Kolumne
25. 12. 2009
Na leru: Đavolje varoši
Odraslijim čitaocima YC-a poznato je moje zalaganje za ljudska prava prilikom slikanja za dokumenta: na vozačkoj dozvoli imam sliku sa zelenim šeširom, jer smatram da me verno predstavlja, da olakšava identifikaciju mene i da, našto kriti, na njoj izgledam dobro (u okv. sv. mogućnosti).
Za ono malo nebaštinjenih
ideja do kojih katkad mukotrpno katkad posve slučajno dolazim, nikad nisam
nikog pridobio, pa šta, mogu bez pristalica, sledbenika, ali bi mi poneki
istomišljenik dobro došao, e, nedavno sam našao jednog, Velšanin je i ne piše
mu se baš dobro.
Odraslijim čitaocima YC-a
poznato je moje zalaganje za ljudska prava prilikom slikanja za dokumenta: na
vozačkoj dozvoli imam sliku sa zelenim šeširom, jer smatram da me verno
predstavlja, da olakšava identifikaciju mene i da, našto kriti, na njoj
izgledam dobro (u okv. sv. mogućnosti).
Bilo se počelo sa nekim zakonom koji će dozvoljavati slikanje sa zarom, jarmolkom, te drugim verskim ili nacionalnim obeležjem do kojeg slikani drži. Zahtev da svi na slikama budemo gologlavi nasilje je nad nosiocima perika, umetaka, te gusarskih marama koje su sastavni deo imidža mnogog umetnika, zar sutra policija i carina mogu zahtevati da obrijem bradu ne bi li oni bolje videli kako ja zapravo izgledam?! To je kao kad bi skinhedu naložili da pusti kosu pa da se onda slika, jer je boja kose njegov atribut kao boja očiju ili kože!
Za pomenutim Velšaninom organi gonjenja tragaju, međutim je na poternici neka njegova ubij bože slika i čovek je policiji poslao sliku na kojoj je bolje ispao: ako joj je dostavio portret iz svoje trenutne razvojne faze, policija bi to morala uzeti kao ažurirani fakt, ako je pak reč o snimku na kojem je begunac mlađi, opet bi ga organi gonjenja morali objaviti, makar naporedo sa onim koji već krasi zidove policijskih i carinskih postaja, jer im model u tom slučaju poručuje: ovo je moja slika iz vremena pre nego što sam krenuo kletom stranputicom, ona je dokaz da nemam nikakav urođeni poriv da kršim zakon, nego su me do toga dovele nesrećne okolnosti za koje sam najvećma sam ja kriv, ali nad kojima bi i društvo moglo malko da se zamisli.
&
Pre četrdeset devet godina i dva i po meseca Banatom je harala kokošija kuga, ja bih je barem tako nazvao: živina je, premda uredno vakcinisana protiv poznatih zaraznih boleština, krepavala i dvorište u kojem se od jutra do povečerja čulo kukurikanje, kvocanje, pijukanje potpuno je za sedam-osam dana utihnulo i opustelo, nismo imali više nijednog predstavnika te vrste. Prošle su dve nedelje kad nas je baba pozvala da vidimo ko se pojavio ispod kamare pleve: kvočka sa bogami petnaest jednodnevnih pilića! Ležala je na jajima, te je propustila životnu priliku da se zarazi i podeli sudbinu ostale peradi.
Prikovan kak se veli za postelju usled gripa gledao sam „Farmu" i „Velikog brata", vrućica i grudobolja nisu popuštale, te sam pomišljao i na najgore, setio sam se Gogoljeve rečenice iz „Šinjela" - osta Petrograd bez Akakija Akakijeviča... Kad god bi mi kašalj dozvolio, padao bih u plitak dremež, televizor je ostajao uključen, smenjivali su se snovi, prizori opustošenog grada iz filma „Nosferatu" (Werner Herzog, 1979, preporučujem), mišljenja epidemiologa, vesti o vakcini koje zapravo nema za sve nas, hm, zar nije dobro što ispod dva odvojena stoga sena imamo dva samostalna nasada: ono što je u Bibliji obavio predostrožni g. Noje ovde je zapalo dvema kapitalističkim tvrtkama.
&
Umesto da se kako vreme prolazi privikavam na opšta mesta, umesto da ih prihvatim kao što sam svojevremeno prihvatio umereno-kontinentalni pojas a potom i klimatske promene, sve sam razdražljiviji. Kad čujem rečenicu „Jugoslavija je bila veštačka tvorevina", izgovorenu kao nešto što smo oduvek znali samo nismo baš smeli da kažemo, smesta vadim pištolj premda nemam dozvolu ni za njegovo nošenje ni za puko posedovanje, ne umem njime da baratam i zapravo ga nemam! Pa sve su države veštačke tvorevine, nijedna nije vulkanskog porekla niti je nastala tektonskim poremećajima, nijedna država nije prosto iznikla na nekoj teritoriji, kao Đavolja na primer varoš, premda se po lepoti i pogodnostima koje pružaju stanovništvu neke države mogu meriti sa našim nesuđenim svetskim čudom.
