Plato, 2011.

Eco za okvirni koncept bira intrigantan i potentan spoj pikarskog romana i društvene hronike u formi feljtona, popularnog u doba na koje je i fokusirana ova priča. Naime, ovo je priča zasnovana na ispovesti smutljivca, falsifikatora, antisemite i mizantropa u najširem smislu, na razmeđi 19. i 20. veka. Ecov junak biva svedok, a katkad i inicijator burnih i krvavih događaja u burnoj istoriji tog ipak mirnodopskog doba. Kako se, uostalom, od osvedočenog majstora zanata i očekuje, Eco ne zastaje na koti pukog mimetizma minulih književnih oblika, te Praško groblje može da se podiči i gotovo vratolomnim ritmom pripovedanja, koji nimalo ne ometa autora da se nadahnuto poigrava vizurom i predmetom svoje priče. Osim toga, Eco u ovom delu uspeva i da jasno ukaže na relevantnost priče i intrige koju ovde ispreda za ovo naše sada, a i da pokaže kako može da izgleda zaumni bestseler po meri (ozbiljnije) čitalačke publike novog milenijuma.

Paladin, 2011.

Raspad zemlje i tmurna budućnost (prošlost) ipak nisu žiža Skrobonjinog dela i po tome Nakot jeste nepretenciozan žanrovski roman u najboljem smislu reči. Skrobonja ne krije ko su mu uzori i dopušta sebi da se zabavlja dok piše (otvorena referenca na Selo prokletih), ma koliko se tematika činila potencijalno osetljivom. Pitanja kojih se Skrobonja dotiče odnose se na to kakav svet ostavljamo, ali i kome ga ostavljamo. Monstrumima koje smo sami stvorili? Ili je pak u korenu svega razumljivi, a na ovim prostorima sveprisutni, strah od budućnosti i onoga što ona nosi otelotvoren u vidu monstruoznog nakota.

Stilski posmatrano, u Nakotu je vidljiv rukopis autora koji se još traži među raznim uzorima i kome je ljubav prema konkretnom žanru ipak na prvom mestu. I dok je čisto zanatski posmatrano Čovek koji je ubio Teslu bolje napisan roman, Nakot poseduje mladalačku energiju koja ga čini taman onoliko „prljavim" koliko je potrebno. Pitanje je da li će se Skrobonja ikada vratiti hororu u ovoj meri, s obzirom na to da se danas više bavi alternativnom istorijom (sada namerno), ali upravo reizdanje Nakota pokazuje da to ne bi nužno bio korak unazad.

Ovim romanom Vargas Llosa izražava svoje nezadovoljstvo, pobunu i neslaganje sa svetom koji tumači glasom punim gneva, groteskne ironije, ali i nostalgije.

Uzimajući za glavni motiv događaje koji su se desili u Brazilu krajem 19. veka, kada je mlada republika povela rat protiv grupe verskih fanatika u zabačenim severoistočnim visoravnima zemlje, Vargas Llosa pripoveda oporu i zajedljivu priču o onima koji su na dnu društvene lestvice i koji, umesto da u novoj vladi prepoznaju mogućnost svog spasenja, nalaze strah od promena. Zaostala sirotinja pobuniće se protiv građanskog braka, popisa stanovništva, decimalnog sistema... Kruta vojnička logika nove države neće imati nimalo razumevanja za pomahnitalu sirotinju. Tako će nastati rat za smak sveta s konačnim bilansom od četrdeset hiljada poginulih.

Laguna, 2011.

Ovakav tok radnje otkriva pozadinu još jedne Saramagove dubinske zapitanosti: zbog čega smrt postoji? Saramago vrši svojevrsni literarni eksperiment. On svoje junake uskraćuje za mogućnost umiranja, ali im u isto vreme ostavlja nepreporođeno srce kojim vladaju niskost, podlost, sebičnost i slabosti karaktera, kao što su vladali i dok su bili pod vlašću smrti. I, šta se dešava? Jedino mogući logični sled događaja. Političari, biznismeni, sveštenici, naučnici, filozofi, svi vode razgovor sa smrću koja je oličena u srednjovekovnoj predstavi s kapuljačom na glavi i kosom u ruci. I svi mešetare kako bi izvukli svoje sitne špekulantske interese. Mafija čak organizuje transport starih i bolesnih do granica onih zemalja u kojima smrt još vlada. Saramagov sebični svet može da doživi jedino moguću sudbinu - da mu se smrt vrati, a autor nas neverovatno šarmantno, apstraktno i nadahnuto dovodi u predvorje u kojem nije bitno odgovoriti na to šta je smrt, već u kolikoj meri je ona nužnost sveta i ljudi koji su takvi kakvi su.

Vladimir VUJINOVIĆ

Heliks, 2011.

Nedostatak eksperimentalnih dokaza, do kojih trenutno u većini slučajeva nije ni moguće doći, osudili su koncept Webbove knjige na sintezu manje-više uspešno konstruisanih mozgalica, koje se trude da opišu zašto ne detektujemo radio-signal s druge planete, ili da pretpostave kako bi vanzemaljci mogli da razmišljaju, delaju i, na kraju, kolonizuju galaksiju. Webb, međutim, nijednog trenutka nije spustio naučni gard i poklekao pod težinom pseudonaučnih, populističkih stremljenja, već na osnovu logičnih zaključaka priznatih intelektualaca nudi štivo koje je veoma zanimljivo i poučno.

Iako nije dala konačan, odnosno, neoboriv odgovor na pitanje da li inteligentne vanzemaljske civilizacije postoje ili ne, Webbova knjiga proslavila je svu lepotu nauke i misaonih igrarija koje trenutno struje njenim taborima. Na taj način, u pokušaju tumačenja mogućih problema koji muče vanzemaljace, ponuđeno je nešto mnogo vrednije - znanje o nama samima i planeti na kojoj živimo.

Ljubisav PANIĆ

Piše: Vladimir VUJINOVIĆ

Prevod: Ana Kuzmanović-Jovanović

Laguna, 2011.

Izveštavao je s ratnih žarišta Angole, Ruande, Zaira, Avganistana, a što je posebno interesantno, proveo je u Beogradu i svih 78 dana NATO bombardovanja 1999. godine. Još veću egzotiku njegovoj avanturističkoj biografiji daje činjenica da je u tom periodu, kao jedan od retkih stranih dopisnika, uspeo da napravi i velike intervjue sa Đinđićem i Arkanom. Mendesov izuzetan dar dubokog pronicanja u društveno-istorijske probleme i njihovo razumevanje vidimo i u ovom njegovom najnovijem romanu.

Još romanom Zaliv tigrova, koji mu je pre desetak godina doneo reputaciju slavnog pisca i prevode na preko 20 svetskih jezika, Mendes se jasno opredelio za portugalsku kolonijalnu prošlost kao svoju glavnu književnu temu. Istočni Timor bio je portugalska kolonija od 16. veka do 1975, kada ga je okupirala Indonezija, pa je narod svoju borbu za nezavisnost protiv jednog gospodara samo preusmerio protiv drugog. Upravo u to vreme Mendes smešta svoju priču. Arhitekta Alor dolazi u Istočni Timor 1999, na dan održavanja referenduma za nezavisnost, kako bi projektovao kuću jednom od vođa pokreta za nezavisnost.

Gomila lucidnih likova biće spojena neverovatnim spletom fantastičnih okolnosti, pa će i čitava priča polako skliznuti u magijski realizam i religijsku konotaciju. Kroz konfuznu fragmentarnu rasparčanost Mendesovog pripovedanja pomalo je teško probijati se, a i njegov magijski realizam pomalo je nemušt i nevešt. Originalno je to što su u ovom romanu istinski glavni junaci čitava jedna zemlja i njen narod. Hodočašće Emanuila Sina Božjeg jeste priča o patnji i užasima kroz koje je Istočni Timor morao proći, i još uvek prolazi u svojoj rastrzanosti između duhova prošlosti i savremenih izazova.

Književni pseudokritičari i ideološki protivnici s kojima je Kecmanović rado uletao u sukobe i medijska nadmetanja, u pokušaju da ospore kvalitet njegove proze i sveukupni uspeh posegnuli su za, iz njihove vizure pežorativnom, odrednicom enter književnost.

Međutim, smetnuli su s uma da takva književnost, oličena u grafičkoj prepoznatljivosti i, stilski gledano, kratkim i svedenim iskazima odvojenim razmacima, u rukama umešnih predstavlja sasvim legitiman zahvat (uostalom, za istovetan postupak odlučio se i veliki Don Winslow za potrebe svog izuzetnog romana Savages). Kao što se i očekivalo, Vladimir Kecmanović ni u najnovijem romanu nije odustao od ove recepture, a možda i stilske opsesije. Sibir je ispričan i izložen upravo po toj mustri; srećom, otklon od već viđenog u romanu Top je bio vreo Kecmanović nalazi u promeni miljea u koji smešta priču. Sibir se dotiče sveta državotvornih tajkuna (tačnije, kontroverznih biznismena), njihovih bahatih naslednika i plaćenika.

Po tome se Sibir može dovesti u vezu s Feliksom, s kojim deli i formu naglašeno svedene psihološke duodrame izrasle na nasleđu disfunkcionalne porodice. Lajtmotiv Sibira Kecmanović nalazi u zaostavštini Dostojevskog, koji je taj geografski pojam iskoristio kao simbol poprišta nužnog samoiskupljenja. Međutim, autor Sibira jeste autor svog doba i svog podneblja, te umesto samoiskupljenja nudi igru mačke i miša i varljivu ljubavnu priču.

Ova potencijalno romantična dimenzija priče u potpunosti spasava Kecmanovića od mogućih optužbi za igru na sigurno i bezidejnog variranja već viđenih i potrošenih poteza. Tako Sibir na kraju biva zdrava i viralna proza, dok sama priča pleni upečatljivošću, iskrenošću i znalački gradiranim ritmom, a roman u celini nudi i dosta povoda za polemiku koja će prevazići okvire striktno književnog. Sasvim dovoljno za novi knjižarski hit, a možda i fina odstupnica pred pokušaj na polju ako ne tradicionalnije, a ono bar stilski oprečnije literature.

