Knjige
25. 10. 2011
Kritika: Alef (Paulo Coelho)
Od kada je sa Alhemičarem probio sve barijere planetarne slave koju jedan pisac može da zamisli, sve što Coelho napiše samo je ponavljanje jednog te istog - matrica o hodočašću koje ima za cilj da vrati poljuljanu veru i učvrsti likove u nekim temeljnim istinama o životu. Ipak...
Paideia, 2011.
Koliko god da, kao papagaj, ponavlja svoju laku filozofiju, svaka nova Coelhova knjiga, i kod nas i u svetu, biva dočekana s neobjašnjivom pažnjom. Glavni junak Alefa, sam pisac, ili piščev alter ego, kako god, još je jedan u nizu hodočasnika koji traga za večnim pitanjima života. Mesta njegovog hodočašća su Evropa, Azija, Afrika. Na tim putovanjima junak Paulo stiče neobične prijatelje - učitelja taoa Jaoa i neobičnu devojku Hilal za koju otkriva da su se njihove sudbine već ukrstile u nekom od prethodnih života. I dok nas književni lik Paulo vodi kroz egzotične predele i magične likove, njegov parnjak pisac Paulo prosipa nam prepoznatljivu filozofiju u kojoj su postmodernistički pomešani budizam, hrišćanstvo, orijentalne mudrosti i razna mistična učenja.
Koliko god sva privlačnost Coelhove filozofične proze leži baš u njenoj jednostavnosti, upravo nam ta jednostavnost otkriva i sav besmisao njegove nazovimudrosti. Brazilski guru propoveda promenu bez istinske promene nas samih iznutra, prosvetljenje i duhovnu ispunjenost koji bi došli kao posledica skrivenih mudrosti i tajnih znanja - religiju bez boga, filozofiranje bez istinske filozofije. On je pisac bez pravog romana, filozof bez prepoznatljive misli. Ali, i kao takvom, nekad mu blesnu istinski biseri mudrosti i duboko sažimanje života. Evo jednog: „Svakog dana Gospod nam daruje, zajedno sa suncem, jedan trenutak kad je moguće izmeniti sve što nas čini nesrećnim. Svakog dana nastojimo da obmanemo sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kada izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja iznenada nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje."
Vladimir VUJINOVIĆ
