08. 02. 2012

Kritika: Šešir profesora Koste Vujića (ocena 2)

Teško da se kao iole promućuran ili svež sud može oceniti opaska da Zdravko Šotra, preduzetniji i vredniji nego ikada, istrajno veruje u moć (auto)reciklaže. Jednostavno, gospodin Šotra trenutno se nalazi u dosta lagodnoj situaciji koja mu dopušta da radi ono što mu, reklo bi se, ponajviše prija, a da uz to, ako po strani ostavimo kritičarske mrgude i manjinu drugačijih gledalačkih preferenci, publika zdušno reaguje na ono što on nudi

Tako je, eto, Šotra došao do ispunjenja svog višedecenijskog i često u javnosti pominjanog sna - ekranizacije proze Šešir profesora Koste Vujića Milana Vitezovića. U isto vreme ovo je i rimejk znamenitog TV filma iz sedamdesetih godina prošlog veka, a stilski-vizuelno sve se rimuje sa Šotrinom zagledanošću u bajkoliki pluskvamperfekat i lepote življenja u boljoj i dostojnijoj srpskoj prošlosti. Pred nama je očekivano sentimentalističko-folkloristička fantazija o Srbiji koje više nema, a koje, velike su šanse, u ovako umiveno-upristojenom izdanju nikada stvarno nije ni bilo.

Dakle, Šotra se još jednom odlučio za priču na ivici fantazije, a u njenom središtu se, baš kao i u izvorniku i Vitezovićevom literarnom predlošku, našla priča o poslednjoj godini pred odlazak u zasluženu penziju mnogovoljenog mrguda Koste Vujića, profesora nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu tokom poslednjih decenija devetnaestog veka. Profesor Vujić, dobrohtni namćor, ovde je prikazan kroz odnos sa svojom oproštajnom generacijom koja će, kako će vreme pokazati, izroditi poduži niz naučnika, političara i umetnika koji će u velikoj meri preobraziti Srbiju.

Sasvim očekivano, i ovo Šotrino delo pati od brzopotezne produkcije, scenografsko-kostimografskih brzopletosti kao neizbežne posledice suštinske nesposobnosti srpske kinematografije za iole zahtevnije produkcije filmskih priča smeštenih u prošlost; osim toga, kao i u dosta srodnom Lajanju na zvede s kojim Šešir... deli dobar deo autorske ekipe, Šotra i ovde poseže za fragmentarnom strukturom obeleženom verom u moć anegdota, kao i za otvorenom didaktičnošću i karikaturalnim prikazom članova nastavničkog veća (pri tome, ponovo, najgore prolazi Dragan Jovanović koji ovde doslovno ponavlja kreaciju iz Lajanja na zvezde). I ponovo Šotra stvara ekstremno klasicistički film, ne preterano zainteresovan za evoluciju filmskog jezika u poslednjih pedesetak godina, recimo, pa sve i kad je reč o filmovima koji se tiču davno prohujalih dana.

Ipak, Šešir profesora Koste Vujića jeste komunikativan film čiji autori i ne pokušavaju da prikriju želju da postignu još jedan golem bioskopski hit, a možemo ih pohvaliti i na račun toga što nastoje da to postignu pričom koja dobrim delom pripada često prezrenom i ovde potpuno zanemarenom domenu omladinskog filma. Tu je i povratak Aleksandra Berčeka, predugo odsutnog s velikog ekrana. Osim toga, ovo je ostvarenje koje je teško opravdati i čiji se kvaliteti mogu detektovati spojem krajnje dobronamernosti, podosta mazohizma i semantičke gimnastike. Ipak bi trebalo pažljivije i ambicioznije pristupati realizaciji tako krupnih snova.

Zoran JANKOVIĆ (ipak samo slučajni imenjak i prezimenjak producenta ovog filma)

 

Oceni ovaj članak

Komentari (2)