Knjige
19. 07. 2010
Kritika: Nova zemlja
Od kada je 2000. godine dobila Pulitzerovu nagradu za zbirku priča "Tumač bolesti", pa do romana "Imenjak" koji predstavlja apsolutno remek-delo, Jhumpa Lahiri izrasla je u jednog od najcenjenijih američkih autora mlađe generacije.
Prevod: Tamara Veljković-Blagojević
Beobook, 2009.
To što je dete indijskih emigranata i što će odrastati na razmeđi dvaju svetova i dveju kultura - odrediće i njen literarni rad. U Novoj zemlji ona se vraća svojoj stalnoj tematici života indijske dijaspore u Americi i Kanadi. Kao i u prethodnim delima, Jhumpa Lahiri i u Novoj zemlji na primeru malih pojedinačnih sudbina gradi velike univerzalne slike. Njeni junaci - rastrzani između indijske kulture i tradicije kojoj rođenjem pripadaju, i novog zapadnjačkog identiteta koji pokušavaju da formiraju u svojoj trci za američkim snom - doživljavaju najdublja razočaranja. Sudari svetova i kultura o kojima Jhumpa Lahiri govori, trusni su i traumatično se odražavaju naročito na iseljeničku decu, a otvorenost s kojom autorka pristupa tom problemu nadilazi svu onu licemernost s kojom američko društvo sebe predstavlja kao tolerantno i multietničko. Naravno, autorka ne krivi za sve sistem, američku potrebu za prevaspitavanjem i amerikanizacijom svih pridošlih nacija. Dovoljno je samosvesna da i u palanačkoj filozofiji, tradiciji i fundamentalizmu svojih sunarodnika uvidi korene mnogih zala.
Kako ne bi delovalo da je sve savršeno, mora se istaći da Nova zemlja ima i svojih mana. Evidentno je da je ovaj roman za nijansu slabiji od Lahirinih prethodnih a već pomenutih dela. Nova zemlja nije uspela sasvim uspešno i narativno da objedini inače besprekorno karakterno iskonstruisane likove. Sjajni psihološki profili junaka ne idu uvek u korak s bledunjavom radnjom u koju su smešteni. Jhumpa Lahiri samu sebe kao pisca možda previše ponavlja u ovom romanu, ali ljudska toplina kojom odišu njeni likovi jeste nešto što će vam se kod nje i ovog puta sigurno svideti.
Vladimir Vujinović
