Kolumne
31. 07. 2009
Na leru: Fade Out
Nemojte o meni govoriti kao o nekome toliko izuzetnom, ja sam isto što i vi, samo bolji ili kako sam svoju jedinu ukućanku iznenada sreo u posve drugom klimatskom pojasu. Piše: Ljuba Živkov
U vreme moga samaštva koje obuhvati bogme dosta leta i zima selila se sa mnom i jedina biljka koju sam imao. Posle bombardovanja krizirala je, strahovao sam več i od najgoreg, kad ti se ona nanovo sabra, olista, ode u visinu, razgrana se, ne znam joj ni latinsko ni slovensko ime, lišće joj je s jedne strane srebrnasto, s druge dunkl zeleno, prolazim ovde, neispavan, vidim poznato mi nešto (sindrom duda u Hajdelbergu), a prvi put sam na Floridi, kao Nik Sloter u Žarkovu, pogledam bolje a živa ograda sva od biljaka poput moje! Jesu pomalo možda i štucovane u skladu sa poimanjem lepog koje krasi turističke poslenike i same turiste, mislio sam da je bolujući moja biljka zaostala, sad vidim da drži korak sa američkom rodbinom, prepuštenom stormovima koji su ovde kao dobar dan... Obradovao sam joj se, ali i nisam: kao da sam došao na polaganje zakletve u JNA, moj jedinac sin stoji u mnoštvu kao zrno među zrnima, i ništa ga, osim što je moj, ne razlikuje od drugih.
Ista sam kao i svi primerci oko hotela „La Quinta", čita mi izdaleka misli moja biljka, pa neka si, ja sam tipičan smetenjak svog doba, citiram joj Crnjanskog, a opet ne mogu da prenebregnem ni Harmsovu priču gde ga prijatelji debelo precenjuju i prehvaljuju pa im on otvori oči: „Nemojte o meni govoriti kao o nekome toliko izuzetnom, ja sam isto što i vi, samo bolji."
Kako mi se osladio volonterski život a da se nisam u tome besplaću nikad ozbiljnije ni okušao
Već neko se vreme nosim mišlju da okačim tastaruru o klin, kako da to izvedem a da ne pokvarim utisak, povuci se neporažen, dok si na vrhuncu moći, ah, za to je uveliko kasno, sad mi preostaje samo fade out... Njemu se u muzici pribegava jedino kad niko nema ideju za iole dobar završetak, važi to sigurno i za novinarstvo, ali ako sam spao na fade out daj bar da to uradim kako treba!
Ali kako ne primećuješ da je fade out u toku, u jeku, jedni te premeste na poslednju stranu, drugi ti daju sam kraj dnevnika, treći te od početka posade na poslednju stranicu i to dodatka gde te drže na minimalcu od dve i po hiljade karaktera... Jedan od mojih poslodavaca ćutke mi dade ponižicu, umesto dvadeset šest kojih vam drago novćanih jedinica pretprošlog meseca uplatio je 24 a prošlog 22 jedinice mere! Osetio sam se kao nacionalisti kad izračunaju da će, nastavi li stanovništvo ovako, Srbi 2093. godine biti manjina (uh, mučno je i napisati ovo). Sročio sam smesta protestno-upitnu notu, veleuprava reče da će sve vratiti na staro, ali u Fort Myersu mi se učinilo da sam pogrešio što sam digao dževu i takoreći bunu: mogli su me konstantnom ponižicom bezbolno prevesti u volonteraj. Na aerodromu kao volonterke na informacijama rade dve prilično stare građanke i jedan još stariji meštanin; beskrajno su ljubazne, opširne, spore, ali zadovoljnije od ma kog trudbenika medija - posle kontrole letenja njih troje su glavni! Predstavniku jačeg pola malo je popustio sluh, ne razume ništa od onoga što ga pitam namom engleskom (a to je engleski sa poseb. potrebama), njegova koleginica tankoćutno priskače i spasava nam čast obojici...
Tako bi i kod nas ljudima logoreičnim trebalo dati kolumnicu: zajednica ti hrišćanski obezbeđuje osećaj da si još potreban, ali ne baš toliko da bi te plaćala.
Neobićno kratak bon-ton koji besplatno ustupam avio-kompanijama
U nemogućnosti da se obratim svim putnicima koji su u mome krilu proveli desetine sati i prevalili desetine hiljada milja (što će im doneti laskavi status frequeny flyer-a) na ovaj način izražavam svoj godinama potiskivani revolt, pa ako neko od njih, sve tako zavaljen unazad, bude čitao ovaj primerak YC neka pocrveni, neka se izvini osobi na sedištu iza njegovog, a naslon neka jednom za svagda uspravi onako kako stjuardesa naređuje da se sedi dok avion poleće, sleće i dok traje kleta turbulencija.
Došlo mi bilo da osobi koju sam poslednju držao na kolenima (Minhen-Newark) i koja je to zavaljeno sedište drmala kao zivinče nesvesno okoline, sročim ukor na engleskom: „Izvinite, nije li trebalo da me pitate ili makar upozorite da će te sedište na kome je i šalica moje vrele kafe do poslednjeg njegovog škljoca pomeriti unazad? Da ste pitali, moje bi bilo da odgovorim potvrdno i štaviše srdačno: „Naravno da možete, it would be great, go ahead, I mean, go forward..." Nakon četvrt sata vaše bi bilo da nagovestite kako vam je dosta, a ja bih na to: „Ne mogu dopustiti da se mene radi uzdrvenčite, zašto su avioinženjeri smislili da se sedišta mogu zavaljivati, ispašće da ne cenimo njihov trud..."
Avaj, zulumčar petnaesti put proverava nema li možda još neki zubac koji bi njega doveo u ležeći položaj, a ja makar utrnuo do trajne nepokretnosti.
