06. 06. 2011

Samuel Adamson po filmu Pedra Almodóvara

Kritika: Sve o mojoj majci

U sezoni koja će ostati obeležena po više-manje katastrofalnim dramatizacijama poznatih i popularnih (važno!) filmova, Sve o mojoj majci izdvaja se kao dramatizacija sa relativno najviše smisla, što, treba odmah reći, ne znači da je ovo dobra predstava...

Piše: Boban JEVTIĆ

Opšte je mesto da filmovana dobra knjiga retko kada daje dobar film. Izgleda da se kritičarska „mudrost" može proširiti još za segment: dobar film retko kada inspiriše dobro pozorište U sezoni koja će ostati obeležena po više-manje katastrofalnim dramatizacijama poznatih i popularnih (važno!) filmova, Sve o mojoj majci izdvaja se kao dramatizacija sa relativno najviše smisla, što, treba odmah reći, ne znači da je ovo dobra predstava. Najbolji Almodóvarov film, neobična i potresna melodrama smeštena u „pomeren" milje narkomana, transvestita, časnih sestara i pozorišnih diva ostavila je neizbrisiv trag u savremenoj kinematografiji i obeležila karijeru ovog mnogo voljenog autora.

Dramatizacija koja je svoju praizvedbu imala u londonskom Old Vicu više-manje slepo prati scenario, pa su se intervencije uglavnom svele na „prevođenje" ili, bolje reći, pojednostavljivanje filmskog rečnika u njegovu scensku formu. Sad, iskreno govoreći, priča je tako zavodljiva da ako niste gledali film, zaplet još uvek pleni svojom originalnošću i potentnošću, samo što je za one koji su gledali film - predstava jednostavno bleda, osiromašena, bespotrebna verzija Almodóvarovog remek-dela. Utoliko više što se glumački ansambl teško nosio s postavljenim zadacima.

Manueli Pauline Manov nedostaje ona potresna kompleksnost s kojom nam je ovaj lik dočarala Cecilia Roth, Ljubinka Klarić ne uspeva da se izbori s „većom od života" Umom koju nam je tako temeljno u pamćenje urezala Marisa Paredes, a ostatak ansambla kao da ne može da pronađe čvrsto uporište te se odlučuje za modele koji se svode na „agresivnu narkomanku", „feminiziranog homoseksualca", „majku koja pati" i tome slično. Jedini izuzetak, i to kakav, jeste Danijel Sič, koji je svog/svoju Agrado jasno odvojio od filmskog modela i ostvario je sa energijom, strašću i razumevanjem, zbog čega i vredi gledati ovu predstavu.

Oceni ovaj članak

Komentari