08. 12. 2011

17. FAF: Dani turskog filma (i umirućih projektora)

Drugi deo izveštaja sa 17. Festivala autorskog filma u najvećoj meri predstavlja osvrt na jedan od najboljih filmova na festivalu, uz još neke zanimljive naslove koji po kvalitetu ipak nisu na tom nivou

Piše: Miloš CVETKOVIĆ

Pre pohvale filmu Bilo jednom u Anadoliji valjalo bi se ukratko osvrnuti na tehničke poteškoće zbog kojih je bilo problema ne samo sa praćenjem nego i sa percepiranjem pojedinih filmova. Naime, ono što se činilo kao krajnje neobičan i nepotreban rediteljski zahvat (nasumični fade-out efekti) u filmu Alpi pokazalo se da je posledica problema sa projektorom u Domu omladine. Dakle, izvinjenje reditelju Giorgosu Lanthimosu zbog nezaslužene kritike po tom osnovu, mada sve druge zamerke i dalje stoje. Tehnički problemi ove vrste postali su učestaliji tokom projekcije filma Kuća tolerancije i sprečili su projekciju filma Budućnost, ali zato je sve bilo kako treba za udarnu večernju projekciju.

BILO JEDNOM U ANADOLIJI (BIR ZAMANLAR ANADOLU'DA); režija: Nuri Bilge Ceylan

Bilo jednom u Anadoliji je Ceylanov šesti film, a prvi koji je potpisnik ovih redova pogledao, i predstavlja prijatno iznanađenje u svakom smislu. Iznenađenje pre svega što će opis filma - policijska ekipa uz pomoć uhapšenika koji su priznali ubistvo traži mesto gde je zakopan leš - i trajanje od dva i po sata izazvati skepsu i kod najvećih filmskih entuzijasta, međutim, kako protiču minuti sve je jasnije da Ceylan zna šta radi i da nas je poveo na vožnju koja ima svoj jasni cilj i samo je potrebno biti strpljiv. Ono što nas na tom putu očekuje je društvo izuzetno pažljivo osmišljenih i životnih likova koji se neosetno uvlače pod kožu a efekat je utoliko čudniji što se ova vrsta životnosti, uhvaćene i u nekim, na prvi pogled, trivijalnim i ne tako filmskim situacijama, zaista retko sreće a da nije u pitanju kakav blef.

Jedna od mogućih referenci, ma koliko to čudno zvučalo, su noviji filmovi iz Južne Koreje, i to oni u kojima je naglasak više na drami a manje na trileru/akciji, a poređenje se pre svega nameće u smislu pomenutih likova, njihovih odnosa i razmenjenih replika koje deluju spontano i proživljeno. Efekat je još snažniji zbog činjenice da nas Ceylan ne opterećuje sa previše informacija i prilično mudro ih dozira, i to na taj način da tek pošto prođe jedan dobar deo filma shvatate da se u pozadini lagano odmotava priča, intimna drama koja će se na koncu svega povezati sa sizifovskom potragom koja je u prvom planu. Svi glumci su odlični u svojim ulogama koliko god da su male ili velike, bilo da poput uhapšenika Kenana (Firat Tanis) glume gotovo u potpunosti svojim licem ili imaju i šta da kažu poput Doktora (Muhammet Uzuner) i Tužioca (Yilmaz Erdogan) čiji susret uspeva da uzdrma njihove živote, iako niti jedan od njih to ne pokazuje otvoreno.
Bilo jednom u Anadoliji je film o tajnama, ali nije reč ni o kakvom trileru, a u centru svega je dilema da li je zaista dobro sve znati ili je nešto najbolje zakopati u sebi. I mada filmom dominira jedna melanholična, pa i turobna atmosfera, kroz sve to se provlače i trenuci spontanog humora i jedne uspavane ali ipak prisutne životne radosti. Bilo jednom u Anadoliji jedan je od najboljih filmova prikazanih na festivalu (odnosno najbolji od deset pogledanih, da se ogradim) i ako ste ga kojim slučajem propustili to svakako treba ispraviti čim se za tim ukaže prilika.

