Današnjem bioskopskom repertoaru nedostaju evropski filmovi. Zatrpani smo filmovima koji pokušavaju da nude samo zabavu, akcije, maloumne komedije, srceparajuće drame o američkim porodicama itd. Čak i ako dođe nešto iz Evrope, to uglavnom liči na nešto što bi moglo da izađe iz Holivuda. Film Žene sa šestog sprata jeste eho nekadašnjih autora i njihovih dela sa starog kontinenta. Naravno, daleko je to od Buñuela, Truffauta i mnogih drugih, ali poseduje atmosferu iz tog perioda, što je sasvim dovoljno da bar malo razbije repertoarsku ponudu koja se sastoji uglavnom od američkih filmova.

Radnja je smeštena u Pariz šezdesetih. Ceo grad pun je španskih žena koje su pobegle od Frankovog režima u potrazi za boljim životom. Sve rade kao kućne pomoćnice za bedne pare i u skoro nehumanim uslovima. Naše junakinje žive u sobama na šestom spratu jedne zgrade. Odmah ispod njih je imućna porodica Joubert: otac Jean-Louis, vlasnik brokerske firme i zgrade u kojoj žive, i Suzanne, negova žena, elegantna i hladna, tipična devojka koja je došla sa sela i bogato se udala. Oni su robovi svoje klase i svojih rutina - njega okupira samo posao, nju šetnje, ručkovi i kartanje s prijateljicama. Tu njihovu učmalost poremetiće odlazak dugogodišnje kućepaziteljke, koja im je čak i decu odgajila, jer nisu imali vremena za njh. Nova mlada pomoćnica María, tek došla iz Španije, uneće im svežinu u živote. Jean-Louis će zahvaljujući njoj pronaći novi smisao života, malo pomalo počeće da se interesuje za to kako se život odvija na spratu iznad. Da li je to zbog Maríjinog savršenog kuvanja rovitog jajeta ili zato što stalno zuri u njenu zadnjicu - to je manje bitno.

Počeće da ide na mise s njima, učiće španski, jesti paelju, piti njihova vina. Pomagaće im da nađu bolji smeštaj, zaštititi od muževa koji ih tuku i otimaju mukom zarađen novac i naučiti ih da investiraju u tržište. Konačno će početi da živi, ali Suzanne to ne shvata, nego ga lažno optužuje za švaleraciju s bogatom klijentkinjom. Tek kada otkrije da posle proterivanja on živi na spratu iznad među Španjolkama, shvatiće da je pogrešila i da, zapravo, oni sa šestog sprata žive, a oni ispod su mrtvi.

Laka francuska komedija koja je, u stvari, čista buržoaska bajka. Humor i stalno prisutna ironija nisu za svakoga, možda neće svima biti smešno. Ali, potrudite se da zaboravite glupi američki humor i prepustite se ovoj genijalnoj fantaziji.

Tako je, eto, Šotra došao do ispunjenja svog višedecenijskog i često u javnosti pominjanog sna - ekranizacije proze Šešir profesora Koste Vujića Milana Vitezovića. U isto vreme ovo je i rimejk znamenitog TV filma iz sedamdesetih godina prošlog veka, a stilski-vizuelno sve se rimuje sa Šotrinom zagledanošću u bajkoliki pluskvamperfekat i lepote življenja u boljoj i dostojnijoj srpskoj prošlosti. Pred nama je očekivano sentimentalističko-folkloristička fantazija o Srbiji koje više nema, a koje, velike su šanse, u ovako umiveno-upristojenom izdanju nikada stvarno nije ni bilo.

Dakle, Šotra se još jednom odlučio za priču na ivici fantazije, a u njenom središtu se, baš kao i u izvorniku i Vitezovićevom literarnom predlošku, našla priča o poslednjoj godini pred odlazak u zasluženu penziju mnogovoljenog mrguda Koste Vujića, profesora nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu tokom poslednjih decenija devetnaestog veka. Profesor Vujić, dobrohtni namćor, ovde je prikazan kroz odnos sa svojom oproštajnom generacijom koja će, kako će vreme pokazati, izroditi poduži niz naučnika, političara i umetnika koji će u velikoj meri preobraziti Srbiju.

Sasvim očekivano, i ovo Šotrino delo pati od brzopotezne produkcije, scenografsko-kostimografskih brzopletosti kao neizbežne posledice suštinske nesposobnosti srpske kinematografije za iole zahtevnije produkcije filmskih priča smeštenih u prošlost; osim toga, kao i u dosta srodnom Lajanju na zvede s kojim Šešir... deli dobar deo autorske ekipe, Šotra i ovde poseže za fragmentarnom strukturom obeleženom verom u moć anegdota, kao i za otvorenom didaktičnošću i karikaturalnim prikazom članova nastavničkog veća (pri tome, ponovo, najgore prolazi Dragan Jovanović koji ovde doslovno ponavlja kreaciju iz Lajanja na zvezde). I ponovo Šotra stvara ekstremno klasicistički film, ne preterano zainteresovan za evoluciju filmskog jezika u poslednjih pedesetak godina, recimo, pa sve i kad je reč o filmovima koji se tiču davno prohujalih dana.

Ipak, Šešir profesora Koste Vujića jeste komunikativan film čiji autori i ne pokušavaju da prikriju želju da postignu još jedan golem bioskopski hit, a možemo ih pohvaliti i na račun toga što nastoje da to postignu pričom koja dobrim delom pripada često prezrenom i ovde potpuno zanemarenom domenu omladinskog filma. Tu je i povratak Aleksandra Berčeka, predugo odsutnog s velikog ekrana. Osim toga, ovo je ostvarenje koje je teško opravdati i čiji se kvaliteti mogu detektovati spojem krajnje dobronamernosti, podosta mazohizma i semantičke gimnastike. Ipak bi trebalo pažljivije i ambicioznije pristupati realizaciji tako krupnih snova.

Zoran JANKOVIĆ (ipak samo slučajni imenjak i prezimenjak producenta ovog filma)

Plato, 2011.

Eco za okvirni koncept bira intrigantan i potentan spoj pikarskog romana i društvene hronike u formi feljtona, popularnog u doba na koje je i fokusirana ova priča. Naime, ovo je priča zasnovana na ispovesti smutljivca, falsifikatora, antisemite i mizantropa u najširem smislu, na razmeđi 19. i 20. veka. Ecov junak biva svedok, a katkad i inicijator burnih i krvavih događaja u burnoj istoriji tog ipak mirnodopskog doba. Kako se, uostalom, od osvedočenog majstora zanata i očekuje, Eco ne zastaje na koti pukog mimetizma minulih književnih oblika, te Praško groblje može da se podiči i gotovo vratolomnim ritmom pripovedanja, koji nimalo ne ometa autora da se nadahnuto poigrava vizurom i predmetom svoje priče. Osim toga, Eco u ovom delu uspeva i da jasno ukaže na relevantnost priče i intrige koju ovde ispreda za ovo naše sada, a i da pokaže kako može da izgleda zaumni bestseler po meri (ozbiljnije) čitalačke publike novog milenijuma.

Paladin, 2011.

Raspad zemlje i tmurna budućnost (prošlost) ipak nisu žiža Skrobonjinog dela i po tome Nakot jeste nepretenciozan žanrovski roman u najboljem smislu reči. Skrobonja ne krije ko su mu uzori i dopušta sebi da se zabavlja dok piše (otvorena referenca na Selo prokletih), ma koliko se tematika činila potencijalno osetljivom. Pitanja kojih se Skrobonja dotiče odnose se na to kakav svet ostavljamo, ali i kome ga ostavljamo. Monstrumima koje smo sami stvorili? Ili je pak u korenu svega razumljivi, a na ovim prostorima sveprisutni, strah od budućnosti i onoga što ona nosi otelotvoren u vidu monstruoznog nakota.

Stilski posmatrano, u Nakotu je vidljiv rukopis autora koji se još traži među raznim uzorima i kome je ljubav prema konkretnom žanru ipak na prvom mestu. I dok je čisto zanatski posmatrano Čovek koji je ubio Teslu bolje napisan roman, Nakot poseduje mladalačku energiju koja ga čini taman onoliko „prljavim" koliko je potrebno. Pitanje je da li će se Skrobonja ikada vratiti hororu u ovoj meri, s obzirom na to da se danas više bavi alternativnom istorijom (sada namerno), ali upravo reizdanje Nakota pokazuje da to ne bi nužno bio korak unazad.

Cherry Red

Ersatz G.B. je, neko je izbrojao, 29. studijski album grupe The Fall. Ne zvuči mnogo drugačije od ostalih, ali je možda blago natprosečan u pogledu zastupljenosti dobrih pesama u odnosu na manje dobre i dosadne. Bend zvuči kompaktno, što ne znači da se ova inkarnacija neće već sutra rasturiti; ali, zvuči i nadahnuto, što znači da ne zalazi u teritoriju koja bi previše podsetila na jednostavno tipični Reformation Post TLC, koji, opet, u ovoj impresivnoj diskografiji zauzima značajno mesto po tome što je E. Smith tu pokazao da mu nikako nije svejedno s kim i zašto radi i od koga se i zašto rastaje (zašto bi inače album snimljen s novim ljudima zasnovao na tematici razlaza prethodne ekipe?).

Ljudi, ljudi, ljudi... Možda u tome i jeste dobar deo poente cele ove karijere. Ima ih, naime, mnogo, a neko po defaultu nakrivo nasađen i mentalno aktivan teško se može oteti raznoraznim utiscima.

U drugoj polovini sedamdesetih E. Smith vaspostavio se kao svojevrsni pater familias postpunka, svetovni guru čiju su prvu svi nestrpljivo očekivali, i strepeli od poslednje koja je, prema prećutnom konsenzusu, pripadala njemu.

Mark odavno ne predstavlja epicentar tzv. scene. Njega je nervirao i Pearl Jam kada se pojavio; čak i ako niste čuli Mask Search sa ovog albuma, možete da pretpostavite šta tek misli o ansamblu Snow Patrol. Prošlo je dosta godina otkako su mu Sonic Youth izjavili ljubav. Pa evo i taj Sonic Youth - ko je mogao očekivati da će se njih dvoje razići?

Dobro je, kao što je uvek i bilo, pustiti savremeni The Fall i ovako se prepustiti sopstvenom toku svesti dok Mark E. Smith izlaže svoj. Ersatz G.B. prilično je običan album benda The Fall; ako ih nikada niste slušali, sasvim je u redu da počnete od njega. Aktuelan je. Takođe, ako ste ih izgubili iz vida, verovatno će vam veoma prijati. Relikt se kotrlja. I dalje postoji groove. Pa šta ako imate utisak da ga slušaju samo džangrizavi matorci? Ovaj čovek bio je džangrizav i kad je bio u cvetu mladosti. Šta mu fali? Nema decu. Ali, bar je realan. Sam kaže da ne bi bio dobar otac - kapira da bi vrlo verovatno zaboravio da je beba ostala blizu vatrice koja pucketa kod kuće dok on pametuje u pabu. Koliko tako odgovornih ljudi poznajete?

Stvor (1982) Johna Carpentera jedan je od najboljih SF-horora svih vremena - Tuđin (1979) Ridleyja Scotta jedina mu je prava konkurencija - i jedan je od retkih filmova krcatih specijalnim efektima koji je dobro ostario. Međutim, prošlo je dovoljno vremena da se u epidemiji rimejkovanja koja je počela pre desetak godina (a metastazirala upravo u žanru horora) marketinški stručnjaci, koji se danas za sve pitaju, dohvate i ovog klasika.

Umesto klasičnog rimejka odlučili su se za tzv. prequel. Reditelj novajlija Matthijs van Heijningen Jr. obećao je da će ostati veran duhu originala, ali ma koliko da se u tome trudio, novi Stvor pokazao se kao prilično jalov pokušaj da se popravi ono što nikad nije bilo pokvareno. Iako novi Stvor narativno prethodi originalu, zapravo je u pitanju maskiran rimejk. Efekti su nalik na one iz originala, ali umesto odličnih praktičnih efekata Roba Bottina, tu je osrednji CGI koji narušava bilo kakav pokušaj kontinuiteta sa originalom, a umesto odlično skiciranih likova, dobili smo znatno manje zanimljivu družinu uključujući i lik pilota (Joel Edgerton) koji tek izdaleka podseća na Kurta Rusella u originalu. Loša imitacija se, da sve bude gore, proteže i na zaplet, kako se nižu scene koje predstavljaju blede varijacije na one iz originalnog filma, kao što je čuvena scena testiranja krvi koja ovde dobija obrt koji zvuči zanimljivo u teoriji, ali je u praksi krajnje antiklimaktičan.

Dakle, u čemu je poenta ove nove verzije Stvora i kome je film, zapravo, namenjen? Reklo bi se da su ciljna grupa oni koji nisu gledali original i kojima će ovaj i ovakav film delovati relativno sveže i zanimljivo, pošto je bar dovoljno kompetentno snimljen (reditelja ne bi trebalo još otpisati). Ali, zaista bi bilo nerazumno pored postojanja originalnog Stvora preporučiti ovu novu, u svakom pogledu inferiornu verziju. Da li se bioskopska publika danas toliko promenila da zahteva novu i umivenu verziju čak i filmova koji nisu zastareli?

Ovim romanom Vargas Llosa izražava svoje nezadovoljstvo, pobunu i neslaganje sa svetom koji tumači glasom punim gneva, groteskne ironije, ali i nostalgije.

Uzimajući za glavni motiv događaje koji su se desili u Brazilu krajem 19. veka, kada je mlada republika povela rat protiv grupe verskih fanatika u zabačenim severoistočnim visoravnima zemlje, Vargas Llosa pripoveda oporu i zajedljivu priču o onima koji su na dnu društvene lestvice i koji, umesto da u novoj vladi prepoznaju mogućnost svog spasenja, nalaze strah od promena. Zaostala sirotinja pobuniće se protiv građanskog braka, popisa stanovništva, decimalnog sistema... Kruta vojnička logika nove države neće imati nimalo razumevanja za pomahnitalu sirotinju. Tako će nastati rat za smak sveta s konačnim bilansom od četrdeset hiljada poginulih.

Popularna muzika često je odraz zdravorazumske potrebe društva za trivijalnim sadržajima. U popularnoj muzici mora se o nečemu pevati. Srpski nije bogzna kako pevljiv jezik i kuburi s manjkom raznovrsnijih vokala. I strane vedete često završe u poslovičnim domišljatostima tipa „hold me tight all nigh, never let me go, I love you so". A sada premotavanje.

DREMLJIVI PLUSKVAMPERFEKAT

Istini za volju, svoje note su čudnim rimama kitili i prvoligaši iz muzički spokojnijih i berićetnijih vremena. Tako je, recimo, Balašević opisao lagano zamiranje potencije pevajući o svom petlu koga bi sada da čuje „barem mesečno jedared", a pamtimo i njegovo uparivanje „plave kutijice za puder" i imena Ry Cooder.

Bajaga je često pevao u slavu raznoraznih opijata („ja mislim 300 na sat... ko metak, jer imam speed", „ne dam ti šarene pilule za lilule", „jahači magle", „nema više naših malih papalina", „a ja sam nervozan ko leptir"), a pamtimo kako je prekorevao Tamaru zbog kašnjenja - „ne bi te ček'o ni Žilber Beko, to bi za njega bila gnjavaža".

Ovih dana povampireni Kerber pričao je o dokazima preljube koristeći CSI metode: „Kažeš nisi s drugim bila, a šta ti je to? Oooo, beli tragovi, ooo, na tvojoj suknjici".

Baby Doll dopuštala je sebi napade automizoginije („zatrudneću, ako Bog da, rodiću sina"), a Bijelo dugme u poznijim izdanjima rime poput „pokucaćeš, reći ću „halo, ko je"... noćas me zvezde svrbe ko bubuljice".

Zdravko Čolić pretio je izvesnoj Emily/Emilie da će poći u šume da je opet traži, opevao je predorgazmičku ushićenost („Ruška, zapet sam ko puška"), u hitu Pusti modu dosta nerazumno zamerao je izvesnoj kaćiperki na sanitarnoj osvešćenosti, a još pamtimo kako je već u drugoj strofi istoimenog hita mnogovoljena Kristina nestala bez traga i glasa.

Jura Stublić je u više navrata davao oduška svojoj fascinaciji malodobnim curama, a Hari Varešanović vapio je: „Marija, teška je onanija". I, to je, naravno, tek vrh ledenog brega.

VOLIM DEVEDESETE

Srpske devedesete su na ovom planu donele primetan duh slobodarstva, naročito kada su vlastodršci popustili dizgine na manje značajnim frontovima. Moby Dick je tako uknjižio bisere visokog sjaja poput stihova „pusti je mene, više sam zagoreo", „ne kitu u usta", „intelektualac, homoseksualac, dobri mamin sin... ti spavala si s njim i rodiće ti se sin!".

Izvesna Danny se u pesmama očito bavila okultnim („od kore tvoje ja pravim šminke svoje"), ekipa Beat Street spojila je u jednom refrenu pojmove plasmana proizvoda i genetskih mutacija („ja te molim, mama, kiklopa mi rodi... jednooko biće što voli da jede Soko Štark štapiće"), a duo Luna ukazao je na samozadovoljavanje kao čestu neminovnost („Još jedna noć bez metka prošla je, pucaćeš sam u sebe briga me... Vrati metak svoj u korice i shvati da mene metak tvoj ne zanima.").

Rastko Janković vajkao se ovako: „A ja sam lud, lud, lud što ono guram svud i dok se tako sladim ja zaboravim da vadim... Biću tata, panika me hvata, tata iz nehata.").

Uz Acu Lukasa vodeća gotičarka među folkerima, Mira Škorić, opredeljivala se pak za mračnije nijanse stvarnosnog: „u bunaru trunuće ti lice" ili „rešila sam i ne bežim, oboje ću da odležim".

I Zorana se istakla na ovom polju u dva maha: „nama nema smeha, već grobara..." i „umiru za tobom vene".

AZDEJKOVIĆU, REAGUJ!

Novi talas uveo je na mala vrata i pojam istopolne ljubavi (Ja sam za slobodnu mušku ljubav Prljavog kazališta), a onda smo se okrenuli novom konzervativizmu.

Ipak, Mina Kostić i ostaci grupe Zana opevali su lezbijsku strast u zametku u poluhitu Da li me vara sa tobom?, Seka Aleksić priznavala je „i znam da nisam normalna, baš mi se sviđa tvoja devojka", dok su se naslednice dinastije Karić D & D odlučile za čudnu tvrdnju „on samo gleda, ništa ne dodiruje, i s drugovima samog sebe smiruje, kad će doći da me miluje, šta mu fali?".

ROOOMANAAA!

Kada se zađe dublje u ove vode, dolazi se do čudne činjenice da je na nivou pojedinačnih doprinosa najjači utisak ostavila Banjalučanka u Beogradu Romana Panić. Dotična dama pokazivala je razumevanje za žene bombe („samoodbrana, samouništenje, bolje je i to nego poniženje"), čudan doživljaj radnih dužnosti DJ-a („DJ, DJ, pričuvaj mi cipele, DJ, DJ, noge su mi otekle") i spremnost za zloupotrebu rudarske muke u svrhu brzopotezne stilske figure („u rudniku crnog uglja da sam spavala, ostala bih kao suza čista bijela, posle tebe ne znam kako bi se oprala i skinula grijeh sa svog tijela"), a iz nekog razloga opevala je i ženu na trapezu.

SERBIAN BIZZARE

U potrazi za bizarnim u rimama u srpskom folku i popu najbolje je pratiti trag Marine Tucaković i njenih tekstopisačkih satelita. Za Cecu Ražnatović tako je smislila rime „voli te zauvek tvoja Lajka iz svemira", „hiljadu bacila sa dve hiljada krila na mene već je sletelo", dok je njihova oda spremnosti na potčinjavanje već ušla u legendu („dok u znoju bilo koju noćas negde maziš, ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš"). Znoju su se vratile i nedavno, ali u znatno nemilosrdnijoj varijanti („ljubavi, gde je tu moj znoj, dabogda umro na njoj, grešiš, a greh je moj...").

Tu negde plasirala se i Leontina s domišljatošću „kad prave ljubavi ginu, ja sam im najrađi gost, rođaka koju pozovu da cveće spusti na pod". Ovih dana aktuelna Indira Radić istakla se pozivima na alkoholizam bez zauzdavanja („hajde, popij, hajde, hajde, kad si trezan nema vajde, najbolji si kada piješ, jer kad piješ sve ih šiješ"), bavila se i zeitgeistom („štikle na noge, noge u kola, i tetovaža na leđa gola, ludila puno, malo sramote, volim te, volim, skote živote!"), da bi u finišu minule godine pokazala da se Bogu može zahvaljivati i na klima-uređajima („radila je klima samo za nas dvoje, ima Boga, ima, sve dođe na svoje").

Mina Kostić je pak u jednoj jedinoj pesmi (Srčani udar) opevala midol, andol i EKG („andol, sladak ko bombona, midol, žvaka miliona, andol, za svaki bol, midol, za svaki pol, čiji je to EKG neka Bog mu pomogne"), dok je svoj otpor prema ionako siledžijskoj kongruenciji pokazala u stihu futuristički intoniranog hita „nisam ja tvoja seksi robot".

IDEMO U BIOSKOP

Ovdašnji stihoklepci neretko su posezali i za filmskim nadahnućima. Ana Bekuta pozivala je na willisovsku borbu bez predaje („umri muški na moj znak, ne plaši se, budi jak, umri muški, neću ja, slava mrtvima"); Željko Samardžić opredelio se za travoltastu sintagmu „gradski kauboj", a upozoravao je izvesnu nevernicu: „Sama si htela opasnu vezu, lovac je noćas na potezu" (Lovac na potezu sada je već potpuno zaboravljeni psihotriler s početka devedesetih sa Christopherom Lambertom).

Našlo se mesta i za posvetu sadašnjoj i potencijalnoj školskoj lektiri - isti taj Željko Samardžić upozoravao je izvesnu nevernicu: „Bacićeš se kao Ana Karenjina, pijana od vina ti skočićeš pod voz", dok se Tijana Dapčević opredelila za Hermanna Hessea („Što sam sâm kao stepski vuk? Kada dođem kući, čeka me muk...").

Ovo je, naravno, tek jedan od mogućih izbora, građa je istinski nepregledna, a pomenuto je tek odraz trenutnog nadahnuća potpisnika ovih redova i datog prostora. I sve bi, o tome nema spora, izgledalo drastično drugačije da Jelena Karleuša, to što peva, peva iole razgovetnije.

Because Music

Usledio je IRM i sada, dve godine kasnije, najnoviji dvostruki album koji je producirao Beck. Dupli album ne sadrži samo nove pesme. Drugi deo čine neobjavljeni songovi s prethodne ploče, ali i živa izvođenja njenih hitova. Detaljno pruža uvid u faze kroz koje je prolazila dok je snimala prethodni album, ali pričinjava i zadovoljstvo svima onima koji nisu ugrabili priliku da je čuju na letnjoj turneji 2010.

Na albumu Stage Whisper Charlotte je sarađivala sa Charliejem Finkom (iz Noah and the Whale) u pesmi Got to Let Go, dok joj je Conor O'Brien (iz Villagers) komponovao pesmu Memoir.

Iako glas nije njeno najbolje oružje, Beck kao njen producent tačno zna kako da „spakuje" pesme da zvuče prijemčivo. Album otvara glasna electro pesma Terrible Angels koja nagoveštava promenu u stilu. Malo smirenija ali opet producentski prepoznatljiva jeste Paradisco, a onda i All The Rain koja podseća na nastavak albuma IRM.

Istina je da Gainsbourgovoj najviše odgovaraju tihe i baladične numere u kojima njen fini, ušuškani i fragilni vokal izaziva posebnu emociju. To se najbolje oslikava u pesmama Anna koja je znatno akustičnija i nimalo electro, White Telephone i možda najboljoj na celoj ploči, Memoir.

Osam novih pesama i manje od trideset minuta nove Charlotte Gainsbourg nisu nešto što je must listen u ovim hladnim danima, i to više ako je reč o pomalo dosadnoj live strani albuma koja je čist dokaz da je ona mnogo bolja studijska pevačica.

Ipak, ako znamo da se univerzum urotio protiv Charlotte Gainsbourg, čini se da je značajno to što se ona ipak bavi muzikom. I što od nje, u budućnosti, možemo očekivati nova iznenađenja kakvo nam je priredila albumom 5:55.

Novija filmska industrija već godinama nas tera da snižavamo nivo očekivanja od nekog filma. Remek-dela već odavno ne postoje, tako da se moramo zadovoljavati ponuđenim. Pre dve godine, kada se pojavio, novi Sherlock Holmes nije isporučio obećano, ali je zato Guy Ritchie dobio od producenata priliku za popravni. Bez obzira na to što nije ispunio očekivanja na blagajni, ne znači da je loš film. Novi nastavak pogodio je pravo u centar i popeo se na sam vrh najzabavnijih filmova ove godine.

Tandem Sherlock (Robert Downey Jr.) i Watson (Jude Law), zapravo, nijihova glumačka inetrpretacija, taj međusobni odnos kada se pojave na platnu, jeste jedino što je valjalo u prvom delu, pa i ovde funkcioniše do savršenstva. Samo, Ritchie im je ovog puta dao i da nešto smisleno rade. Priča se najviše oslanja na ono što je trebalo da bude poslednja avantura čuvenog detektiva, The Final Problem, ali je Doyle, zbog popularnosti, ponovo oživeo svog junaka. Serija bombaških napada u Evropi, koja je na ivici rata, na prvi pogled izgleda kao nepovezani događaji i niko osim Sherlocka ne zna da je u pitanju prof. Moriarty (Jared Harris), najveći kriminalni um, jedini koji može da parira Holmesu. Ako se sećate prvog dela filma, jedno od tajnih oružja čuvenog detektiva jeste da pre nego što se odigra neki sukob, on u mislima predvidi sve poteze. Sad Moriarty igra istu igru, tako da je njihov sukob u mislima jedna od najboljih scena u filmu. Kada se njih dvojica susretnu na platnu, samo se oseti napetost, u tim trenucima niste sigurni za koga, zapravo, navijate.

Dok iščekujemo finalni sukob, proći ćemo kroz nekoliko zemalja, družiti se s anarhistima, Ciganima, naleteti na fabriku s toliko oružja da se započne svetski rat, umešati se među velike državnike, sprečiti atentat i odigrati partiju šaha pored vodopada. Uživanju će pomoći besprekorna kinematografija i vizuelno spajanje viktorijanskog stila sa steampunkom. Naravno, tu su i akcione scene za koje ćete poželeti da ih je bilo više. Ako ni to nije dosta, tu je pokoja sporedna epizoda da vas nasmeje, kao nagi Mycroft Holmes (Stephen Fry) koji teši Watsonovu mladu, ili bizarni momenat kada prelaze preko planina, koji podseća na družinu iz Gospodara prstenova. Film ima svojih mana, ali ste spremni da pređete preko njih zbog adrenalinske injekcije i neprekidne dvosatne zabave.

Mark Waters postao je poznat kao reditelj koji je proslavio mlađanu Lindsey Lohan; posle rola u njegovim filmovima Čudni petak i Opasne devojke ona je postala jedna od najvećih holivudskih nada. Dok se mlada glumica posvetila žurkama, alkoholu i obnaživanju za Playboy, Waters pažljivo gradi svoju karijeru. Nekadašnja indie perjanica (Kuća takojevića), režira populističke projekte u kojima sjedinjuje komediju, fantastiku i romansu (Kao na nebu, Spajdervik zapisi, Sve moje bivše).

Najnoviji Watersov film, Pingvini mog tate, zasnovan je na istoimenom klasiku za decu koji su davne 1938. godine napisali Richard i Florence Atwater. Razvedenom i prezaposlenom Thomasu Popperu mlađem (Jim Carrey) stiže poklon od nedavno preminulog oca: sanduk u kome se nalazi šest nemirnih i na sve spremnih pingvina. Zahvaljujući isprva nepoželjnim pridošlicama, Propper otkriva usnulo dete u sebi i shvata da još postoji nada da povrati svoju otuđenu porodicu... Pingvini mog tate su sasvim zabavan film namenjen svim generacijama. Carrey je nešto uzdržaniji nego inače, ali, na radost poklonika ovog komičara, ne izostaju njegovi prepoznatljivi gegovi.

Tuckovo DVD izdanje, pored filma koji sjajno izgleda i zvuči, sadrži i bonus u vidu animirnanog filma čiji su akteri Nimrod i Stinki, trećina pomenute pingvinske družine. U zbiru, pred nama je pristojno DVD izdanje jednog pristojnog filma. Savršeno za zimski ugođaj u krugu porodice.

Režija: Mark Waters

Uloge: Jim Carrey, Angela Lansbury, Carla Gugino

Žanr: porodična komedija

Trajanje: 94 minuta

Proizvodnja: SAD, 2011.

Ocena za film: * * *

DVD

Specijalni dodaci: Nimrodova i Stinkijeva antarktička avantura

Jezik: engleski, češki, mađarski, poljski, turski

Titlovi: srpski, hrvatski, slovenački, engleski, bugarski, češki, arapski, grčki, mađarski, islandski, hebrejski, poljski, rumunski, turski

Izdavač: Tuck

Ocena za DVD: * * *

Laguna, 2011.

Ovakav tok radnje otkriva pozadinu još jedne Saramagove dubinske zapitanosti: zbog čega smrt postoji? Saramago vrši svojevrsni literarni eksperiment. On svoje junake uskraćuje za mogućnost umiranja, ali im u isto vreme ostavlja nepreporođeno srce kojim vladaju niskost, podlost, sebičnost i slabosti karaktera, kao što su vladali i dok su bili pod vlašću smrti. I, šta se dešava? Jedino mogući logični sled događaja. Političari, biznismeni, sveštenici, naučnici, filozofi, svi vode razgovor sa smrću koja je oličena u srednjovekovnoj predstavi s kapuljačom na glavi i kosom u ruci. I svi mešetare kako bi izvukli svoje sitne špekulantske interese. Mafija čak organizuje transport starih i bolesnih do granica onih zemalja u kojima smrt još vlada. Saramagov sebični svet može da doživi jedino moguću sudbinu - da mu se smrt vrati, a autor nas neverovatno šarmantno, apstraktno i nadahnuto dovodi u predvorje u kojem nije bitno odgovoriti na to šta je smrt, već u kolikoj meri je ona nužnost sveta i ljudi koji su takvi kakvi su.

Vladimir VUJINOVIĆ

Piše: Đorđe BAJIĆ

Trilogija Milenijum švedskog pisca Stiega Larssona postigla je neverovatan međunarodni uspeh i postala bestseler u svim zemljama u kojima je objavljena, uključujući i Srbiju. Zato ne čudi što se za ekranizaciju njegovih romana zainteresovao i Holivud. Novu, devedeset miliona dolara vrednu adaptaciju prvog dela trilogije potpisuje majstor David Fincher koji je uspeo da napravi pravo malo čudo.

Naime, nova filmska verzija je u svakom pogledu bolja od prvobitne skandinavske; jeste Niels Arden Oplev snimio dobar film, ali Fincher je ipak reditelj više klase. Muškarci koji mrze žene (ili Devojka s tetovažom zmaja, kako je roman/film preimenovan u SAD) jeste majstorski sklopljen triler epskog zahvata. U ambiciozni okvir od dva i po sata stalo je dosta toga: scenario Stevena Zailliana (nagrađen Oscarom za Šindlerovu listu) verno prati roman i uspeva da sačuva gotovo sve postojeće aspekte, što nije bio lak posao.

Daniel Craig tumači lik novinara Mikaela Blomkvista unajmljenog da istraži četiri decenije star slučaj nestanka, odnosno mogućeg ubistva mlade devojke. Rooney Mara je od Noomi Rapace (glumila u švedskim filmskim adaptacijama) preuzela ulogu neprilagođene Lisbeth Slander, Blomkvistove pomoćnice i ljubavnice, pobedivši u trci mnoge poznatije koleginice (Anne Hathaway, Scarlett Johansson, Carey Mulligan, Ellen Page, Kristen Stewart). Mara i Craig su srce i duša filma, a ujedno i sjajan tandem. Zaillian i Fincher ne požuruju priču, puštaju da se postepeno odmotava, a da nijednog trenutka ne postanu dosadni ili repetitivni. Zahvaljujući odluci da fokus ne bude samo na centralnoj misteriji, film dobija na kompleksnosti, a likovi na dubini i uverljivosti. Rasipanje fokusa dovodi do određene dramaturške „razglobljenosti", ali to ne remeti gledalačko iskustvo, naprotiv, samo ga čini još fascinantnijim.

Muškarci koji mrze žene jeste mračan i nasilan film, sasvim u duhu Larssonovog predloška koji Holivud, čudima nikad kraja, nije uspeo da razvodnji. Mara je ostvarila ulogu koja će od nje napraviti zvezdu, Craig se oslobodio stigme Jamesa Bonda, a Fincher režirao najbolji film od Borilačkog kluba naovamo. Svi su na dobitku, a posebno poklonici Larssonovog romana i trilera koji ne zaziru od razbijanja kalupa. Definitivno jedan od najboljih filmova 2011. godine.

Heliks, 2011.

Nedostatak eksperimentalnih dokaza, do kojih trenutno u većini slučajeva nije ni moguće doći, osudili su koncept Webbove knjige na sintezu manje-više uspešno konstruisanih mozgalica, koje se trude da opišu zašto ne detektujemo radio-signal s druge planete, ili da pretpostave kako bi vanzemaljci mogli da razmišljaju, delaju i, na kraju, kolonizuju galaksiju. Webb, međutim, nijednog trenutka nije spustio naučni gard i poklekao pod težinom pseudonaučnih, populističkih stremljenja, već na osnovu logičnih zaključaka priznatih intelektualaca nudi štivo koje je veoma zanimljivo i poučno.

Iako nije dala konačan, odnosno, neoboriv odgovor na pitanje da li inteligentne vanzemaljske civilizacije postoje ili ne, Webbova knjiga proslavila je svu lepotu nauke i misaonih igrarija koje trenutno struje njenim taborima. Na taj način, u pokušaju tumačenja mogućih problema koji muče vanzemaljace, ponuđeno je nešto mnogo vrednije - znanje o nama samima i planeti na kojoj živimo.

Ljubisav PANIĆ

Delilah je još jedna nova pojava na britanskoj muzičkoj sceni. Ova devojka do sada je bila ponajviše prateći vokal, a obojila je svojim glasom i singl Time sastava Chase & Status. No, došlo je i njeno vreme. U solo vode ulazi sa singlom Go, u kome se pametno poigrala semplom ultimativnog hita Ain't Nobody koji je izvodila Chaka Khan. Mračna, veoma zavodljiva pesma koja će vam sigurno obeležiti aktuelne hladne dane. Ovo je ujedno i najava njenog prvenca koji možemo da očekujemo početkom naredne godine.

Ova mlada dama osvojila nas je svojim prvim izdanjem Hands. Čak ju je i BBC Radio 1 proglasio zvukom koji je obeležio 2009. godinu, i to unapred! Predstavila je svetu japanski instrument tenori-on koji koristi na svim živim nastupima, ali i u spotovima, a Evropu je osvojila spotom Meddle. Posle singlova Remedy, New In Town i Earthquake i dve godine pauze stiže nam klupski hit koji će vladati u ovoj zimskoj sezoni. Ovo je najava njene nove ploče koju ćemo slušati tokom 2012. godine, a vi se polako spremajte za njen nastup, jer se po gradu šuška da će nam svratiti ove zime.

Januar: Montevideo, bog te video

Kompetentnost izrade vidljiva je u svim ključnim segmentima. Beograd s početka tridesetih godina 20. veka deluje ubedljivo, posebno Čubura, čiji je nekadašnji izgled s pažnjom oživljen. Bez obzira na epski zahvat, Montevideo, bog te video u svojoj biti jeste priča o prijateljstvu i sukobu dvaju vrsnih fudbalera...

Februar: Tilva Roš

Ovaj svež, uzbudljiv, duhovit i rafinirano melanholičan film predstavlja u kontekstu domaće kinematografije verovatno najtemeljnije bavljenje periodom odrastanja i ulaska mladih u svet odrasli.

Mart: Ulaz u prazninu/Enter the void

Posle mučnog filma Irreversible, kojim je podelio kako publiku tako i kritiku, čini se da je reditelj Gaspar Noé konačno ovladao i merom i talentom. Da ne bude zabune, Ulaz u prazninu i dalje je sirov, eksplicitan film i sumira sve ono od čega Holivud panično beži, ali bar ga mogu pogledati i ljudi osetljivog stomak.

April: Čovek zvani hrabrost

Četrdeset godina posle prvog filma s naslovom Čovek zvani hrabrost reditelja Henryja Hathawaya, za koji je John Wayne dobio svog jedinog Oscara, braća Coen napravila su remake ovog čudnovato asimetričnog vesterna. Naime, hrabrost je povučena ka poznim godinama Roostera Cogburna kojeg ovog puta glumi Jeff Bridges, star šezdeset dve godine, tj. isto koliko i Wayne u svoje vreme.

Maj: Poslednji cirkus

Poslednji cirkus najnoviji je film Alexa de la Iglesije. „Ludi" Španac navikao nas je na crnji humor i likove koji su toliko izopačeni, zabavni, živopisni i puni života da ih morate voleti.

Jun:  Mamurluk u Bangkoku

Ovladavši spajanjem pačvoraka u fluidnu celinu, stvorio je osnovu za dobar road movie, što Mamurluk u Bangkoku i jeste. Film drži pažnju uprkos tome što znamo i njegov početak i sredinu i kraj, a zaista je malo reditelja koji su uspeli da postignu dobitnu kombinaciju s takvom premisom.

Jul/Avgust: Super 8

Lepo upakovana priča koja glatko teče, nije dosadna, ali upropašćena krajem.

Septembar:Nužno ubistvo

Skolimowski je čitavog života snimao filmove po svom ukusu, bez kompromisa, tako da ni Nužno ubistvo nije izuzetak. Snažni autorski pečat od prvog do poslednjeg kadra prožima ovu minimalističku priču koja je gotovo u potpunosti lišena dijaloga.

Oktobar: Ta luda ljubav

Priču o dometima filma Ta luda ljubav moguće je početi i osvrtom na varljivo ali ipak potvrđeno postojanje pravde.

Novembar: Ponoć u Pаrizu

Woody Allen dospeo je u rediteljske godine kada više nema potrebu da se dokazuje ili eksperimentiše, pa može lagodno da snima filmove za verne obožavaoce, pre svega, a da to ipak ne ostavlja utisak umornog reditelja koji je uključio autopilot, već pre lucidnog matorog lisca koji čak i dok prebira po svom filmsko-životnom spomenaru, uspeva da zarobi magiju koja nije samo filmska već se preliva na opšti plan u kome se prožimaju film, literatura, muzika i romantizovana prošlost. Ponoć u Parizu upravo je takav film.

Decembar: Torrente

Konačno evropski blockbuster koji je zaradio oko osamdeset miliona dolara. To ne bi bilo toliko neobično da nije u pitanju četvrti nastavak priče o Torrenteu. Zašto to treba da nas čudi?