Filmovi
Miloš CVETKOVIĆ
04. 12. 2011
17. FAF: Sram Tiranosaurusa i Faust sa Alpa
Prvi deo izveštaja sa 17. Festivala autorskog filma pokriva nekoliko raznolikih naslova koji dolaze od manje ili više iskusnih autora, ali i od jednog debitanta. Ono što ih povezuje, sasvim slučajno, je jedna reč u naslovu...
Michael Fassbender igra seksualnog zavisnika Brendona kome su seks za jednu noć, flertovanje pogledima u metrou, redovna masturbacija i pornografija (čak i na radnom mestu) gotovo ravnopravne stavke na meniju; međutim, njegova konzumacija je jedne opsesivne prirode, gotovo ritualna, i kroz nju Brendon i sam biva konzumiran, tako da nije nimalo slučajno što reditelj McQueen jednu njegovu noćnu avanturu prikazuje kao da je reč o izmučenom zavisniku u grčevitoj potrazi za fiksom. Svet u kome se kreće Brendon - kao dobro situirani Njujorčanin - podseća donekle na univerzum Američkog psiha, uz tu bitnu razliku da Brendon za razliku od Patrika Bejtmana svoje (privremeno) olakšanje nalazi u seksu umesto u ubistvu. Steve McQueen, kao i u odličnom debiju Glad, koristi duge kadrove putem kojih beskompromisno zaseca u intimu i slika Brendonovu svakodnevicu namerno zadržavajući fokus na onim trenucima koji bi u nekom drugom filmu bili ostavljeni u elipsi, dok je Michael Fassbender besprekoran u ulozi čoveka koji bi po mnogo osnova trebalo da nam bude odbojan. Tenzija biva dodatno dramaturški pojačana uvođenjem lika Brendonove sestre Sisi (Carey Mulligan) koja je poput tempirane bombe za koju znamo da kad tad mora da eksplodira. Međutim, precizna režija i odlična gluma ipak nisu dovoljni za besprekorno zaokruženi film, pa tako Sram u poslednjoj trećini donekle izneverava ono što je kroz prethodno strpljivo i prirodno građenje tenzije implicitno obećano - da u tako postavljenim okvirima u kojima se kreću glavni junaci priča može da ode u još znatno mračnije, čudnije i komplikovanije vode. Stvari ipak kulminiraju i eksplodiraju u vidu upozoravajućeg hica, a potpuna katarza je ostavljena za neki drugi put. Iz ove perspektive, Glad i dalje stoji kao bolji ili bar efektniji i zaokruženiji film, ali i Sram je gotovo jednako samouveren korak u dobrom pravcu autora koji tek obećava.
TIRANOSAURUS (TYRANNOSAUR); režija: Paddy Considine
Ima neke logike u tome da se glumci pri rediteljskom debiju odluče za jednostavnu priču (bar po formi), za gotovo televizijski svedenu režiju, i da postave akcenat na likove i glumce koji ih oživljavaju. Paddy Considine je upravo to uradio; odličan britanski karakterni glumac, koji još uvek čeka na onu veliku ulogu, krenuo je putem kolega i sunarodnika kao što su Gary Oldman, Tim Roth i Peter Mullan. Pomenuti Peter Mullan tumači i glavnu ulogu u Tiranosaurusu i ako ste pažljivije pratili njegovu karijeru znate da se on praktično pretplatio na ulogu izmučenog alkoholičara na čijem licu se može pročitati čitava životna priča. Tiranosaurus je još jedan u nizu. Ovaj typecasting se međutim ne pokazuje kao problem, pošto je Mullan do te mere dobar glumac da je još uvek u stanju da iznijansira svoje likove tako da ne liče jedan na drugi. Drugi tipski momenat vezan je za Considinea odnosno za britanskog glumca u ulozi reditelja, pošto je Tiranosaurus još jedna mučna životna priča o ljudima sa socijalne margine koji pokušavaju da se uhvate za tu slamku spasa a da je ne iščupaju (Nil by Mouth, The War Zone, Magdalene Sisters...). Considine ovim filmom uglavnom prebira po već dobro poznatim temama i suštinski ne donosi ništa novo, ali uz pomoć glumaca (Mullana pre svega) uspeva da do kraja izgura priču u kojoj uprkos svemu navijamo za čoveka koji ubije ne jednog nego dva psa. Što se tiče neobičnog naslova filma objašnjenje se krije u filmu u obliku jedne zabavne anegdote.
FAUST (FAUST); režija: Aleksandar Sokurov
Aleksandar Sokurov se već dokazao kao autor filmova koji funkcionišu kao zasebni univerzumi, samodovoljni i samoodrživi i apsolutno fascinantni u tome što je pojedine njegove filmove gotovo nemoguće uporediti sa nekim sličnim ostvarenjima pošto takva naprosto ne postoje. Međutim, taj danak unikatnosti, odnosno činjenici da će vas njegov film sa lakoćom usisati u svoj svet, gledalac će platiti često otežanim kretanjem kroz snoliki mizanscen koji je nešto između opere (bez pevanja), raskošne pozorišne predstave i nemog filma koji je neko naknadno sinhronizovao. Ovako bi se otprilike moglo opisati slobodno čitanje Fausta u režiji Sokurova. U pitanju je delom genijalna, delom kriptična, a delom naporna filmska smeša koja će vam svakako ostati u sećanju pod uslovom da izdržite više od dva sata ove filmske fuge koja definitvno nije za one koji su hteli da iskoče iz sopstvene kože gledajući Rusku arku.
ALPI (ALPEIS); režija: Giorgos Lanthimos
Očnjak Giorgosa Lanthimosa je uspeo da dobaci čak do nominacije za Oskar, i to uprkos (ili zbog) poređenja sa von Trierom. Njegov novi film je donekle i povratak na poznatu teritoriju. Alpi je naziv neobične grupe koja pomaže porodicama ili pojedincima koji su izgubili blisku osobu da taj gubitak lakše podnesu uz pomoć nekog ko će da glumi preminulog. Apsurdnu ali izuzetno zanimljivu premisu Lanthimos tretira kao jednu datost, slično kao i u Očnjaku, ne postoji nikakav odmak od ovako izvitoperene realnosti, odnosno kontrapunkt koji bi nam poslužio kao uporišna tačka i pomogao u suspenziji neverice. Ali, dok je Očnjak smešten u jedan zatvoreni sistem koji funkcioniše kao realnost za sebe, u Alpima reditelj pokušava da transponuje ovaj princip podrazumevane začudnosti na jedan širi plan i tu dolazi do problema. Naime, idejno su Alpi jasan i zaokružen film i na čisto intelektualnom nivou jasna je autorova namera da kroz jedan patološki altruizam povuče paralelu između glumljenih i stvarnih života, polako brišući liniju između njih, što sve logično ima ishodište u slomu glavne junakinje čije navodno ludilo može da se posmatra i kao krik osobe koja pokušava da pronađe identitet dok prolazi kroz apsurdne situacije koje su u rasponu od urnebesnih do jezivih. Dakle, čisto idejno posmatrano, Alpi je film iza koga se nalaze odličan koncept i još bolja poenta, a koji biva ugušen nedovoljno osmišljenom realizacijom i scenama koje deluju nabacano, kao i pretencioznošću na granici sa amaterizmom kad je reč o režiji (iscepkanost filma bezbrojnim fade-out efektima), što na kraju ostavlja utisak nemuštog debitantskog filma, koji da stvar bude još tragičnija ne potpisuje debitant.
