Ako ostavimo lakrdijaški ton po strani, ostaje ozbiljna dilema - da li je srpska država toliko bogata novcem, a srpski film toliko siromašan idejama i nadarenima, pa da sebi mogu da priušte ovakve ekscese i ekstravagance? Saznajte samo u novom Yellow Cabu, u prodaji od 1. avgusta!

O najboljem sušiju, mirišljavim svastikama, uličnoj modi, reciklaži, hramovima, načinu stanovanja, kulturi, vaspitanju, tehnologiji... iz prve ruke: Đorđe Marjanović, reditelj koji se, posle deset godina, ponovo obreo u svom omiljenom gradu! Samo u novom Yellow Cabu, u prodaji od 1. avgusta!

Posete najlepšim beogradskim izletištima idealne su za eliminisanje avgustovskih vrućina, jer imaju sve kvalitete suprotne užarenom asfaltu: duboki šumski hlad, poljane i livade, prijatnu temperaturu, nadmorsku visinu po želji, toplo jezero i vidikovce na koje smo ponosni! Samo u novom Yellow Cabu, u prodaji od 1. avgusta!

Multimedia Music

Iza imena Sajsi MC ponosno stoji Ivana Rašić, studentkinja Fakulteta političkih nauka. Ona je pravi MC, trenutno najbrži u Srbiji. Toliko je brza da je potrebno da pročitate tekstove polako i na miru, na omotu diska. Kada to učinite, njen kredibilitet dobija na težini.

Ako vam je na prvi pogled i sasvim površno delovala kao cica koja samo voli scenu zbog reflektora, album Daleko je Dizni čist je demanti ove misli! Akcenat je na tekstovima i tu Sajsi MC postaje sve bolja i bolja („Okrvaviću nokte o tvoje butine, jer volim ga ko Rusi svoje Putine i Staljine").

Dosta slenga i šatrovačkog u tekstovima čini da određene reči ne razumete, pa vam preporučujem da u tim situacijama potražite online rečnik Vukajlija.com.

Mojne Selekta potpisuje produkciju, sestra Tijana - Mc Shveca Rispekt pevala je prateće vokale, a kao i svaki pravi MC, sama Sajsi pisala je baš sve tekstove. Mesto gde je album realno škripi jesu matrice i produkcija. Pored nekog prirodnog napretka koji sam sigurna da ćemo primetiti u Ivaninim rimama, ono na čemu treba raditi jeste upravo muzika. Međutim, u Srbiji 2010. godine ovaj segment zavisi najviše od novca i sponzora, a Sajsi MC upravo peva o manjku novca, generaciji u kojoj se devojke lako prodaju za dobar komad odeće, akcentu na površnim problemima i fasadi („Džabe mažete taj celulit, to ste dobili preko mobilnih telefona").

Dok se deo domaće rep scene, po ugledu na zapad, loži i na taj stil života i sklapa rime o problemima koji su nama stotinama svetlosnih godina daleko (Daleko je Dizni) Sajsi MC peva o lokalnim, realnim i empirijskim problemima („Beograđanka svetli toliko da vidim, da je priča skupa, igram igru bruka"). Tu su njena snaga i inspiracija, ali i potencijal da traje dugo. Ništa kod nje nije izrežirano, lažno i izmaštano. Ono što je muči, ona preslika na papir.

Daleko je Dizni čini malo više od četrdeset minuta underground beogradskog, domaćeg i angažovanog hip-hopa i četrnaest pesama od kojih jedva čekamo da za singlove budu izabrani Dva puta dve, Srpska Doroti ide u Oz, Čizme i Vanja.

Ploča je eksplicitna i zbog toga možda neće imati lak prolaz na radio i TV stanicama, ali joj je zato prolaz kod mladih ljudi koji misle - osiguran. Ipak, MC Sajsi je za njih i stvarala ove pesme i zbog njih postoji.

T. Bogdanov

Još jedan u nizu filmova koje zajedno finansiraju nekadašnje republike SFRJ. Podržavam takve projekte u nadi da će jednog dana dati pare za nešto što će biti vredno gledanja. Posle odgledanog trejlera za Slovenku ponadao sam se da su konačno uspeli.

Nažalost, ovo je jedna od bljuvotina koje pokušavaju da podmetnu strancima na festivalima. Kao da postoji posebna kategorija filma čija je tema seksualna eksploatacija žena u istočnoevropskim zemljama posle pada komunizma. Nemam ništa protiv socijalnih drama koje se bave nemogućnošću mladih da vode normalan život (kako kaže i sama junakinja), zbog čega padaju u depresiju i prodavanje svog tela vide kao izlaz. Aleksandra (Nina Ivanišin) već duže radi kao prostitutka pod nadimkom Slovenka. Koliko je dobra u poslu govori činjenica da je deo stana, koji je kupila, platila u kešu. Trudi se da ostane ispod radara policije i kriminalaca, njeni klijenti uglavnom su strani diplomati. Počinje polako da upada u probleme, zbog dvostrukog života koji vodi ne može normalno da studira. Kriminalci je pronalaze i maltretiraju da radi za njih. Proganja je bivši dečko. Od svih krije čime se bavi.

Da bi prikazao sliku Slovenije i kako posle ulaska u Evropsku uniju nije sve bajno, reditelj paralelno prikazuje njenog oca koji živi u Krškom, njegovu borbu s depresijom i suicidnim mislima. Samo ova sporedna priča izvedena je do kraja. Osnovni problem reditelja s naših prostora jeste to izbegavanje odlaska u eksplicitnost kada se bave tabu temama. Ni u jednom trenutku ne vidite golotinju, da kažemo da može i bez toga. Reditelj i scenaristi očigledno nikada nisu koristili usluge prostitutke, a nisu se ni raspitali kako to funkcioniše. Bar da nam prikaže te pripreme za seks, nekog zadriglog matorca koji dahće nad njom, kako ona ispira usta žestokim pićem, jer ih joj je mušterija prethodno napunila nečim drugim. Da se vidi bilo šta što ovaj posao čini odvratnim i zbog čega je psihički lomi. Jedino što vidimo jeste rez na scenu u kojoj dobija pare. Verujemo samo njoj na reč da je dobra, nikada to ne vidimo. Samo na nekoliko sekundi vidimo njen bolni izraz lica u toku seksa, bez trunke strasti, kao da su platili da vode ljubav s lešom. Ona ne mora da uživa u tome, ali mora da glumi pred drugima, konstantno ima kiseli izraz lica bez trunke osmeha.

Uvek je obučena obično, nema ničeg ženstvenog na njoj. Zašto bi uopšte neko dao 200 evra za njene usluge? Scena u kojoj je maltretiraju mafijaši više je smešna nego zastrašujuća, da je pao i neki šamar bila bi uverljivija. Nina Ivanišin je svojom glumom mogla da iznese ceo film, ali Damjan Kozole koristi njen talenat samo na trenutke. Svaki put kada je bio u situaciji da nam zada udarac u glavu i stvarno šokira, Kozole nije imao hrabrosti da to i uradi.

Nenad Bekvalac

Da biste mislili da su Pisma Juliji reditelja Garyja Winicka (Kad neveste zarate) solidan filmčić, a ne ravna, priglupa melodrama puna stereotipa, nepripremljenih srećnih obrta i očekivano srećnog kraja, morate prvo da pogledate Seks i grad 2! Tad će vam lišce anđeoske Amande Seyfried (Mamma mia!), pristojno odevene u garderobu propisanu za tip koji se po nekadašnjem holivudskom star-sistemu zvao „devojka iz susedstva" - izgledati kao mera veoma dobrog ukusa. Takođe, tim pristojnim bluzicama, ogromnim plavim očima i dugoj plavoj kosici može se poverovati da će, inspirisani posetom Veroni i zidu na kojem romantični narod ostavlja tzv. pisma Juliji, zaista i napisati melodramatični roman na istu temu koju na svoj način tretira i naša novokomponovana narodna pesma Ja vragolan i moj deda...!

Naime, ovde je reč o improvizaciji povezanoj sa starinskim šablonom po kojem se žena najpre sprijatelji s nečijim detetom, a onda se ispostavi da dete ima i tatu, a mamu, eto, nema i - ljubav se rađa. Šablon je ovde, doduše, tretiran tako da se glavna junakinja prvo sprijatelji s bakom, a onda preko bake dođe do unuka. Dodajmo da baku glumi sjajna Vanessa Redgrave (koju smo skoro imali priliku da vidimo kao epizodistkinju u Pokajanju Joea Wrighta), čija lična priča sa Frankom Nerom (koji glumi deku) ima isti romantični prizvuk prekinute ljubavi koja, uprkos svemu, traje 50 godina. Po lepotama vinograda, u ovom slučaju toskanskih, i gradića s romantičnim uličicama i restoranima, film je blizak Dobroj godini Ridleyja Scotta; radnjom se pak donekle razlikuje od ovog mogućeg uzora: ne govori se o opiranju junaka da se dubinski involvira u svoj život, već o dobrom srcu romantične junakinje koja se svesno i namerno meša u tuđi život, čime će se, zatim, srećno razrešiti i njena sopstvena ljubavna priča.

Film je neverovatno čedan u svakom smislu, u njemu nema nikakvih negativaca i svi svima žele dobro, a tuga je jedina negativna emocija koja se pojavljuje. Pisma Juliji neobična su zbog odsustva svake grubosti, adrenalina ili agresivnosti, pa čak i odsustva nekog kalamburskijeg ili ironičnog humora kojim su u klasičnim melodramama pre 50 godina kamuflirani žestoki elementi za koje su, prećutno, ipak, i autori i publika znali da postoje. Ako ništa drugo, Pisma Juliji su celovečernja razglednica za sve one koji nemaju para da otputuju na godišnji odmor, i to razglednica iz idiličnog sveta u koji se na javi ni s parama ne može otputovati.

Vladislava Vojnović

Romantična komedija je na izdisaju. Čini se da nova dela ovog podžanra slepo prate neinventivnost, do te mere da se stiče utisak kako je u pitanju isti film s različitim akterima. Sudeći po isplativosti na blagajnama, nekada sigurni hitovi iz opusa romantične komedije danas ostaju u lošem sećanju i kod publike i kod kritike. Poslednja ostvarenja Jennifer Aniston, Hugha Granta i Katherine Heigl to najbolje dokazuju, a njima se sada pridružila i Jennifer Lopez.

Njen Plan B jeste lažan pokušaj da se romantična komedija osveži promenom poznatog redosleda, gde su bebe dolazile posle zaljubljivanja. Glavna junakinja Zoe gubi nadu da će ikada pronaći gospodina savršenog, zbog čega odlazi na veštačku oplodnju. Nekoliko minuta kasnije susrešće se sa Stanom, dečkom kakvog je oduvek želela, ali i s problemom da dete koje očekuje nije njegovo.

Na pomenute „zavrzlame" potrošena je prva polovina filma, koja gotovo da ne izaziva osmeh, a treba istaći i da karakterizacija likova scenaristkinje Kate Angelo ostavlja gledaoca bez odgovora na pitanje zašto se njeni glavni junaci ponašaju kao tinejdžeri iako su u zrelim godinama. Osim ukoliko, naravno, odgovor ne leži u talentu same autorke. Takođe, u isto vreme, pojavljuju se potpuno suvišni i iritirajući sporedni likovi Zoeinih prijatelja, koji su, po svim zakonitostima romantičnih komedija, infantilniji od bilo kog drugog aktera u filmu.

Elem, Zoein partner posle prvobitnog šoka prihvata činjenicu da će vrlo brzo postati roditelj uprkos drugačijim životnim planovima, samo da bi potom majka njegove buduće dece zapala u krizu. Ovakvim ishodom, sada u drugoj polovini filma, pred nas iskrsava činjenica da Zoe ima problema s poverenjem prema muškarcima, pa tako i sa ostvarivanjem čvrste veze s partnerom. Ona raskida sa Stanom i film se pretvara u nevešto uobličenu melodramu.

Da li će se ovaj slabašni mehur od sapunice završiti happy endom ili ne, nažalost, postaje potpuno nebitno. Reditelj Alan Poul pretvorio je potencijalno smešne scene u satiru koja nije nimalo delotvorna, a uz banalne dijaloge, i neodlučnost da se film servira i kao priča o sazrevanju i kao letnja razbibriga - Plan B jeste još jedan dokaz u nizu da ovakva, serijska proizvodnja nekada svežeg recepta svakako ne bi trebalo da bude načelo producenata. Koračanjem utabanim stazama svojih prethodnika očigledno se ne postiže ništa do stvaranje produkta sa etiketom B-filma.

Ljubisav Panić

Stefanin stric Gordon je umro, i njoj ostavio u nasledstvo svoju veliku kuću i pregršt tajni... Veliki osobenjak i čudak, Gordon se družio sa još čudnijim svetom... Uzmimo, na primer, Kosku Šmeka. I po najvećoj letnjoj vrućini, on hoda u kaputu, sa šalom, šeširom, rukavicama... i perikom. Zaintrigirana, Stefani ne samo da će otkriti ko je zapravo Koska, i čime se bavi, nego će naglavačke uleteti u svet pun čarolija, magije i opasnosti!!!

Derik Lendi rođen je 1974. u Lasku, Irskoj. Autor je dva scenarija nominovana za prestižne filmske nagrade, a Koska Šmek predstavlja njegov književni prvenac. U svetu su svi romani iz ovog serijala dospeli na vrh top-lista najprodavanijih knjiga, za prvi deo je dobio čuvenu nagradu publike Red House Children's Book Award, a za drugu nagradu Irske za najbolju dečju knjigu. Takođe, u pripremi je i ekranizacija prvog dela. On živi sa velikim brojem raznovrsnih mačaka, velikim nemačkim ovčarom i dva stara stafordširska bulterijera. Kao nosilac crnog pojasa u kenpo karateu, naučio je nebrojeno mnogo dece kako da se odbrane, u nadi da će jednom stvoriti svoju ličnu vojsku patuljaka. On čvrsto veruje da oni spremno čekaju njegov poziv da krenu u borbu protiv neprijatelja (on zapravo i nema neprijatelje, ali pretpostavlja da će se, pre ili kasnije, pojaviti).

Evro-giunti, 2010

tvrdi povez, latinica

Izdavač: Yu Top agencija, 2010.

Da li zbog ružičaste ekranizacije koja je u vidu TV novele emitovana na Pinku, ili zbog medijske popularnosti i ekstravagantnosti samog autora, uglavnom, knjiga Kao i sva ravnica već nekoliko meseci ne silazi s vrhova lista najprodavanijih u Srbiji. Knjiga je reizdanje koje se u originalu pojavilo 2002, ali tada nije naišlo na ozbiljniju čitalačku pažnju. U međuvremenu je Čanak od ozbiljnog i inteligentnog liberalnog političara evoluirao u neozbiljnog (ali ne i manje inteligentnog) showmana, kojem ni iskušenja Velikog brata nisu bila strana, pa su se stekli svi uslovi za jednu širu mitrovićevsku popularizaciju lika i dela dotičnog pisca. Za potrebe TV novele otkinuta je samo jedna od priča iz knjige, i to ona o grofovskoj porodici Jagodić, dok treba imati u vidu da je sama knjiga koegzistentnija u pogledu radnje. Jagodići su samo jedni u nizu likova i priča u ovoj zbirci-romanu, kako je to najbolje definisano u pogovoru. Epoha je glavno što je interesovalo Čanka u ovom proznom eksperimentu - putem sudbina nekoliko generacija iz nekoliko vojvođanskih porodica ispričati priču o Vojvodini od austrougarskih vremena pa do današnjih dana.

Biti Thomas Mann Vojvodine. Samo što Čankovi preci koji se u knjizi pominju nisu Buddenbrookovi, a ni Nenad Čanak nije takav potencijal kao Thomas Mann. Čankova poetika nije bez lepote, to se mora priznati. Kao što to, uostalom, nije ni njegovo oratorstvo. On je i liričan i snažno metaforičan u svom delu, kojem duboko promišljanje uopšte nije strano. Problem Čanka kao pisca isti je onaj kao i Čanka političara - potreba da se bude showman. On svoj visoki intelektualizam i blistavo oratorstvo jeftino srozava svojom stalnom potrebom da bude i populističan. Knjiga Kao i sva ravnica zato je prepuna predvidivih melodramskih rešenja koja pre priliče nekoj TV sapunici nego ozbiljnoj literaturi ka kojoj je Čanak, siguran sam, stremio pišući je.

Vladimir Vujinović

Prevod: Tatjana Jambrišak
Izdavač: Profil, 2009.

Čuveni magazin The New Yorker rekao je za Stroutinu junakinju Olive Kitteridge da ta žena „nervira na početku knjige, ali da na kraju knjige više ne možete da živite bez nje". Olive Kitteridge je penzionisana profesorka matematike koja živi u zabitom gradiću Krozbi u američkoj saveznoj državi Mejn. Ona je džangrizava udovica koja je svakome spremna da kaže šta misli. U 13 tematski različitih poglavlja objedinjena je slika o glavnoj junakinji - od momenta muževljeve smrti, preko problema sa sinom, pa do raznih nesporazuma sa susedima i sugrađanima do kojih će doći zbog svog burnog temperamenta. Iako je knjiga sjajno prihvaćena od američke kritike, što je na kraju rezultiralo i Pulitzerovom nagradom za 2009. godinu, smatram da ipak nije bez mana.

Spori ritam i epizodna rasparčanost romana daju Stroutinoj prozi izvesnu dozu ukočenosti. Autorka ima nekakvu potrebu da se u pisanju najviše razmaše baš onda kad nam najmanje toga može reći. Sa druge strane, minimalistički stil njenog pisanja opasno ugrožava čitalačku pažnju, jer zadire i u najmizernije detalje svakodnevice. Preporuka Oprah Winfrey obezbedila je ovoj knjizi i popularnost široke publike u Americi. Nekome će to biti dovoljno odbojno, mada, bez obzira na to šta o njoj mislili, Oprah Winfrey je sve samo nije glupava. Olive Kitteridge je baš najmanje knjiga za širu čitalačku publiku. I pored svih nabrojanih mana, tom knjigom najviše će biti razočarani ljubitelji lake literature. Vidna je autorkina namera da pruži dubok i slojevit portret američke provincije. A u pravu su bili i kritičari The New Yorkera: glavna junakinja jeste neko ko u isto vreme i iritira i izaziva simpatije. U svakom slučaju, Olive Kitteridge ukazuje na onu malograđanštinu koju i svuda oko sebe možemo uočiti.

Vladimir Vujinović

Prevod sa italijanskog: Aleksandar V. Stefanović
Izdavač: Arhipelag

Izdavačka kuća Clio objavila je njen roman Proleterka 2007. godine, u prevodu Aleksandra V. Stefanovića. Kratki roman Blažene godine kazni priča je o četrnaestogodišnjoj devojčici koja odrasta u internatu u Apencelu. „U onom kraju gde je u mnogim šetnjama Robert Valzer, dok je bio u duševnoj bolnici u Herizau, provodio vreme, nedaleko od našeg zavoda", saopštava nam naratorka u prvom licu. „Umro je u snegu. Fotografije prikazuju njegove stope i položaj tela u snegu. Mi pisca nismo poznavale." U minimalističkom ključu, kao da računa na onu Čehovljevu da treba pisati tako da rečima bude usko a mislima široko - Fleur Jaeggy ispisuje priču o odrastanju u internatu, o izolovanosti, usamljenosti, potrebi za bliskošću, baveći se najsloženijim aspektima međuljudskih odnosa u zatvorenom prostoru alpskog internata. U suštini, intima, bliskost i lomovi koji snalaze junakinje tokom odrastanja - velike su teme kojima Fleur Jaeggy prilazi tiho i suptilno, uspevajući da u pojedinim pasusima zaista izgradi osoben pristup čestoj temi života u internatu.

M. V.

Akrobata se izlaže neposrednoj opasnosti, a glumac u pozorištu ne izlaže se ničemu sličnom. akrobata ima manje šansi da bude lenj, i kada ga gledate kako radi, pomislite: alal vera, ja to ne bih umeo da uradim!

Poslednji dan jula mogao bi za Beograđane i sve radoznale goste Beograda biti pravi praznik muzike i telesne veštine u isti mah, jer nas upravo 31. na Ušću očekuje glasoviti muzički cirkus Urban Rabbits u režiji Arpada Schillinga, sa ansamblom od 16 artista i svirača koji su kadri da vam prirede nešto zaista neizrecivo. U saradnji Jugokoncerta, Francuskog kulturnog centra i BELEF-a, ovo leto pretvara se tako u fantaziju vaše ukupne percepcije na svom najvrelijem vrhuncu. Sve to u kreativnom susretu mladog Schillinga (1974), osnivača Kretakor Teatra, i Nacionalnog centra za cirkuske veštine iz Francuske. Bićete tamo sigurno, zar ne?

Yellow Cab: Koji su elementi vašeg rediteljskog poziva najviše pomogli da ukrstite tradicionalni ili savremeni teatar sa cirkusom?
Arpad Schilling: Jean-François Marguerin, direktor Nacionalnog centra za cirkuske veštine (CNAC), predložio mi je pre nekoliko godina da režiram diplomsku predstavu 21. generacije studenata. Objasnio mi je svoju odluku željom da prikaže studentima vezu između cirkusa i pozorišta u radu s pozorišnim rediteljima. Po njegovom mišljenju, novi francuski cirkus zahteva novi pristup, a čini mu se da bi izlasku iz te stagnacije pre doprineli pozorišni reditelji nego plesači ili koreografi. Ja sam pak smatrao da je u cirkusu moguće upotrebiti ne samo koreografije iz sveta igre nego i naći mesto za tradicionalnu naraciju. Pre mene je sa ovom školom radio Georges Lavaudant, bivši direktor pariskog pozorišta Odeon, tako da sam ovu ponudu shvatio kao veliku čast.
Posmatrao sam studente kao likove koji će učestvovati u budućoj predstavi. Osmislio sam komad na osnovu njihovih ličnih priča. U tom smislu nije bilo nikakve razlike između cirkusa i tradicionalnog pozorišta. Razlika je u tome što su ovi mladi umetnici bili uvek sa svojim spravama dok su glumili, tako da su one bile sastavni deo svake scene. Organizacija prostora i ritam predstave umnogome su zavisili od toga, i svoju maštu morao sam da podredim njihovim sredstvima za rad.

YC: Kako vidite sadašnji, a kako nekadašnji status i značenje fenomena cirkusa u odnosu na „ozbiljnu" umetnost?
AS: Zanimam se za duboko egzistencijalno iskustvo, što mi je nezamislivo bez mašte. Cilj mi je da stvorim najčistije metafore. Znakove koji će biti skoro identični sa stvarima koje su obeležene njima. Danas bi čovek već trebalo da može da prepozna stvarnost. On poseduje kvalitete zbog kojih bi njegovo društveno bivstvovanje trebalo da bude lakše. Ali, on svoje mogućnosti koristi veoma retko i zato doživljava neuspeh. Kako bi se odupro duhovnoj bedi, čovek treba da se smeje. Da samog sebe ismeva.

YC: Drugim rečima, koje su to vrednosti cirkuskog artizma zaslužile da budu očuvane kao umetnost u vremenima koja im možda više ne idu naruku?
AS: Da li postoji neko ko ne oseća jezu gledajuću opasnu tačku? Jeza je životna potreba koju čovek ne može da zadovolji u običnom pozorištu.

YC: Kako ste birali umetnike ili, još bolje, da li bi baš bilo koji glumac uopšte mogao da se prihvati takvog zadatka?
AS: Akrobati znaju da pretrpe fizičke povrede, ali breme osećajnosti skoro je isto toliko ozbiljno. Zato sam imao više strpljenja sa akrobatima, iako normalno nisam surov ni prema glumcima. Oba pristupa imaju isti cilj, a to je zajednička kreacija. Uvek se trudim da umetnike smatram partnerima.

YC: Kakva je funkcija muzike u cirkusu koji ste stvorili?
AS: Volim da muzici dam dramaturšku ulogu. U predstavi koristimo dve poznate pop numere, dao sam da se prevedu reči pesama kako bi gledaoci mogli da ih prate. Kako su studenti naučili da sviraju razne instrumente u školi, bilo mi je normalno da sami muzički prate nekoliko scena. Nivo muziciranja koji je postavio kompozitor Lawrence Williams nije bio nikakav problem za studente. Ovi muzički trenuci često ilustruju scenu i približavaju je gledaocu. Ali, u nekim slučajevima, muzika stvara potpuno suprotan efekat. Oduvek sam u svojim predstavama koristio muziku zbog njenog kontraefekta, i to sam često postizao uz učešće samih glumaca.

YC: Da li cirkus kao forma zabave i veličanja discipline tela i duha danas odumire, i zašto se to dešava?
AS: Za mene su svi danas glumci. Akrobata se izlaže neposrednoj opasnosti, a glumac u pozorištu ne izlaže se ničemu sličnom. Akrobata ima manje šansi da bude lenj, i kada ga gledate kako radi, pomislite: alal vera, ja to ne bih umeo da uradim!

YC: Šta ste, dakle, pokušali da uradite sa cirkuskom predstavom Urban Rabbits i odakle, zapravo, njen naziv?
AS: Jedan od akrobata ispričao mi je priču o zecu kojeg je sreo vraćajući se jedne večeri biciklom iz grada do kuće na selu u kojoj je živeo s prijateljem. Te večeri dosta je popio. Primetio je zeca tek kada se pojavio pod svetlom bicikla. Kada je životinja videla svetlo, počela je da trči ispred bicikla. Tako su čovek i zec išli jedno kilometar zajedno, a onda je zec nestao u polju. Ovog zeca smatram prvim urbanim zecom, jer je životinja naučila da koristi čoveka.

Z. K.

Dylan Griffith, umetnički direktor MTV World Design studija u Milanu, sa sedištem u Amsterdamu, gostovao je na Belgrade Design Weeku. Radio je i kao kreativni direktor na britanskom kanalu S4C, koji je uspešno rebrendirao 2007. godine. Za rad na tom kanalu osvojio je dve nagrade - D&AD i Zlatnog lava u Kanu, a prethodni posao na BBC-ju, na mestu promo producenta/reditelja, doneo mu je šest BAFTA nagrada.

Na Beogradskoj nedelji dizajna 2010. održao je predavanje pod nazivom „POPx1000%" o prvoj MTV-jevoj internacionalnoj rebrending kampanji lansiranoj u julu 2009.

Dakle, ozbiljan igrač.

Yellow Cab: Kako bi opisao svoj posao na MTV-ju?
Dylan Griffith: Ja unapređujem najbolje dizajnerske radove - pišem kreativne izveštaje i sastavljam specijalističke timove za specifične poslove. Takođe, štitim i osnažujem brend MTV na internacionalnom nivou. Laički rečeno, pronalazim ljude i kompanije koji će sarađivati s nama, usmeravam ih tokom stvaranja naših promotivnih materijala i vizuelne identifikacije kanala, i staram se da su na istoj liniji razmišljanja kao brend MTV, to jest, da je to nešto što možemo ponosno da emitujemo.

YC: Šta je „POPx1000%"?
DG: „POPx1000%" nije o pop muzici, već o pop kulturi... Do krajnjih granica. To je, zapravo, ono o čemu MTV priča sve vreme. Reč je o tome kako je to biti mlad, cool, znati šta je popularno, šta je in, i o promovisanju emocija našeg brenda. Sama činjenica da je ovaj novi vizuelni identitet nastao zajedničkim radom najboljih dizajnera sa četiri kontineta, svakako garantuje bogatstvo stilova i jednu istinski međunarodnu viziju.

YC: Koja je vrsta vizuelnog jezika korišćena u prvom internacionalnom MTV rebrendingu?
DG: Fokusiramo se na pozitivne emocije, radost, ljubav, iznenađenje, optimizam, jer je MTV brend/kanal koji predstavlja pozitivne aspiracije mladih ljudi, kao i samih programa. Mi smo oni koji nas gledaju - omladina!

YC: Da li slušaš srpsku muziku na MTV-ju? Imaš li omiljenog izvođača?
DG: Tek sam se upoznao s vašom muzičkom scenom. Moram da kažem, ono što sam čuo je cool. Meni je super da vidim i čujem mlade bendove kako rokaju i prže gitarama. I, naravno, znam da je svetski hit, Gramophondzie, rođen i odrastao u Srbiji.

YC: Kakav je tvoj utisak o vizuelnom identitetu naših TV stanica?
DG: Da budem iskren, nisam uopšte imao vremena da gledam televiziju dok sam bio ovde. U stvari, skoro da nisam imao ni vremena da odremam u hotelu (ne znam kako vi Srbi to radite). Moraćeš da sačekaš moj sledeći dolazak u Beograd da bih ti odgovorio na to pitanje.

YC: Na koja mesta si izlazio tokom posete Beogradu?
DG: Moje prvo veče u Beogradu započelo je u Zapletu. Moram da priznam, tu sam najbolje jeo u poslednje vreme (u celoj Evropi!). Onda su me odveli u Rakija Bar, što me je ubacilo u dobro raspoloženje za veče. Supermarket je cool mesto za druženje i razgovor - popio sam veoma dobru šolju kafe i imao interesantnu diskusiju s lokalcima tamo. A što se tiče noći, Plastic Light i Summer Tube su mi favoriti. U suštini, ovaj grad krcat je sirovom energijom! Dosta ima zabave... Jedva čekam da se vratim.

YC: Na kojim projektima radiš ovih dana?
DG: Radimo na brendiranju i ekranskoj grafici za MTV EMA koja će biti održana u Madridu tokom ove godine. Takođe, na sledećoj fazi identifikacije za Internacionalnu mrežu u saradnji s vodećim brendom urbanog životnog stila... obratite pažnju na taj prostor.

YC: Top pet izvođača?
DG: Broken Bells, Gorillaz, Super Furry Animals, LCD Soundsystem, AC/DC (uvek!).

YC: Top tri filma?
DG: Withnail and I, Buffalo 66, The Hangover (detinjasto, znam).

YC: Top tri destinacije za odmor?
DG: Ibica, Kuba, Vels (Srbija, ako proširimo listu na četiri omiljene destinacije).

YC: Top tri dizajnera?
DG: Jaime Hayon, Fabien Baron, Dieter Rams.

Ivana Ćirica

Piše: Snežana Stamenković

Moj prvi susret sa ITS-om bio je u predvečerje jednog od lepih dana ovogodišnjeg pretežno kišnog proleća. Jedinstven umetnički prostor smešten je na uzvišenju koje dominira krajolikom u krugu od 360 stepeni i s koga se podjednako spektakularno pruža pogled na okolne voćnjake i Avalu sa jedne, i Dunav, Pančevo i nepregledne ravnice Vojvodine sa druge strane. U tim nepreglednim ravnicama, jedan komad zemlje bliže Dunavu pripada vlasniku ITS-a, umetniku Draganu Iliću. Tu su instalirana ogledala površine 16 kvadratnih metara, s kojih svakoga dana u određenom trenutku zalaska sunca odsjaj obasjava prostor ITS-a. Ovaj promišljen i neobičan svakodnevni dijalog između Sunca, zvezde koja „na Zemlji proizvodi pet puta više nego svi njeni stanovnici zajedno", vojvođanske ravnice i umetničkog eksperimentalnog centra, jeste rad Dragana Ilića. Nazvao ga je Moje rezervno Sunce. To je njegov autentičan sunčani kalendar.

- Ovo mesto je za mene potpuna instalacija. Ova zgrada nije objekat, već konceptualni estetski doživljaj - kaže Dragan Ilić.

Na ovom prostoru čuju se zvuci ptica ali i brodova sa Dunava. To su za Dragana Ilića zvuci Jonha Cagea. Projektovan tako da ne narušava prirodnu harmoničnost, prostor ITS-a zamišljen je kao otvoren umetnički centar koji bi trebalo da okuplja umetnike, naučnike i sve one koji se interesuju za estetiku i stvaraju ili zamišljaju eksperimentalna dela ili umetničke procese, za koje ne mogu da obezbede prostor za realizaciju.

- Ako je ta ideja progresivna, analitička i daje nešto novo, ja tu otvaram vrata - nastavlja Ilić.

ITS ima tri izlagačka prostora površine 450 kvadratnih metara, s krovnim osvetljenjem i posebnom akustičnošću. Predviđeno je da se u njemu odvijaju radionice, izložbe i rezidencijalni boravci umetnika i kustosa iz celog sveta. U totalnoj projekciji ITS-a oni će u bliskoj budućnosti biti smešteni u posebno konstruisanim kapsulama za koje će struju proizvoditi postrojenja na snagu vetra, čije je projektovanje u toku. Nezvanično, prostor je otvorio poznati australijski umetnik Stelarc 2007. godine, a ITS je zvanično otvoren u septembru prošle godine. Za sada su u njemu boravili samo umetnici, ali Dragan Ilić namerava da dovede i naučnike.

- Već su se javili fizičari iz San Dijega, koji povremeno rade u Ženevi. Trenutno radim na tome da dovedem Erica Richarda Kandela, nobelovca koji istražuje pamćenje, profesora na Kolumbija univerzitetu. On ima osamdeset godina i bez obzira na to, drži predavanja u jednom noćnom klubu u Vilimsburgu u Bruklinu, gde živi 5.000 umetnika!

U pravnom smislu, ITS će uskoro postati legat Dragana Ilića.

- U osnivačkom dokumentu legata stoji da hoću da se ITS sruši svakih pedeset godina da bi se napravio novi. Zašto? Za dvesta ili trista godina ovaj objekat neće važiti ni arhitektonski ni konceptualno. Za pedeset godina radiće se nešto totalno novo. I za to ja moram da budem otvoren. Za pedeset godina Evropa će biti veoma dobro utemeljena kao jedna država. Ja hoću da ovo mesto postane destinacija. Ali, da ne bude dosadno. Da se ne ponavlja. A to može samo ako daš pravo da se to sruši i da napraviš novo. To će biti dobro za kreativnost - smatra Ilić.

To je samo još jedan pogled sa ovog mesta. Pogled u budućnost.

Piše: Zoran Janković

Naša istorija manje ili više očigledne cenzure umetničkih ekscesa veoma je duga. Ako priču suzimo na film, ideološke komisije iz doba Agitpropa zaustavljale su mahom nenamerne filmske nestašluke, mnogo toga sklonjeno je od očiju javnosti, a bilo je tu i progona, otvorenog i sudskog maltretmana (o tome govori izvanredni zbornik Crni talas Bogdana Tirnanića). Predosećanje skorog kraha zajedničke države popustilo je cenzorske stege i prvi put pojavio se fenomen filmova koji se nikada nisu izborili za svoje mesto, prvenstveno usled komplikovanih odnosa među uključenim producentskim kućama (npr. sasvim zaboravljeni Švedski aranžman Zorana Gospića, 1989).