* * * *

Najava da će počasni gost ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga biti Portugal (uz nekoliko bivših kolonija, doduše) dovela je do pomalo nekritičke poplave luzofone književnosti u nas u poslednjih nekoliko meseci. Kao svojevrsna prethodnica tom naletu pojavila se zbirka priča Odakle sam bila, više nisam Dejana Tiaga Stankovića. Stanković je srpskim knjigoljupcima poznat prvenstveno kao istrajni prevodilac dela Joséa Saramaga na naš jezik, a svet pisane reči zadužio je i prevodima proze Ive Andrića na portugalski jezik. Te dve fascinacije donekle se očitavaju u tonu i svetonazoru koji su osnova nekih od priča na stranicama ove knjige - možda ponajviše u priči Greh i kazna u kojoj se prepoznaje duh Saramagovog duboko humanističkog levičarenja, odnosno u Dok preko neba prelaze oblaci koja donosi naklon Andrićevoj sklonosti ka diskretnim finesama kadrim da oneobiče jednu sasvim uvreženu postavku.

Međutim, kao najkvalitetnija i najzanimljivija priča u ovoj zbirci ističe se maštovita i dinamična, blago posprdna Nula-nula-sedam u Tužnom raju (embrion romana) u kojoj pratimo gospodina Popova, navodno nadahnuće za lik Jamesa Bonda, tokom njegovih dana u lisabonskom špijunskom raju početkom Drugog svetskog rata, i to bi zaista bilo zanimljivo videti u dužoj i detaljnijoj formi. Nedvosmislene pohvale zaslužuje i priča Prilozi studiji o kultu sveca I - Na dnu bunara su fesedri (kratkometražni koprodukcijski film) u kojoj autor vrsno objedinjuje dosta toga raznorodnog: princip različitosti, upečatljive crtice iz svakodnevice lisabonskog lumpenproleterijata, veru u moć onostranog, dobronamernu camp ironiju, dalekosežne uticaje telenovela na rezon onih manje srećnih, dok u pozadini svega toga stoji Lisabon kao inspiracija, sigurna kuća i savršena pozornica za takvo višeglasje.

Valja napomenuti da je ovo knjiga često stilski oprečne proze, da je očito da se autor ovde još uvek oprobavao na raznim poljima i da čitavoj zbirci nedostaje jasniji kohezivni faktor osim osnovnog geografskog. Ipak, ljubav Stankovića prema Portugalu u postojećem stilsko-jezičkom pakovanju sasvim je dovoljno jak mamac.

Bratislav R. Milanović

Zavod za udžbenike, 2009.

Ovom knjigom, veštog, oksimoronskog naziva, Milanović čini nekoliko značajnih stvari, i za svoje pesništvo, i za pesništvo na srpskom jeziku: donosi nov, izmenjen patos u svoje stvaralaštvo, uobličava pesničku reč do vrhunca estetskog izraza, uvodi novine u strukturu ljubavne lirike i kompoziciono dovodi knjigu do savršenstva. Pisma čine četiri celine: O povratku, O nespokoju, O snovima i Bruj, a svaka ima po 10 pesama. Sve pesme u prva tri ciklusa građene su od po pet strofa i refrenskog stiha između poslednje dve, koji motivski varira kroz ceo tekst: „Tamo kod tebe san/dan/nežnost/igra/istina... je još uvek san/dan..." U završnom ciklusu Bruj, poslednjim stihovima tercina opleten je refrenski venac.

Ovih 40 pesama može se doživeti i kao jedna pesma - apoteoza ženi, ljubavi i poeziji. Na ova tri motiva počiva sav dramatični svet lirskog subjekta, raspolućenog između nihilističkog krika (ovim životom punim neutoljene čežnje i nespokoja), setne melanholije (zbog prolaznosti i duboke usamljenosti) i vere u bezvremenost lirskog bruja. Njegova rasplinuta imaginacija i previr osećanja, rastrzanost između rajsko-zemaljskih krajnosti („nevinost, spokoj, smeh, nada, večnost" itd. naspram „zasopljenog grada, punog urlika, krvi, pacova i vrana", gde „muklo kloparaju tramvaji", gde su „pod strehama sustale ptice" i gde je sve samo privid - „senka senke"), pokušavaju da se izraze i ukrote strogom, doslednom formom. Takva suspregnutost, međutim, ne ide na uštrb punoće doživljaja, već naprotiv, formalno-sadržinske oprečnosti verno dočaravaju večitu podvojenost bića i njegovih snaga, fizičkih i umnih, na ovozemaljske stege i raskriljene polete duše, koja jedino rečima može da se iskaže, i tako, bar na mah, dosegne večnost trenutka.

Pisma iz prastare budućnosti čitaju se sa uživanjem.

Čarobna knjiga, 2010.

Pošto ju je odbilo 60 (i slovima: šezdeset) književnih agenata, Kathryn Stockett je 2009. godine konačno uspela da objavi svoj debitantski roman o životu afroameričkih služavki u Misisipiju tokom 1962. godine, obimno delo od 450 stranica na kome je radila pune tri godine. Na opšte iznenađenje, roman je izazvao pravu senzaciju (prodat je u preko pet miliona primeraka i ove godine doživeo izuzetno gledanu filmsku adaptaciju), ali je istovremeno naišao i na osudu dela američke javnosti. Da li jedna dobrostojeća bela žena ima pravo da (pro)govori u ime napaćenih crnkinja? Brojna udruženja Afroamerikanki smatrala su da nema. Naravno, takav stav potpuno je pogrešan - književnost ne bi trebalo da poznaje boju kože i socijalne razlike.

Stockettova se prilično hrabro uhvatila u koštac sa zahtevnom temom koja joj je bila poznata iz prve ruke - buduću spisateljicu odgajila je crna služavka Demetri. Bez obzira na to što Služavke svakako nisu značajan i veliki roman, ne može se poreći dobronamernost i zavidno pripovedačko umeće Kathryn Stockett. Njen roman nudi pitku priču koja sadrži (doduše, prilično očiglednu i delimično prevaziđenu) poruku o neophodnosti rasne segregacije. Služavke se sastoje od tri isprepletene ispovesti u prvom licu. Dve crne služavke, mudra Aibileen i buntovna Minny, i belkinja Skeeter, alter ego same Kathryn Stockett, ispredaju svoje intimne ispovesti o životu na Jugu. Kada Skeeter započne rad na knjizi u kojoj namerava da sakupi potresne životne priče obespravljenih služavki, mnoge tajne „poniženih i uvređenih" izlaze na videlo. Bez obzira na društveni angažman, Služavke su istovremeno i ljubavni roman koji opisuje pokušaje ružnjikave Skeeter da pronađe čoveka svog života.

Preambiciozni narativni zahvat vremenom postaje iznurujuć, fokus se gubi, pa bi stroža urednička ruka sasvim sigurno rezultirala kompaktnijim i, samim tim, kvalitetnijim romanom. Bez obzira na očigledne mane, Služavke ipak uspevaju da se izdvoje iz mora literature namenjene nežnijem polu. U pitanju je sasvim solidna knjiga koja će i u Srbiji, uprkos kulturološkim razlikama, naći svoju vernu čitalačku publiku.

Tokom svoje bogate karijere Kaku se upoznao s najprestižnijim ličnostima iz sveta nauke, tako da je tri stotine cenjenih akademaca dalo doprinos njegovoj poslednjoj knjizi, koja pokušava da predvidi kako ćemo živeti u budućnosti.

Ova proročka vizija Fizike budućnosti trebalo bi da bude njen glavni adut, pa je strah autora zbog omalovažavanja njegovog štiva, koje bi mnogi mogli da posmatraju kao puko naklapanje o budućnosti, suzbijan činjenicom da su brojni mislioci minulih vremena uspevali da opišu svet sutrašnjice s neverovatnom tačnošću. Jules Verne je, na primer, sa zapanjujućim detaljima predvideo promene u 20. veku.

Kaku, međutim, ima veće ambicije. On pokušava da predvidi kojim ćemo problemima ovladati do 2030. godine, zatim od 2030. do 2070. i od 2070. do kraja veka, pa su gotovo sva poglavlja knjige podeljena na te tri sudbonosne prekretnice. Na prvi pogled, zbog jednostavnih naslova i iscepkanosti na niz manjih odeljaka, ove celine deluju šturo. Međutim, njihovom rečitom autoru dovoljno je i nekoliko strana o određenoj temi da bi plenio znanjem i iskustvom.

Svojoj hipotetičnoj slici budućnosti on ne ostavlja prostor za manevar u besmisao i opise napretka ljudskog roda gradi na preseku trenutnog stanja nauke, za koji su zaslužni njegovi inteligentni sagovornici. Nauka današnjice tako postaje osnova (a donekle i glavna tema) Kakuovih razmatranja, i bilo da je reč o budućem savršenstvu kompjutera, napretku medicine, nanotehnologije i svemirskih putovanja, ili o nonšalantnom, gotovo književnom opisu jednog dana u 2100. godini, on nijednog trenutka ne zaboravlja da pruži zavidan prikaz aktuelnih naučnih dostignuća. Optimizmu koji iz toga proističe svakako se može odgovoriti s nekoliko novih hipoteza kakva je, na primer, mogućnost pojave rata ili epidemije, ali istina je da jedina pravedna kritika Kakuovih predviđanja mora sačekati buduće generacije na koje se ona odnose. Tek tada znaće se koliko je, odnosno, da li je uopšte Kaku u pravu.

Zato se njegova knjiga može opisati „samo" kao delo s iscrpno i zanimljivo opisanim eksperimentima, koje pleni svojom pitkošću, mudrošću i umećem pojednostavljivanja složenih fenomena, što je retko viđeno čak i u naučnopopularnim kuloarima. Kakuu, istina, nedostaje nekoliko odvojenih poglavlja s temom kakva je, na primer, ekologija, jer se ona proteže kroz odeljke gde joj nije mesto, a i sam naslov donekle je nesrećno izabran, s obzirom na to da se Fizika budućnosti samo delimično bavi fizikom ili je u vezi s njom. Mimo toga, ona je, naprosto, neprocenjivo konceptualno dostignuće naučnopopularnog stvaralaštva, koje je, projurivši kroz gotovo sve egzotičnije grane nauke, ponudilo dobro utemeljenu, a time i vrlo verovatnu sliku fantastične budućnosti.

Lubisav Panić

Beogradska izdavačka kuća Rende nam je krajem minulog leta pružila priliku da prozu Slavenke Drakulić spoznamo i u nešto lahorastijoj inkarnaciji. U knjižarskoj ponudi pojavilo se srpsko izdanje njenih Basni o komunizmu, zbirke satiričnih eseja o nasleđu komunističkih režima i kultura u međuvremenu ideološki preobražene i teritorijalno prekomponovane Evrope. U svakoj od ovih priča iz usta životinja autorka sagledava stanje stvari posle rušenja komunističkih i totalitarnih režima s kraja prošlog veka.

Tako Albaniju sagledavamo očima gavrana, dok će miš posvedočiti o sunovratu i potonjem otklonu Čeha prema komunizmu, pas o remiksovanoj Rumuniji, a krtica će nastojati da pronikne u tajnu logike srušenog Berlinskog zida. Našlo se mesta i za mačku poljskog diktatora Jaruzelskog, kao i Titovog papagaja koji je dopao u amanet Tuđmanu i Mesiću. Lakim jezikom i neusiljeno, uz puno poštovanje komunikativnosti kao suštine pop kulture pod koju bi ovo štivo da se podvede, Slavenka Drakulić uspeva da ukaže na ključne manjkavosti i nedorečenosti istočnoevropskih komunističkih sistema, ne propustivši, intelektualnog poštenja radi, da pomene i dobre strane tih ustrojstava.

Autorka nalazi za shodno da upre prst ka istinama koje je teško poreći ili ignorisati - isključivi komunizam često je zamenjen rigidnim konzumerizmom, pobednici ostaju pobednici, a gubitnici ne mogu da se nadaju promeni udeljene pozicije, a i komunizmu i kapitalizmu očito nedostaje komponenta iskrenog humanizma. Čitaoci će svakako primetiti da Slavenka Drakulić piše imajući u vidu pretpostavljene spoznajne moći evropske publike, što nije nedostatak, već prečica koja nama koji smo proživeli i preživeli komunizam omogućava da uživamo u relaksiranom pogledu na čemer koji se čini neprolaznim i dalekosežnim.

Piše: Vladimir VUJINOVIĆ

Laguna, 2011.

Stavovi dotičnih Politikinih kritičara pre govore o sujeti i zavisti njih samih, o poremećenim vrednostima naše savremene književne kritike kojoj su blaćenje i pljuvanje postali jedini kriterijumi, nego što govore o nekvalitetu same knjige Nenada Gajića. Gajićev najveći greh jeste to što je bio dovoljno sposoban da se snađe i objavi ovo delo pod okriljem najvećeg izdavača u našoj zemlji, a to je snalažljivost na kojoj su mu dvojica kritičara verovatno najviše pozavidela.

To što autor pripoveda o slovenskim bogovima Perunu, Svarogu ili Stribogu na jedan moderan način, i što je posegnuo za ilustracijama plejade naših mladih i urbanih ilustratora - govori o još jednom autorskom pečatu i originalnosti, a ne o hendikepu. Kitnjast stajling Gajićeve Slovenske mitologije i poznata komercijalna opredeljenost njegovog izdavača ne mogu se uvek proglašavati najvećim grehom. Mnogima će ta knjiga delovati impozantno, a Gajićeve ilustrovane priče o drevnim Slovenima, njihovim bogovima, mitskim, mestima, magiji i mitološkim bićima buditi dražesnu maštu čitalaca. Četvorka, eto, samo iz pijeteta prema toj javno postavljenoj upitnosti o nestručnosti i netačnosti Gajićevih informacija.

Prevod: Ivana Đurić-Paunović i Muharem Bazdulj

Geopoetika, 2011.

Piše: Zoran JANKOVIĆ

Sanset Park je prevod njegovog najnovijeg romana, prethodne godine objavljenog u Austerovoj domovini. U priči o grupi mlađih intelektualaca povezanih igrom sudbine koji skvotuju u napuštenoj brvnari na obodu Njujorka, Auster ponovo varira svoje opsesivne motive: samonametnuto izgnanstvo usled nenamerne (mladalačke) pogreške s ozbiljnim posledicama, suštinsku vezanost za (pop)kulturno nasleđe američkog tla (književnost, film, bejzbol...), neizostavno umrežavanje svih aktera priče, melanholiju i tihu rezignaciju izazvanu društvenim okolnostima (ovde se Auster bavi danima koji su usledili posle najnovijeg američkog finansijskog kraha)...

Osim toga, na planu književnih zahvata, i Sanset Park nudi intratekstualnost, smireno i taktično pripovedanje, posezanje za referencama iz drugih umetničkih oblasti i artefaktima iz stvarnosne neknjiževne dimenzije. Valja odmah reći da posvećenicima i onima iole verziranim u njegov stvaralački mikrouniverzum Auster ovde ne nudi ništa suštinski novo (osim možda sasvim uspelog poigravanja s tačkom gledišta, gde, ostajući veran poziciji sveznajućeg pripovedača, u drugoj polovini odvažno i sigurno razdvaja priču prateći šta se zbiva ili se u međuvremenu zbivalo u pojedinačnim egzistencijama junaka koji su se na početku priče činili kao periferni učesnici u osnovnoj povesti). Pitanje je da li je rezonski od potvrđenog znalca, što Auster svakako jeste, tako obimnog i u odnosu na konkurenciju lako razaznatljivog opusa, očekivati prevratničke zahvate i smelije inovacije.

I ovakav kakav jeste, Sanset Park je sasvim dovoljno kvalitetno štivo koje, baš kao što nas je autor svojim najboljim delima (poput Njujorške trilogije i Mesečeve palate) i navikao, pruža zanimljivu priču ojačanu diskretnom intrigom, osoben ugao gledanja, zaljubljenost u plodove umetnosti kao ponajboljeg dela ove planete i egzistencijalnu teskobu i opštu zapitanost nad sudbinom i sudbinski nametnutim.

Prevod: Igor Marojević

Laguna, 2011.

Roberta Bolaña najčešće iznuđenim simplifikacijama opisuju kao pisca koji je zadao ključni udarac u borbi hispanoameričkih pisaca novijih generacija protiv tradicije magijskog realizma. To stoji, baš kao što je teško osporiti sud po kome je Bolaño možda najkvalitetniji pisac unutar tih borbenih redova. Međutim, mora se napomenuti da je, i inače subverzijama sklon, Bolaño pronašao zamenu za posustali magijski realizam u pristupu koji nije lišen izvesne komponente magijskog/magičnog.

U njegovoj prozi svi ključni junaci su pisci, pesnici ili bar literate u pokušaju ili književni kritičari. Bolaño svesno insistira na tom puristički ustrojenom svetonazoru usredsređenom samo na svet umetnosti i pre svega pisane reči, i što je najvažnije, u svim delima bez izuzetka mu je pošlo za rukom da takav svet, sazdan od isključivosti i izmaštavanja, učini literarno uverljivim, pa čak i neizostavno neodoljivim.

Pred nama je sada 2666, oproštajno delo velikog Bolaña i roman u kome je on, pomalo flertujući i s kanonima detektivske proze, svoju opsesiju literatama i nasleđem pisanog doveo do granice paroksizma. Imajući to u vidu, ne čudi što u ovom delu, baš kao i u romanu Los Detectivos Salvajes koji kod nas još nije preveden, srećemo (auto)ironičnog i komunikativnijeg Bolaña.

Roman 2666 vrhunski je primer njegovog umeća iz poznijeg dela karijere i, nema sumnje, predstavlja vanserijsko štivo i jasan dokaz istinskog književnog genija. Senku na tu ocenu ne može da baci ni činjenica da je nemoguće ekonomično sažeti zaplet ovog dela: recimo da je ovde u žiži Bolañovog interesovanja četvoro učenjaka i gorljivih poklonika dela samoskrajnutog nemačkog pisca Archimboldija koji je, možda, umešan u beskrajni niz ubistava žena po Meksiku. Ovo je delo za sladokusce kojima je strah stran, a oko 1.100 strana zamamno sadržajnog i sugestivnog teksta (u dva toma) sigurno predstavlja nagradu samo po sebi.

Heliks, 2011.

Oksfordski zoolog Richard Dawkins napisao je Slepog časovničara kao antitezu Paleyjevom traktatu. Na osnovu teme, moglo bi se pretpostaviti da se Dawkins prvenstveno pozabavio religijom, ali koga zanima njegov atak na teizam moraće da pročita Zabludu o Bogu, jer brojna poglavlja Slepog časovničara uopšte ne mare za božansko postojanje. Ovde je u pitanju štivo „o evoluciji kao rešenju problema složenog dizajna".

Najlepši primer realizacije te ideje jesu četvrto i peto poglavlje knjige. Ona se bave DNK replikacijom i konvergentnom evolucijom, odnosno, sličnošću životinja koje nisu u bliskom srodstvu. Ujedno, ovim poglavljima u potpunosti nedostaje osvrt na Paleyjevo alternativno rešenje problema. Međutim, Dawkins je toliko detaljan i pažljiv pri opisima evolucionih fenomena da konstantan povratak na teološki „argument" postaje suvišan - ukoliko bi se obraćao čitaocu kojem i pored svih pitkih objašnjenja suština ostaje nejasna, banalizovao bi sve što je napisao.

Slepog časovničara krasi i to što postaje sve bolji kako se privodi kraju. Posle opisa rezultata računarskog programa kojim je simulirao evoluciju, Dawkins je opisao prirodnu selekciju, a filozofski se pozabavio i odnosom ljudi prema poimanju „neverovatnih" događaja. Deveto poglavlje, jedno od retkih uvida u biologiju „iza kulisa", opisuje nedoumice u evolucionim krugovima s hvale vrednom elokventnošću i daje odgovor na pitanje da li je ovim nedoumicama poljuljana validnost Darwinove ideje. Taksonomiji i novijim teorijama koje se protive eksperimentalnim dokazima o postojanju evolucije posvećena su poslednja dva poglavlja.

Ovakvom sveobuhvatnošću, Dawkins kreacionistima nije ostavio nimalo prostora za još jednu besmislenu pseudoargumentaciju. Njegova genijalnost ogleda se i u tome što mu je to pošlo za rukom posvetivši kreacionizmu minimum svog teksta. Zbog toga, lako je pomisliti da je odlutao od teme, ali istina je da je, zapravo, ponudio i više nego što treba: objašnjavanjem evolucije Dawkins ne pobeđuje samo tezu o intervenciji tvorca pri razvoju života već i bilo koju drugu tezu o neverovatnosti samostalnog razvoja biljaka i životinja, pokazujući, još jednom, zašto je jedan od najpoznatijih naučnika današnjice.

Prevod: Jelena Lazić

Geopoetika, 2011.

- u prevodu Jelene Lazić koja je uložila dosta truda da prevodom isprati lucidnu i neprekidnu promenu pripovednog tona i jezičkih registara tokom ove priče -

Autor ovde polazi od vidno potrošene postavke o mladiću (samom sebi?) koji iz Amerike stiže u Ukrajinu s kraja prošlog veka kako bi našao mesto rođenja i ratnog spasenja svoga dede; srećom, Safran Foer se tu ne zaustavlja i time ne zadovoljava. Roman Sve je osvetljeno ubrzo dobija na frenetičnom ritmu i začuđujućem, ali maestralno efektnom jezičkom pakovanju. Safron Foer se ovde hrabro i poletno poigrava kako jezikom, tako i ličnom predistorijom i etničkim sterotipima, ni za tren ne pokušavajući da prikrije radost koju ta igra u njemu pobuđuje.

Onda ne čudi što tako ustrojena i intonirana priča pokazuje brzi viralni efekat i na čitaoce. Safron Foer trči iz stila u stil, iz književnog žanra u drugi (katkad i sasvim oprečni), a sve s namerom da ličnoj legendi udahne uverljivost, osobenost, literarnu živost, a oveštalom pokretačkom motivu dovoljno ovoremenske svežine. Tako autor ovde iz folklorističkog nasleđa crpi povod za urnebesne stranice usredsređene na bizarnost koja često ostaje osnova delanja mnogih od nas, a roman u celini ostavlja utisak poletnog i zbilja neodoljivog književnog ekvivalenta slapstick filmskog izraza. I sve to na temu multikulturalizma i sukoba kultura za koji se ponekad na kraju utvrdi i da nije bio pravi sukob nesrodnih, već samo trapavi ples plesu nevičnih i suštinski sličnih.

Zoran JANKOVIĆ

Prevod: Gordana Drinić

Laguna, 2011.

Sve ove knjige predstavljaju pokušaj da se čitaocu ponude najvažniji naučnopopularni odgovori na zadate teme. One imaju mali broj strana, kratka poglavlja, a s obzirom na to da na marginama svakog pasusa postoji i opis onoga što se u njemu nalazi, mogu se posmatrati i kao pokušaj stvaranja svojevrsnih praktičnih priručnika. Ovakav, do sada više puta proveren i uspeo koncept, iznenađujuće je pobacio kad je reč o Klimatskim promenama, za šta punu odgovornost snosi isključivo autor.

Hartmut Graßl vodio je istraživački program Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Ženevi, a bio je i direktor Maks-Plankovog instituta za meteorologiju u Nemačkoj. Međutim, on je ujedno i primer istraživača kojem nedostaje umeće da problem uticaja ljudi na klimu predoči zanimljivo i pitko, zbog čega ne uspeva da ispuni zahteve edicije u kojoj se njegova knjiga našla. Na primer, ukoliko zaista pokušate da pronađete određene podatke pomoću pomenutih fusnota na marginama, videćete da su ponuđeni odgovori daleko od zadovoljavajućih, a u pojedinim slučajevima može se slobodno reći i da u potpunosti izostaju. Ovakav rezultat očekivana je tvorevina knjige koja, zapravo, ne funkcioniše ni u celini.

Graßl je, što je neoprostivo, ignorisao istorijat istraživanja klimatskih promena, rad Milutina Milankovića, najzaslužnijeg naučnika za razotkrivanje fenomena ledenih doba, i opis istraživanja foraminifera, mikroskopskih organizama izvađenih iz morskih sedimenata, koji su nedvosmisleno potvrdili da je smenjivanje toplih i hladnih klimatskih intervala na našoj planeti cikličan proces, danas višestruko ubrzan i oštećen ljudskim delovanjem. Umesto toga, on je u knjigu uneo beskorisno naklapanje o klimi s povremenim opisima statističkih procena, istakao je detalje sporazuma iz Kjota bez pažljivog seciranja njega samog, a lenjo se osvrnuo i na neke od najbitnijih fenomena za razumevanje teme (povezanost polarnih ledenih površina i klime, na primer).

Takvi i slični propusti Graßlovih Klimatskih promena napravili su od ove knjige skup nepromišljenih šest poglavlja, koja su propustila šansu da na jednostavan, lep i kvalitetan način istaknu činjenicu da globalno zagrevanje nije zaludna izmišljotina korumpiranih naučnika koji treba da opravdaju eko-porez. Istina, Klimatske promene sadrže i neke vredne informacije, ali one se pojavljuju i čitaju s lakoćom samo s vremena na vreme i, pride, tavore u knjizi koja se lako može uporediti s brzopleto naškrabanim brošurama kakve se dele pred početak simpozijuma. Graßl tako ni sam ne zna kome se obraća: početnicima je nejasan, a upućenijim čitaocima nema da ponudi ništa sa čim već nisu upoznati.

Laguna, 2011.

Napravivši upadljiv stilsko-jezički zaokret, Mirjana Novaković se ovog puta opredelila za iznenađujuće žustru i poletnu kombinaciju stvarnosne proze, eseja iz domena visoko ideologizovane proze i kriminalističkog chandlerovskog tipa. Mirjana Novaković u ovoj stvaralačkoj epizodi ostvaruje simultanu pobedu na nekoliko frontova: odlično se pokazala na planu žanrovski profilisanije književnosti, potom je svoju skrajnutu poziciju unutar srpskog književnog esnafa vešto iskoristila da stvori odvažan, rečit i istinski provokativan roman o srpskoj zbilji, istovremeno održavši prilično korumpiranim kolegama i anesteziranom plebsu jasnu lekciju o neophodnosti individualne građanske hrabrosti.

Shodno tome, Tito je umro i zaista je vešto postavljena i vođena misterija, ali i politički roman par excellence i dokaz mogućnosti odbrane ličnih sloboda i atipičnog nepristajanja na horsko pevanje u atmosferi potpunog sumraka osnovnog morala i uvek pogubne ideološke uravnilovke. Novakovićeva znalački tka intrigu koja povezuje političke smicalice i zakulisne igre u rasponu od gotovo pola veka, te se ovaj njen roman može lako iščitavati i kao ogled o opštem nasleđu književnih misterija sa retko upečatljivim glavnim likom stigmatizovane, neposlušne i nepodobne novinarke koja dobija zadatak da razreši enigmu jedne onovremene političke intrige, ali i misteriju sumnjivog (samo)ubistva nadolazećeg mladog superstara na političkoj pozornici Srbije danas.

Osim toga, ovo je i britka i višedimenzionalna studija ovdašnjih naravi i preovlađujućih društvenih matrica. Ipak, reč  je o prvenstveno istinskoj provokaciji, subverziji bez premca u skorijoj istoriji srpske književnosti i primeru savršenog ideološki intoniranog romana za srpsko novo postideološko doba.

Zoran JANKOVIĆ

Prevod: Jovan Tatić

Paideia, 2011.

Koliko god da, kao papagaj, ponavlja svoju laku filozofiju, svaka nova Coelhova knjiga, i kod nas i u svetu, biva dočekana s neobjašnjivom pažnjom. Glavni junak Alefa, sam pisac, ili piščev alter ego, kako god, još je jedan u nizu hodočasnika koji traga za večnim pitanjima života. Mesta njegovog hodočašća su Evropa, Azija, Afrika. Na tim putovanjima junak Paulo stiče neobične prijatelje - učitelja taoa Jaoa i neobičnu devojku Hilal za koju otkriva da su se njihove sudbine već ukrstile u nekom od prethodnih života. I dok nas književni lik Paulo vodi kroz egzotične predele i magične likove, njegov parnjak pisac Paulo prosipa nam prepoznatljivu filozofiju u kojoj su postmodernistički pomešani budizam, hrišćanstvo, orijentalne mudrosti i razna mistična učenja.

Koliko god sva privlačnost Coelhove filozofične proze leži baš u njenoj jednostavnosti, upravo nam ta jednostavnost otkriva i sav besmisao njegove nazovimudrosti. Brazilski guru propoveda promenu bez istinske promene nas samih iznutra, prosvetljenje i duhovnu ispunjenost koji bi došli kao posledica skrivenih mudrosti i tajnih znanja - religiju bez boga, filozofiranje bez istinske filozofije. On je pisac bez pravog romana, filozof bez prepoznatljive misli. Ali, i kao takvom, nekad mu blesnu istinski biseri mudrosti i duboko sažimanje života. Evo jednog: „Svakog dana Gospod nam daruje, zajedno sa suncem, jedan trenutak kad je moguće izmeniti sve što nas čini nesrećnim. Svakog dana nastojimo da obmanemo sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kada izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja iznenada nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje."

Vladimir VUJINOVIĆ