Piše: Zoran JANKOVIĆ

13. 12. 2011

Kritika: Odakle sam bila, više nisam - Dejan Tiago Stanković (ocena 4)

Ovo knjiga često stilski oprečne proze, da je očito da se autor ovde još uvek oprobavao na raznim poljima i da čitavoj zbirci nedostaje jasniji kohezivni faktor osim osnovnog geografskog. Ipak, ljubav Stankovića prema Portugalu u postojećem stilsko-jezičkom pakovanju sasvim je dovoljno jak mamac

Geopoetika, 2011.

* * * *

Najava da će počasni gost ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga biti Portugal (uz nekoliko bivših kolonija, doduše) dovela je do pomalo nekritičke poplave luzofone književnosti u nas u poslednjih nekoliko meseci. Kao svojevrsna prethodnica tom naletu pojavila se zbirka priča Odakle sam bila, više nisam Dejana Tiaga Stankovića. Stanković je srpskim knjigoljupcima poznat prvenstveno kao istrajni prevodilac dela Joséa Saramaga na naš jezik, a svet pisane reči zadužio je i prevodima proze Ive Andrića na portugalski jezik. Te dve fascinacije donekle se očitavaju u tonu i svetonazoru koji su osnova nekih od priča na stranicama ove knjige - možda ponajviše u priči Greh i kazna u kojoj se prepoznaje duh Saramagovog duboko humanističkog levičarenja, odnosno u Dok preko neba prelaze oblaci koja donosi naklon Andrićevoj sklonosti ka diskretnim finesama kadrim da oneobiče jednu sasvim uvreženu postavku.

Međutim, kao najkvalitetnija i najzanimljivija priča u ovoj zbirci ističe se maštovita i dinamična, blago posprdna Nula-nula-sedam u Tužnom raju (embrion romana) u kojoj pratimo gospodina Popova, navodno nadahnuće za lik Jamesa Bonda, tokom njegovih dana u lisabonskom špijunskom raju početkom Drugog svetskog rata, i to bi zaista bilo zanimljivo videti u dužoj i detaljnijoj formi. Nedvosmislene pohvale zaslužuje i priča Prilozi studiji o kultu sveca I - Na dnu bunara su fesedri (kratkometražni koprodukcijski film) u kojoj autor vrsno objedinjuje dosta toga raznorodnog: princip različitosti, upečatljive crtice iz svakodnevice lisabonskog lumpenproleterijata, veru u moć onostranog, dobronamernu camp ironiju, dalekosežne uticaje telenovela na rezon onih manje srećnih, dok u pozadini svega toga stoji Lisabon kao inspiracija, sigurna kuća i savršena pozornica za takvo višeglasje.

Valja napomenuti da je ovo knjiga često stilski oprečne proze, da je očito da se autor ovde još uvek oprobavao na raznim poljima i da čitavoj zbirci nedostaje jasniji kohezivni faktor osim osnovnog geografskog. Ipak, ljubav Stankovića prema Portugalu u postojećem stilsko-jezičkom pakovanju sasvim je dovoljno jak mamac.

Oceni ovaj članak

Komentari (1)