16. 05. 2011

Kritika: Doručak kod Tifanija

U retko besmislenom nizu pozorišnih adaptacija filmskih hitova koje poslednjih godina uzimaju sve više maha, predstava Doručak kod Tifanija biće po svojoj opštoj bledunjavosti verovatno najbrže zaboravljena

Obožavani klasik svakako je najpoznatiji film Audrey Hepburn i jedan od najlepših filmova tog perioda. Iza lake i duhovite drame („dramedi", danas bismo rekli) krije se ozbiljna, duboko bolna i proživljena analiza ljubavnih odnosa uhvaćenih u zamku socijalnih uslovljenosti.

Dramaturg predstave Milena Bogavac objašnjava u lepo dizajniranom programu (uz koji postoji i CD s muzikom iz predstave) da je pokušala da pronađe ravnotežu između romana i filma, posebno kad je u pitanju glavni muški lik, Paul. Isto tako, sam kraj romana u filmu je radikalno izmenjen, dok se u predstavi opet poseglo za „ravnotežom" iliti, da parafraziram formulaciju dramaturga, publika sama odlučuje šta je iluzija, a šta stvarnost. Od celog metakorpusa kojim film raspolaže, izgleda da je autore predstave najviše interesovala ikoničnost filmske pojave Hepburnove (i u nešto manjoj meri čitave epohe), koja je tokom poslednjih decenija postala apsolutna pop referenca, prožimajući svojim likom modu, film, muziku, reklame i šta već još ne.

Tako postavivši stvari, ne čudi što je u čitavoj predstavi, zapravo, najinteresantnije to „oživljavanje" jednog mita, najbukvalnija mimikrija do najsitnijih detalja koja, najzad, vrlo brzo postaje sama sebi svrha. Dubravka Mijatović, istina, blista u tom nedokučivom zadatku koji pre pristaje nekakvom modnom editorijalu no sceni, dok Marinko Madžgalj u uzaludnom pokušaju da u sve unese malo humora uglavnom poseže za tehnikama koje neprijatno odudaraju od željene stilizacije. Komercijalno pozorište, kada osim novca ima još pokoju ambiciju, može da bude uzbudljivo, energično, inspirativno. Kada tih ambicija nema, sve što nam preostaje jeste nepotrebno duga, razvučena i poprilično dosadna predstava.

Boban JEVTIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari