14. 04. 2010

Filmska sreda

Kritika/Zatvoreno ostrvo (Shutter island)

Posle gledanja filma sa sigurnošću se može reći, da je film jedno od kapitalnih dela Martina Scorsesea, kao i jedan od boljih filmova koje je snimio posle Kazina, i da će sigurno steći kultni status kod svih filmofila

Odmah na početku postavlja se pitanje šta je toliko loše u Zatvorenom ostrvu što je primoralo studio Paramount da ga isključi iz predoskarovske trke i pomeri ga iz komercijalnog decembra u tradicionalno mrtvu sezonu zima-proleće 2010. Posle gledanja filma sa sigurnošću se može reći da su u pitanju pogrešna procena i strategija, da je film jedno od kapitalnih dela Martina Scorsesea, kao i jedan od boljih filmova koje je snimio posle Kazina, i da će sigurno steći kultni status kod svih filmofila.

Smešten u 1954. godinu, film gradi svoju priču na još uvek rastućoj paranoji i prikazu posledica Drugog svetskog rata koje se i dalje osećaju na svakom koraku. Mesto na koje dolazimo jeste Shutter Island, tačnije, bolnica Ashecliffe, institut za mentalno obolele pacijente s kriminalnom prošlošću. Federalni šerif Teddy Daniels (DiCaprio) i njegov novi partner Chuck Aule dolaze na ostrvo kako bi istražili misteriozni nestanak pacijentkinje Rachel Solando. Njeni doktori, upravnik klinike Cawley (Ben Kingsley) i Naehring (Max von Sydow), deluju kao osobe koje nešto kriju i njihova nekooperativnost navodi agente da počnu da sumnjaju kako se iza ove bolnice i nestanka krije nešto potpuno drugačije.

Za razliku od prethodnih adaptacija romana Dennisa Lehana (Mistična reka i Gone, Baby, Gone), Zatvoreno ostrvo se, i pored činjenice da prati narativnu strukturu romana, više oslanja na Scorseseovo stvaranje jezive atmosfere u kojoj bi uživao i Edgar Allan Poe. Ostrvo, olujni oblaci, muzika i mračna fotografija jesu glavni akteri ovog filma.

Od uvodne špice prate nas preteća atmosfera i osećanje. Kao rezultat - nikada u potpunosti ne verujemo onome što vidimo. U većini filmskih ostvarenja lako je napraviti razliku između snova, flashbackova i realnosti, što se za ovaj film ne može reći, već je sve urađeno u lynchovskom maniru. U Scorseseovoj estetici u ovom filmu možemo primetiti stvari koje su proizašle iz film noara kao i starijih horora (Isijavanje, Rozmarina beba, Vrtoglavica).

Sjajna glumačka ekipa u svakom momentu bila je na visini zadatka doprinoseći balansiranju na liniji realnosti, a ponajviše sjajne epizode Michelle Williams i Patricie Clarckson. Svima onima koji ne vole ili pak ne poštuju DiCapria kao glumca, ovaj film definitivno će promeniti utisak o njemu.

Viktor VILOTIJEVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari