Sport
Vuk Rađenović, pilot bob reprezentacije Srbije
Niz stazu smrti, bez kočenja!
Jedan atletičar + jedan olimpijac + jedan desetobojac + jedan igrač američkog fudbala + ponovo atletičar + jedan naučnik + vuk = srpski bob tim!
- Pripreme se svode na specifičnu fizičku pripremu i simulaciju starta na poligonu, gde svako uvežbava svoju poziciju na startu i uklapa sve te elemente sa ostatkom tima - objasnio nam je Vuk Rađenović, inače student na Fakultetu za sport u Brizbejnu (Australija), gde živi sa suprugom koja je australijski bob pilot.
Naravno, odmah sam ga upitao kako je uopšte došao na ideju da se bavi ovim sportom. Bob tim je u Kanadi imao veliku podršku navijača i skrenuo na sebe pažnju medija. To nije čudo: ovaj zimski sport, u kome se takmičari bore da se u što kraćem roku spuste niz zaleđenu stazu „u specijalnim sankama", kako kaže Wikipedia - standardni je zimski sport na Olimpijskim igrama još od davne 1924. godine. No, u Srbiji se, na neki način, i dalje smatra poprilično „egzotičnim".
- Moj otac počeo je da se bavi bobom 1978. godine, tako da nije čudo što sam došao na ideju da se i ja bavim tim sportom. On je 2001. godine organizovao testiranje za svoj tim i ja sam bio drugi! Od te, 2002. godine, konstantno sam u timu, kao pilot - kaže za Yellow Cab Vuk Rađenović.
Najkraće biografije ostalih članova srpskog bob tima, koje je u našem razgovoru pomenuo Rađenović, više su nego zanimljive. Reč je o vrhunskim sportistima, spremnim takmičarima, koji su se, pored uspeha u bobu, već istakli odličnim rezultatima u drugim disciplinama.
- Članovi ekipe su Damjan Zlatnar, slovenački šampion na 110 metara s preponama i dvostruki olimpijac u toj disciplini; Uroš Stegl, zatim Igor Šarčević, koji je 2010. godine bio deveti na Evropskom prvenstvu u atletici, u disciplini desetoboj; Slobodan Matijević, desetobojac; Jovan Golušin, igrač američkog fudbala; Miloš Savić, naš šampion na 100 metara; Miroslav Novaković, nekadašnji rekorder na 110 metara s preponama, aktuelni šampion i naučnik u domenu hemije na Hemijskom fakultetu u Beogradu - kaže Vuk Rađenović.
- Na Olimpijskim igrama u Vankuveru zauzeli smo 18. mesto, što je prepoznato kao uspeh, iako bismo, uz malu pomoć države, mogli da osvojimo i jedno od prva tri. Novinari su nas konstantno pratili, Telenor nas je maksimalno podržavao, postavio na sva vidljiva mesta, kao što ste mogli da primetite... Ljudi su nas pratili, a sve to nam, naravno, mnogo znači i zahvalni smo! Ali, bojim se da država opet nije stala iza nas i sve što smo dobili jesu jedino novi i veći kriterijumi, želja da se još bolje pokažemo!
Ko je bar jednom gledao start trke na TV-u, sigurno će se setiti takmičara koji guraju bolid i zatim uskaču u njega, posle čega sledi vrtoglavo spuštanje niz stazu. Iskoristio sam priliku da upitam šta je zadatak pilota bob tima.
- Zadatak svakog člana posade jeste da što brže pogura bob na startu, radi ubrzanja; naravno, i pilot gura... Posle toga, pilot ima dve ručke kojima pomera prednje klizaljke i time upravlja bolidom. Zadatak ostalih gurača jeste da samo sede i da se što čvršće drže. Naravno, nema naginjanja u bobu, kao u filmu Cool Runnings! Nema kočenja na stazi - to je strogo zabranjeno, preti automatska diskvalifikacija. Koči se tek posle prolaska kroz cilj.
Postoje dve discipline: dvosed i četvorosed. Muškarci se takmiče u obema disciplinama, a žene samo u dvosedu. Maksimalna dužina četvoroseda je 3,8 metara, a dvoseda 2,7 metara, dok bob staza idealne dužine treba da ima između 1.200 i 1.300 metara, sa ukupno petnaestak krivina. Kad smo već kod krivina, priznao sam Vuku Rađenoviću da mi vožnja izgleda opasno i upitao ga kako uspeva da se nosi sa strahom. Dao je zanimljiv odgovor:
- Pravilo je u bobu da se muškarci boje, neki manje, neki više, a da žene istinski uživaju. Jedino su one uvek nasmejane.
MIĆA VUJIČIĆ