Lično me je uvek privlačilo ono gurnuto u senku i dubinu kadra, te sam krenuo u opsesivnu potragu za zaboravljenim, opskurnim naslovima kojih se najčešće i sami autori nerado sećaju. Uz malo truda pogledao sam gotovo sve te ludosti na koje su vlastodršci arčili državni novac. Krenulo je kao nenamerni hobi, da bi se pretvorilo u ono što bi Jane Austen nazvala ruling passion.

Najviše me je privukla kasta filmova koji su potisnuti prvenstveno zbog sumnjive filmske kakvoće. Godinama sam jurio za filmovima nestalim iz vidokruga i najpažljivijih, a trud i dobra sreća vazda su mi davali priliku da takva ostvarenja pogledam na projekcijama koje su, kako se kasnije ispostavljalo, neretko bivale i jedine. Tako sam od nekritičkog kompletiste lagano evoluirao u usredsređenog lovca na uskoro skrajnuto. Nisam ni slutio da će me početna razbibriga dovesti u poziciju dobro upućenog svedoka beščašća ovdašnjeg filmskog sveta.

Kao prvi u nizu svojih ulova izdvojio bih The Dark Side of the Sun, čudnu srpsko-američku koprodukciju u režiji do tada cenjenog direktora fotografije Božidara Nikolića (koji je, inače, u četiri ruke režirao Balkanskog špijuna). The Dark Side of the Sun sniman je 1988. godine na lokacijama u Kotoru i njegovoj blizini, i kanda bi i ostao tek bleda fusnota da glavnu ulogu u njemu nije tumačio tada gotovo anonimni Brad Pitt, u tom trenutku na korak do holivudske slave i nužnih estetskih intervencija.

Ovaj film je bizarna priča o mladom Amerikancu koji, uz pomoć oca, po crnogorskim gudurama traži lek za svoju boljku - kompilovanu (mada u filmu potpuno neobjašnjenu) bolest preterane osetljivosti na sunca sjaj. Brad Pitt veći deo filma provodi na motoru, pod kožnom maskom preko čitave glave, što budi asocijaciju na tipičnog ubicu iz italijanskih giallo filmova sedamdesetih, a premda su svi uslovi bili tu, u filmu ipak nema prizora SM sexa. Maskirani Pitt meandrira o zaludnosti egzistencije pod takvim teretom, stigne i da se zaljubi i malo merači uz nekakav mlohavi antihit iz kuhinje Kornella Kovacha (tako je naveden u špici), a u izvođenju tada još neblondiranog Đorđa Davida (momački Nikolića).

Film je doživeo sudbinu čuvenog jajeta sa groba, a deceniju kasnije Brad Pitt pokušao je da osujeti DVD distribuciju na severnoameričkom kontinentu. Zaluđenici i zaludni ipak su dobili priliku da pogledaju traljavi i podosadni rani rad u Pittovoj filmografiji, život je grabio dalje, Božidar Nikolić nastavio je da prikuplja rediteljske ćorke, a Pitt da ubira odličnu frizuru po frizuru. I pokoju sjajnu ulogu u odličnim i relevantnim filmovima.

Nikoliću đavo nije dao mira - krajem devedesetih, posle kopernikanskog preokreta neprolaznog crnogorskog političkog vođstva, on je izvoleo da snimi i film koji će dokumentovati tu korenitu promenu. Uz pomoć scenariste Željka Mijanovića (s kojim je uradio Tri karte za Holivud) sročio je film U ime oca i sina, banalnu i amaterski izvedenu priču o ocu (poslednja krupna uloga Danila Bate Stojkovića) koji na tavanu zatoči sina, lokalnu TV zvezdu (nešto kasnije ministra kulture Crne Gore Branimira Popovića) kako bi ga sprečio da ode u ratnički pohod na hrvatsko ratište. Umesto željene upečatljive antiratne priče, sve se završilo na jadnjikavom spoju pukog folklorizma Živka Nikolića i trapavog pokušaja prilagođavanja motiva intelektualca u klinču s društvom iz opusa Miše Radivojevića. Film je začinjen raznim sumanutostima: otac u stanu drži repliku nadgrobnog spomenika svojih čojstvenih predaka, glumica Varja Đukić oponaša najgoru šmiru Sonje Savić, otac se kani da sinu odseče mali prst na ruci, a nađe se mesta i za crnogorsku vremešnu varijantu japanskog samuraja (drevna starina koja izvodeći šamanski ples s polovnom, pluskvamperfekatskom sabljom, pred gostima lokalnog bircuza pokazuje svoju borbenu gotovost)...

Od filma U ime oca i sina nekoliko godina kasnije distanciralo se i čitavo crnogorsko rukovodstvo posle projekcije na hercegnovskoj Kanli-kuli, jer su Nikolićev naturalizam i očigledna rediteljska neukost slučajno potpuno ogoleli neiskrenost tih državotvornih promena. Film je sklonjen u stranu, prikazan je u Sarajevu uz Nikolićevo razmetanje ličnom hrabrošću u potrazi za svenacionalnom katarzom, a potom se tu i tamo pojavljivao u ponudi bosanskih i pečalbarskih TV stanica. Nikolić je ipak nastavio da režira, ponudivši nam ništa bolju Balkansku braću nekoliko godina potom.

Rat u Hrvatskoj i nečija domišljata odluka da se Pulska arena zameni istoimenim (sada pokojnim) novosadskim bioskopom, pružila mi je priliku da prisustvujem jedinoj projekciji majke svih ovdašnjih filmskih dubioza i bizarnosti - filma Prvoslava Marića Jevreji dolaze (1992). Marić (dokumentarista u čijem se opusu „ističu" naslovi poput Sedamdesete sezonci i Prinudni otkup u Vojvodini) potpuno nepripremljenoj publici ponudio je somnabulnu priču o članovima društva slepih u jednom vojvođanskom selu koji pripremaju predstavu u čast Jevreja koji stižu iz Amerike da posete mesta stradanja svojih predaka. Iza predstave, zapravo, stoje podli mafijaši koji u saradnji sa albanskom mafijom švercuju bombe u Titovim bistama.

Daleko zanimljivije od same ove gotovo nemoguće pojmljive priče bila je projekcija u novosadskoj Areni. Nezadovoljan tihim negodovanjem i brojnim izlaženjima publike, reditelj je zauzeo busiju na sceni i krenuo u raspravu s prisutnim organizatorima, kritičarima i novinarima, da bi se sve završilo sočnim psovkama na račun svih i svačeg. Zgranuti prisutni civili dočekali su u šoku naredni film na programu (Policajac s Petlovog brda Ljubiše Samardžića), Prvoslav Marić demonstrativno je povukao film iz konkurencije, a čini se, napustio i filmski svet, film Jevreji dolaze više niko i ne pominje (pa ni akteri, među kojima su i Meto Jovanovski, Predrag Ejdus, Slobodan Ćustić...), a do dana današnjeg ostaje misterija šta je autora ponukalo da uloge slepih glumaca amatera dodeli upravo slepim glumcima amaterima.

U biltenu festivala jedna gledateljka požalila se da joj se činilo „da je ljudska nesreća poslužila kao scenografija", izvesni gospodin Ratković zavapio je da sve, pa i ovakve filmove treba prikazati, jer „inače se ne može objektivno sagledati kakav je naš film po kvalitetu". Lično nikada neću zaboraviti to veče zgranutosti i uzavrelih strasti na samoj ivici kung-fu okršaja, baš kao što neću zaboraviti ni film čija bizarnost prevazilazi i ovdašnje visoke kriterijume (a svi znamo kakva je konkurencija). A samo veče kasnije pomešali su me s Bojanom Žirovićem koji u filmu Mi nismo anđeli glumi lik skrajnutog štrebera Race. Od skrajnutosti do skrajnutosti.

Na moju veliku sreću, nisu srpske filmske nepodopštine samo pitanje pluskvamperfekta. Novi milenijum doneo je novu vlast, skori slom ideološke određenosti, sraslo je sve sa svačim, a filmadžije su se upele da odgovore na pokušaj države da bar deklarativno uvede red i toliko voljenu transparentnost u sufinansiranje domaćeg filma. Uz sveopšte ubeđenje da je srpski film u vreme Miloševića bio ako ne bolji, a ono smisleniji, svačega smo se nagledali u poslednjih deset godina. Što se mene tiče, duboko sam zahvalan udarnicima što su rampu užasa podigli još više. Nema lovca koga ne raduje nadahnjujuća lovina.

GRESI MLADOSTI MOJE

Božidar Nikolić nedavno je priložio i fotokopiju zabeleške sa audicije za Tamnu stranu sunca; pored Pittovog imena tada je zapisao: „Dobro izgleda... Dosad najbolji viuzelno... Kakav je glumac?" Vreme mu je dalo odgovor na ovo pitanje.

A sam Pitt se jednom prilikom izvinio kritičarima i publici zbog slabe glume u ranijem delu karijere. Naveo je ostvarenja Bežanje sa časova, Upoznajte Džoa Bleka i Sedam godina na Tibetu. Tamnu stranu sunca nije pomenuo. Još jedna pobeda srpskog filma? I to u gostima.

HOLIVUDŽIJE U NAŠEM SOKAKU

A legenda kaže, malo je nedostajalo da ugostimo i još neke uvažene kreativce. Producenti nikada snimljenog Poslednjeg kruga u Monci 2 obećavali su nam Jeremyja Ironsa, Monicu Bellucci (u alternaciji sa, opet on, Pittovom Angelinom Jolie), a tim koji je stajao iza jednako fantomskog Dvoboja o Jovanu Dučiću ozbiljno su nam „pretili" sa Kate Winslet u glavnoj ženskoj ulozi.

Ipak, najdalje je zlosrećne 1993. godine otišao Petar Zec koji je najavljivao spektakularni epik Omer-paša Latas sa Robertom De Nirom u naslovnoj ulozi, a potvrda za to obećanje pronađena je u činjenici da se superstarova kćerka zove - Drina. A svakoj Drini treba ćuprija, zar ne?

Piše: Ivana Ćirica 

Za mene su putovanja uvek imala prioritet, a prioriteti najčešće nemaju veze s količinom novca ili vremena, jer za ono što stvarno želite, uvek, ali uvek, može da se nađe, ne znam ni sama kako. Te slike nikada ne napuštaju sećanje: nadletanje uragana na povratku iz Meksika, spavanje u kolibi na obroncima parka Serengeti u Keniji, kupanje na dominikanskom ostrvu Bakardi, nedaleko od Portorika, jahanje kroz kišne šume, splavarenje rekom u blizini granice sa Haitijem, 1.000 vlažnih stepeni i druženje sa iguanama na Ćićen Ici, žablji bataci u sirotinjskoj kafanici u Singapuru, hiljade prelepe, bezimene dece na obali Ganga, zaleđene krigle piva na Isla de Mujeres u Karipskom moru... to nema cenu!

Moji prijatelji često putuju na zanimljiva mesta, ko službeno, ko privatno. U narednih nekoliko izdanja Yellow Caba, evo malo takvih travel highlighta, tek da vas zagolicaju, da vam daju ideju.

Nekada vam finansijski dođu na isto dve nedelje u Dominikani ili 10 dana na Kritu, samo treba želeti, treba znati kako da „iskopate" kombinaciju. Svaki dinar koji utrošite na sebe, stostruko se vraća.

Moj prijatelj Milan Antonijević, izvršni direktor YUCOM-a, uputio se s dvojicom prijatelja u tronedeljni obilazak Maroka. Jedini plan koji su imali bio je da obiđu određene gradove, a kako će to izvesti - kojim prevozom, gde će odsesti, pa i šta će jesti, rešavali su u hodu. Naravno, na put su krenuli sa obaveznim štivom za svakog putnika slobodne volje, knjigom Lonely Planet - Morocco, koja im je u mnogo čemu olakšala avanturu i iz koje su pokupili brojne korisne savete.

Milan Antonijević: Dolazimo u Marakeš, koji je najjužnija tačka putovanja, ukoliko ne želite da zagazite u pustinju. Aerodrom ostavlja utisak sređene, bogate i čiste države. Iako smo pre puta videli priličan broj fotografija, nemoguće je prvi utisak preneti na običan papir, čak ni na fotografski. Glavni trg Marakeša, koji tokom dana izgleda napušteno, uveče se transformiše i oživljava. U istom trenutku sa svih strana dolaze organizovani karavani, postavljaju se tezge, počinje ulična zabava i prodaja svega, od hrane, pića, pa do onoga što, nadam se, baš i ne biste kupili kao suvenir - zube i rezervnu vilicu.

Narod vas odmah očara, ljudi su neposredni, jesu trgovci, u nekim delovima zemlje pomalo napadni, ali je sve uvijeno u tradiciju, pristojnost, ljubaznost i poznavanje bar osnova stranih jezika. Kada pokušate da im objasnite odakle dolazite, obično završite na priči o ratu, Titu ili na tenisu, fudbalu. Izaberite po čemu biste želeli da vam prepoznaju zemlju.

Ostajemo po tri dana u svakom gradu, tako da brzo ali temeljno obilazimo sedam gradova, završavajući krug ponovo u Marakešu. Sabiram, to je oko 2.000 kilometara, pređenih najviše vozom, ređe autobusom. Ako imate vremena, pogledajte kartu Maroka, i kada ucrtate sve gradove koje ću navesti, videćete da smo obišli zemlju od početaka pustinje na jugu, pa do krajnjeg severa, do Tangera.

Svaki od gradova donosi nešto novo, za početak menja boju po kojoj ćete pamtiti Maroko. Tako je Marakeš oker-crvenkast, Fes oker, Meknes žut, Šefšauen plav, Tetuan crno-beli, Tanger ipak beo, a Rabatu preostaje da pomeša malo oker i bele boje. Da ne bismo stali samo na bojama zgrada, prozora, tkanina i pločnika, koje neki od nas možda i ne razaznaju, počinjem od opisa kulta kraljevske porodice koji je primetan u svim gradovima. Svaka radnja, čak i ona najmanja, poseduje bar jednu fotografiju kralja, njegove porodice, često dece, a sve se to viđa i na bilbordima u pozamašnim razmerama. Fascinantna je živost tih fotografija, kao i raznolikost scena u kojima su zatečeni kralj i porodica - od igranja golfa, venčanja, igranja sa životinjama itd.

Maroko poseduje ogromno kulturno nasleđe, od izvanrednih primera mavarske arhitekture, pa do čudnih i primamljivih formi nastalih kao posledica naglog procvata i rasta svakog od ovih gradova u prošlosti. Naime, Fes, Meknes i Marakeš bili su u jednom trenutku središta države, raznih dinastija, dok je Rabat to danas. Veliki graditeljski poduhvati koji su započeti, prekidani su s promenom na tronu i prestonica je premeštana u drugi grad. Tako danas postoji veliki broj gradova rasutih širom Maroka u kojima se vidi nekadašnji sjaj dinastija koje su vladale ovim prostorima.

Sledi nekoliko informacija koje vam mogu biti korisne ukoliko se nekako dokopate Milana, odakle su letovi za Maroko redovni i izuzetno povoljni. U svakom gradu, čim stignete, tražite od taksiste da vas vozi u Medinu, ne u Ville nouvelle. Pazite da se ne izgubite u lavirintu malih ulica Fesa - nije opasno, ali nije ni preporučljivo. Uživajte u ulicama skoro potpuno plavog grada Šefšauena. Kada to kažem, zamislite prefarbane pločnike, zgrade i ulice, uz neprestani osećaj da ste pored mora, a ne duboko u planini, u predelu koji liči na donekle zapuštenu Švajcarsku.

Rabat, kao i svaka prestonica, ima svoj život, administrativni i trgovački, ali i nešto što Beograd takođe već godinama pokušava da promeni. U nekim delovima odeljen je od okeana, ne železnicom, kao Beograd, nego nepreglednim grobljem. Ipak smo bolje prošli.

Verovatno ste primetili da smo preskočili Kazablanku (prošli smo vozom kroz nju). Učinili smo to namerno, jer osim istoimenog filma, koji je ovaj grad učinio poznatim, naći ćete samo višemilionski lučki grad.

Dolazak u Tanger i penjanje na brdo iznad uskih vrata koja povezuju Atlantski okean i Mediteran pružaju vam pogled na Španiju i Gibraltar. Da li zbog sunca koje u Tangeru kao da nikada ne zalazi, primetna je belina pojedinih zgrada koje vas okružuju. Tu je neizbežan veš koji se suši usred omanje tvrđave, deca koja trče po ulicama, razni kafići i predivni mali privatni hoteli koji vam daju mogućnost da osetite Maroko, a cena je niža od cene svake neuslovne sobe na Jadranu.

I na kraju - hrana, za koju kažu da je najraznovrsnija na svetu, daće i čulu ukusa da se malo pomuči u otkrivanju začina koje su vam ovog puta stavili u neki od domaćih specijaliteta.

Možda je potrebno malo hrabrosti ili ludosti da biste došli u ovakvu zemlju bez prethodno rezervisanog smeštaja i svega onoga što vaše putovanje čini relaksiranim i planiranim, ali o tome neka sude oni koji su to uradili pre nas ili vi, ukoliko posle čitanja ovog teksta odlučite da to probate. Verujem da ćete uživati.

KORISNE INFORMACIJE

Dobro pogledajte u kom periodu se ide u Maroko. Mi smo se odlučili za april i maj, jesenji period takođe je dobar, leto ipak izbegavajte.

PUTOVANJE

Do Milana se snalazite na nekoliko načina. Za najmanje 170 evra letite direktno iz Beograda, mi smo se odlučili za to. Ako želite da vidite i Temišvar ili neki od aerodroma u okruženju, odakle za manje novca, tj. oko 50-60 evra letite low cost kompanijama, pod uslovom da kartu kupite mesecima unapred, uračunajte i prevoz do tog grada, što košta oko 40 evra. Let iz Milana za Marakeš može da vam izbaci dodatnih 60 do 90 evra iz budžeta, priznaćete - nije mnogo.

Ukoliko ste zadovoljni veoma čistim, slatkim, šarenim malim privatnim hotelima u Maroku, za njih ćete odvojiti 10-20 evra. Koliko god da vas nervira traženje hotela s prtljagom na leđima, ne odustajte dok ne nađete ono što vam odgovara. Naši kriterijumi bili su slatko unutrašnje dvorište, šarene pločice i ljubazno osoblje.

PUTOVANJE UNUTAR MAROKA

Vozovi su za nijansu skuplji od autobusa, ali za najduže putovanje nećete dati više od 30 evra za prvu klasu ili 20 evra za drugu klasu od vrha zemlje, Tangera, do Marakeša. Državna kompanija CTM (nešto kao naša Lasta) ima flotu potpuno novih, udobnih autobusa i s njom nikada nećete pogrešiti.

CENE PREVOZA VOZOM

• od Marakeša do Kazablanke: 125/84 dirhama
• od Marakeša do Rabata: 170/112 dirhama
• od Marakeša do Fesa: 276/180 dirhama
• od Marakeša do Meknesa: 247/162 dirhama
• od Tangera do Marakeša: 290/190 dirhama
• od Tangera do Fesa: 145/97 dirhama
• od Kazablanke do Fesa: 155/103 dirhama
• od Kazablanke do Oujde: 300/202 dirhama
• od međunarodnog aerodroma do centra Kazablanke: 23/14 dirhama

Koliko vidim, 10 dirhama sada vredi kao jedan evro, ali proverite. Posebnu pažnju zaslužuju železničke stanice koje su u potpunosti sređene, moderne, s mnogo šarma, u zelenilu i cveću, a vozovi ne kasne. Hrana je pristupačna i sigurno jeftinija od one koju kupujete u nekom od gradova po Srbiji.

Muzika sveta, kao i dobar deo tržišta danas, zasićena je kitnjastim hitićima ili ezoterijom koja ubrzo dosadi. Početak 21. veka je takav kakav je, usredsređen na često surovo „umuljavanje" stilova koji često, razumno gledano, ne bi ni mogli da idu ruku podruku. Takva vrsta eksperimenta nije zaobišla ni world music scenu, koja je ipak bila najfleksibilnija, ostavljajući prostor za svakojaka rasplinjavanja.

Specifičnost albuma Into The Wind svakako je u instrumentu koji Bei Bei svira. Očaravajući zvuk gu dženga (tzv. kineskog sitara, po zvuku i izgledu sličnog japanskom kotu) odavno je fascinirao Leeja, te je njihov susret, jednostavno, bio signal za saradnju. Shawn kao jedan od potpisnika prestižne funk i jazzy etikete Ubiquity uspeo je da muziciranju Bei Bei doda taman onoliko zapadnjačkih uticaja koji nisu nimalo banalizovali duboko spiritualne melodije. Razvijajući, obogaćujući ionako dramatično raskošne instrumentale, Bei i Lee napravili su ostvarenje po formi neobično, a po izrazu, u ovom trenutku, prilično jedinstveno.

Najlakše je reći da je u pitanju jedan od uspešnih pokušaja spajanja istočne i zapadne kulture koji će, nažalost, ostati van domašaja šire javnosti; upravo bi taj opis i bio generalno najprihvatljiviji. Za kompleksnije muzičke zaljubljenike ostaje veoma važan podatak: Bei Bei odrasla je u Americi, te svoj instrument očigledno poprilično tretira kao novo rock oruđe. Na momente eksplozivno i vrišteće, a katkad umiljato i nežno, rame uz rame s klasičnom električnom gitarom. U rukama Bei Bei sva nežnost gu dženga biva zanemarljiva, te upoznajete nova dostignuća ovog tradicionalnog instrumenta.

Pločom Into The Wind dominiraju raspoloženja koja, poput dramatičnog akcionog filma, vode slušaoca kroz dinamična, misteriozna, napeta, kao i ljubavna i razna emotivna stanja kroz koja, u pozadini priče, prolaze glavni junaci. Malo koji album, u tom smislu, uspeva da slušaoca navede ili prosto motiviše da prati „njegovu radnju", iako je realno nema. Kao nastao u prvoj polovini sedamdesetih, čista simbioza funka, bluesa, soula, afro ritmova, pa čak i psihodeličnog evropskog popa.

Bez daljeg, delo koje je u ovakvom obliku poprilična retkost u svetskoj ponudi, izdanje koje komunicira samo od sebe od prve do poslednje numere. Ne zahtevajući ništa, Into The Wind, odnosno njegovi autori, samouvereno znaju da će vašu pažnju i te kako bespovratno zadobiti.

Uroš Milovanović

SINGL MESECA

N.E.R.D. FEAT. NELLY FURTADO
HOT 'N' FUN
* * * * *

Ako ćemo iskreno, na ovom mestu trebalo bi da stoje, kao i prošlog meseca, Scissor Sisters. No, ipak evo novog singla meseca. Nastala je dilema - da li staviti Dizzeeja Rascala ili ovu saradnju, međutim, ovih je više, pa eto njima titule ovog meseca. N.E.R.D. polako u svojoj producentskoj kuhinji krčkaju već četvrti studijski album, koji će svetlost dana ugledati u prvoj nedelji septembra, a nosiće vrlo jednostavan naziv - Nothing. No, hvala im za ovaj vreli letnji hit, mada bi jedina zamerka bio vrlo piskavi vokal Nelly Furtado koja podvriskuje u refrenu, no, lepa je - pa šta!

DIZZEE RASCAL
DIRTEE DISCO
* * * * *

Kada malo bolje razmislim, možda je trebalo staviti ovu stvar u rubriku Singl meseca. Ipak, ovo mu je već četvrti singl koji nosi titulu najprodavanijeg u Velikoj Britaniji, pa neka se zadovolji ovom čistom peticom. Ljudi potpuno odlepljuju za ovim reperom, stoga je on izbacio novo de luxe izdanje albuma Tongue 'n' Cheek čim je album dostigao platinasti tiraž. A to „luksuzno" izdanje ponudilo nam je dosta remiksa, živih snimaka i potpuno novi singl, a to je Dirtee Disco. Nema zadnjice koja će ostati mirna tokom ova tri i po minuta. Ovaj disco hit prati i simpatičan spot koji nam govori da se možemo dobro provesti gde god otišli - bilo da je u pitanju prazan klub ili hol crkve.

KATE NASH
KISS THAT GRRRL
* * * *

Njen poklon nama ovog proleća bio je Do Wah Doo, a sa sjajne ploče My Best Friend Is You stiže nam još jedna prava pop poslastica nazvana Kiss That Grrrl. Kate Nash nastavlja da nas zabavlja u stilu popularnih „devojačkih" grupa koje su radile i nastupale šezdesetih godina prošlog veka, kao što su Ronettes, Shireless i druge. Fini domaći zadatak ovde je uradio Bernard Butler (Suede) producirajući ovu stvar. No, proleće je za nama i ne dajte da vas zbuni naziv pesme - nema nikakve veze s novom ljubavlju i romantičnim momentima, jer odmah posle naslova u refrenu sledi i pretnja.
P. S. Posetite njen sajt i možete učestvovati u nagradnoj igri ukoliko pogodite ko je u tigrastom odelu!

THE ROOTS FT. MONSTERS OF FOLK
DEAR GOD 2.0
Def Jam
* * * *
Filadelfijski reperi, The Roots, spremili su novu dozu hip-hopa, koji je mnogima neophodan u eri koja vraća nepodnošljivu muziku osamdesetih.

Iako se poslednjih godina pričalo da su sve što su imali već rekli i da se bend u potpunosti rasformirao, novi singl Dear God, kao najava ploče How I Got Over, demantovao je glasine. Činjenica je ipak da Roots poslednjih osam godina nisu napravili ništa što bi moglo da se meri sa hitovima Pass the Popcorn, Do You Want More?!!!??! ili You Got Me.
Sa singlom Dear God uradili su išto što i nekada sa The Seed. Vlasnici ove pesme su Monsters of Folk, a Roots su rešili da je malo prodrmaju i ubace dobre hip-hop deonice. Iako prvi singl s ploče nosi tihi, blagi i smireniji tempo, to može biti odlična maska za album od koga se mnogo očekuje.
Svedeno, zrelo, hip-hop, ali komunikativno sa stilom kao što je pop. Vrlo prijemčivo, ritmično. Volite angažovane tekstove i muziku koja vas nagoni da nesvesno klimate glavom? Roots su vam spremili štivo!

AMERIE
WHO'S GONNA LOVE YOU
* * *

Ona je pevačica, glumica, igračica, koreograf... Samo što nije i klozetarka. U prethodnoj deceniji počastila nas je velikim hitovima, a onda je sve krenulo nizbrdo. Pauza, pa promašaj od albuma, pa malo veća pauza... No, došli smo do dobitne kombinacije. Ovaj singl je prava reklama koja će sigurno uticati na ljude da pazare i album koji će ugledati svetlost dana tek na jesen. Sjajna produkcija i mid tempo hitić obogaćen breakovima od kojih ćete ušinuti vrat, a tekst (naravno) govori o muškarcu koji nije zaslužio ženu kao što je ona. Koliko li ima takvih ovih dana na sceni?! No, dame vladaju „estradom" ovog proleća, a Amerie je još jedna u nizu koja će svojim prisustvom obogatiti vrhove svetskih top-lista.

KANYE WEST FEAT. DWELE
POWER

Uh! Šta god mislili o njemu, ovo je čovek koji je obeležio deceniju. O njemu se stalno pisalo, a podario nam je nekoliko megakvalitetnih pesama i čak je pomerao granice žanrova. Na poslednjem javnom nastupu napravio je skandal koji je poremetio muzičku industriju kao takvu, a nije da nije bio u pravu. Stoga, i u budućnosti, šta god bude izbacio, s pažnjom ćemo preslušati svako njegovo naredno izdanje. Posle kraće pauze stigao je Power. Dwele je s njim već sarađivao u ultra-mega-giga planetarno popularnom hitu Flashing Lights, a sada ih slušamo u ozbiljnijoj i mračnijoj numeri koja najavljuje septembarski album, nazvan jednostavno Nothing.

Ploču je producirao Stuart Price, koji je do sada plasirao hitove za Kylie, Killers, Madonnu i druge mnogo mnogo velike zvezde, a za njih je priredio 12 disco poslastica. Sve počinje uz naslovnu numeru albuma, i ta prva pesma pokazuje šta vas sve očekuje u narednih 45 minuta. Preko ovog glam disco uvodnika dolazimo do pesme u stilu poznate Take Your Mama Out, gde Jake zapeva country vokalom, a sledi i singl meseca prošlog broja Yellow Caba. Mesec dana je prošlo i Fire With Fire ne jenjava - možda nam se samo uvećavaju emocije vezane za ovu pesmu.

E, a kad bismo se takmičili u pogađanju narednog singla - pobednik bi bio onaj ko bi predložio numeru broj četiri, Any Which Way. Refren bi zapamtilo i dvogodišnje dete, a ritam vam neće dozvoliti da se ne pokrenete u ova četiri i po minuta. Pesma je obogaćena i seksi recitalom Anne Matronic, koja na albumu ima i svoj minijaturni pop hitić simpatičnog naziva Skin This Cat. Da su Scissor Sisters naslušani najrazličitije muzike, pokazuje i „petica" s ploče, a to je Harder You Get. Da T-Rex danas postoje, ovo bi bio singl koji bi izbacili na tržište.

Ova „kompilacija singlova" ima i mračnije klupske numere kao šo su Running Out i Skintight, dok Something Like This preporučujem disk-džokejima kao sigurnog „pokretača večeri". Stuart Price ostao je dosledan svojim prethodim radovima, što možemo čuti u numeri Sex & Violence, a da se sve na ovom albumu svodi na noćni život i klubove, dokazuje i sama završnica gde se sve sliva iz pesme u pesmu. Dolazimo do spektakularnog finiša u vidu Night Life, a sam kraj vam je već poznat, jer je Invisible Light bio njihov poklon obožavaocima kako bi se strpeli do izlaska ploče, koja je konačno u prodaji. E pa, muzički svaštojedi - pravac u neki CD shop! Ovo remek-delo morate imati u svojoj kolekciji.

U svojim knjigama Kitty Crowther slavi lepotu svakodnevnog života, ali piše i o njegovim tamnim stranama. Kao četrdesetogodišnjakinja, Kitty kaže za sebe da je još uvek „mlada u glavi". Bez problema se stavi u ulogu deteta i sa decom se uvek oseća komotno.

- Sa odraslima stalno dođe momenat kad se zapitate da li nešto treba reći ili ne. Sa decom se odmah zna da li se slažete ili ne. S njima mogu da budem klovn i luda - kaže Kitty.

Dok zabrinuti švedski izdavači žele da cenzurišu pivo, psovke i usamljenu decu švedske dečje književnosti, žiri za dodelu nagrade ALMA dodelio je nagradu od pet miliona švedskih kruna Kitty Crowther, autorki i ilustratorki knjiga za decu. Smrt i usamljene žene česta su pojava u njenim knjigama koje odražavaju njene osobenosti. Njena pretposlednja slikovnica Ani kod jezera (Annie du Lac) govori o ženi koja, pateći u svojoj usamljenosti i umoru od života, jedne noći ustaje iz kreveta i baca se u jezero.

- Nisam to uopšte videla kao nešto strašno, nisam fascinirana smrću ni samoubistvom, ali čovek ponekad mora daleko da otputuje da bi pronašao sebe. U ovoj priči radi se o tome da čovek prvo mora dotaći dno da bi mogao brže da se podigne - nastavlja Kitty Crowther.

PRISUSTVO I ENERGIJA

Realizam prepušta fotografima. Kitty pravi crteže pune života i energije. Ani, njena heroina sa jezera, doduše, ima kamen pričvršćen za stopala, ali svet u koji tone je svetao i uokviren prelepim jezerskim rastinjem.

Inspiraciju za ovu sliku Crowterova je dobila iz filma Klavir rediteljke Jane Campion, gde glavni lik, tražeći slobodu, sa svojim instrumentom tone u more.

- Bila sam dirnuta ovom uzdržanom i strogo čuvanom viktorijanskom ženom. Možda je život jedno veliko putovanje gde istražujemo ono što bismo želeli da budemo, jer drugi očekuju od vas razne stvari, kao i društvena zajednica.

USAMLJENA OSAMNAESTOGODIŠNJAKINJA

Već kao osamnaestogodišnjakinja znala je da će pisati baš knjige za decu i da će crtati.

- U tim godinama bila sam dosta povučena u sebe. Kao dete i tinejdžer nisam mnogo volela odrasle i njihov svet. Rekla sam sebi da ću naći zanimanje u kojem mogu biti potpuno sama. Zamišljala sam sebe kako sedim u nekoj kućici u dvorištu i kako pišem svoje knjige, i to bi me činilo srećnom.

Detinjstvo joj je bilo obeleženo urođenim oštećenjem sluha. Tek kada je imala četiri godine, Kitty Crowther je progovorila, a do kasnih tinejdžerskih godina nije mogla rečima da objasni svoja osećanja.

- To me je činilo gotovo nasilnom, ljutom. Sada se dobro snalazim, slabost je postala neverovatna snaga, pokazujem je i ponosna sam. Fantastična je snaga u tome da se čovek osmeli da potvrdi ono što zapravo jeste.

SMEŠNI ODRASLI

Od svoje 24. godine, kada je izdala svoju prvu knjigu, napisala ih je 35. Kao autor se u svojim najranijim knjigama koje je nacrtala i napisala potpuno svrstava na stranu deteta, a odrasle i njihovu želju za moći čak malo i ismeva. Do prekretnice u njenom životu došlo je rođenjem njenog deteta.

- Jednog dana, kada je imao tri godine, moj sin je hteo da mu objasnim šta su odrasli. Ja sam mu rekla: 'Oni su kao ja', a on je rekao: 'Ne, ti si kao ja'. Pomislila sam: 'Sad imam problem!' - priča Kitty Crowther i glasno se smeje.

- U knjizi Lepo spavaj, mala žabice ja sam i na strani deteta i na strani odraslih. Od tada sam napisala mnogo knjiga o odraslima, jer oni decu zanimaju. Mnogo se igraju kako bi naučili tu bizarnost, biti odrastao.

Erika Josefsson, Stokholm, TT Spektra

erika.josefsson@ttspektra.se

KITTY CROWTHER

Rođena je 1970. godine. Živi u Blanmontu, kod Brisela, s mužem i dva sina. Odrasla je u Belgiji uz oca Britanca i majku Šveđanku, koji danas žive u Okselosundu, u Švedskoj.

Ovogodišnji je dobitnik nagrade ALMA koju joj je 1. juna uručila švedska kraljica Silvija. Novcem od nagrade kupiće kuću u Belgiji i vikendicu u Švedskoj.

Nagrada ALMA (Astrid Lindgren Memorial Award) najznačajnija je svetska nagrada za dečju književnost čiji fond iznosi oko pola miliona evra. Nosi ime po švedskoj književnici Astrid Lindgren, autorki čuvene Pipi Duge Čarape. Švedska, kao zemlja počasni gost ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga, imaće čast da, u okviru svog projekta Glasovi Švedske, ugosti Kitty Crowter u Beogradu i predstavi nagradu ALMA. Knjige Kitty Crowter do sada nisu prevođene u Srbiji.