Kolumne
30. 09. 2009
Na leru: Uvod u istoriju
Hoću li stići da napišem ma koliko kratku i nesolidnu povest turizma? Piše: Ljuba Živkov
Smesta počinjem u svom fotošopu da brišem plastične ležaljke (2 e), suncobrane (3 e), potom kafiće, prodavnice suvenira... Kad ih u mislima pozatvaram i zgradama vratim praturistički izgled varoš se smiri, crkvicu ostavim i bude baš podne ili nedelja što zvonar savesno objavi...
Odavno postoji turistička škola, turističke agencije, istoimeni savezi, regije, ima travel channel, turizmolog, stvar je i bez mene podignuta na visokonaučni nivo, ali sve je to okrenuto ionako prekomernom i nezadrživom razvoju turizma, ne znam da je kogod proučio nastanak turizma, period njegove inkubacije, način prenošenja...
Iz Biblije se nešto ne sećam ličnosti koja bi bila preteča turiste. Istinabog, nijedna zapovest ne kaže ni: imaj jedno rodno mesto i ne poželi tuđe, ni da vidiš ni da poneseš beleg njegov; putuj samo po nevestu o čijoj lepoti karavani pevaju, da lozu tvoju produži ona u vekove koji huje kao oblaci u reklamama kad ih montažeri ubrzaju...
U „Hiljadu i jednoj noći" putuje se više nego u Svetom pismu (gde doduše ima više kojekakvih egzodusa)
Sinbad i njemu slični napuštaju Bagdad i Basru mahom radi trgovine koja se redovno izrodi u brodolom nakon kojeg malobrojni preživeli upoznaju za njih i za ono doba egzotična ostrva (današnja poprišta i opšta mesta turizma). Putovanja su znači svrhovita: ili se roba vozi tamo gde se može bezobrazno preprodati, ili se odnosi pismo vezirovom bratu, ne umaraju se kamile i ne pokreću lađe samo da bi se nekud stiglo i da bi se odonud za dve nedelje namernici, preplanuli, vratili sa kovčezima punim suvenira...
Moram i grčke mitove malko da osvežim, ali i Jason zar nije krenuo za zlatnim runom, a krajolici i domicilni živalj bili su mu usput? Plan mi je da pretrčim gimnazijsku lektiru, da vidim koji se junaci romana među prvima odaju turizmu... Bolešljivi a imućniji heroji promene vazduh, ako žive u močvari lekar im preporuči boravak na planini, drugima prepiše morski zrak (siromah doduše ostaje da iskašljava krv tamo gde se prvi put zgrozio ugledavši crveni pečat smrti od sušice na maramici), ali i ti koji su polazili punonadežno u drugi klimatski pojas imali su cilj, da prezdrave i da drugim bolesnicima preporuče odlazak na istu danas bi se reklo destinaciju. Gde će kod neke porodice koja se, gle, već tada okrenula hotelijerstvu, mada ima samo četiri sobe i zajedničku kupaonu, imati all inclusive!
Četvrti način (volim da numerišem pojedine faze istraživanja mada nisam načisto jesam li dosad već imao tri) bio bi proučavanje porodičnih povesti
U svakoj familiji neko je prvi otputovao preko granica svog dištrikta, nahije etc. Ne govorim o ustanicima, hajducima, beguncima pred carevim patrolama, ni o odlasku u kraljevu vojsku, nego o mirnodopskim putovanjima radi pukog užitka u lepotama tuđinske klime, kuhinje, arhitekture i šta ti ja znam.
Moj deda je išao u Vrnjačku Banju (dve decenije pre toga boravio je četiri godine u banji zvanoj Stalag XVII o kojoj je snimljen istoimeni film), kroz prozor voza i autobusa gledao je kuće sa krovovima na četiri vode, njegov pa otac, budući zdrav i nemajući uput za banju, nije napuštao farkaždinski atar; o mom čukundedi (čiji sam monogram od kovanog gvožđa našao na tavanu, služio je žigosanju goveda, kao u vesternu) da i ne govorim. Ima porodica naprednijih od moje, ali i tu je neki predak prvi spakovao kufer i da li sa ženom ili kao holostoi otputovao, i ne na posedak kod babatetke nego kod ljudi kojima je gostoprimstvo zanat.
Da se Tvorac nije preračunao odredivši samo jedan dan za odmor?
Svevišnji kao da nije imao u vidu godišnji odmor, nego samo radnu nedelju koju je uskogrudo video kao šestodnevnu. Jedan dan nije dovoljan za molitvu, dokolicu i provod pa su ljudi samoinicijativno uzeli još jedan dan (od subotara), razdoblje od petka popodne do mrskog ponedeljka ujutru bi nazvano vikend, što je dovelo do gradnje istoimenih kućica čime su možda udareni temelji turizmu, a možda i nisu jer u vikendici sam sebe dvoriš, ne dolaziš u nju svake sedmice pa kad dođeš ne znaš šta ćeš pre, da počistiš mrtve muve, da pokosiš travu, da zaliješ japanski hrast...
Po moemu, čovek se može okrepiti i za nekoliko sati ne napuštajući svoju časovnu zonu i ne izlažući se trošku: muzičari i kelneri odmore se najslađe tako što kad završe šihtu odu tamo gde njihove kolege rade, da njima neko svira i da im donosi mućkalicu premda je za večeru možda malo već i kasno.
Zajednica pritiska pojedinca da ide na more iako ga srce tamo uopšte ne vuče: dok preda prtljag na aerodromu čovek je već umoran i pokajan, karta preskupa, hrana nikakva, pasoška kontrola spora, dosadna, bagaž nestignut, popunjavaj formular o izgledu i sadržini svakog koleta, hvataj taksi da te vozi do trajekta, guraj se tamo sa putnicima čiji prtljag nije izgubljen i koji te kuferima udaraju po još nepocrnelim cevanicama.