KUĆA TOLERANCIJE (L'APOLLONIDE: SOUVENIRS DE LA MAISON CLOSE); režija: Bertrand Bonello

Kuća tolerancije je intrigantan film specifične atmosfere koji je mogao da pruži više. I dok naslov u originalu jasno asocira na otkrivanje kakve starine, sa koje se mora oduvati prašina ne bi li se ispitala radoznalim i nevinim očima, dotle domaći prevod referiše na jedan drugi aspekat Bonellovog filma a to je izostanak bilo kakvog moralnog suđenja spram svojih junakinja. Engleski prevod - House of Pleasure - dotiče se tek onog površinskog sloja zavodljive dekadencije u koju je uronjena ova priča o početku kraja jednog bordela, koja je stoga i smeštena na kraju jedne a početku druge epohe (godine 1899 i 1900). Bonellov film je zavodljiv, klaustrofobičan (osim jedne scene izleta čitav film je smešten u kuću iz naslova), uznemirujuć (vremenski izlomljena scena kakvu bi očekivali u nekom hororu a koja je rasejana duž čitavog filma), čak i tragičan, ali u svemu pobrojanom epizodičan i vrlo problematičan.

Stvar je u tome što Bonello ovde nema ambiciju da ispriča bilo čiju priču, i pored više zanimljivo skiciranih likova čiji se životni putevi prepliću; kao da je glavna junakinja kuća sama, dok reditelj dokumentuje kako je nagriza zub vremena, s tim što se umesto na fasadama napukline pojavljuju na devojkama koje je nastanjuju. Na neki način Bonello svoje junakinje tretira gotovo kao mitska bića čija priča prevazilazi okvire lične drame (otud i namerni anohronizmi u upotrebi nekih pesama i poslednja scena), pa se stoga i zadržava u opštim, simboličkim okvirima bez pravog zaključka.

MAJKL (MICHAEL); režija: Markus Schleinzer

Majkl je pogrešno najavljen kao triler, i mada u filmu od početka do kraja postoji ona nužna vrsta napetosti gledaoca koji je zainteresovan da vidi šta će sledeće da se desi, ipak je u pitanju drama. Majkl je samac koji radi u osiguravajućem društvu, ima porodicu (majka i sestra) koja ga voli i retko viđa, ali niko ne zna da je on zapravo pedofil koji drži desetogodišnjeg dečaka u podrumu. Zanimljivo je kako se pristupilo ovakvoj osetljivoj temi.

Odnos između Majkla i dečaka prikazan je izuzetno detaljno kad je reč o njihovoj svakodnevnoj rutini - obroci, pranje sudova, gledanje televizije, izlasci, pa čak i proslava Božića - dok je bilo koja vrsta eksplicitnosti ostavljena u elipsi i jasna je isključivo iz konteksta drugih scena, a ovakva postavka je dodatno uznemirujuća zato što se na taj način gledalac lakše vezuje za glavnog junaka. S jedne strane nam se sugeriše da je on spreman da dečaka i ubije ukoliko nema druge opcije, ali sa druge strane mi vidimo njihovu svakodnevicu koja kada se pojedine scene izvuku iz konteksta deluje kao odnos oca i sina. Može se reći da je u pitanju svojevrsni eksperiment, pošto je sve ono što predstavlja okidač za dramu prećutano, implicirano ili naprosto nedorečeno, dok je film izgrađen oko toga. Kao prikaz situacije kakvu nije lako prikazati, a da se ne skrene u nenamernu eksploataciju ili mistifikaciju, Majkl je film koji se gleda skoro u dahu, ali to je ujedno i njegov konačni domet.

 

 

Prvi deo FAF krtiike pročitajte OVDE.

Oceni ovaj članak

Komentari