Ondjaki: Rat i mir na afrički način

Ovaj harizmatičan pisac, sa stalnom adresom u Luandi, Angola, žali što ne može da ostane malo duže u beogradu i napiše nešto o njemu. toliko mu se dopada.

Promovišući svoj roman Dobar dan, drugovi, koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Kreativni centar, naš grad nedavno je posetio pisac iz Angole Ondjaki. Ekskluzivno za Yellow Cab, Ondjaki nam govori o svom romanu, o građanskom ratu koji je sve donedavno potresao njegovu zemlju. S ovim simpatičnim mladićem koji je 2008. proglašen za najboljeg pisca Afrike, govorimo i o nekim vedrijim temama, o tome kako je doživeo Beograd i kako je nastao pseudonim pod kojim piše i pod kojim se predstavlja.

Yellow Cab: Trenutno ste u Beogradu, gde promovišete svoj roman Dobar dan, drugovi. Kakve su Vaše prve impresije o našoj metropoli i Srbiji uopšte?

Ondjaki: Veoma mi se dopada Beograd... Zaista. Prvi put sam ovde i mislim da je grad poseban po svojoj istoriji, i starijoj i skorašnjoj. Dopadaju mi se grad, vreme i ljudi. Voleo bih da mogu da provedem šest meseci ovde i napišem nešto o Beogradu.

YC: U knjizi Dobar dan, drugovi obraćate nam se u prvom licu, glasom jednog dvanaestogodišnjaka. Pišete o detinjstvu, o odrastanju pod nepodnošljivim okolnostima surovog građanskog rata koji je besneo Vašom zemljom. Može li se dečjom proglasiti knjiga sa jednom tako ozbiljnom tematikom i možemo li za Vas reći da ste pisac za decu?

Ondjaki: Roman jeste autobiografski, ali moj grad Luanda nikada nije imao tako mnogo ozbiljnih problema sa ratom. U Luandi postoje takozvani sekundarni efekti ovog rata. Mislim da sam izabrao glas deteta zato što su deca veoma jednostavna i direktna u svemu što žele da kažu. Takođe, sa dečjim glasom priča dobija više nežnosti. Mišljenja sam da se ozbiljne teme mogu preneti u bilo kom formatu: poemama, kratkoj noveli, romanu... Ovo nije knjiga o ratu, već o specifičnoj grupi dece, srećna priča u neobičnom gradu, tokom osamdesetih. Kako su ta deca bila srećna u socijalističkom sistemu, ali priznajem da postoje i njegove druge strane i verzije, naravno.

Može se reći, na neki način, da ja jesam to dete iz knjige, ali sam i pisac iza tog glasa.

YC: Koliko je Vaša knjiga autobiografska?

Ondjaki: Skoro sve je realno u romanu. Ponešto se nije dogodilo tih godina. Neki događaji možda su se desili ranije ili malo kasnije, ali sve epizode su tačne, uključujući i stvari za koje ljudi ponekad misle da su samo izmišljotina. One to nisu.

Luanda je veoma srećan grad, pun muzike, ljudi i priča, ali realnost je sama po sebi veoma moćna. U Angoli pisac treba samo da posmatra i opisuje našu stvarnost, to će na kraju biti mnogo bolje nego fikcija.

YC: Ovi balkanski prostori takođe su pretrpeli tragediju građanskog rata. U Angoli je građanski rat trajao neverovatnih 27 godina! To ga čini jednim od najsurovijih i najdužih oružanih sukoba u novijoj istoriji Afrike. Šta nam možete reći o samoj prirodi rata, kao večitom prokletstvu čovečanstva?

Ondjaki: Ne mogu da kažem ništa posebno, ništa drugačije. Ne postoje reči koje mogu opisati bilo koji rat. Mislim da niko, zaista niko, ne voli da bude u ratnom scenariju. To je protiv naše prirode.

Odrastajući u Luandi ja nisam imao mnogo kontakta sa stvarnim i teškim ratom, pa veoma poštujem ljude koji su patili znatno više nego mi. Bilo šta što napišem, čak i kad to upućuje na naš rat, to radim da ukažem poštovanje tim ljudima.

YC: Proglašeni ste za najboljeg pisca Afrike 2008, a imate tek 32 godine. Vi ste multimedijalni umetnik koji se, osim književnošću, bavi i slikarstvom i filmom. U Portugalu ste studirali sociologiju. Kako spajate sve te delatnosti?

Ondjaki: Ja sam samo pisac. Ponekad pokušavam da radim i druge stvari. Radio sam u pozorištu, slikao sam jedno vreme i studirao sociologiju, ali sada ne znam ništa o njoj.

Volim da pišem. Probao sam pomenute aktivnosti kako bih poboljšao svoj senzibilitet i vratio se pisanju. Ja samo volim da slušam i pišem priče... U bilo kom formatu - poeziji, knjigama za decu ili prozi. Mislim da su knjige, na neki način, staza ka sopstvenom sticanju znanja... Što je dobro.

YC: Kako se sada živi u Angoli?

Ondjaki: Angola je velika zemlja, u njoj postoji sve. Ne mogu da stavim Angolu u jednu rečenicu ili pasus, žao mi je. Još uvek ima mnogo više siromašnih ljudi od onih koji žive dobro. Ali, tako je širom sveta. Naš rat završen je 2002. godine, tako da mi ponovo remontujemo i gradimo zemlju, što znači da postoje stvari koje se popravljaju i na moralnom i građanskom polju. Demokratija je još uvek novitet za nas, zato što ona ne podrazumeva samo postojanje nekoliko političkih partija. Demokratija su ljudi i njihov način života. Potrebno je vreme. Angola je nezavisna od 1975. godine, tako da je naša zemlja kao dete, odrasta i uči svakim danom. Prevazići ćemo sve teškoće, verujem. Bićemo lepa zemlja, imamo nešto veoma moćno i prelepo, a to je naša kultura. Ni ulje ni dijamanti nisu ono što doprinosi našem prosperitetu. To je naša kultura!

YC: Pseudonim Ondjaki pod kojim pišete i predstavljate se, na umbundu jeziku znači ratnik. Zašto ste sebi dali to ime?

Ondjaki: Nisam ja odabrao ime Ondjaki. Tako je trebalo da se zovem, pa su se moji roditelji predomislili kada sam se rodio, a to ime uzeo sam za nadimak kada sam počeo da pišem. To je kao da sam počeo da postajem neko ko je, u stvari, i trebalo da budem. Dopada mi se to ime. Nosim ga s pažnjom i sviđa mi se činjenica da imam privatno ime za porodicu i prijatelje.

Vladimir VUJINOVIĆ

Oceni ovo delo

Komentari