04. 09. 2010

Ko je zapalio... kantu za đubre?

Dobro, zapadna civilizacija završila je svoje, i šta je bilo dalje?

Priča o Jellu Biafri i Dead Kennedys umnogome je priča o američkoj alternativnoj kulturi u modernim i postmodernim vremenima, njenom podizanju na naizgled zaludnom nasleđu zlatnog doba rock 'n' rolla, njenom njihanju kroz reagganomics osamdesetih godina i početke MTV-ja, njenom istinskom sjaju grunge vremena i njenom okršaju s digitalizovanom kulturom i preživljavanju s razlogom do današnjih dana. Jello, jedan od poslednjih istinski aktivnih punkera, uostalom i ne prekida da priča o svemu tome kao jedan od najneumornijih brbljivaca, aktivista i uzbunjivača savesti u dugoj istoriji rock ekscesa.

Ako je na američkoj punk sceni ikad postojala pojava koja bi funkcionisala kao protivteža Johnnyju Lydonu, to je Jello Biafra, sa svojim originalnim doprinosom tamošnjoj individualističkoj tradiciji, sarkastičnoj, satiričnoj, uznemirujućoj, ali nikad do kraja rušilačkoj. Razlika između njih dvojice jeste razlika između dvaju kontinenata: dok se za Lydona kritika nečega često završava kao lična uvreda nekoga, što mu je omiljeno sredstvo komuniciranja, te ga i ne možemo zamisliti bez goropadnog ličnog stava (čak i ako nije u pravu), Biafra je u kritici ili napadu uvek koncentrisan na neki loš princip, gadan problem, ponekad na simbol koji treba iskoristiti kao primer, ali skoro nikad ne napada direktno čoveka sa idejom da ga ponizi, nego više nekako razobliči, bez obzira na sve svađe i prozivke u njegovoj karijeri. Američki pristup nekako je uvek bio distanciraniji i nikad razarajući po drugu osobu, verovatno kao posledica izdvojenosti male američke punk zajednice u još manje klubove, po strani svih zbivanja, dok je u engleskom pristupu ostalo mnogo od uličnih dana tuča i dobijenih batina. Engleski punk više je nervirao svaku vrstu malograđanštine, jer je pre došao do televizije i naslovnih strana, dok američki punk, u stvari, nikad nije ni došao do televizije, te je tek u vreme Nirvane u njihovim mainstream medijima došlo do blage katarze masovnog otkrića udaljene senke originalnog punka.

Rođen daleko od svega, u Koloradu, kao Eric Boucher, Biafra je bio politički agitator već u kući svojih roditelja, i već je u najranijim danima pokazivao najživlje interesovanje za takve akcije. Činjenica da je učestvovao u protestima protiv rata u Vijetnamu pokazuje najmanje dve stvari - da je već malo mator i da postoji direktna kopča između radikalnih političkih ideja nastalih u okrilju kontrakulture koja je pratila zlatno doba rock 'n' rolla i onoga što će kasnije biti punk.

Odatle do susreta sa gitaristom East Bay Rayom, koji je tražio pevača da napravi bend kasnije poznat kao Dead Kennedys, bio je samo jedan korak i on je nastupio u potpunoj i mračnoj dosadi, koju neki nazivaju i čamotinjom. San Francisko je krajem sedamdesetih bio grad koji je dotad video više umiranja raznih kultura i pokreta nego bilo koji drugi grad u SAD. Posle beat pokreta, hipika, levičarskog terorizma, poraza u Vijetnamu i ekonomske krize, naizgled malo šta se uzbudljivo više moglo desiti, i naizgled ništa nije moglo promeniti život takav kakav je, a bio je kao zauvek data glupost.

Ostalo je još uvek živa istorija. Kad su pre nekoliko godina ponovo okupljeni Dead Kennedys (sada rastavljeni i posvađani sa Jellom Biafrom zbog isplate zaostalih honorara) odsvirali koncert u Beogradu, prvi put smo mogli da se uverimo da je legendarni kalifornijski punk zvuk originalna tvorevina - nekoliko numera koje su odsvirali zvučalo je zaista kao ubrzani surf, a baš ništa nije zvučalo kao kopija engleskog punka. Jello Biafra učestvovao je u kreiranju ovog zvuka, iz kojeg je kasnije velikim delom proistekao žanrovski otporni hardcore punk, koji se proširio svetom sve do danas. Karijera do raspada 1986. dostojna je jednog fantastičnog biografskog filma i obuhvata parnice zbog opscesnosti, ritualno koncertno ruganje Reaganu, venčanje na groblju, saradnju sa dizajnerom Osmog putnika i još štošta.

Jellova karijera posle Dead Kennedys nije izazivala ništa manje diskusija, ali je vezana pre svega za njegovu izdavačku kuću Alternative Tentacles, jednu od najdugovečnijih istinski nezavisnih kuća, i ogroman, posvećen napor da se pomogne zaista kvalitetnim i društveno angažovanim sastavima i objavi svaka muzika bez kompromisa. Učestale saradnje sa sjajnim grupama, kao što su Ministry, NoMeansNo, Melvins, DOA i tako dalje, mnogobrojni spoken word albumi i nastupi, izgleda da su na kraju doveli Jella u stanje da opet želi da ima svoj bend. I zaista, posle skoro 25 godina, ovogodišnji vrlo dobar album The Audicity of Hype potpisuje sastav u kome on nije gostujući pevač, već ravnopravno učestvuje u novoj tvorevini pod imenom Jello Biafra and the Guantanamo School of Medicine.

Ovo je događaj koji je skrenuo globalnu pažnju, dok za underground Beograd koncert 7. septembra mora biti unapred viđena svetkovina, jer je Jello Biafra kao anarhista i satiričar, izdavač i frontmen, danas jedan od retkih nepotrošenih simbola punka prve generacije. Naravno, za zvanični Beograd zanimljivo je to što nam u posetu dolazi jedan bivši, a verovatno i budući predsednički kandidat na izborima u SAD, kakvog bismo i sami voleli da imamo; bilo kako gledano, na nama je da ga zainteresujemo za naše probleme. Nešto mi govori da bi on možda i znao kako da ih reši...
Dragan AMBROZIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari