12. 05. 2010

Film sredom

Kritika: Neka ostane među nama

Borci za zaštitu ženskih prava okrivili su Rajka Grlića, reditelja i scenaristu filma Neka ostane među nama, da je u pomenutom delu predstavio žene kao bića koja su ponižena i podjarmljena muškim šovinizmom. Film je tako neopravdano podigao veliku prašinu, a usred njenog kovitlaca postalo je jasno da je time dobio samo besplatan marketing, jer su optužbe potpuno neosnovane

Gledati film a videti samo ono što se želi - nagoveštava sumrak kinematografskog obrazovanja, ali ne i svitanje jednakosti među polovima, jer su žene u Grlićevom filmu u potpunoj ravni s muškarcima. One su jednako promiskuitetne, nesrećne, vulgarne ali i hrabre, dok se, istina, ovaj poslednji epitet ne može ni povezati sa akterima muškog pola.

Prepoznatljivim rediteljskim bravurama praške škole, Grlić kroji priču o dvojici braće i njihovim ženama i ljubavnicama. Film je tarantinovski podeljen na segmente, koji u vidu portreta svojih junaka vremenom otkrivaju da dvojica braće ne dele samo zajedničko poreklo već i mnogo više od toga, dok posledice emotivne podeljenosti razdiru sve likove, uprkos tome što se trude da postanu imuni na njih.

Scenario počiva na vulgarnostima bogatim dijalozima, ali film Neka ostane među nama ne može se lako poistovetiti sa sličnim produkcijama naših balkanskih prostora, prevashodno zbog svoje vizuelne upečatljivosti i nevešto oblikovane poruke.

Ona se provlači kroz životne priče naših junaka da bi na kraju kulminirala pred gledaocem u vidu nezrelog zaključka da je svaka prevara, bila ona preljubnička ili roditeljska, u potpunosti nebitna i kao takva predstavlja zanimljiv životni događaj, zajednički svim ljudima. Problem nastaje jedino zbog Grlićevog pogrešnog scenarističkog koncepta sopstvenog filma, jer on negira sam sebe.

Na prvi pogled sporedni likovi dece, koja su plodovi nezrelih ljubavnih poteza svojih roditelja, postaju ključni, jer u potpunosti ruše takve nonšalantne rezone. Deca u ovom filmu ili su veoma nesrećna zbog nedostatka vredne očinske figure, ili su potpuno izgubljeni adolescenti. Ona su kolateralna šteta za koju nema opravdanja, kao što ni patnja njihovih roditelja ne opravdava filozofski ležeran zaključak filma.

Tako se ovo, inače zanimljivo delo, ipak izgubilo u sopstvenom lavirintu nepromišljenosti, a od prosečnosti nisu uspeli da ga spasu ni odlični glumci - prvenstveno zbog toga što im u ovom filmu nije ni mesto. Za početak, vremešni Miki Manojlović odavno nije najsrećniji izbor za ulogu plejboja.

Ljubisav PANIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari