18. 03. 2010

RAMMSTEIN IST FÜR ALLE

Tvrda frakcija pop-opere ili od industrial metala do tanz-metala

Throbbing Gristle, Swans, Test Department, Last Few Days, Foetus, Chrome, SPK, Einstürzende Neubauten, naposletku i Laibach - ko se seća ovih imena i konteksta iz koga ona dolaze? Malo ko, ili tačnije, skoro niko ko sad aktivno sluša muziku. Semantika i značenje ovih imena iz osamdesetih takođe se polako spiraju iz sećanja i nestaju iz medijskog govora bilo koje vrste, niko se više ne seća postapokaliptičnih tonova industrijskog rocka koje smo tad prvi put čuli i bendova čiji su instrumenti uključivali udaraljke sačinjene od otpadaka industrijske civilizacije. Kao što je nestala i ta civilizacija, nestao je i ovaj zvuk.

Industrijski rock sastojao se od kombinovanja elemenata rock benda s metalnim udaraljkama tipa nakovanj ili metalnim otpacima kao što je izraubovani propeler po kome se lupa masivnim čekićem, što je dovodilo do besomučnog pojačavanja zvuka grupe na nivo glasnosti železare. Gitare su bile distorzirane i uvek nekako tretirane do izobličenja, rudimentarna elektronika bila je poželjna, teme pesama bile su angažovane i kritične, i uopšte, ovaj zvuk bio je politizovan bez ostatka, a stalna borba protiv totalitarizma potrošačkog društva vodila ih je često i u drugačije uobličavanje omota albuma, na način koji je signalizirao da ovi bendovi nemaju ništa protiv da ih zaobiđete i nikad ne slušate. Time su bili zanimljiviji.

Kod većine pomenutih grupa, jaka umetnička koncepcija stajala je iza nastupa, i Laibach je tu bio neprikosnoven i univerzalno relevantan sastav, čiji zvuk možda nije bio sasvim originalan, ali je bio odlično izvedena kulisa za duboko uznemirujuće filozofske poruke benda koji je rušio kulise. Na drugom polu bili su autentični inovatori kao što su Einstürzende Neubauten („samorazarajuće novogradnje"), najznačajnija berlinska rock grupa svih vremena, koji su svoju audio agitaciju i uništenje sveta umetničkim sredstvima ipak videli kao deo nasleđa rock 'n' rolla. U jednom dokumentarcu zatičemo Blixu Bargelda, njihovog neprikosnovenog frontmena i čestog gitaristu kod Nicka Cavea, kako se vozi limuzinom kroz Berlin na zadnjem sedištu, kao prava zvezda, i ne gledajući u kameru odgovara novinaru na pitanje klasifikacije nemoguće muzike koju njegov bend svira: „Blues... mi sviramo čisti blues".

Samo što je taj blues metalnog eha nagovestio kraj 20. veka i pad zidova, i potom više nije mogao da postoji na isti način kao ranije. Većina ovih grupa nestala je ili se pritajila, mali broj koji je preživeo digitalizaciju postao je blago techno orijentisan ili je otišao u eksperimentalnu elektronsku, folk ili čak klasičnu muziku. Sasvim neočekivano, kad je istorijska generacija sišla sa scene, u Nemačkoj je sredinom devedesetih iznikao mini talas novih nemačkih sastava (Neue Deutsche Härte), koji su reinterpretirali zvuk industrijskog rocka kao ukrštanje metala i elektronike, oslanjajući se na kasnije radove američkih grupa kao što su Ministry i Nine Inch Nails. Odatle dolazi i Rammstein, sastav nastao na bežanju iz Istočne Nemačke.

U liku Rammsteina dobili smo tokom devedesetih jednu vrstu postapokaliptične pop muzike koja je nastala na predlošku industrijskog rocka, ali drugačije nije ni moglo biti, s obzirom na to da je njihova muzika, u stvari, nastala pošto je nestao svet iz koga ona dolazi, te ona predstavlja samo sećanje na nešto što je bilo. Njihovo naizgled bezdušno predstavljanje novog sveta u nastajanju, zapravo, krije pokušaj odmaka od njegove hladnoće i otuđenosti koju neminovno proizvodi, a spektakl na sceni ovde je sredstvo borbe protiv sveopšteg spektakla koji jede dušu.

U tom smislu, Rammstein su niža kategorija ponavljača originalne Laibachove strategije u kojoj se sistem pobeđuje još doslednijim sistemom. Ali, u drugom smislu, Rammstein je, naravno, iznad Laibacha, tih starih komentatora, jer Rammstein je pop muzika sama po sebi, njeno otelotvorenje i nešto što je Laibach uspevao samo na momente, a i to s neskrivenom ironijom. Poređenja su teška, jer Laibach nikad nije želeo da bude samo pop grupa, a Rammstein jeste, i sa uspehom je zvuk Laibacha pretvorio u potrošnu robu sa kamp ironijom.



Sa svojim svesnim teatarskim pristupom pop muzici, kao najbližeg rođaka Rammsteina, u stvari, možemo detektovati grupu Queen u njenoj nedostignutoj pompeznosti, mada se Kiss zaista pominje kao jedan od realnih ranih uzora. Heavy metal, naravno, kao žanr ima bogatu tradiciju kostimiranja na određeni način i ovaj bend samo je dodao novo poglavlje za tu publiku, izraz za kraj jednog veka i početak novog - nikakvo čudo kad razmislite i shvatite da je istorija Rammsteina manje ili više istorija postavljanja novih granica u scenskom izrazu. Muzika koja svesno gradi rutinu traži ozbiljne arhitekte scenografije i kostimografije, bilo čega što će okupirati pažnju publike dok se nastupa, i Rammstein su se bez greške pokazali izuzetno zabavnim inovatorima, čiji je plamteći šou jedno od najuzbudljivijih scenskih prikazanja na koncertima ovih dana.

 

No, njihov teatar za metalizirane mase povremeno dobija jednu ni manje ni više nego brechtovsku oštricu, privlačnu intelektualcima, koja postaje očigledna kad zateknemo Rammstein u pokušaju da suviše didaktički nametne svoju ideju. Nemojte pogrešiti - uz sav vatromet brutalnih muških imidža, Rammstein su sasvim sigurno odrasli u komunističkom školskom sistemu i ostali su levičari s misijom. Njihove poruke imaju zaokret i nisu ono što se čini da su kad gledate na površini.

Tako je njihov šokantni singl Pussy, koji je najavio novi album Liebe ist für alle da, u stvari, konceptualno postavljen tako da humornom porukom razobliči nedostatak ljubavi u savremenoj Nemačkoj, pa odatle verovatno i celom svetu. Uvek na strani onih koji su stradali, oni su ovog puta na strani onih koji i ne znaju da im nešto nedostaje, ali nikako niste sigurni da li zaista žele da im pomognu ili ne. Kod Rammsteina uvek postoji onaj sloj humora i neozbiljnosti koji kao kontrapunkt smrtnoj ozbiljnosti u egzekuciji muzike daje dodatno zadovoljstvo onome ko ga traži.

Sa Rammsteinom nema zezanja - u tome je najbolje zezanje.

Dragan AMBROZIĆ

 

Oceni ovaj članak

Komentari