Oni žive zajedno u trošnoj kućici punoj zanimljivih stvari i skrovitih mesta, upoznaju se sa sićušnim ali i nešto krupnijim stanovnicima bašte i svim bićima koja žive u okolini. Svaki njihov dan donosi nove izazove i dramatična i duhovita rešenja za male i velike probleme.

Zahvaljujući divnim ilustracijama, deca će uživati u pričama o doživljajima mačka Findusa i čiča Petsona. Bogatstvo detalja omogućiće im da se i sama nađu u njihovom društvu, a usput će, igrajući se, naučiti i mnogo toga o svetu koji ih okružuje.

Ove švedske slikovnice, koje je napisao i ilustrovao Sven Nordqvist, neverovatno su popularne među decom već više od trideset godina. Avanture čiča Petsona i malog Findusa dosad su prevedene na 44 jezika, a sada se prvi put mogu čitati i na ćirilici u izdanju Kreativnog centra.

Kreativni centar, 2009.

Tvrdi povez, 24 strane po knjizi

Cena: 485 dinara po knjizi

Promovišući svoj roman Dobar dan, drugovi, koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Kreativni centar, naš grad nedavno je posetio pisac iz Angole Ondjaki. Ekskluzivno za Yellow Cab, Ondjaki nam govori o svom romanu, o građanskom ratu koji je sve donedavno potresao njegovu zemlju. S ovim simpatičnim mladićem koji je 2008. proglašen za najboljeg pisca Afrike, govorimo i o nekim vedrijim temama, o tome kako je doživeo Beograd i kako je nastao pseudonim pod kojim piše i pod kojim se predstavlja.

Yellow Cab: Trenutno ste u Beogradu, gde promovišete svoj roman Dobar dan, drugovi. Kakve su Vaše prve impresije o našoj metropoli i Srbiji uopšte?

Ondjaki: Veoma mi se dopada Beograd... Zaista. Prvi put sam ovde i mislim da je grad poseban po svojoj istoriji, i starijoj i skorašnjoj. Dopadaju mi se grad, vreme i ljudi. Voleo bih da mogu da provedem šest meseci ovde i napišem nešto o Beogradu.

YC: U knjizi Dobar dan, drugovi obraćate nam se u prvom licu, glasom jednog dvanaestogodišnjaka. Pišete o detinjstvu, o odrastanju pod nepodnošljivim okolnostima surovog građanskog rata koji je besneo Vašom zemljom. Može li se dečjom proglasiti knjiga sa jednom tako ozbiljnom tematikom i možemo li za Vas reći da ste pisac za decu?

Ondjaki: Roman jeste autobiografski, ali moj grad Luanda nikada nije imao tako mnogo ozbiljnih problema sa ratom. U Luandi postoje takozvani sekundarni efekti ovog rata. Mislim da sam izabrao glas deteta zato što su deca veoma jednostavna i direktna u svemu što žele da kažu. Takođe, sa dečjim glasom priča dobija više nežnosti. Mišljenja sam da se ozbiljne teme mogu preneti u bilo kom formatu: poemama, kratkoj noveli, romanu... Ovo nije knjiga o ratu, već o specifičnoj grupi dece, srećna priča u neobičnom gradu, tokom osamdesetih. Kako su ta deca bila srećna u socijalističkom sistemu, ali priznajem da postoje i njegove druge strane i verzije, naravno.

Može se reći, na neki način, da ja jesam to dete iz knjige, ali sam i pisac iza tog glasa.

YC: Koliko je Vaša knjiga autobiografska?

Ondjaki: Skoro sve je realno u romanu. Ponešto se nije dogodilo tih godina. Neki događaji možda su se desili ranije ili malo kasnije, ali sve epizode su tačne, uključujući i stvari za koje ljudi ponekad misle da su samo izmišljotina. One to nisu.

Luanda je veoma srećan grad, pun muzike, ljudi i priča, ali realnost je sama po sebi veoma moćna. U Angoli pisac treba samo da posmatra i opisuje našu stvarnost, to će na kraju biti mnogo bolje nego fikcija.

YC: Ovi balkanski prostori takođe su pretrpeli tragediju građanskog rata. U Angoli je građanski rat trajao neverovatnih 27 godina! To ga čini jednim od najsurovijih i najdužih oružanih sukoba u novijoj istoriji Afrike. Šta nam možete reći o samoj prirodi rata, kao večitom prokletstvu čovečanstva?

Ondjaki: Ne mogu da kažem ništa posebno, ništa drugačije. Ne postoje reči koje mogu opisati bilo koji rat. Mislim da niko, zaista niko, ne voli da bude u ratnom scenariju. To je protiv naše prirode.

Odrastajući u Luandi ja nisam imao mnogo kontakta sa stvarnim i teškim ratom, pa veoma poštujem ljude koji su patili znatno više nego mi. Bilo šta što napišem, čak i kad to upućuje na naš rat, to radim da ukažem poštovanje tim ljudima.

YC: Proglašeni ste za najboljeg pisca Afrike 2008, a imate tek 32 godine. Vi ste multimedijalni umetnik koji se, osim književnošću, bavi i slikarstvom i filmom. U Portugalu ste studirali sociologiju. Kako spajate sve te delatnosti?

Ondjaki: Ja sam samo pisac. Ponekad pokušavam da radim i druge stvari. Radio sam u pozorištu, slikao sam jedno vreme i studirao sociologiju, ali sada ne znam ništa o njoj.

Volim da pišem. Probao sam pomenute aktivnosti kako bih poboljšao svoj senzibilitet i vratio se pisanju. Ja samo volim da slušam i pišem priče... U bilo kom formatu - poeziji, knjigama za decu ili prozi. Mislim da su knjige, na neki način, staza ka sopstvenom sticanju znanja... Što je dobro.

YC: Kako se sada živi u Angoli?

Ondjaki: Angola je velika zemlja, u njoj postoji sve. Ne mogu da stavim Angolu u jednu rečenicu ili pasus, žao mi je. Još uvek ima mnogo više siromašnih ljudi od onih koji žive dobro. Ali, tako je širom sveta. Naš rat završen je 2002. godine, tako da mi ponovo remontujemo i gradimo zemlju, što znači da postoje stvari koje se popravljaju i na moralnom i građanskom polju. Demokratija je još uvek novitet za nas, zato što ona ne podrazumeva samo postojanje nekoliko političkih partija. Demokratija su ljudi i njihov način života. Potrebno je vreme. Angola je nezavisna od 1975. godine, tako da je naša zemlja kao dete, odrasta i uči svakim danom. Prevazići ćemo sve teškoće, verujem. Bićemo lepa zemlja, imamo nešto veoma moćno i prelepo, a to je naša kultura. Ni ulje ni dijamanti nisu ono što doprinosi našem prosperitetu. To je naša kultura!

YC: Pseudonim Ondjaki pod kojim pišete i predstavljate se, na umbundu jeziku znači ratnik. Zašto ste sebi dali to ime?

Ondjaki: Nisam ja odabrao ime Ondjaki. Tako je trebalo da se zovem, pa su se moji roditelji predomislili kada sam se rodio, a to ime uzeo sam za nadimak kada sam počeo da pišem. To je kao da sam počeo da postajem neko ko je, u stvari, i trebalo da budem. Dopada mi se to ime. Nosim ga s pažnjom i sviđa mi se činjenica da imam privatno ime za porodicu i prijatelje.

Vladimir VUJINOVIĆ

Ova monografija prva je sinteza dosadašnjih znanja o Oliveri Lazarević (1373-1444), kćeri kneza Lazara i kneginje Milice. Vodi nas na čudesan put kroz prostor i vreme oslikavajući srpsku istoriju i njene junake posle Kosovske bitke. Oslušnite šapat princeze Olivere... Ovo je knjiga: o srpskoj princezi i turskoj sultaniji u haremu Bajazita I; o ljubavi koja prevazilazi „zlu kob" vremena; o „ćaurki devojki" u zatočeništvu tatarskog kana; o jednoj od prvih žiteljki Beograda kao prestonice i njenog rodnog Kruševca; o „Domini Despini" grada Dubrovnika; o njenom bratu despotu Stefanu, kome je bila „savetnik, podstrekač i tešitelj".

Cena u pretprodaji, do 11. novembra: 68 evra (sa kutijom 70 evra) u dinarskoj protivvrednosti

www.princezaoliverafond.org.rs

Od trenutka kada ju je kao bebu udario grom, bilo je jasno da će sudbina Marry Anning biti posebna. A tada, početkom 19. veka, vetrom išibana obala Engleske bila je prepuna fosila - za one kadre da ih vide. Pronalazeći fosile nepoznatih dinosaurusa u stenama blizu svog doma, Marry zapanjuje naučnike dovodeći pod sumnju stavove o postanku sveta i izaziva rasprave o našem poreklu. Ipak, u areni kojom vladaju muškarci, ona je uskoro svedena na ulogu sluškinje, suočava se s predrasudama akademske zajednice, zlobnim ogovaranjima suseda i patnjama zabranjene ljubavi. Čak joj i priroda preti, napadajući je jakim mrazevima, olujama i odronima kamenja. Srećom, Marry pronalazi prijateljicu u plahoj, inteligentnoj Elizabeth Philpot, usedelici iz srednje klase, i samoj opsednutoj fosilima. Njihovo prijateljstvo predstavlja krhku ravnotežu između žestoke odanosti i jedva potisnute ljubomore. Uprkos razlici u godinama i poreklu, Marry i Elizabeth otkrivaju da im je u borbi za priznanjem njihovog truda najjače oružje - prijateljstvo.

Prevod: Nenad Dropulić

Laguna 2009.Tracy Chevalier

Broširani povez, 272 strane

Knjiga sadrži 140 pitanja (bilo je nemoguće smestiti sve što je važno za Beograd u tako malo pitanja i odgovora), ali se nadamo da smo uspeli da obuhvatimo ono što je najvažnije i najreprezentativnije o prestonici Srbije. Učenje i igra uz ovu kviz-knjigu vrlo su jednostavni: svako pitanje ima po tri ponuđena odgovora i samo jedan je tačan. Rešenja se nalaze iza skrivenih kvadratića i greb-greb sistemom dolazi se do tačnog odgovora. Deca treba pažljivo da pročitaju pitanje, pogledaju sliku, izgrebu kvadratić pored odgovora koji smatraju tačnim, i ako se pojavi maleno srce - znači da su tačno odgovorila. Ako je kvadratić prazan, treba da izgrebu i ostale i pronađu tačan odgovor, i tako nauče nesto novo. Pomoću ove knjige deca će ponoviti ono što znaju o Beogradu, ali isto tako naučiti i usvojiti još mnogo toga što nisu znala i kroz igru još bolje upoznati i zavoleti Beograd. Knjiga je nastala u saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda. Kviz-knjiga je takođe izašla na engleskom jeziku - This is why I Love Belgrade.

Ilustracije: Marija Vuksanović

Fotografije: Branko Jovanović i arhiv Enco Booka

Enco Book, 2009.

Broj strana: 122, pun kolor

Maloj i hrabroj junakinji ove knjige život je prepun neobičnih situacija, a ona se sa njima suočava na sebi svojstven način, baš onako kako to radi njen omiljeni junak iz detektivskih romana, tajni agent Ruby Redfort.  

Tako Clarice kaže: „Upamtite: briga koje se niste ni setili upravo je briga koja bi trebalo da vas muči najviše. Tako bar Rubi Redfort kaže. Imam njen Priručnik za preživljavanje - prepun je korisnih saveta o svemu i svačemu, na primer, kako da izađete na kraj sa vanzemaljskim oblicima života: šmugnite im i trčite kao ludi. I cela knjiga je o tome kako da se izborite sa zeznutim situacijama - i mada nije baš verovatno da ću se naći u močvari sa aligatorom, ipak ni ta mogućnost nije za potcenjivanje. Ja imam lepu gomilu briga, na primer Briga br. 8: šta da radite kad vam neko dosađuje do skoro apsolutne smrti: šmugnite mu i trčite kao ludi. U poslednje vreme mučile su me veće brige. Na primer, Briga br. 3: promena. I kako se ponekad pojavi baš kad je najmanje očekujete. Nažalost, nije uvek moguće da šmugnete promeni i trčite kao ludi."

 Lauren Child - Prevod: Marijana Sarić

Beli Put, 2009.

Biblioteka: Devojčice i dečaci

Meki povez, 254 strane