Knjige
05. 11. 2011
Kritika: Sve je osvetljeno (Jonathan Safran Foer)
Povratak kući, odnosno dijalektička (ne)mogućnost povratka kući jedan je od najznačajnijih motiva u anglosaksonskoj kulturi i pop-kulturi, a pod ove dve kategorije bi se mirne duše mogla podvesti i savremena književnost. Nužnost povratka prvom čvorištu u mukotrpnom i, čini se, nikad nezavršenom procesu izgradnje sopstvenog identiteta osnovni je zamajac i priče i celokupne postavke romana Jonathana Safrana Foera Sve je osvetljeno
Geopoetika, 2011.
- u prevodu Jelene Lazić koja je uložila dosta truda da prevodom isprati lucidnu i neprekidnu promenu pripovednog tona i jezičkih registara tokom ove priče -
Autor ovde polazi od vidno potrošene postavke o mladiću (samom sebi?) koji iz Amerike stiže u Ukrajinu s kraja prošlog veka kako bi našao mesto rođenja i ratnog spasenja svoga dede; srećom, Safran Foer se tu ne zaustavlja i time ne zadovoljava. Roman Sve je osvetljeno ubrzo dobija na frenetičnom ritmu i začuđujućem, ali maestralno efektnom jezičkom pakovanju. Safron Foer se ovde hrabro i poletno poigrava kako jezikom, tako i ličnom predistorijom i etničkim sterotipima, ni za tren ne pokušavajući da prikrije radost koju ta igra u njemu pobuđuje.
Onda ne čudi što tako ustrojena i intonirana priča pokazuje brzi viralni efekat i na čitaoce. Safron Foer trči iz stila u stil, iz književnog žanra u drugi (katkad i sasvim oprečni), a sve s namerom da ličnoj legendi udahne uverljivost, osobenost, literarnu živost, a oveštalom pokretačkom motivu dovoljno ovoremenske svežine. Tako autor ovde iz folklorističkog nasleđa crpi povod za urnebesne stranice usredsređene na bizarnost koja često ostaje osnova delanja mnogih od nas, a roman u celini ostavlja utisak poletnog i zbilja neodoljivog književnog ekvivalenta slapstick filmskog izraza. I sve to na temu multikulturalizma i sukoba kultura za koji se ponekad na kraju utvrdi i da nije bio pravi sukob nesrodnih, već samo trapavi ples plesu nevičnih i suštinski sličnih.
Zoran JANKOVIĆ
