01. 12. 2010

Kritika: Žena sa slomljenim nosem

Žena sa slomljenim nosem je pre svega jedna u nizu priča o sudbinama „malih" ljudi koje se stavljaju pod rediteljsko-scenarističku lupu pod kojom ono što se na prvi pogled čini trivijalnim treba da postane nešto što vredi ispričati

Novi film scenariste Srđana Koljevića (Klopka, Normalni ljudi, Ljubav i drugi zločini...) jeste drugi koji on posle Sivog kamiona crvene boje potpisuje i kao reditelj. Zanimljivo je primetiti kako one nešto „teže" teme prepušta drugim rediteljima, dok za sebe kao kompletnog autora bira priče koje se u dobroj meri mogu opisati kao romantične komedije na specifično srpski, odnosno, bosanski način. Problem mnogih prethodnih Koljevićevih scenarija ogleda se u većoj ili manjoj prisutnosti tri P. U slučaju Žene sa slomljenim nosem izostaje bilo kakva pretencioznost.

Patetika je pak prigušena humorom, i ako zanemarimo standardno „drvenog" Vuka Kostića, jedini ispad te vrste jeste druga (i poslednja) scena s Vojinom Ćetkovićem koja je naprosto loša već na nivou same zamisli. Ono treće P - predvidivost, pomalja svoju ružnu glavu u dva sporedna toka koja se prepliću sa glavnim i koja generalno ostavljaju utisak da je reč o kakvoj naknadnoj pameti, tj. fileru koji je tu više radi efekta preplitanja nego što je reč o ubedljivim pričama koje stoje za sebe.

 

 

Tri priče koje se prepliću jesu jednostavne i životne i sve imaju istu tačku u kojoj počinju, da bi se kasnije presekle u nekoliko navrata, mada bez preke potrebe, i jedino ona glavna - o simpatičnom taksisti (Nebojša Glogovac) kome u taksi uđe tajanstvena žena sa slomljenim nosem - zaokružena je na pravi način uz ironijski obrt na kraju. Koljević ipak nije Iñárritu (21 gram, Babel) pa da tako majstorski poveže sve narativne niti, da prestanemo da mislimo koliko je to ubedljivo ili ne, ali, srećom, nema ni potrebu da nam poput Paula Haggisa u Sudaru drži jeftine lekcije o moralu.

Žena sa slomljenim nosem je pre svega jedna u nizu priča o sudbinama „malih" ljudi koje se stavljaju pod rediteljsko-scenarističku lupu pod kojom ono što se na prvi pogled čini trivijalnim treba da postane nešto što vredi ispričati. Tu Koljević zastaje na pola puta, bez dovoljno upečatljivih junaka čije su priče ili bolno predvidive (profesorka koju tumači Anica Dobra), ili nedovoljno istražene (apotekarka koju tumači Branka Katić), ili su ipak premalo izbrušene kako bi se u potpunosti otrgle od svih opštih mesta koje nose priče o sudbinama izbeglica (Glogovčev taksista).

Neki od utisaka koji se posle gledanja i sami (u duhu filma) prepliću u glavi odnose se na to koliko je gluma Branke Katić prirodnija u odnosu na kolege, do koje mere Koljević insistira na jugonostalgičarskom soundtracku da to konstantno poigrava na granici između lepe posvete i blage iritacije, i naposletku, tu je jedna interesantna simbolika u liku prijateljice glavnog junaka koja je pomirena sa svojom sudbinom, a ujedno uz nostalgiju zagledana u prošlost.

Jugoslavija kao stara kurva zlatnog srca? Nažalost, ili možda na sreću, za ovu vrstu čitanja (ili učitavanja) nema mnogo prostora i ostaje nam film koji je dovoljno dopadljiv da se lako pogleda ali i lako zaboravi.

Miloš CVETKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari