh prethodnika. Vizuelno izgledaju savršenije, današnja tehnika je naprednija i specijalni efekti mnogo su bolji. Najveća greška jeste to što su pravljeni s mnogo većim budžetom. Rob Zombie, osim početka, skoro da je preslikao originalni film. Prom Night premestili su u hotel i zadržali samo neke događaje. U staroj verziji filma My Bloody Valentine rudar koji ubija pijukom bio je strašniji. Friday the 13th je uz malo truda mogao biti bolji od originala. Ostalo je još filmova iz tog perioda koji čekaju na osvežene verzije; možemo samo da se nadamo da će neki od njih oživeti stalker film.

Nenad Bekvalac

Kako je radnju u kojoj nema ničeg virtuelnog niti vezanog za hazard naš nasušni ogrejalo sunce  

Kovačnica na uglu Kursuline i Njegoševe (Mladenović Dragi) dočekala je svojih pet minuta, osim kapija, ograda i drugih stvari od kovanog gvožđa pravi i sanke za kojima je sada naravno jagma, možda iz minulih verolomnih zima imaju zalihe kojima nije istekao rok upotrebe, a mogućno je i da su saonice baš ispod čekića...

Naša su glavna privredna grana igre na sreću, hiljade ljudi prodaju maglu, impulse, lozove, eliksire, proročanstava, horoskope, Javni servis drži kockarnicu, a jedna posada sa maskama za švajsovanje radi po ceo dan, unutra bruji kao u prilogu „Filmskih novosti" posle rata, naići na tu kovnicu je kao kad bi vam televizija bez upozorenja usred „Farme" ili „Velikog brata" pustila film „Čovek od mramora", deca kad se nađu naspram kovača zastaju, jer je unutra activity koju drugde ne vide, dobro, ima tu i varnica i zujanja, zvonjave metala - ako imate dete predškolskog odvedite ga da vidi relikt XX veka.

Pre ne znam ni koliko godina pokrenuo sam bio pitanje prvog radnog uzvika kolportera koji je dnevno uzvikivao više stotina puta „'Vreme', NIN" i sl.:  je li makar jednom to oprobao u kući, u sporednoj ulici, ili se nakašljao i čuo sebe prvi put pred pravim prolaznicima, ne znajući koliko mu glas nosi? Seća li se istorijskog događaja, prvi put izgovorenog sempla koji će ponavljati danima? Prodavac sportskih zanimacija isto tako, je li polazeći iz baze sa sepetom punim semenki makar jedanput rekao „evo prženi", ili mu je to samo nadošlo kad se primakao klijentima?

Sinoć sam gledao kontrabasistu kako u dvočetvrtinskoj pauzi okreće bas oko zamišljene ose (neki su basisti usavršili trostruku piruetu), je li ovo kod kuće vežbano, je li prvi put učinjeno na probi u KUD-u, ili je rizik preuzet na svadbi, u redovnoj kafanskoj šihti? Ranka sam to za vreme njegove svirke pitao, nasmejao se i zavrteo uvis klarinet koji je napravio bezmalo dva i po kruga pre nego što je bio uhvaćen, mora da je u bogatoj istoriji ove tačke neki klarinet i pao, uglavnom sam se setio pape Vojtile kad je tek bio stupio na snagu: a se nađe među vernicima uzme bebu i baca je žiznjeradostno uvis! Neće se skrasiti, pisao je jedan novinar, dok mu neko novorođenče ne padne, dobri Bog naravno nije takav kiks dozvolio, Sveti otac mora da je prvu bebu tek-tek malo izbacio iz ruku, pa je stičući samopouzdanje i izveštivši se nove zamotuljke lansirao sve više i više, zaista, gde su granice ljudskih mogućnosti?

Gradskoj skupštini ustupam pro bono paragraf o tome kako da prodavcima zdrave hrane koliko-toliko stane na put

U više navrata obračunavao sam se ljubiteljima zdrave hrane: kupujući na meru dvoume se koliko bi grama čega uzeli, pa se u toku merenja predomišljaju, nećkaju, kolebaju, pišmane; ne hajući sve duži red u kojem je i sugrađanin poslat samo po graham beskvasni ražani zapitkuju na kakvom je tlu i u kom klimatskom pojasu biljka rasla, da nije čime ipak malo špricana - ali i sami prodavci zdrave hrane zar nisu napadni pa i nepravedni sa svojim panoima?

Tik pored pekare koja ima najbolji burek u vascelom neighborhoodu osvanula je firma ZDRAVA HRANA, pekaru koji je od oca, možda i dede, nasledio radnju i zanat, od čijih se kora i sira niko nije razboleo, eto odjednom antireklame: zdravlje ili holesterol, odaberite sami!

U nemogućnosti da se odbeglom Velšaninu lično obratim pozdravljam ga na ovaj način

Za ono malo nebaštinjenih ideja do kojih katkad mukotrpno katkad posve slučajno dolazim, nikad nisam nikog pridobio, pa šta, mogu bez pristalica, sledbenika, ali bi mi poneki istomišljenik dobro došao, e, nedavno sam našao jednog, Velšanin je i ne piše mu se baš dobro.

Odraslijim čitaocima YC-a poznato je moje zalaganje za ljudska prava prilikom slikanja za dokumenta: na vozačkoj dozvoli imam sliku sa zelenim šeširom, jer smatram da me verno predstavlja, da olakšava identifikaciju mene i da, našto kriti, na njoj izgledam dobro (u okv. sv. mogućnosti).

Bilo se počelo sa nekim zakonom koji će dozvoljavati slikanje sa zarom, jarmolkom, te drugim verskim ili nacionalnim obeležjem do kojeg slikani drži. Zahtev da svi na slikama budemo gologlavi nasilje je nad nosiocima perika, umetaka, te gusarskih marama koje su sastavni deo imidža mnogog umetnika, zar sutra policija i carina mogu zahtevati da obrijem bradu ne bi li oni bolje videli kako ja zapravo izgledam?! To je kao kad bi skinhedu naložili da pusti kosu pa da se onda slika, jer je boja kose njegov atribut kao boja očiju ili kože!

Za pomenutim Velšaninom organi gonjenja tragaju, međutim je na poternici neka njegova ubij bože slika i čovek je policiji poslao sliku na kojoj je bolje ispao: ako joj je dostavio portret iz svoje trenutne razvojne faze, policija bi to morala uzeti kao ažurirani fakt, ako je pak reč o snimku na kojem je begunac mlađi, opet bi ga organi gonjenja morali objaviti, makar naporedo sa onim koji već krasi zidove policijskih i carinskih postaja, jer im model u tom slučaju poručuje: ovo je moja slika iz vremena pre nego što sam krenuo kletom stranputicom, ona je dokaz da nemam nikakav urođeni poriv da kršim zakon, nego su me do toga dovele nesrećne okolnosti za koje sam najvećma sam ja kriv, ali nad kojima bi i društvo moglo malko da se zamisli.

                                                           &

Pre četrdeset devet godina i dva i po meseca Banatom je harala kokošija kuga, ja bih je barem tako nazvao: živina je, premda uredno vakcinisana protiv poznatih zaraznih boleština, krepavala i dvorište u kojem se od jutra do povečerja čulo kukurikanje, kvocanje, pijukanje potpuno je za sedam-osam dana utihnulo i opustelo, nismo imali više nijednog predstavnika te vrste. Prošle su dve nedelje kad nas je baba pozvala da vidimo ko se pojavio ispod kamare pleve: kvočka sa bogami petnaest jednodnevnih pilića! Ležala je na jajima, te je propustila životnu priliku da se zarazi i podeli sudbinu ostale peradi.

Prikovan kak se veli za postelju usled gripa gledao sam „Farmu" i „Velikog brata", vrućica i grudobolja nisu popuštale, te sam pomišljao i na najgore, setio sam se Gogoljeve rečenice iz „Šinjela" - osta Petrograd bez Akakija Akakijeviča... Kad god bi mi kašalj dozvolio, padao bih u plitak dremež, televizor je ostajao uključen, smenjivali su se snovi, prizori opustošenog grada iz filma „Nosferatu" (Werner Herzog, 1979, preporučujem), mišljenja epidemiologa, vesti o vakcini koje zapravo nema za sve nas, hm, zar nije dobro što ispod dva odvojena stoga sena imamo dva samostalna nasada: ono što je u Bibliji obavio predostrožni g. Noje ovde je zapalo dvema kapitalističkim tvrtkama.

                                                           &

Umesto da se kako vreme prolazi privikavam na opšta mesta, umesto da ih prihvatim kao što sam svojevremeno prihvatio umereno-kontinentalni pojas a potom i klimatske promene, sve sam razdražljiviji. Kad čujem rečenicu „Jugoslavija je bila veštačka tvorevina", izgovorenu kao nešto što smo oduvek znali samo nismo baš smeli da kažemo, smesta vadim pištolj premda nemam dozvolu ni za njegovo nošenje ni za puko posedovanje, ne umem njime da baratam i zapravo ga nemam! Pa sve su države veštačke tvorevine, nijedna nije vulkanskog porekla niti je nastala tektonskim poremećajima, nijedna država nije prosto iznikla na nekoj teritoriji, kao Đavolja na primer varoš, premda se po lepoti i pogodnostima koje pružaju stanovništvu neke države mogu meriti sa našim nesuđenim svetskim čudom.

Nije teško biti iskren ili kako me je nesanica nenadano razonodila

U jutranjem programu vidim dečaka čija je pesma pobedila na konkursu (pročitaće je isped Skupštine), ima devet ili deset godina, voditeljka ga pita šta je osećao, šta mu je prolazilo kroz glavu dok je slagao rime, a on će: „Pa... mislio da li ću dobiti nagradu..." Moj čovek! Pesma je o uzvišenim čuvstvima, ali mi smo bića prakse, tako je, dečače, nikad političar od tebe: oni nikad ne pomisle na vlastitu dobrobit, uvek se žrtvuju za srpstvo, pravoslavlje, svetu zemlju, porodicu evropskih naroda etc.

Premda, nikad se ne zna. Što reče moj poznanik iz Primoštena: „A, imate puno pametne dice, a jako malo pametni judi!"

                                         &

Sud časti: publici sudski pristav deli besplatne mekike a optuženima nesmotria na težinu delikta, zločinačko udruživanje etc. sudsko veće izriče samo uslovne kazne

Nemam smisla za ponos i čast. Držim da se čovek uglavnom nema čime i nema rašta gorditi (ako je nešto lepo i vredno pomena učinio za to može da zahvali povoljnim okolnostima i svojoj prirodi koja mu je u najvećoj meri zadata tj. poklonjena), i kad ugledam reč „čast" u padežu pravo značenje joj redovno promašim.  

Po uzoru možda na lekare, sudije i advokate, koji odlučuju o životu i smrti te imaju komore (i tu prisilno svaki put pomislim: mračna komora!), ima i novinarsko udruženje sud časti, ali bi se meni da sam spiker sigurno omaklo kratko „a", kao kad kažete „kuća časti". Sud časti: Palata pravde, gde je okončan slavni proces, ili baraka sudije za prekršaje u Zmaja od Noćaja gde sam kažnjen zbog prebrze vožnje mojim luksuznim autom, okružni sud koji je rehabilitovao slavnu ličnost - čašćava što se krivda-pravda poznala.

Ako bih van konteksta imao da pročitam „jedno zrno časti", čulo bi se opet kratko „a", kao da neko zrno žita, srećno što je julska noć tako lepa, časti, čašćava svakog ko zakorači u Miloradov birt (koga više nema): tek u drugom pokušaju sinulo bi i meni da je reč o jedinici mere za tajanstvenu materiju zvanu čast. 

Iako je jezik vazda adekvatan, što će reći da svaka oznaka ima svoje mesto i svrhu, neku reč zamrzim i ne mogu očima da je vidim

U svakom bogovetnom razgovoru čujem da će neko nešto odraditi: „Odradi mi to do srede", „Brate, ono smo ti odradili", ah, što nemam rubriku „Reč nedelje", pa da podrobnije objasnim poreklo te reči, učestale preko svake mere, a koja je posve potisnula glagole „uraditi" i „učiniti"!

Do njezinog prodora i procvata došlo je možda preko engleskog,  „do me a favor" kod nas se kaže „odradi mi to", ali ima u „odraditi" nešto što bagateliše, nešto što nipodaštava rad. Odraditi znači uraditi nešto bez radosti, skinuti nešto sa vrata. Znači i radom otplatiti dug: dam na zajam nekome pare da mu ne iseku struju, on nema da mi vrati nego obojica čekamo da mi na utrinama iždžiklja korov pa da ga zajedno raskrčimo, krećemo se znači u okviru onoga što je rečnik propisao, doklen savremeno „odrađivanje" postaje sinonim i za učinjenu uslugu i za sam rad: odradio sam ti to i to, nakratko sam iskoračio iz besposlice koja je moj fabrički mod.  

Kad-tad napraviću tipologiju smeha i nomenklaturu kijanja, u dogledno vreme ima da pravim prilično precizan horoskop za svaku klasu ponaosob

Recite mi kako se smejete, reći ću vam kakva ste osoba i čemu se možete nadati u tom i tom periodu. Način smejanja nije genetski zadat, svak je u ranom detinjstvu izabrao samoglasnik kao osovinu vlastitog smeha (stožer moje teorete): ha-ha-ha persone uživaju u smehu i raduju se kad svojim smehom privole još nekoga da se smeje, ho-ho-ho smejač čudi se i gotov je da smeh obuzda ne bi li merodavno kazao šta on o smejuriji odista misli; he-he-he je smeh račundžije, osobe koja se gradi da zna još mnogo više a ne samo to čemu se i ostali smeju; hi-hi-hi je stidljivac koji s pravom u humoru vidi nešto nedostojno, hu-hu-hu je stvorenje snebivljivo, „u" je (to Sound Forge grafički prikazuje) triput tiše od „a", ali i od skoro svih drugih glasova! To be continued, I hope.

 Ljuba Živkov

Pre no što stanete u red proverite, premda ne znam ni ja kako, ima li onih beličasto-roze obrazaca bez kojih će vaš novac ostati u sefu štedione

Prići poštanskom šalteru nije jednostavno jer komitenti prispeli pre vas ne ljube da ištete kakav obrazac (uputnicu i sl.) ili da službenicu zadržavate pitanjem čiju svrhu oni ne vide i unapred je ne priznaju, tako da morate stati u red, što se baš i desilo u pošti na Bulevaru: nakon dvadeset pet minuta stranka je dospela do šaltera, hoće da podigne novac, službenica hladnokrvno uzima karticu nadajući se da je klijentkinja zabrazdila u minus i tek kad se ispostavilo da novca na računu itekako ima, kaže tj. služb. lice da nema obrazaca! Iako je dokument potreban prvenstveno samoj pošti, doklen osobi željnoj gotovine taj papirić nije uopšte nužan, isplata je nemoguća, dokumenta net - deneg net!

Štedišica je onda kazala: „Ja sam u plusu, vi za divno čudo imate gotovinu i samo vam je ponestalo obrazaca, dajte mi pare a vi otvorite novi fajl u kompjuteru i tu kucajte šta ste kome dali, pa posle prepisujte u formulare..." - „Potpuno ste u pravu", rekla je službenica koja se možda baš vratila sa nekog seminara na Kopaoniku gde su je naučili kako da povlađuje razjarenim mušterijama, „trebovali smo ih pre petnaest dana i, zamislite, još nam nisu stigli".

Pa dobro, braćo poštari, što niste pozajmili obrasce iz neke druge pošte, hoćete da vam ja dizajniram plakat „ne čekajte gotovinu, nema obrazaca"? Spreman sam, pod razumnim uslovima, da u ličnom kontaktu govorim pridošlicama, pre nego što stanu u red, kako neophodnog papira nema zbog čega se uprava i svi šalterski službenici (koji su pretežno lepšeg pola, o tom potom) izvinjavaju: profesija mi je da ljude izveštavam, a pošta stoji bolje nego mediji.

Uticaj medija na svedoke koji i ne znaju ništa osim onoga što su čuli na radiju i televiziji

O zločinu u dobanovačkom ataru novinari su intervjuisali postarijeg meštanina. The resident said: „Sinoć i noćas nismo ništa primetili, jutros u šest sati na vestima čujem da je nađen džip i u njemu da je dvoje mrtvih, u sedam je isto to bilo. Kažu da je jedno telo u gepeku, drugo za volanom. Od moje kuće donde ima kilometar i po." Deda nije znao baš ništa osim onoga što je možda od tih istih novinara čuo. Očito nije seo na bicikl ni u čeze da mesto zločina lično osmotri, događaj je primio sa distance kao i njegovi drugovi, biseri rasuti daleko od dobanovačkih njiva, ili kao neko ko je vest našao na internetu. Pa opet, pred kamerama je osećao obavezu da svedočenje završi kako dolikuje: „Ne zna se ko su nastradali, na lice mesta izašla je policija, istražni sudija, kad se bude saznalo ko je, javnost će biti obaveštena, to je sve što sad mogu da kažem".  Dobro, saznali smo da nije bila upotrebljena bomba veće razorne moći čija bi eksplozija probudila svedoka iz najslađeg sna, ali, niti je nesuđeni očevidac rekao „deco, nemojte da me snimate, ja sam samo slušo vesti, ništa drugo ne znam", niti su poslenici istraživačkog novinarstva hteli da se vrate u redakciju bez materijala sa lica mesta; deda se osetio kao portparol sviju koji nisu ništa ni čuli ni videli, progovorio je jezikom kojim ga opštila svakodnevno obasipaju, i trud mu se isplatio, pojavio se na televiziji kao indukovani svedok, svedok medija.

Kako je propao moj posve nekoristoljubiv pokušaj da se stavim na čelo studentskog pokreta

Pre bezmalo deset dana napisao sam manifest protiv takse koju studenti plaćaju za prijavljivanje ispita, držim da se radi o pukoj navici i o bezobraznom nametu koji nema nikakvo uporište u zakonu: zašto profesor, ako već mora da zna kome se može nadati na ispitu, to ne bi saznao e-mailom, sms-om, ceduljom ubačenom u njegovo sanduče na fakultetu, zašto student to mora da plaća, tim pre što je školarinu već platio?! Zar je polaganje ispita luksuz, hir, ekstravagancija?...

Napisao sam svoju e-mail adresu i počeo da pripremam argumente za raspravu sa profesorima koji zacelo neće žaliti truda da ovaj nepresušni, vekovni izvor prihoda odbrane, studente bih zastupao pro bono, ali se do dana današnjeg nije javio niko. Pa znate šta, ako se toliko plašite da potpišete peticiju koja je u mojoj glavi napola gotova, mogu možda da se obratim Ustavnom sudu, a mogu i ja da dignem ruke, pa neka bude kako bude.

Kako sam dobrano zasekao grančicu na kojoj sedim već osam godina

Doguram ja u svome razvoju do stadijuma kad mene intervjuišu, kako bih definisao prilog po kome sam se ponajviše raščuo, stvarno, šta je to, i ja onda kažem: trominutna papazjanija od poznatih događaja propraćena pristrasnim opaskama jedne te iste osobe...

Da sam ja moj poslodavac ne bi mi bilo baš prijatno da ovako nešto pročitam, s druge strane, ako taksa za prijavljivanje ispita živi pedeset godina, mogu i ja da radim još neko vreme, dok ne stanem na zdravu nogu.

Kad god se nađem na nekom lepom mestu pomislim: kako li si tek krasno bilo pre nastanka turizma!

Smesta počinjem u svom fotošopu da brišem plastične ležaljke (2 e), suncobrane (3 e), potom kafiće, prodavnice suvenira... Kad ih u mislima pozatvaram i zgradama vratim praturistički izgled varoš se smiri, crkvicu ostavim i bude baš podne ili nedelja što zvonar savesno objavi...

Odavno postoji turistička škola, turističke agencije, istoimeni savezi, regije, ima travel channel, turizmolog, stvar je i bez mene podignuta na visokonaučni nivo, ali sve je to okrenuto ionako prekomernom i nezadrživom razvoju turizma, ne znam da je kogod proučio nastanak turizma, period njegove inkubacije, način prenošenja...

Iz Biblije se nešto ne sećam ličnosti koja bi bila preteča turiste. Istinabog, nijedna zapovest ne kaže ni: imaj jedno rodno mesto i ne poželi tuđe, ni da vidiš ni da poneseš beleg njegov; putuj samo po nevestu o čijoj lepoti karavani pevaju, da lozu tvoju produži ona u vekove koji huje kao oblaci u reklamama kad ih montažeri ubrzaju...

U „Hiljadu i jednoj noći" putuje se više nego u Svetom pismu (gde doduše ima više kojekakvih egzodusa)

Sinbad i njemu slični napuštaju Bagdad i Basru mahom radi trgovine koja se redovno izrodi u brodolom nakon kojeg malobrojni preživeli upoznaju za njih i za ono doba egzotična ostrva (današnja poprišta i opšta mesta turizma). Putovanja su znači svrhovita: ili se roba vozi tamo gde se može bezobrazno preprodati, ili se odnosi pismo vezirovom bratu, ne umaraju se kamile i ne pokreću lađe samo da bi se nekud stiglo i da bi se odonud za dve nedelje namernici, preplanuli, vratili sa kovčezima punim suvenira...

Moram i grčke mitove malko da osvežim, ali i Jason zar nije krenuo za zlatnim runom, a krajolici i domicilni živalj bili su mu usput? Plan mi je da pretrčim gimnazijsku lektiru, da vidim koji se junaci romana među prvima odaju turizmu... Bolešljivi a imućniji heroji promene vazduh, ako žive u močvari lekar im preporuči boravak na planini, drugima prepiše morski zrak (siromah doduše ostaje da iskašljava krv tamo gde se prvi put zgrozio ugledavši crveni pečat smrti od sušice na maramici), ali i ti koji su polazili punonadežno u drugi klimatski pojas imali su cilj, da prezdrave i da drugim bolesnicima preporuče odlazak na istu danas bi se reklo destinaciju. Gde će kod neke porodice koja se, gle, već tada okrenula hotelijerstvu, mada ima samo četiri sobe i zajedničku kupaonu, imati all inclusive!

Četvrti način (volim da numerišem pojedine faze istraživanja mada nisam načisto jesam li dosad već imao tri) bio bi proučavanje porodičnih povesti

U svakoj familiji neko je prvi otputovao preko granica svog dištrikta, nahije etc. Ne govorim o ustanicima, hajducima, beguncima pred carevim patrolama, ni o odlasku u kraljevu vojsku, nego o mirnodopskim putovanjima radi pukog užitka u lepotama tuđinske klime, kuhinje, arhitekture i šta ti ja znam.

Moj deda je išao u Vrnjačku Banju (dve decenije pre toga boravio je četiri godine u banji zvanoj Stalag XVII o kojoj je snimljen istoimeni film), kroz prozor voza i autobusa gledao je kuće sa krovovima na četiri vode, njegov pa otac, budući zdrav i nemajući uput za banju, nije napuštao farkaždinski atar; o mom čukundedi (čiji sam monogram od kovanog gvožđa našao na tavanu, služio je žigosanju goveda, kao u vesternu) da i ne govorim. Ima porodica naprednijih od moje, ali i tu je neki predak prvi spakovao kufer i da li sa ženom ili kao holostoi otputovao, i ne na posedak kod babatetke nego kod ljudi kojima je gostoprimstvo zanat.

Da se Tvorac nije preračunao odredivši samo jedan dan za odmor?

Svevišnji kao da nije imao u vidu godišnji odmor, nego samo radnu nedelju koju je uskogrudo video kao šestodnevnu. Jedan dan nije dovoljan za molitvu, dokolicu i provod pa su ljudi samoinicijativno uzeli još jedan dan (od subotara), razdoblje od petka popodne do mrskog ponedeljka ujutru bi nazvano vikend, što je dovelo do gradnje istoimenih kućica čime su možda udareni temelji turizmu, a možda i nisu jer u vikendici sam sebe dvoriš, ne dolaziš u nju svake sedmice pa kad dođeš ne znaš šta ćeš pre, da počistiš mrtve muve, da pokosiš travu, da zaliješ japanski hrast...

Po moemu, čovek se može okrepiti i za nekoliko sati ne napuštajući svoju časovnu zonu i ne izlažući se trošku: muzičari i kelneri odmore se najslađe tako što kad završe šihtu odu tamo gde njihove kolege rade, da njima neko svira i da im donosi mućkalicu premda je za večeru možda malo već i kasno.

Zajednica pritiska pojedinca da ide na more iako ga srce tamo uopšte ne vuče: dok preda prtljag na aerodromu čovek je već umoran i pokajan, karta preskupa, hrana nikakva, pasoška kontrola spora, dosadna, bagaž nestignut, popunjavaj formular o izgledu i sadržini svakog koleta, hvataj taksi da te vozi do trajekta, guraj se tamo sa putnicima čiji prtljag nije izgubljen i koji te kuferima udaraju po još nepocrnelim cevanicama.

Ljudi općenito vole krajnosti, a turisti pogotovo. To su znali još sovjetski vodiči: ovo zdanie ima trideset devet spratova, pedeset osam hiljada prozora, sto devedeset sedam hiljada kvaka, čeristo trideset hektara parketa etc. Sazidan je u rekordno kratkom roku (ili pak suprotno: na njegovoj izgranji devet godina je u tri smene radilo šezdeset hiljada KV radnika, dve hiljade šesto inženjera, osamsto pedeset dva profesora arhitekture), zoološki vrt u Filadelfiji najstariji je u Americi, nisam ušao, moja čarobna novinarska legitimacija nije važila, uprava zua drži da životinjsko carstvo i žurnalizam nisu ni u kakvoj vezi (dok Gugenhajm muzej pušta i životnu saputnicu for free), zašto niste zadržali i cene ulaznica kakve su bile kad ste brodovima dovezli prve egzotične životinje, i šta mi znači to što ste najstariji: uđem, a slonovi sedi i letargični, žirafama klecaju kolena, kondor dobio kataraktu...

Nadomak Čente je jezero zvano Jama. Znaš da Jama nema dno, prvo je što sam čuo, koliko god da je bio dugačak pajvan sa vezanim potkovicama i ravnicima nikad nije dodirnuto dno, jezero se da li kao levak da li kao cev spuštalo do središta zemlje gde je voda vrila i isparavala kao u paklu, a na površini je bila mirna, crna i prohladna; najviša zgrada u Farkaždinu bila je i ostala crkva za koju smo čuli da je visoka 38 metara, kako li je izmerena, pitali smo jer nismo još učili trigonometriju, neko je stojeći na kugli spustio kanap koji su naknadno izmerili, možda je geometar izračunao samo on zna kako, sam krst ima skoro dva metra, možda i manje, moj se otac sećao kako je jedan radnik, otprilike u vreme kad su nam u Marselju ubili kralja, stajao na kugli i drmao krst da ga izvadi iz ležišta, ne zna se više zašto, radi dodatnog pozlaćivanja ili da bi ga zamenili novim, ni sad ne znam kako se bez dizalice neko obreo na kugli glatkoj kao bakarni kotao, i za šta su bile zakačene gurtne koje je oko sebe rabochii nadam se imao, znam da nije pao, teorijski bi i sad mogao biti živ, premda bi spadao među najstarije Jugoslovene, pa opet me od pomisli na njegov radni dan 1934. obuzme laka vrtoglavica.

Turističke meke (i novinari su čudo prirode, kako li smisle sve te metafore!) mogu biti prijatne, a mogu biti i naprotiv, kao što je po moemu Đavolja varoš. Razumem okolno stanovništvo koje bi da namami publiku da bi ju podvrglo seoskom turizmu, Turistički savez uveliko naplaćuje 250 din/wiew, dobro, Ljubomire, kanjoni po Americi zar nisu isto tako greška prirode, težak škart, pa se ljudi polomiše da to vide, slikaju i pokažu gostima? Jeste isto. Moj je problem što mi se sviđaju prosečna mesta: hladovina topole podno Babićevog vinograda (pre nego što je Tamiš pao u ropstvo pecaroša koji zagadiše svaki pedalj obale), vetar joj prevrće lišće, kao i žalfiji, sviđa mi se miris paprati koja je takođe obična, nije u pitanju džinovska paprat kojom su se hranili dinosaurusi visoki kao farkaždinska crkva.

Iza dobročinstva može stajati čuvstvo koje nije obavezno za podičiti se

Malinare niko ne spomene deset meseci, a leti malinari pa malinari, podseća me na reč karbonari, ne samo tonski, i ti su karbonari isto bili bundžije, protiv gazda i stranog zavojevača koji ako me sećanje ne vara beše lično Francuska, danas ti kopači uglja žive u nazivu špageta sa sirom i slaninom, a malinari su vesnici i simboli leta, večito nezadovoljni cenom jagodičastog voća usled čega blokiraju puteve ometajući druge, sve u svemu ipak uspešnije privrednike da prevoze svoje proizvode. Kvare tj. malinari planove turista koji su cele godine marljivo radili da bi napokon i oni videli antička mora i obale Turske o kojima su ustanici pre svega dva veka mogli samo da sanjaju. Pre neki dan pročitam da su malinari poklonili siročićima deset gajbi malina i jednu gajbu višanja kojima pomalo već i prolazi sezona, pa biste li se toga setili i da je cena odlična, šta bi bilo da je porodica evropskih naroda (kakav izraz) na vaše njive poslala svoje hladnjače i da vam je platila u gotovom?

Ali, dobrom se delu u zube ne gleda, važno je da su dali, neka se devojka zbog razvrgnute zaruke prijavila za bolničarku i na frontu previla mnogu ranu koja bi se zacelo bila dala na zlo, eno onaj čovek koji je hteo da se osveti familiji pa doneo pedeset hiljada evra na aerodrom da ih razdeli nepoznatim ljudima, putnicima, zemaljskim stjuardesama i pilotima koji sasma solidno zarađuju, da se nije razočarao u svojtu ne bi putnici omastili brkove njegovom ušteđevinom, policija ga je sprečila u njegovom naopakom bekrijanju, ja prilično putujem, ali se nijednom nije desilo da neko prkosi tradiciji deleći keš kome stigne, zapravo ne znam ni bih li uzeo tih dvesta-trista evra koliko je pretpostavljam pripalo prosečnom namerniku: šta ako taj kad ostane švorc digne ruku na sebe ili ako kao što je izgleda i bilo dođe do vraćke!

Fort Myers, 25. juni 2009.

U vreme moga samaštva koje obuhvati bogme dosta leta i zima selila se sa mnom i jedina biljka koju sam imao. Posle bombardovanja krizirala je, strahovao sam več i od najgoreg, kad ti se ona nanovo sabra, olista, ode u visinu, razgrana se, ne znam joj ni latinsko ni slovensko ime, lišće joj je s jedne strane srebrnasto, s druge dunkl zeleno, prolazim ovde, neispavan, vidim poznato mi nešto (sindrom duda u Hajdelbergu), a prvi put sam na Floridi, kao Nik Sloter u Žarkovu, pogledam bolje a živa ograda sva od biljaka poput moje! Jesu pomalo možda i štucovane u skladu sa poimanjem lepog koje krasi turističke poslenike i same turiste, mislio sam da je bolujući moja biljka zaostala, sad vidim da drži korak sa američkom rodbinom, prepuštenom stormovima koji su ovde kao dobar dan... Obradovao sam joj se, ali i nisam: kao da sam došao na polaganje zakletve u JNA, moj jedinac sin stoji u mnoštvu kao zrno među zrnima, i ništa ga, osim što je moj, ne razlikuje od drugih.

Ista sam kao i svi primerci oko hotela „La Quinta", čita mi izdaleka misli moja biljka, pa neka si, ja sam tipičan smetenjak svog doba, citiram joj Crnjanskog, a opet ne mogu da prenebregnem ni Harmsovu priču gde ga prijatelji debelo precenjuju i prehvaljuju pa im on otvori oči: „Nemojte o meni govoriti kao o nekome toliko izuzetnom, ja sam isto što i vi, samo bolji."

Kako mi se osladio volonterski život a da se nisam u tome besplaću nikad ozbiljnije ni okušao

Već neko se vreme nosim mišlju da okačim tastaruru o klin, kako da to izvedem a da ne pokvarim utisak, povuci se neporažen, dok si na vrhuncu moći, ah, za to je uveliko kasno, sad mi preostaje samo fade out... Njemu se u muzici pribegava jedino kad niko nema ideju za iole dobar završetak, važi to sigurno i za novinarstvo, ali ako sam spao na fade out daj bar da to uradim kako treba!

Ali kako ne primećuješ da je fade out u toku, u jeku, jedni te premeste na poslednju stranu, drugi ti daju sam kraj dnevnika, treći te od početka posade na poslednju stranicu i to dodatka gde te drže na minimalcu od dve i po hiljade karaktera... Jedan od mojih poslodavaca ćutke mi dade ponižicu, umesto dvadeset šest kojih vam drago novćanih jedinica pretprošlog meseca uplatio je 24 a prošlog 22 jedinice mere! Osetio sam se kao nacionalisti kad izračunaju da će, nastavi li stanovništvo ovako, Srbi 2093. godine biti manjina (uh, mučno je i napisati ovo). Sročio sam smesta protestno-upitnu notu, veleuprava reče da će sve vratiti na staro, ali u Fort Myersu mi se učinilo da sam pogrešio što sam digao dževu i takoreći bunu: mogli su me konstantnom ponižicom bezbolno prevesti u volonteraj. Na aerodromu kao volonterke na informacijama rade dve prilično stare građanke i jedan još stariji meštanin; beskrajno su ljubazne, opširne, spore, ali zadovoljnije od ma kog trudbenika medija - posle kontrole letenja njih troje su glavni! Predstavniku jačeg pola malo je popustio sluh, ne razume ništa od onoga što ga pitam namom engleskom (a to je engleski sa poseb. potrebama), njegova koleginica tankoćutno priskače i spasava nam čast obojici...

Tako bi i kod nas ljudima logoreičnim trebalo dati kolumnicu: zajednica ti hrišćanski obezbeđuje osećaj da si još potreban, ali ne baš toliko da bi te plaćala.

Neobićno kratak bon-ton koji besplatno ustupam avio-kompanijama

U nemogućnosti da se obratim svim putnicima koji su u mome krilu proveli desetine sati i prevalili desetine hiljada milja (što će im doneti laskavi status frequeny flyer-a) na ovaj način izražavam svoj godinama potiskivani revolt, pa ako neko od njih, sve tako zavaljen unazad, bude čitao ovaj primerak YC neka pocrveni, neka se izvini osobi na sedištu iza njegovog, a naslon neka jednom za svagda uspravi onako kako stjuardesa naređuje da se sedi dok avion poleće, sleće i dok traje kleta turbulencija.

Došlo mi bilo da osobi koju sam poslednju držao na kolenima (Minhen-Newark) i koja je to zavaljeno sedište drmala kao zivinče nesvesno okoline, sročim ukor na engleskom: „Izvinite, nije li trebalo da me pitate ili makar upozorite da će te sedište na kome je i šalica moje vrele kafe do poslednjeg njegovog škljoca pomeriti unazad? Da ste pitali, moje bi bilo da odgovorim potvrdno i štaviše srdačno: „Naravno da možete, it would be great, go ahead, I mean, go forward..." Nakon četvrt sata vaše bi bilo da nagovestite kako vam je dosta, a ja bih na to: „Ne mogu dopustiti da se mene radi uzdrvenčite, zašto su avioinženjeri smislili da se sedišta mogu zavaljivati, ispašće da ne cenimo njihov trud..."

Avaj, zulumčar petnaesti put proverava nema li možda još neki zubac koji bi njega doveo u ležeći položaj, a ja makar utrnuo do trajne nepokretnosti.

Prva poseta Adrijane Lime Srbiji nezasluženo se našla u senci američkog potpredsednika, mediji ubrzano popravljaju nepravdu pa znamo i šta je visoka gošća u Novom Sadu jela... Kad sam prvi put pročitao, pre možda godinu-dve, da će se sa g. Jarićem venčati u Brazilu („tamo su moji koreni") u meni se nešto pobunilo: a Markovi koreni!? - premda ni sad ne znam tačno gde je mladoženja rođen i odakle su njegovi starinom.

Istovetnu izjavu o korenima pročitao sam više puta u razmaku od nekoliko meseci, nisam hteo da našijenca oneraspoložim pišući o pomanjkanju reciprociteta - ne ubacuj otrov ako su deca zadovoljna... Onda pročitam da je venčanje bilo u Americi, jeste mladino kopno, a ne evropsko, ali se može shvatiti kao neutralni teren... I biće dve svadbe, jedna na mladinoj teritoriji, druga kod nas, politički sve korektnije i korektnije, pa opet, u dnu svake vesti pisalo je da mlada još nije bila u Srbiji, hm, pevač iz susedne države neće da kroči ovamo iako ga Srbadija obožava, ali sa Brazilom nismo imali nesuglasica, je li moguće da je snajka baš toliko busy?

Sad je sve cakum-pakum, moje rodoljubivo srce je na mestu, ili je samo zadovoljena moja sklonost ka simetriji? Jer, da je Marko rekao: „Venčanje će biti u nekoj od bivših jugoslovenskih republika, tamo su moji koreni", meni bi kroz glavu prošlo: „A Janini koreni?!"  

Kako Romi bez velike pompe ublažavaju posledice nezaposlenosti

Muzička kapela koja drži do sebe sastavljena je od ljudi sličnog uzrasta, pa čak i iste visine, koliko je to mogućno (lepi Jovica mi je za jednu konkurentsku družinu kazao: „Ljubo, nisu nikako sortirani", ja sam mislio da im fali jedan basprim ili čelo, a Jovica će: „Jedan ovako mali, jedan ko bandera, jedan se jako ugojio...). U zajedničkom im je interesu da i podjednako dobro sviraju, pa opet, na svadbi ili na nekoj proslavi u većem gradu primetio bih u romskom bendu jednog koji vrlo slabo svira. Lepo je kao i ostali obučen, ima pristojan basprim ili kontru, stoji dakako u drugoj borbenoj liniji, pripeva ponekad i naravno ne kvari ništa, ali svira dve ili tri klase ispod ostalih. Šta je bilo? Niko mi to nije rekao, ali oni svog rođaka ili komšiju koji nije njihova liga povedu na neko lepo mesto, da se sa njima provede, da ruča... Ne znam dobija li tal isto kao ostali, ali očito radi i nešto će zaraditi...

Najpre sam pomislio da ga tako treniraju i kale, ali je pridodati često bivao u godinama kad se napredak više nije mogao očekivati, nije znači to, nego se radi o druženju i o nekoj vrsti solidarnosti, da ne kažem socijalne pomoći kakvu među muzičarima poteklim od većinskog stanovništva ne vidim.

Mi smo daleko pre tranzicije prigrlili bezobzirni kapitalizam koji priznaje samo razvoj i rezultate, a Romi rade isto što i Amerikanci: u svakoj velikoj prodavnici imaju potonji nekolicinu radnika koji nisu stvoreni za poslovođe ni za kasirke, ali pakuju kupljeni espap, smeše se mušterijama, prate ih do kola gde opet pomažu da se sve fino smesti u prtljažnik, imaju uniforme tog trgovačkog lanca, imaju radno vreme, platu i benefits, punopravni su i korisni članovi društva. Možda toga ima i kod nas, mene nije uslužio nijedan radnik koji ima Daunov sindrom: ako to već imaš, ti ili neko od tvojih, bolje je da ne budeš iz Srbije.  

Hoće li mi se ostvariti san da pišem za etikete alkoholnih pića i da prepričavam filmove koji će naredne sedmice biti na televiziji?

Da sam sa svake boce koja mi je prošla kroz ruke skinuo onaj dvolist okačen na grlić, ili da sam odlepio etikete na kojima je nepoznati umetnik dao istorijat toga vinogorja! Siromašni ribar primio je na konak dvojicu hodočasnika, iza trema zrelog za popravku zahvalni gosti zasadiše puzavicu na kojoj su oko Preobraženja zarudela dva grozda. Čvorcima novi zasad nije promakao, ali se alas dosetio da razapne mrežu oko biljke te je čvorci ne mogahu dohvatiti kljunovima. Ribolov je trpeo, ali na Malu Gospojinu probao je alas grožđe i, gle, dobro beše veoma... Hodočasnici behu rodom iz Hamburga, udaljenog od banatskog vinogorja hiljadu i po kilometara, te sorta dobi ime ovog grada nadomak Sev. mora...

Drugi žanr koji me privlači, isto tako sažet, jeste prepričavanje filmova koji će biti na televiziji: prekjuče sam gledao jedan o dobrim vinogradarima iz Kalifornije, odvratno bogatim, koji nakon saobraćajne nesreće gde im je poginuo jedinac sin uzimaju iz bolnice nepoznatu devojku uvereni da je to njegova verenica (a prava verenica isto poginula); mala tj. stoperka ne samo što nije bila verena nego je pre saobraćajne nesreće ubila silovatelja i gadno ranila silovateljevog brata koji je u nemilom a braći očito milom događaju asistirao; u lažnu verenicu zaljubljuje se pokojnikov drug iz puberteta, ona je međutim trudna, saučesnik silovanja prepoznaje je na naslovnoj strani „Njujork Tajmsa" i dolazi da je ucenjuje iako je kako sam kaže budućem novorođenčetu stric...  Nastaviće se.

„Molim vas tri kruške", rekao sam prodavcu na Kaleniću. „Evo makazeee, pedeset dinara!" - viknuo je iza mojih možda i neovlašćeni diler nepoznate metalske tvrtke. „Uh, pedeset dinara!" - otelo se prodavcu dok je merio tri viljamovke da bi mi se pružajući najlonsku kesu rutinski nasmešio: „Sto šezdeset dinara..."

 „Zar ne bi bilo pametnije da sam kupio troje makaza?!" - „Pa možda i bi..." -„Koliko je pre trideset godina krušaka trebalo da se kupe makaze?" - nastavio sam kao advokat kome je unakrsno ispitivanje dobro krenulo. „Pa jedno deset kila je trebalo..."

Quod erat demonstrandum.

Bih li se da imam pancir obratio mladićima dok lome telefonsku govornicu?

Kakav sam baksuz, mene bi da imam pancir nasilnik udario kamenom u slepo oko, a razumem itekako građanina koji je momcima okomivišim se na telefonsku govornicu predložio da je ne demoliraju usled čega je izboden nožem.

Voleo bih da me u bolnici posete gradonačelnik i upravnik pošte za čiju sam imovinu stavio život na kocku (premda nisam ginuo za poštu na koju imam milion primedaba nego sam se založio za pristojnost i razum), ama nemam ja tu kuraž.

Jednog jutra sam svojim očima video izuzetno doteranu gospoju, čeka da joj prodavačica novina vrati kusur i vadi iz tašne sve što joj ne treba, fiskalne račune, autobuske karte koje je izbušila ili kojima je istekla boja pa više ne važe, omot od žvake, tiket lutrije koji joj ništa nije doneo, i sve to seje koleginici i meni ispred nosa. Nisam mislio da će me izbosti nožem, a opet nisam smogao snage da joj kažem: „Pobogu, gospođo, kako možete biti tako rasejani: najbliža kanta za otpatke vam je na stanici dvadesetčetvorke koja mislim da neće još dugo ovuda ni prolaziti."

Nego sam je kad se udaljila naružio sa prodavačicom na pasja kola, a to činim sada i crno na belo. Ako pročita prepoznaće se, ako ne, opet lepo.   

Kako je neradnička klasa odnela još jednu pobedu nad ostacima proletarijata

Autobus broj 24 najpre je mutirao u manje vozilo. Kako i ne bi kad svakodnevno prolazi kroz toplog zeca, provlači se između skupocenih automobila i džipova, bisera rasutih po Njegoševoj! I kad ima mesta između lipa, što je doista svake sedamdeset devete godine, bogati tu ne parkiraju: samo ako ti je kajen na kolovozu odomaćen si i zaista pripadaš eliti. Vozači nekadašnje dvadesetčetvorke nikad nisu pipali sirenu, nego su mirno i dostojanstveno, kao i njihovi putnici uostalom, čekali da vlasnik ili kelner dostojan da dobije ključ pomeri vozilo koje, avaj, nije jedina smetnja. Čekalo bi se da iz drugog ugostiteljskog objekta ili kladione iziđu još dva gosta, koji biće još sporiji od onog prvog: i kada odgrađuju neki od bogougodno parkiranih starih automobila (koje bi da su na kolovozu pauk smesta odneo, jer im je vlasnik očito nenaoružan i nevičan borilačkim veštinama) i kad prave prolaz autobusu drže da bi izgubili nešto od svoje uzvišenosti ako bi ubrzali korak ili ako bi ikome uputili osmeh izvinjenja: hodaju kao da šoferu GSP ukazuju milost koju ovaj ne zaslužuje i sa kojom ne bi trebalo ubuduće da računa: sad prođi, ali drugi put, bogami...

I - posednici E kategorije razumeli su poruku. Nabavljen je manji autobus, ali je u međuvremenu još poslovnih ljudi uspešno završilo fiskalnu godinu pa je koridor tesan i za manji autobus koji, šta će drugo, skreće u Ivana Milutinovića (staje u Maršala Tolbuhina, posle Katanićeve). Neko se vreme vraćao starom trasom (Kursulinom pa Njegoševom) da bi se sada i ka gradu držao Maršala Tolbuhina, dve stanice u Njegoševoj ukinute su, što naravno da nije ničim obeleženo; svakog dana moje koleginice, zaposlene u pekari „Hleb i kifle", i ja (koji ipak imam i drugih obaveza, a one iziđu tu da puše, pa im je dobročinstvo usput) obaveštavamo ljude da autobus neće doći.

Što se uzročnika tiče, ne znam jesu li svoje klasne pobede uopšte svesni.

Kako postajem sve nefotogeničniji i ima li tome kraja?

Novi fotoaparati i mobilni telefoni imaju sve više onih piksela, gde ste bili, pikseli, dok sam ja bio fotogeničan, ispadao sam onako lepo na crno-belim fotografijama, a pogledaj me danas! Pastorče objektiva, eto šta sam! Posebno me pogode grupne fotografije, tu bih da odredim koeficijent izopačenja, ali, gle, svi su na slici isti kao i u stvarnosti, samo ja ispadam još gore nego u prirodi... Pa neće biti! Da neko drugi na slici rđavo izgleda bio bi naprosto ružan, a kad je čovek lično u pitanju (šta čovek? ja!) - nastupa nefotogeničnost. U mom bud. rečniku samoobmanjivanja pisaće:

nefotogeničnost, ž, - politički korektan izraz za vlastitu poružnelost, poodmaklu živ. dob, prekomer. deblj. i ostale neželj. pojave koje objektiv kao što mu samo ime kaže nepristrasno zabeleži (Gde ste bili, pikseli, dok sam ja bio fotogeničan? Živ.)

Našto osuđeniku oduzimati oružje koje više nije tajno a napravljeno je od plastike?

Ne znam šta je bilo sa plastičnim pištoljem pronađenim u Legijinoj keliji, apelujem da mu se igračka ne oduzima: sad kad svako za nju zna ne može je sužanj uperiti kroz rešetke i narediti da mu se vrata smesta otvore! Čak i kad bi drškom udario čuvara u slepo oko plastika bi pukla a stražar bi uvežbanim džudo zahvatom opet doveo sve na svoje mesto. 

Kako svakog bogovetnog dana pomalo kupujem auto (zrno po zrno pogača...)

Što sam dalje od kupovine novog auta to češće čitam oglase, provozao sam se u mislima mnogom lančom, pa sam se nameračio na volvo, karavan od dve i po hiljada kubika - koji mi nisu potrebni kao što mi ne priliči ni onoliki gepek - ali  šta ću kad volim onu dijagonalu preko maske, brisače na farovima, pa grejana sedišta dušu dala da zadremaš dok voziš, što ja baš i radim, ravničarskim putem koji napamet znaš.

Što sam dalje od kupovine i novog i polovnog auta sve češće zagledam parkirane primerke pitajući se ima li ovaj veze sa mnom, ima li onaj (kao kad putujem vozom: bi li mogao da živiš ovde, da ti je ono kuća?...); sinoć spazim ganc nov citroen 3, hm, sačuvana je neka srodnost sa spačekom i dijanom: hoćete li da se prevezete ili da se pravite važni?

Ovaj je beo i kao da nije farban nego da je emajliran, spadaš li u belu tehniku, pogrbljenko, ili u vozni park? (Kakvi izrazi! Znate li kako se zove plata pripadanika SANU? Akademski dodatak. Kao dečiji dodatak. Akademici su mezimčad društva kao i naši najmlađi. O birokratiji kao jezičkom vrelu drugom prilikom, važi?)

Šta su mi sve prijatelji savetovali glede kupovine kola dovevši me do prilične obamrlosti

1. Sad ne kupuj ni staro ni novo! Kad si se dosad provukao, strpi se još pola godine, godinu, cene padaju iz dana u dan, auto za koji sad traže pet hiljada dobićeš na leto za dve!

2. Auto se kupuje sad, po kijametu, dok je sve zavejano, a ne na proleće kad će cene skoče jer će milioni ljudi poželeti da idu na piknike, poslovna putovanja i u dijasporu za koju neće biti potrebne vize!

3. Novo je, brate, novo! Znaš šta je rekao da li Ford ili beše General Motors, možda je bio i rani Anjeli, svejedno, kad su ga pitali koji je auto najbolji, znam, kažem utučeno, rekao je „nov!", tako je! Bolje je kupiti nov punto nego polovan volvo, šta misliš čime će da se greju ta sedišta i šta tera te brisače na farovima, to troši kao ludo!

4. Nipošto nov auto, to je bacanje para! Čak i da ne znaš šta ćeš sa parama, nov ti se auto ne isplati: nemaš garažu, a da je i imaš, neće ti auto stalno stajati u garaži, negde moraš da ga voziš i da ga parkiraš, a lopovi samo to baš i čekaju! Drugo, ako ti ga i ne ukradu pa ga za tri godine prodaš izgubićeš barem tri hiljade evra, a ti za te pare znaš koliko ima da se voziš taksijem -  ne misliš na registraciju, na parking, na alko-test, dobro, ti ne piješ, ali razumeš šta ti kažem!

                                                            &

Nisam čitao besmrtno delo Đoke Stojičića koji sakupi i sortira više od 270 hiljada srpskih poslovica, i od ovih koje znam vrti mi se u glavi; što možeš danas, ne ostavljaj za sutra; starije je jutro od večera; što je brzo, to je kuso; periculum in mora, dobro to nije lično naša poslovica, ali me i ona požuruje, u međuvremenu mi dobri ljudi otkrivaju nove aspekte:

1. Polovan auto kupuje se samo od nekoga koga poznaješ! Evo, taj i taj, kupio auto preko oglasa, blista kao da je sad sa trake, nisu prošle dve nedelje crkla mu pumpa za ulje, motor prolupao, primer drugi, posve doduše drukčiji, čovek kupio fabiju staru četiri i po godine od gospođe kojoj je ugradio centralno grejanje, kupila je novu u Čačku, držala u garaži, išla dvaput kod ćerke u Pančevo, triput na tehnički pregled i četiri puta do puta do perionice. (Nažalost imala je samo taj jedan komad.)

2. Nipošto ne kupuj kola od nekoga koga znaš, sa svojim jedi i pij i ne spreži! On ti neće opravljati auto kad počne da se kvari, a to ti sa bilo kojim polovnim kolima ne gine, samo ćete pokvariti to vaše kumstvo, prijateljstvo ili čak i krvno srodstvo!

                                                            &

Kupujmo domaće, smatra jedna škola, imaš delove, budzašto su, svaka šuša ume to da opravi, ma pre bih kupio najstarijeg golfa nego najnoviju zastavu, glasi kontra, u pogledu načina plaćanja isto raskol, lizing je majka, keš je zakon...

Jesam li sposoban da sačekam neminovini sunovrat cena i da nekog prodavca koji kao i ja ima porodicu zavijem takoreći u crno?... Da zloupotrebim svetsku krizu i da je navedem ako se tako može reći na svoju vodenicu? Ono do čega dođem na prepreden način, sa predumišljajem, zar mi može doneti sreću toliko potrebnu kad je javni saobraćaj u pitanju?

Ma nećeš unesrećiti dilera, naprotiv, sve su uvezli na kredit i može ceo posao da im ode u vražiju mater ako niko u najskorije vreme nešto ne kupi, tako dakle, odgovoran sam i kad kupujem i kad ne kupujem. Nije li jednostavnije da škodu koja i tako dobi zimske gume oteram kod Miće i Zorana i da je počastim novim filterom za ulje?

Shvativši da je moje viteštvo izlišno i štaviše odurno začepih svoju pravedničku gubicu, ali se policajac još jednom otrže građankinoj pažnji (kao kad se već pacifikovani učesnik tuče još jednom otme iz obruča ne bi li protivniku zadao još jedan bubotak):  „Vi ste meni nekako sumnjivi, zato sam vam se obratio!" - „To mi je čast..." - uzvratih izveštačenim rečnikom feudalne dangube koja stavlja vlastiti život na kocku braneći čast nepoznate gospe, ali se udaljih kao pokislo pile. Mislio sam da će reći: „Vi ste meni poznati..."

Ali, tako je kako je

Naočari imaju ogromnu moć mimikrije, doklen sa regeneracijom ne stoje ne blizu tako dobro

Čujem da smo kao izumitelji potpuno podbacili, hm, a moj patent (objavljen pre nekoliko godina u YC) da kompjuter ima i funkciju ogledala? Da deo monitora ili full screen budu na raspolaganju vlasnici kako bi proverila šminku, ili poslovnom čoveku da se za radnim stolom obrije uoči sastanka koji po budućnost kompanije može biti dalekosežan?

Sada radim na lakšoj nalazivosti naočara: od svih kućnih predmeta nijedan nema sposobnost mimikrije kao naočari. Usled svoje zasada neophodne providnosti one najvećom svojom površinom primaju boju podloge a onaj ko ih po kući traži naravno da je slabovid. Začarani krug može se razbiti samo okvirom, danas svedenim na tobož laku, a zapravo bezbojnu ili štaviše providnu plastiku. Nosilac naočara kad bira okvir ogleda se (ne još kompjuterski, nego na običnom ogledalu, hardverskom), sebe sa naočarima odmerava očima okoline, izabere okvir tanak, proziran i koji je u skladu sa crtama njegovoga lica, ali koji neće biti ni od kakve vajde kad se naočari zature. Stoga borba protiv mimikrije naočara mora ići u dva pravca: 1. a) okvir mora biti upadljiv (mačje oko, pulsiranje poput migavaca i sl.) b) okviri moraju biti masivniji od sadašnjih (ja na primer provedem više vremena tražeći naočare nego gledajući kroz njih) makar doveli do izvesne klempavosti i spljoštavanja nosa. 2. Voice activated naočare verovatno već postoje, nešto softvera, baterijice unutar rama (ram memorija?), i to mora da funkcioniše, ali zašto pogon ne bio bio u samim sočivima?!

Staklene, optičke baterije, koje imaju i solarnu energiju i dioptriju tačno onakvu kakvu očni lekar prepiše; recognizer se podesi na vlasnikov glas „gde su mi naočare?", a naočare sa nekog miljea u čijim su se šarama i okcima skuturile otpozdravljaju na jeziku koji je vlasnik izabrao  „evo nas, dobri gazdo!", ponavljaju to i pojačavaju sve dok ih potonji ne stavi na nos.

Imam još jedan izum, ali taj mi je baš u fazi vizije a mogao bi da me obogati više nego oba prethodna zajedno. Vezan je za mobilnu telefoniju, ovo znamo vi, dragi čitaoci, ja i crna zemlja. Reč je o monitorima za mobilne koji bi bili prilagođeni dioptrijama pojedinih korisnika, gde bi se - bez naočara! - slova i brojevi videli isto kao što ih korisnik vidi kad stavi naočare za čitanje (a koje kao na pr. ja ne iznosi iz kuće te u kafiću ne može da čita besplatne novine, teško čita poruke a na interfonu kad ide kod nekoga na slavu ne vidi belu mačku). Dakle, uđeš u radnju, odabereš model, i prodavac ti onda, kao kad si na pregledu kod očnog lekara, menja jedan po jedan ekrančić (a to je zapravo sočivo) i tera te da čitaš, gore su krupna slova i brojevi, niže su sitnije kombinacije, kad pročitaš celu donju kolonu sačekaš da ti udenu tvoj monitor i vsjo! To bi mobilnu telefoniju tešnje povezalo sa optičkom industrijom, ali bi aparati dobili na individualnosti, ljudi bi koristili mobilne iako nisu poneli naočare, dok bi radoznalcima oštrog vida ili osobama sa drukčijim dioptrijama taj displej bio posve mutan i takoreći nedostupan.