03. 02. 2010

YC kritika /film meseca/: Sherlock Holmes - Drugačije, svežije, modernije...

Sherlock Holmes u režiji Guya Ritchieja i u tumačenju Roberta Downeya Jr. predstavlja drugačiju, svežu i moderniju verziju...

Novo filmsko čitanje avantura čuvenog detektiva odstupa od kanonskog doživljaja Sherlocka Holmesa koji je kod nas u dobroj meri izgrađen na osnovu sjajne serije u kojoj je Holmesa tumačio Jeremy Brett, dok će se oni nešto stariji ili naprosto drugačijeg ukusa setiti i Basila Rathbonea. Sherlock Holmes u režiji Guya Ritchieja i u tumačenju Roberta Downeya Jr. predstavlja drugačiju, svežu i moderniju verziju. Holmes se do sada susreo sa Džekom Trbosekom (Murder by Decree), a bio je i nesposobnjaković koji prisvaja slavu pravog detektiva, tj. Watsona (Without a Clue). Dakle, još jedan pogled na stvari iz drugačijeg ugla nije u toj meri blasfemičan kao što to isprva deluje, naročito kada je to znalački urađeno.

Umesto holivudizacije na prvu loptu, Ritchie je, zapravo, prilično umešno pomirio tendencije savremenih blockbustera i pažljivo čitanje između redova Doyleovih dela, birajući šta će naglasiti. Holmes je akcioni junak čiji fizikus u dobroj meri proizlazi iz racija (Ritchie u dva navrata koristi slow-motion da predoči Holmesov analitički prilaz tuči), njegova genijalnost i sklonost ka egzotičnim znanjima daju mu oreol ekscentrika koji vidno štrči iz gomile čak i svojom fizičkom pojavom, što ga ne sprečava da se u tu istu gomilu po potrebi utopi (maskira). Ritchie je postigao savršen balans između nečega nalik na drugarsko-pandurski akcioni film smešten u epohu i klasične misterije koja je začinjena elementima okultnog trilera. Sherlock Holmes funkcioniše kao svojevrsni viktorijanski superheroj na tragu Mooreovih postmodernih zahvata u Ligi izuzetnih džentlmena, gde bi se ovaj Holmes, čini se, savršeno uklopio.

Kad je reč o ostalim junacima, mora se istaći odlični Jude Law kao jedan od najboljih Watsona viđenih na filmu, kao i Mark Strong kao negativac koji bi u nekom klasičnijem čitanju Holmesa, zapravo, bio idealan za ulogu naslovnog junaka. Odnos Holmesa i Watsona znatno je dinamičniji nego u drugim filmskim verzijama, kako zbog toga što je izbrisana razlika u godinama, tako i zbog stalno prisutne tenzije koja proizlazi iz pretnje po njihovu već uigranu momačku egzistenciju pojavom Watsonove verenice. Ako nešto škripi, to je Rachel McAdams kao tajnovita Irene Adler: problem je manje do kastinga, a više do toga što je uloga napisana tako da prvenstveno posluži da se pokrenu točkići zapleta, ali i nagovesti jedan podzaplet koji će zaigrati tek u nastavcima. Još jedna zamerka odnosi se na to što je sva misterija sadržana u tome kako je nešto izvedeno, dok nam je počinilac poznat od početka, kao i njegovi motivi. No, to se može donekle i oprostiti, budući da je u pitanju jedan od zabavnijih bioskopskih filmova viđenih u poslednje vreme, koji uspeva da pomiri potrebu za „svežom krvlju", a da suštinski ne izneveri izvorni predložak.

Miloš CVETKOVIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari