Kolumne
30. 04. 2009
Na leru: Kako sam postao nefotogeničan
Voleo bih da me u bolnici posete gradonačelnik i direktor Telekoma za čiju sam imovinu stavio život na kocku, ama nemam ja tu kuraž. Piše: Ljuba Živkov
„Molim vas tri kruške", rekao sam prodavcu na Kaleniću. „Evo makazeee, pedeset dinara!" - viknuo je iza mojih možda i neovlašćeni diler nepoznate metalske tvrtke. „Uh, pedeset dinara!" - otelo se prodavcu dok je merio tri viljamovke da bi mi se pružajući najlonsku kesu rutinski nasmešio: „Sto šezdeset dinara..."
„Zar ne bi bilo pametnije da sam kupio troje makaza?!" - „Pa možda i bi..." -„Koliko je pre trideset godina krušaka trebalo da se kupe makaze?" - nastavio sam kao advokat kome je unakrsno ispitivanje dobro krenulo. „Pa jedno deset kila je trebalo..."
Quod erat demonstrandum.
Bih li se da imam pancir obratio mladićima dok lome telefonsku govornicu?
Kakav sam baksuz, mene bi da imam pancir nasilnik udario kamenom u slepo oko, a razumem itekako građanina koji je momcima okomivišim se na telefonsku govornicu predložio da je ne demoliraju usled čega je izboden nožem.
Voleo bih da me u bolnici posete gradonačelnik i upravnik pošte za čiju sam imovinu stavio život na kocku (premda nisam ginuo za poštu na koju imam milion primedaba nego sam se založio za pristojnost i razum), ama nemam ja tu kuraž.
Jednog jutra sam svojim očima video izuzetno doteranu gospoju, čeka da joj prodavačica novina vrati kusur i vadi iz tašne sve što joj ne treba, fiskalne račune, autobuske karte koje je izbušila ili kojima je istekla boja pa više ne važe, omot od žvake, tiket lutrije koji joj ništa nije doneo, i sve to seje koleginici i meni ispred nosa. Nisam mislio da će me izbosti nožem, a opet nisam smogao snage da joj kažem: „Pobogu, gospođo, kako možete biti tako rasejani: najbliža kanta za otpatke vam je na stanici dvadesetčetvorke koja mislim da neće još dugo ovuda ni prolaziti."
Nego sam je kad se udaljila naružio sa prodavačicom na pasja kola, a to činim sada i crno na belo. Ako pročita prepoznaće se, ako ne, opet lepo.
Kako je neradnička klasa odnela još jednu pobedu nad ostacima proletarijata
Autobus broj 24 najpre je mutirao u manje vozilo. Kako i ne bi kad svakodnevno prolazi kroz toplog zeca, provlači se između skupocenih automobila i džipova, bisera rasutih po Njegoševoj! I kad ima mesta između lipa, što je doista svake sedamdeset devete godine, bogati tu ne parkiraju: samo ako ti je kajen na kolovozu odomaćen si i zaista pripadaš eliti. Vozači nekadašnje dvadesetčetvorke nikad nisu pipali sirenu, nego su mirno i dostojanstveno, kao i njihovi putnici uostalom, čekali da vlasnik ili kelner dostojan da dobije ključ pomeri vozilo koje, avaj, nije jedina smetnja. Čekalo bi se da iz drugog ugostiteljskog objekta ili kladione iziđu još dva gosta, koji biće još sporiji od onog prvog: i kada odgrađuju neki od bogougodno parkiranih starih automobila (koje bi da su na kolovozu pauk smesta odneo, jer im je vlasnik očito nenaoružan i nevičan borilačkim veštinama) i kad prave prolaz autobusu drže da bi izgubili nešto od svoje uzvišenosti ako bi ubrzali korak ili ako bi ikome uputili osmeh izvinjenja: hodaju kao da šoferu GSP ukazuju milost koju ovaj ne zaslužuje i sa kojom ne bi trebalo ubuduće da računa: sad prođi, ali drugi put, bogami...
I - posednici E kategorije razumeli su poruku. Nabavljen je manji autobus, ali je u međuvremenu još poslovnih ljudi uspešno završilo fiskalnu godinu pa je koridor tesan i za manji autobus koji, šta će drugo, skreće u Ivana Milutinovića (staje u Maršala Tolbuhina, posle Katanićeve). Neko se vreme vraćao starom trasom (Kursulinom pa Njegoševom) da bi se sada i ka gradu držao Maršala Tolbuhina, dve stanice u Njegoševoj ukinute su, što naravno da nije ničim obeleženo; svakog dana moje koleginice, zaposlene u pekari „Hleb i kifle", i ja (koji ipak imam i drugih obaveza, a one iziđu tu da puše, pa im je dobročinstvo usput) obaveštavamo ljude da autobus neće doći.
Što se uzročnika tiče, ne znam jesu li svoje klasne pobede uopšte svesni.
Kako postajem sve nefotogeničniji i ima li tome kraja?
Novi fotoaparati i mobilni telefoni imaju sve više onih piksela, gde ste bili, pikseli, dok sam ja bio fotogeničan, ispadao sam onako lepo na crno-belim fotografijama, a pogledaj me danas! Pastorče objektiva, eto šta sam! Posebno me pogode grupne fotografije, tu bih da odredim koeficijent izopačenja, ali, gle, svi su na slici isti kao i u stvarnosti, samo ja ispadam još gore nego u prirodi... Pa neće biti! Da neko drugi na slici rđavo izgleda bio bi naprosto ružan, a kad je čovek lično u pitanju (šta čovek? ja!) - nastupa nefotogeničnost. U mom bud. rečniku samoobmanjivanja pisaće:
nefotogeničnost, ž, - politički korektan izraz za vlastitu poružnelost, poodmaklu živ. dob, prekomer. deblj. i ostale neželj. pojave koje objektiv kao što mu samo ime kaže nepristrasno zabeleži (Gde ste bili, pikseli, dok sam ja bio fotogeničan? Živ.)
